Aleksandar Turukalo

POSTMODERNA – ''KOPERNIKANSKI OBRT''

U POIMANJU ISTINE

Opšte mesto savremene stvarnosti i trenutnog stanja stvari u svim sferama ostvarivanja egzistencije, od politike i nauke, do kulture i umetnosti, leži u jednom temeljnom i opšte prihvaćenom stavu spram stvarnosti sveta i društva, stvari i čoveka. Taj stav je uobličen u široko definisanom pojmu postmoderne. Namera ovog teksta nije pokušaj da se taj pojam definiše i da se ocrtaju granice njegovog obima, već da se pokažu osnovne crte tog temeljnog stava na kojem počiva postmoderna, kao egzistencijalno-određujući fenomen savremenog sveta, te posledice u sferi umetnosti, filozofije i praktične strane stvarnosti.

Svest o postmodernosti i njenim principima nastaje pre njenog uobličenja u pojam i izraz, i to u filozofiji. Počev od Ničea i Kjerkegora, kao utemeljivača egzistencijalizma, svest i mišljenje o tom, pre svega povesnom događanju, ide preko Hajdegera, Jaspersa, Fukoa, Deride, predstavnika kritičke teorije, kao što su Adorno ili Horkhajmer, preko svih onih pravaca koji nastaju iz empirizma i pozitivizma, kao što su neopozitivizam, analitička filozofija i pragmatizam američke filozofske škole. Ono što karakteriše početke postmodernizma jeste temeljno promišljanje osnovnih principa, dostignuća i rešenja klasične filozofije od Dekarta, sa vrhuncem u nemačkom idealizmu. Ono što karakteriše klasičnu filozofiju tog perioda jeste borba idealizma i realizma, mišljenje uokvireno u filozofski sistem i nereflektovana pretpostavka o istini kao temeljnoj ontološkoj kategoriji i izvorištu celokupne stvarnosti. Osnov pretpostavljenosti takvog pojma istine leži u predhrišćanskim supstancijalnim zajednicama i njihovim vrednostima, zatim u grčkoj filozofiji, a pre svega u hrišćanskom učenju o eshatološkom karakteru istine. Počeci postmodernizma upravo ukazuju na neodrživost sistema kao filozofskog okvira za misaono obuhvatanje istine bivstvovanja, jer na taj način izmiče celovitost te istine. Egzistencija kao sfera upojedinjene i individualizovane opštosti, odnosno sfera čoveka i njegovog postojanja, ostaje, na taj način, mimo sistema, ili joj se pridaje akcidentalni karakter. Naime, na taj način, misaono ostaje netaknuta sfera neumnosti, koja takođe čini stvarnost egzistencije, ili nasilnim putem biva obuhvaćena umom, a ne slobodnim mišljenjem, na šta ukazuje Jaspers.[1] Zatim, napor utemeljivača postmoderne usmeren je i na kritiku društvenih pojava, odnosa i vrednosti koji nastaju kao konkretna ostvarenja takvih ontoloških pretpostavki, kao što su moralne i kulturne instance, nametnuti autoriteti i vrednosti, nesloboda u mišljenju i delovanju, okoštale forme ponašanja i međuljudskih odnosa, itd. Pre svih Niče, sa svojom kritikom zapadnog hrišćanstva, sa uzvikom da je Bog mrtav, da su ga ubili upravo ti autoriteti, i ljudi koji su bili čuvari takvih vrednosti, ljudi resantimana, sa zahtevom za nadčovekom koji će se izdići iznad takvih vrednosti i koji će biti utemeljivač novih vrednosti, sa svojim zahtevom za laži nasuprot te i takve istine, sa pojmom telesnosti i zahtevom za iskrenošću prirodnosti, jeste jedan od utemeljivača postmodernizma. Takođe, pored njega, i Kjerkegor sa svojim autodestruktivnom verzijom hrišćanstva, utemeljenoj na askezi i mučeništvu, i kritikom ospoljenja zapadne crkve, koja pokazuje Boga kao ludu, i koja uopšte ne nosi istinu Evanđelja, sa pojmom egzistencije, čini isti napor u jednoj, pre svega, »revoluciji« filozofskog mišljenja, u jednom slobodnom zadiranju u neumsku sferu egzistencije. Na njihovom tragu istrajava, pored ostalih, i Hajdeger, koji će misaono i pojmovno zaokružiti egzistencijalizam u svojoj filozofiji. Ali namera nam ovde nije da se bavimo Ničeom, Kjerkegorom ili Hajdegerom, već da vidimo u čemu se sastoji taj povesno-misaoni lom i suštinska promena, koji se dešavaju u postmoderni, a koji uzrokuju gore pomenuti opšte-civilizacijski stav spram stvarnosti, koji i čini osnovu globalizma kao savremenog fenomena.

Osnovu postmoderne čini promena u poimanju istine, promena u značenju tog pojma. To najjasnije uočava Hajdeger, tvrdeći da pojam istine u njenom izvornom značenju »raskrivenosti« i »neskrivenosti«, kao mesta gde stvari dolaze na čistinu, gde bivaju rasvetljene i gde se pokazuju onakve kakve jesu, zamenjuje pojam istine kao tačnosti, kao osnove nauke, napretka, tehnike i modernog informatičkog društva. Ako se tačnost poveže sa principom korisnosti kao jedine svrhe, a koji se temelji na interesu koji je njegova osnova, dobija se relativitet tačnosti, odnosno relativitet istine, što predstavlja sadašnjost 21. veka, a što je ostvareno u pragmatizmu kao principu koji ispunjava sve sfere života. Posledica jeste upravo to da do nekog istinitog stanja stvari voema teško može da se dođe, da stvari ne mogu više da se pokažu kakve jesu u neskrivenosti istine, da je tako nešto kao ideja postalo ne samo odbačeno, već i smešno, jer sve zavisi iz »kog ugla« se posmatra neki fenomen, višeznačnost se podrazumeva shodno principu interesa, nema više svetlosti i tame, belog i crnog, jer se sve svelo na sivilo. Stoga, na delu je upravo, ne princip raskrivanja kao puta dolaska do istine, već (ako se istina ipak posmatra u njenom izvornom značenju) situacija sve većeg skrivanja i prikrivanja, nagomilavanja svih mogućih akcidencija u sferi informacija, sve težeg dolaska do istine o bilo kojoj stvari! To je svojevrsan »kopernikanski obrt« u poimanju istine, na kome počiva ono »post« postmoderne. Stavljanje pod navodnike sasvim je namerno, jer Kopernikov obrt upravo je podrazumevao raskrivanje kao proces dolaska do istine koja nije smatrana relativnom. Taj civilizacijski lom, taj povesni novum, taj ontološki obrt, nije se desio odjednom. On ima svoju povest, kako u domenu filozofije, umetnosti i religije, tako i u svim sferama praktičnog života. Pre nego što u crtama prikažemo tu povest, treba videti da li se ta promena začela kod utemeljivača postmoderne, kod filozofa egzistencije, pobornika kritičke teorije, ili kod prvih fenomenologa? Odgovor je negativan, jer ni Niče ni Kjerkegor, niti Hajdeger, Huserl ili Adorno, nisu odbacili ideju istine kao temeljne ontološke pretpostavke, već su oslonjeni na intenciju idealizma ipak tragali za temeljnim vrednostima i postavkama stvarnosti, za eshatonom kao onim prvo-određujućim svog bivstvovanja, egzistencije i postojanja. Njihov napor upravo i jeste bio uperen na dalje i obuhvatnije »raskrivanje« istine u njenom totalitetu! Ostaje pitanje da li raskrivanje i rasvetljavanje ikad može obuhvatiti totalitet bivstvovanja, ali intencija podrazumeva eshatološki pojam istine. U tom smislu, makar u domenu filozofije možemo govoriti o dva pojma postmoderne. Jednom, koji obuhvata upravo pomenute filozofe i njihovo mišljenje, i drugom, koji podrazumeva gore opisano stanje sadašnjosti, koji svoje ospoljenje nije dobio samo u filozofiji, već i u stvarnosti, a koji će nadalje biti predmet ovog razmatranja. Svoje filozofsko utemeljenje on dobija u nastavljačima onih filozofskih pravaca koji su predstavljali suprotnost idealizmu, u empirizmu, realizmu i pozitivizmu, a koji teorijsku uobličenost i filozofsku samosvesnost zadobijaju u liotarovskom poimanju postmoderne.

Povest osnova postmodernizma

Povest u stvarnosti ostvarene postmoderne možemo pratiti u svim domenima ljudskog stvaralaštva i njenog ospoljenja u svim sferama stvarnosti. U filozofiji ili nauci možemo krenuti od Dekarta ili prosvetiteljstva, u umetnosti od renesanse, u politici od ukidanja feudalizma, francuske buržoaske revolucije ili industrijske ravolucije. Ipak, onaj zadnji osnov mora da se potraži u hrišćanstvu, kao realnoj osnovi savremene civilizacije. U njemu se nalazi ona osnova koja omogućuje sve ove istorijske procese razvitka. Određenje čoveka jeste ono što utemeljuje proces istorijskog razvitka čovečanstva. Mera njegove slobode i subjektivnosti jeste ono što dozvoljava, ili ne dozvoljava ostvarenje njegovih stvaralačkih snaga. Razlika zapadnog i istočnog hrišćanstva upravo leži u različitim određenjima one božanske strane čoveka, koja omogućuje njegovo ostvarivanje kao slobodnog bića. Ono što realno određuje civilizacijski razvitak jeste ideja zapadnog hrišćanstva. Nasuprot određenju čoveka kao ličnosti, što podrazumeva celokupno biće čoveka u svim aspektima egzistencije, a koje je instanca antropologije istočne Crkve, na zapadu božanska strana čoveka viđena je samo u jednom delu čovekovog bića, a to je svest, odnosno razum. Razum i razumnost jesu ono po čemu je čovek stvoren po liku i podobiju Božijem, ono što ga utemeljuje kao slobodno i stvaralačko biće unutar sveta. Tako dolazimo do ideje o čoveku kao racionalnom biću, gde razum jeste ono što nas, kao izvor slobodnog odnosa spram stvarnosti, odvaja od ostatka tvorevine. Telesnost čoveka, koja je izvor možda i najžešćeg odvajanja i otpada od Boga, jeste ono što je izvor svakog greha i greške, te ga treba ništiti i oslobađati ga se kao nužnog zla. Shodno tome, individuu kao razumno, racionalno biće, čine duša i duh, dok je telo ono što treba prevazići. Tu biva utemeljena ontološka diferencija, najdublji jaz, ne samo unutar bića čoveka, već suštinski, između prirode i Boga, između stvorenog i nestvorenog, između duha i materije. Samim tim, ono prirodno i materijalno, kao ono stvoreno, postaje indiferentno polje za delovanje slobode ljudskog duha, ono što stalno i iznova treba prevazilaziti. Renesansa suštinski nije predstavljala nešto drugo do oslobađanja razuma od, crkvenim tumačenjima nametnutih, granica koje su ograničavale njegovo slobodno i potpuno delovanje. Priroda, materija i telesnost gube epitet nebitnog i nepotrebnog dela stvarnosti, a antički uzori, prema tome, nisu inicirajući momenat, već pre opravdanje i povesni izgovor za to oslobađanje. Ali, da li se, u tom izlasku iz »mračnog srednjeg veka«, razum, kao nosilac samoostvarenja čoveka kao slobodnog božanskog bića, izgubio? Odgovor je negativan, jer novovekovlje sa renesansom, prosvetiteljstvom, razvojem nauka, ekonomije i društveno-političkog života, upravo razvija i ostvaruje sve one mogućnosti subjektivizma koje se nalaze u osnovnom antropološkom određenju zapadnog hrišćanstva, s jedne, i nasleđa razumsko-pravne svesti rimskog carstva na zapadu, s druge strane.[2] Tako dolazi do situacije da je negacija i odbacivanje vrednosti »mračnog srednjeg veka« upravo razvijanje postavki i principa na kojima su počivale te vrednosti! Razum i dalje ostaje mera stvari, ali njegovo polje delovanja biva prošireno na one sfere stvarnosti koje su na veštački način predstavljale granice njegovog delovanja.

To postaje uočljivo na primeru Dekarta kao utemeljivača, ne samo novovekovne filozofije, već i jednog novog načina prilaska stvarnosti. Njegov osnovni metod dolaska do izvesnosti jeste sumnja koja može da obuvati sve, osim izvesnosti duha kao izvesnosti mišljenja: »Mislim, dakle postojim«, čime razum preuzima na sebe ulogu ontološkog temelja stvarnosti i postojanja. Prosvetiteljstvo, takođe, nosi isti princip, s tom razlikom što za prosvetljenje i prosvećenje, što su temeljni hrišćanski pojmovi, nije više potrebna Božija volja i dar, nego čovek to postiže isključivo znanjem. O granicama, nereflektovanim pretpostavkama i posledicama ideje prosvetiteljstva promišljali su i doneli sud predstavnici kritičke teorije, pre svih Adorno i Horkhajmer.[3]

Pravac koji nastaje od Dekarta podrazumeva idealizam, kao i njegove kritičare koji, s jedne stane, u filozofskom mišljenju, utemeljuju postmodernu. Zajedničko im je istrajavanje na eshatološkom pojmu istine kao temeljne ontološke pretpostavke mišljenja i stvarnosti. Od prosvetiteljstva, s jedne strane, i empirizma i pozitivizma, tih utemeljivača objektivizma, koji za svoju pretpostavku imaju odbacivanje pretpostavke o neizvesnosti sveta i njegove uslovljenosti od sfere duha, i istrajavanje na ideji da je sfera pojavnosti sveta jedina stvarnost, s druge strane, nastaje drugi pravac razvitka ideje o razumu kao jedine mere stvari, a koji za krajnju posledicu ima postmodernu kao »kopernikanski obrt« u poimanju istine. Taj pravac je i izvorište moderne nauke i naučne svesti, koji će ubuduće biti okosnica civilizacijskog razvitka. Da li i ovaj drugi pravac razvoja podrazumeva napuštanje eshatološkog pojma istine kao temelja stabilnih i nepromenljivih vrednosti? Sama pojava humanizma opovrgava mogućnost pozitivnog odgovora. Umesto Boga i duhovnih vrednosti, kao izvorišta eshatološkog pojma istine, to postaje ideja prirode sa svojm nužnošću, koja teorijsko utemeljenje dobija u evolucionističkoj teoriji, i ideja slobode i ljudskih prava u postepenom razvoju politike i države, s tom razlikom da se na osnovu tog načina posmatranja stvarnosti ne može sagledati i reflektovati ista vrsta dogmatičnosti pretpostavke koju imamo i u kreacionističkim teorijama. Svrha jeste da se znanjem i napretkom prosvetle zablude nastale neznanjem, i da se postigne najbolje moguće stanje društva i države u kojima će svaka individua biti lišena zabluda i predrasuda, i gde će sistem pravde i prava omogućiti jednakost u mogućnostima samoostvarivanja svima.

U likovnoj umetnosti, od renesanse, pa do velikana sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, dešava se oslobođenje u domenu izbora tematike i otvorenog prikaza iste, što važi i za književnost, pesništvo, pozorište i muziku. Sloboda da se izađe van granica koje su kruto omeđivale te sfere, omogućuje individualizaciju umetnika stvaraoca. Da li tu dolazi do napuštanja razuma kao okosnice samoostvarenja čoveka? Ne, jer forma i dalje ima primat nad sadržajem. Prirodnost tela, svakodnevica, bilo koja tematika, čine sadržaj, ali ostaje zahtev za uverljivošću prikaza, što i čini veličinu velikana renesanse, klasicizma i baroka. Samim tim, kritika stvarnosti i uskih granica, postavljenih od strane nametnutih autoriteta, sve manje prikrivana i sve više otvorena, bila je nužan činilac u razvoju umetničkih formi. Ako je u navedenim sferama samoostvarivanja čoveka i njihovom povesnom razvoju i dalje prisutan eshatološki pojam istine, gde onda nastaje taj civilizacijski obrt? Preokret nastaje vezom više činilaca, njihovim povesno-istorijskim i uslovljavajućim odnosima.

Glavnu ulogu u stvaranju tog ontološkog obrta imaju pojave protestantizma, kapitalističke privrede i slobodnog preduzetništva, u sadejstvu sa razvojem i zadobijanjem legitimiteta nauke. Protestantizam, kao reformacija nastala iz katoličanstva, podrazumeva postavljanje individue kao mere istine vere i Jevanđelja. Suštinski, Crkva, kao sfera onog opšteg u posesebnom, gubi smisao, jer se u protestantizmu gubi sfera posebnosti, i ono opšte se neposredno ostvaruje u domenu pojedinačnosti. Jednostavnije rečeno, čovek u njegovoj egzistenciji jeste neposredno, i samo neposredno vezan za Boga kao individua, merilo istinitosti i ispravnosti vere u njemu je samom, u njegovoj svesti i doživljaju. Na taj način dolazi do prve relativizacije istine, koja time ne gubi eshatološki karakter, već relativizovano biva merilo istinitosti. Moje tumačenje vere može biti posve drugačije nego tvoje ili njegovo, ali svi mi imamo istu izvesnost vere i istine Evanđelja. To i jeste razlog zašto iz protestantizma i nastaje toliko sekti i frakcija. Kvalitativno poređenje među njima nije moguće, jer svi imaju istu izvesnost vere i pravo u njenom ispovedanju. Napredovanje, ili bolje rečeno upodobljavanje Bogu, podrazumeva ostvarivanje čoveka u svetu shodno razumu i mogućnostima stvaralačkih snaga. To samoostvarivanje najbolje se ostvaruje kroz sticanje materijalnih dobara, kao »dokaza tog samoostvarivanja«. Time biva uspostavljena pozitivna veza između sfere vere, duhovnosti i morala, sa razvojem ideja i principa industrijske revolucije, kapitalističke privrede i ekomomije kao nauke od suštinskog značaja. O ovoj temi Maks Veber napisao je kapitalno delo u kome se razrađuju i do detalja pokazuju povezanosti protestantizma i principa kapitalizma.[4] Industrijska revolucija podrazumeva efikasnije ostvarivanje razuma na indiferentnoj materijalnosti sveta, a ideja progresa nosi princip beskonačnog usavršavanja tog samoostvarivanja. To su osnove na kojima će stasati pragmatizam i tržišna ekonomija i privreda, potrošačko društvo i tehnološki napredak, elementi koji će svojim sadejstvom dovesti do tog civilizacijskog preokreta i ontološkog obrta, do istine kao tačnosti!

Ostvarenje postmoderne u mišljenju i stvarnosti

Ontološko utemeljenje postmoderne

Svoje ontološko utemeljenje postmoderna dobija u pragmatizmu i onim teorijsko-filozofskim radovima koji se oslanjaju na Liotarovo shvatanje postmoderne u njenoj razlici spram moderne. Pragmatizam nastaje u Americi, kao prvi originalni pravac sa tog podneblja, a njegovi stvaraoci su Čarls Sanders Pers i Vilijem Džejms.[5] Pre svih, Pers, oslanjajući se na škotsku filozofsku školu empirizma i zdravog razuma, i Kantovu ideju o primatu praktičkog nad čistim umom, u isto vreme potpuno odbacujući idealizam i naročito Hegelovu filozofiju, dolazi do osnovnih postulata pragmatizma, koji se temelje na principima zdravog razuma, na ideji da stvarnost koju vidimo odražava stvari kakve su one po sebi, na nužnosti (formalne) logike i naučnog metoda u filozofiji. Suština pragmatizma leži u specifičnom odnosu prema stvarnosti koji je utemeljen na pojmu verovanja, koji je oslobođen religioznog prizvuka, na osnovu kojeg čovek stupa u delovanje, i na osnovu metoda kojim naše ideje činimo jasnim. Shodno načelu nauke, koja počiva na formalnoj logici, i činjenicama kao nedvosmislenim istinama, zatim određenju čoveka kao individue, protestantskom principu relativiteta, koji je praktičnu stranu zadobio u stvarnosti kapitalizma, i Persovom teorijskom utemeljenju pragmatizma koji utemeljuje individualno verovanje, zasnovano na isto tako individualnom interesu, kao načelo delovanja, nastaje promena u poimanju istine i pragmatizam u današnjem smislu reči. Šta znači kad neko danas kaže da treba da budemo pragmatični? To je termin koji se promoviše od područja konkretnog individualnog života, do svetske politike. Pojednostavnjeno, moglo bi se reći da je to odnos prema stvarnosti koji podrazumeva da čovek, ili šira društvena zajednica, deluje prema interesu koji je za njih istina ustanovljena shodno nekoj potrebi, i da tu nije potrebno obraćati pažnju na ideje koje nisu zasnovane na logici ili zdravom razumu (bilo koji princip koji počiva na nekom »iracionalizmu«, bilo da je to religija, nacija, neka čast, ugled ili slično), a koje bi mogle da uspore dolazak do cilja i zadovoljenja potrebe. Ako se potreba i interes u nekom trenutku promene, potpuno je legitimno i nekontradiktorno primeniti isti princip delovanja.

Postmoderna, shvaćena u liotarovskom smislu, a što je filozofsko obuhvatanje stanja stvari nastalog na osnovu već gore pomenutog, podrazumeva temeljno napuštanje jednoznačnosti istine kao temeljne ontološke kategorije i izvora nepromenljivih vrednosti. Istina se nalazi u onom pojedinačnom, a istina pojedinačnog sastoji se u tome da istine nema, jer u sferi pojedinačnog i individualnog interes predstavlja načelo delovanja, pa stoga nešto kao eshaton, ili istina kao ontološki pojam, ne postoji, već je samo nepotrebna fikcija svesti. To je zaključak postmoderne i svih onih pravaca od analitičke filozofije, preko neopozitivizma, do tehnologije moderne nauke. Svaka vrsta indukcije koja ima za cilj da dođe do opšteg pojma ili zaključka, osuđena je na propast konstatacijom da tako više ne može da se govori i misli shodno multiznačenjima svakog fenomena, da jednostavno zaključci tog tipa nemaju smisla! Logička greška skepticizma po ko zna koji put biva ponovljena – jednim opštim stavom negiramo mogućnost bilo kog opšteg stava! Postmodernista bi rekao: to ne može tako da se kaže! A kako može? Time je objavljena smrt mišljenja koje pretenduje na opštost, jer taj stav svesti na osnovu nedostataka idealizma i velikih priča hoće da ukine sam način i zahtev za takvim mišljenjem, hoće da ukine opravdanost temeljnog mišljenja ontologije! Za njih su sve »velike priče« gotove: filozofija, religija i sve ono što pretenduje na konačno važenje, sve ono što počiva na pojmu istine kao eshatona, kao onog večno istog u svojoj suštini, čija se istinitost ne menja trajanjem, i čije vrednosti ostaju temeljne i konkretno određujuće za egzistenciju u svakom trenutku! Taj stav svesti neće samo da ukine takav pojam istine, zamenjujući ga tačnošću informacije i interesom kao određujućim pokretačom egzistencije, već ukida i sa podsmehom odbacuje i samu mogućnost tog stava kao odnosa spram stvarnosti. Zalažući se za puku demokratičnost mišljenja, dozvoljavajući svaki mogući pristup, ne dozvoljava upravo onaj koji joj je temeljno suprotan! U stvari, toliko je samoživ i totalitaran da dozvoljava multidisciplinarnost samo u granicama svojih nereflektovanih ontoloških pretpostavki, dozvoljava samo više disciplina koje u osnovi imaju uvek isti stav prema stvarnosti. Tako se to drugo poimanje postmoderne pokazuje kao krajnje samoživ i totalitaran stav svesti koji sebe reflektuje kao apsolutno važeći i istiniti stav, i time u osnovi ruši i principe na kojima sam počiva, mada toga nije ni svestan! Iz te samožive nemogućnosti da se reflektuju sopstvene ontološke pretpostavke i proističe omalovažavajući stav prema svemu što još istrajava na eshatologiji stvarnosti, bilo da je u pitanju filozofija, hrišćanstvo, književnost, ili bilo koja druga sfera duha. Time konačno i u mišljenju, i u stvarnosti istina biva shvaćena kao tačnost!

Apsolutnost relativiteta jeste moguća, kao što pokazuje istorijska stvarnost prelaska dvadesetog u dvadeset i prvi vek, ali čiji se kraj da nazreti kao samoubistvo iz nehata! Ali, odakle potiče tolika totalitarnost i samoživost?

Ono što Pers, kao logičar i naučnik, takođe primećuje, jeste da je razum onaj stabilizujući element, a da pomaci i napredak uvek dolaze na osnovu sumnje i instinkta. Znači, ono što izaziva novum u bilo kojoj sferi stvaralaštva jeste neki iracionalni momenat. Ono što je dobro pokazao i Fajerabend u svom delu »Protiv metode«, jeste da je razum uvek onaj koji se protivi bilo kakvom novumu, čak i u nauci, da je on ono čime možemo samo da razvijamo neke pretpostavke i logički branimo one već postojeće. Ta odbrana u nekim istorijskim situacijama zaista je bila surova. Kako se konkretno-istorijski ostvarila ta postavka o racionalnosti kao temelju slobode, smisla, napretka i razvoja, kao božanske strane čovečnosti, ako je iracionalno ono iz čega čovek crpi svoje stvaralačke snage? Na osnovu toga dolazi se do uspostavljanja novih ideja. Totalitarnost razuma potiče iz apsolutnog prihvatanja onoga što razum sebi postavi kao istinu. Dokle god je razum poimao istinu kao apsolutnost koja obavezuje, dotle je bio moguć novum kao fenomen unutar istorije zapadne misli i istorije, doduše uz nužnost iracionalnosti. Ali, ta iracionalnost se baš i nije dopadala razumu, tako da je u najnovije doba on konačno iznašao način da je neutrališe, zamenivši istinu, kao pokretača egzistencije, interesom, obavezujuću apsolutnost pragmatizmom. Nažalost, posledica tog delovanja jeste marketing. Bitno je kako stvari izgledaju, a ne kakve jesu! Relativnost je postala apsolutna, a interes jedina istina! Novum je potpuno onemogućen i zamenjen tehničkim napretkom! U tom smislu nema više napretka kao iznalažnjenja novih rešenja, već samo kao usavršavanja onog već postojećeg, što je suština tehnološkog progresa 21. veka.

2. Posledice takvog utemeljenja

U stvarnosti današnjice kvalitet više ne igra nikakvu ulogu, a sve ima svoju tržišnu vrednost: od nauke koju finansiraju samo ako ima nekih konkretnih rezultata koji mogu da vrate uloženo; u umetnosti, od slikarstva i književnosti, do filma i muzike, uspeh se meri svotama zarađenog novca; u jezik se uplelo nešto što se zove politička korektnost – apsolutno odstranjivanje kvalitativnog merila u imenovanju stvari, kako se neko ne bi našao povređene gordosti i sujete; sukob sa terorizmom, koji je nastao upravo kao posledica interesa tokom hladnog rata, a koji se oteo kontroli i sada se vraća kao bumerang; legalizacija abortusa, homoseksualnih brakova, narkotika, i to samo da bi se udovoljilo nečijim potrebama. Zatim, ironija toga da se žrtve terorističkog napada i priča o njima čuje u celom svetu, a da pri tome niko ne snosi nikakvu krivicu za isti takav broj žrtava u Iraku svakoga dana! Nabrajanje bi moglo da ide skoro u nedogled.

Suština leži u tome da se ukinu sve one kategorije koje bi mogle ugrožavati nečiji interes, a koje predstavljaju neke temeljne vrednosti. Na primer, brak, porodica, religija itd, jer na osnovu njih možemo kvalitativno da ocenjujemo stvari i pojave u društvu oko nas. Ali, svaka ocena mora da bude neutralna; kako ne bismo povredili nečiju sujetu, ništa ne smemo vrednovati, jer vrednosti ni nema, one su postale potpuno relativne i irelevantne. Na primer, čovek sadašnjeg vremena, na poruku apostola Pavla da nam je sve dozvoljeno, ali da nam sve ne koristi, odgovorio bi da jedino i samo on odlučuje o tome šta mu koristi, a šta ne, i da takvo pravo svako ima. Jednoobraznost takvog mišljenja i prihvatanja stvarnosti, od istoka do zapada, svedoči nam o snazi tog stava koja počiva na tome da svaku potrebu i interes smemo i možemo da zadovoljimo bez straha od bilo kakvog vrednovanja od strane drugih. To je i suština globalizacije, a pošto je i borba protiv nje takođe globalna, time se pokazuje besmislenost takvog načina borbe, koji samo potvrđuje svoj poraz! Jedino gde još postoje temeljne vrednosti koje se smatraju nepromenljivim, u savremenom svetu, jeste pravo koje donosi uslove i granice ostvarivanja individualnosti. To su pre svega osnovna ljudska prava, a pre svih pravo na život, bez kojih bi se skliznulo u anarhiju. Ona su garancija slobodnog ostvarivanja interesa i potreba. Ali, ako se u obzir uzme čitav svet, ni ta prava više nisu apsolutna, jer ako neka velesila teži da ispuni neki »nacionalni interes« (čitaj: interes krupnog kapitala), već računa na »kolateralnu štetu«, što je vrhunac ironije i licemerstva!

Da li se od stega srednjevekovlja stiglo u još veće i teže okove globalizacije i svođenja svega, pa i ljudskog života, na tržišnu vrednost? Težnja za duhovnom slobodom izgleda je dovela do materijalizma koji je uništio legitimitet svake duhovnosti, koja se ponekad javlja na marginama savremene kulture – kao relikt prošlosti u »zaostalim« društvima, kao avangarda zapada koja podseća na samodovoljnost Onana; kao tema istoriografije, ili predmet ćaskanja onih koji nalaze radost razbribrige u neobaveznom proučavanju »klasičnih dela« tradicije; kao grdna hrpa papira, koja bi svrhovito mogla da posluži jedino još kao gorivo.

Razum je kao apsolutnu istinu utvrdio relativitet interesa, i time civilizaciju doveo do potpunog materijalizma, a totalitarnost do najveće moguće iracionalnosti – od atomske bombe i statistike da svakog minuta na svetu poginu dva čoveka u oružanim sukobima, do globalizacije sveta posredstvom tržišne ekonomije, materijalizma i potrošačkog društva, kao i do, ne baš veselih, klimatskih promena. Razum više ni ne može da kontroliše iracionalnost svoje totalitarnosti, sam je sebi sakriva kako ne bi doveo sam sebe u pitanje!

Alternativne egzistencije i mišljenja

Sfera života, kao područje ostvarivanja egzistencije, još uvek nosi mogućnost vezivanja za temeljne vrednosti koje počivaju na eshatološkom pojmu istine. Mada formalno sistem pruža takvu mogućnost, naime da samostalno i »slobodno« odredimo svoju egzistenciju, to je moguće samo delimično, i to u području međuljudskih odnosa unutar neke uže zajednice, pošto delovanje unutar šire zajednice, i u odnosu spram institucija društva i države, mora da bude oposredovano principima pragmatizma, jer i sami na njima počivaju. Realno, ne možemo da se oslobodimo totalitarnosti sistema, osim ako se potpuno ne povučemo iz širih društveno-socijalnih formi života.

U području mišljenja kritika se javlja kao imanentna potreba. Ali, i ukoliko je kritika jaka, sistem ostaje nedodirljiv, jer je usvaja kao deo sebe, distribuirajući je kroz masovne medije, i time je u startu svodeći na jednu od svojih osnovnih postavki – tržišnu robu koja ima svoje konzumente i svoju cenu. Realne posledice kritike izostaju, što najbolje može da se vidi na primeru Murovih filmova koji kritikuju američke vrednosti, Simpsonove, ili tvrdu varijantu kao što je South Park. Da li protesti antiglobalista ili Green Peace daju neke ozbiljnije rezultate? Da li društva i države, kao što je Kina, sa jakim ideologijama suprotstavljenim takvim principima i vrednostima, mogu da se odupru? Kina je u 2005. godini imala najviše stranih investicija i najveći rast privrede. Ako ne pristajete na to samovoljno, onda priču usvajate silom, kao što je slučaj u islamskim zemljama u kojima se silom donose demokratske vrednosti. Šta onda preostaje? Svakako, kritika ne sme da utihne, ali ne treba ni da se zaodeva u standardne forme akdemskih radova, jer, ako se zarobimo u beskrajnim dedukcijama i proučavanjima raznih teorija i ideja, sa naučnim radovima koji obiluju fusnotama i razmatranjima »manje obrađivanih delova« nekog dela, nećemo ništa postići. Potrebno je stvaralačko i sintetišuće mišljenje koje slobodno koristi tradiciju, ali se i ne zarobljava u beskraje polemike o pojedinostima, jer jedino tako možemo da se suprotstavimo, kako bi Niče rekao, vrednostima resantimana koje su jače no ikada. Treba pokušati da se iznađe neka nova osnova koja bi poslužila, za promenu, a kojom bi se prevladala i ukinula ontološka diferencija koja počiva u antropološkom određenju čoveka, koja je nastala i razvijala se na zapadu. To je zadatak mišljenja na početku 21. veka, u kome treba da se oslobode stvaralačke snage koje bi mogle da dovedu do novog obrta u povesnom razvitku čovečanstva. Neko bi pesimistički primetio da je to samo utopija, i da će pre zemlja nestati u nekoj katastrofi ili ratu, nego što je moguće da se nešto takvo ostvari! Ali, šta ostaje kao mogućnost ako čak i pokušaj izostane? Možda je film »Matriks« najslikovitiji pokazatelj u oba slučaja!

STANJE STVARI br.11

[1] Karl Jaspers: »Um i egzistencija«; Plato, Beograd 2000.

[2] Mora se uzeti u obzir kulturološko i civilizacijsko nasleđe na kome stasava zapadno hrišćanstvo, a to je upravo ono što čini dostignuća Rimskog carstva. Ono što je u tome bitno, jeste način na koji su rimsko pravo, država i društvo gledali na čoveka. Shodno pravnom pogledu na svet, načinu na koji su Rimljani korespondirali sa stvarnošću, čovek se, pre svega, pokazuje kao pojedinac, kao pravni subjekt, a njegova sloboda, tj. subjektivnost, uređena je pravilima koja određuju mogućnosti njenih ospoljenja. Tako čovek jeste subjekt, individua, tj. pojedinac. S druge strane, nasleđe grčke kulture i filiozofije bitan je kulturološki i civilizacijski uzor na kojem se temeljila i rimska recepcija sveta i čoveka. I to počev od mitologije i božanstava, pa do osnovnih uzora u umetnosti i filozofiji. Rimljani preuzimaju dostignuća antičke Grčke, ali ih utemeljuju na novom principu, a to je sloboda,tj. subjektivnost. Znači, temelji na kojima su zapadni Oci Crkve gradili svoje tumačenje određenja čoveka, upravo je određenje čoveka kao pravnog subjekta, kao pojedinca, uz određenje čoveka kao animal rationale, koje potiče od Aristotela, i koje nije dovođeno u pitanje u rimskom filozofskom mišljenju.

[3] Adorno-Horkhajmer: »Dijalektika prosvetiteljstva«; Svjetlost, Sarajevo 1989.

Horkhajmer: »Pomračenje uma«; Svjetlost, Sarajevo 1989.

[4] Maks Veber: »Protestantska etika i duh kapitalizma«; Svjetlost, Sarajevo 1989.

[5] Maks Veber: »Protestantska etika i duh kapitalizma«; Svjetlost, Sarajevo 1989.