Аутор: Бранимир Нешић

Хришћанска заједница тражи од својих чланова свест о сопственој личности. Главна борба која је православним хришћанима била, бива и биће јесте борба за личност.

Једна од карактерних особина „новог доба“, оличеног у данашњем тоталитаристичком неолибералном друштву јесте индоктринација као начин одржања на власти. Индоктринација није ништа друго до свесно разбијање личности сваког појединца зарад лакшег "убризгавања" жељене фикције у његову (не)свест са крајњим циљем олакшане манипулације.

Можда ће многи сматрати да ово не важи за либерално-демократско уређење, али биће довољно да се сагледа на ком се степену налази просечни грађанин САД-а, који се (уз кока-колу и чизбургер) лудо забавља посматрајући (преко телевизије или Интернета као медија) како НАТО пројектил прецизно и убитачно погађа путнички воз у Србији. Потпуно и индоктринацијом изазвано неразликовање стварности и фикције (лажне стварности, симулације) изазива сулудо поистовећивање рата са видео-игром и истинитих људских жртава, по крвавим згариштима искасапљене деце, са бонусом за прелазак у следећи ниво једне видео-игрице.

Заветна свест

За разлику од неолибералног уређења које се, дакле, темељи на колективно несвесном, хришћанска заједница се темељи на колективно свесном, или, боље речено, на заветној, литургијској свести сваког појединца. По библијским речима "Бог створи човека по лику своме", хришћанство представља превасходно борбу за личност. Само је личност, суочена са истином битија и у својој свести о слободи, способна за поистовећење с Христом (Причешћем, Евхаристијском Литургијом).

Хришћанска заветна заједница тражи од својих чланова свест о сопственој личности.

Главна борба која је православним хришћанима била, бива и биће јесте борба за личност.

Најопаснија, најгора и најлукавија особеност "новог" доба јесте без-личност!

Само заветном, литургијском свешћу човек може спасити своју личност. Српска нација може да опстане у историји, може да се одржи као историјска заједница само ако је заветна заједница…

Дакле, заветна свест сваког појединца - а сабраност таквих појединаца у Лику Сина Божијег чини заветну заједницу или небески народ - најснажније је оружје српске нације у борби за опстанак на историјској сцени.

За и против демократије

Овом приликом нећемо се детаљно освртати на појам демократије. Рецимо само то да она, уосталом као и све иоле озбиљније идеологије, теоретски лепо звучи (и комунизам теоретски лепо звучи), али да се у пракси показала са прегршт мана. Трагична је истина да људска цивилизација од свог постанка па до данас, на жалост, није пронашла праведнији друштвено-политички систем од демократије иако је она, подсетимо, изнедрила и Адолфа Хитлера који је на власт дошао поштено победивши на демократским изборима у Немачкој.

Демократија је у пракси од самог почетка почивала на демагогији. У Атини, колевци демократије, демагогију налазимо узгајану код софиста који су својом реториком, вештином завођења, успешно али трагично манипулисали политички недовољно образованим масама грађана којих је, рецимо и то, било мање од двадесетак одсто целокупног становништва Атине. Сетимо се само шта је било са Сократом и под каквим је околностима или, боље рећи, у каквом политичком систему страдао.

Оно што је за нашу тему битно да издвојимо из те далеке античке културе јесте управо поменута реторика као главно демагошко средство демократски оријентисаних Атињана.

Истина би била непотпуна ако не кажемо да реторика означава вештину говорења или вештину излагања, али да она у својој суштини јесте вештина наговарања, тј. вештина завођења маса. Ви учите вештину којом ћете убедити масу да поверује у оно што ви желите али, што је најважније, она вас не учи да разликујете да ли је то што ви желите добро или лоше. Реторика, дакле, није компатибилна са етиком, штавише, неприкосновена је историјска чињеница да је апсолутна већина ретора на политичкој сцени ову вештину користила за своје личне властодржачке интересе не обраћајући пажњу на интерес народа, још мање на Правду и Истину. Управо зато је Платон тако жестоко критиковао софисте. Они су за њега били вешти, али по државу изузетно опасни лажови.

Демократија и медији

Реторика је од времена античких па до дана данашњег била и остала једна од главних вештина којом је морао да влада сваки иоле професионални политичар демократске оријентације. Потребно је нагласити да је она у овом несрећном времену с почетка трећег миленијума после Христа изгубила своје неславно прво место као главно демагошко-манипулативно средство у демократском систему. То место су преузели медији.

Надам се да је свима нама јасно да живимо у времену изузетно јаке технолошке револуције. Технологија је толико узнапредовала да је данас изузетно тешко пратити је и открити њене крајње последице и могућности. Њих можемо само наслућивати. Оно што знамо јесте да је способност стварања виртуелне стварности (симулације) толико узнапредовала да ју је скоро немогуће разликовати од истините стварности - реалности.

Теоретски посматрано, демократија почива на власти народа, прецизније речено: на власти већине. Мањина (коју може чинити и читавих 49 одсто бирачког тела) се, употребимо спортску терминологију, налази у ауту или на клупи за загревање. Практично, она не игра никакву улогу (сем што, како кажу, критикује позицију или јој опструира, тј. успорава, минира рад) све до следећих избора. Оно што је теоретски најбитније за један демократски систем - јер ако те максиме нема, цео смисао демократије се потире и она постаје једна трагикомична балада властодржачки оријентисаних и егоцентричних богаташа - јесте да његови гласачи морају бити на првом месту целосно свесни (морално, етички, политички итд), затим недезавуисани и, на крају, потпуно обавештени о ономе за шта гласају. Иоле свесном човеку јасно је да је ове услове немогуће испунити, а нарочито у времену мас-медијске манипулације. Закључујемо, дакле, да је демократија непримењива за широке народне масе.

Теза коју покушавамо да докажемо је следећа: развој медија је обрнуто пропорционалан демократском развоју. Данас су медији са изузетном способношћу стварања виртуелне реалности главно манипулативно средство, смртоносно средство за индоктринацију маса. Развојем медија у свету ће бити све мање свесних људи, самим тим ће и демократија губити сваки свој смисао. Где нас то води?! Не знам, можда у тоталитаристичке системе којима се, гле ироније, једино супротставља још веће зло - тероризам.

Проблематично је питање праћења Свете Литургије преко ТВ-пријемника, јер на тај начин човек целосно не учествује у Светој Литургији, већ само преко телевизијског апарата види слику - представу Свете Литургије.

Медији стварају опсену и посредно утичу да гледаоци поверују да је оно што они приказују истина. Но, без обзира на то колико се неко трудио да прикаже реалну слику, он ће увек приказати само слику, а не и истину.

Црква је једино место - упамтите, једино место - које може да сачува личност једног човека, поред свега осталог и због тога што медији не играју и не могу да играју никакву улогу у односу Бог - Црква - човек.

Нема независних медија

Синтагма која се код нас тако често провлачила последње деценије јесте "борба за независне медије". У овој синтагми и нечијој жељи да око ње мобилише снаге, огледа се сав јад и бесмисао демократије. Просто је: независни медији не постоје јер медији припадају оним људима који њима управљају економским или политичким путем. Ово "независни" користи се само да се гласач придобије и да, у својој политичкој несвести, одради оно шта се од њега очекује.

Слободан Милошевић, човек ограничених политичких способности, владао је Србијом више од десет година на првом месту зато што је контролисао медије и помоћу њих убацивао жељене информације и из њих проистекле ставове у главе религиозно неутемељених Срба (мада се мора признати да је за време његове власти у Србији било више "независне", тј. опозиционе штампе, него ли за време "демократске" власти). Он је почео да губи у оним страшним тренуцима бомбардовања Србије, када су се у главама његовог бирачког тела судариле ружичаста виртуелна реалност коју је он медијским путем пласирао и страшна егзистенцијална стварност. У том судару виртуелну, лажну реалност победила је истинита стварност само зато што је била егзистенцијална. Ако ли она то није, ако ли неки властодржац успе да обезбеди својим гласачима минимална средства за живот не већа од средстава која су потребна да се подмири стока (кров који не прокишњава и некакве сплачине за јело), будите уверени да се бирач, тј. његов глас, већ налази у чипу газдиног компјутера који спроводи виртуелну матрицу (Matrix).

И док амерички филмофили сањаре Неа (главног јунака познатог филма Matrix) који ће их избавити, православни хришћани очекују Други Христов долазак.

Ко зна, можда ће Нео навести Американце да се сете и врате Христу. Ако ли се то деси, укњижићу позитивне бодове Холивуду.

Бранимир Нешић

© 2005 Православље
Сва права задржана