PRED SUROGATOM HRIŠĆANSKE RELIGIJE

SUDNJI DAN ATEIZMA

Naporedo sa procesom nastajanja jedinstvene mamutske države evropskih naroda, traje proces narastanje surogata hrišćanske religije – New Age – Novo Doba. Religija Nju Ejdža se oblikuje tako što se na hrišćanske dogme kaleme stereotipi istočnih religija, pa se stvara surogat koji se širi i osvjava narode i Evrope i Amerike, dramatično potiskujući tradicionalne principe hrišćanstva 

    Evropski lideri nisu imali primedbi na ponašanje Evropskog parlamenta koji je u Strazburu, pred sam kraj poslednje decenije prošlog veka, odbacio izveštaj jednog holandskog hrišćanskog demokrate u kojem je on upozoravao Evropu na opasnost od islamskog verskog radikalizma. U Evropi su na delu mnogi hrišćanski radikalizmi, mudro su zaključili parlamentarci i izveštaj odbacili kao – pristrasan. Pristrasnost, ili bolje – isključivost, u prirodi je svakog verovanja. Ili religije, ako ima smisla da se pojam religije ograniči samo na osećanje verske pripadnosti ljudi i naroda. Ali, znatno veću težinu od ocene parlamentaraca o pristrasnosti ima stav da Evropski parlament ne bi trebalo da se bavi verskim pitanjima. Taj oprez iskazan u Strazburu može u sebi sadržavati elemente mudrosti, jednako kao i elemente rizika. Religija je oduvek bila osnovni element nacionalne homogenizacije i povezivanja ljudi u nacionalnu zajednicu, pa bi se mogućnost isključivanja bilo koje društvene institucije, ili institucije vlasti relevantne da se bavi pitanjima ovako delikatne oblasti, moglo u nekom vremenu pokazati kao gorko kajanje. Ali i bavljenje religijom u zajednici kakva je Evropska unija – nacionalno prenatrpana, verski raznorodna, a ideološki u rastrojstvu – jednako može postati politički teret, kao i nebavljenje njome.

   Na razmeđi dva Hristova milenijuma, jednog veoma uspešnog, a drugog prepunog neizvesnosti, Evropa se našla u obavezi dvostruke moralnosti: od nje se očekuje da starom svetu da novi smisao i da sebi i svetu prizna zbog čega i sa koje strane više oseća ugroženost – od najezde slovenskog nacionalizma sa Istoka, od islamskog radikalizma sa Juga, ili od unutrašnje prirode sopstvenog poretka. Od tog svoga okruženja sa kojim bi prirodno trebalo da gradi jedinstveni ekonomski i trgovinski prostor – pravoslavne Evrope na Istoku i islamske Afrike na Jugu – hrišćanska katoličko-protestantska Evropa se jednako udaljava, ostajući da živi u iluziji kako može biti dovoljna samoj sebi. Zapadna Evropa, evidentno je, svoj identitet stvara u razgraničenju sa drugima, stavljajući svoje građane, "civilizovane" Evropljane, naspram radikalnog islama sa Juga i varvarskog pravoslavlja sa Istoka. Ona je ta koja zatvara granice i nameće diktat. Samoljublje njenih lidera i duhovna ograničenost generacija koje stvaraju Evropsku uniju, ne dopušta Evropi da uoči da bi mogla biti smrvljena između polova sopstvenog megatržišta gde se na jednome uspostavlja stanje bez demokratije, a na drugi je najašio svojevrsni ekonomski, politički i verski fanatizam, vremenski stariji, a civilizacijski razorniji od svega što Evropu zapljuskuje i sa Juga i sa Istoka.

   Istorijska iskustva ljudi na kontinentu i na dve mediteranske obale koje se politički i ekonomski sve više razmiču, prebogata su, a sećanja na njih neprijatna. Najveće civilizacije sveta nastale su na ovim prostorima, najsilnije monarhije razvile su se ovde, najmoćniji svetski poredak – kapitalistički – nastao je ovde, najrazorniji ratovi vođeni su na obalama Sredozemnog mora, najsnažnije religije stvorene su na njegovim dvema obalama, najstariji trgovački i pomorski putevi trasirani su između njegovih obala... Ali tu su ostali, međutim, i najveći kontrasti u organizovanju života ljudi i u raspodeli vlasti, moći i bogatstva. Takva okolnost ne zbližava narode sa dve obale, već ih neprestano udaljava jedne od drugih. Kada se na to nadoveže egoizam Evropljana na kontinentu i pamćenje naroda iz zaleđa, ljudske se misli ne pletu više oko trgovine i ne prizivaju Gospoda Boga, već najpre padaju na topove. Ljudi ne shvataju da ono što im se sada događa ima svoje uzroke u zbivanjima još od pre nekoliko vekova. I više, možda. Jer, kako drukčije objasniti zadrtu nameru irskih protestanata-narandžista, na primer, koji, makar i uz rizik da izginu, nadiru svake sezone kroz katolička naselja Severne Irske kako bi obeležili godišnjicu pobede svojih predaka nad precima njihovim od pre više stoleća. Ne pomažu ni nevine dečje žrtve koje padaju u zanosu mržnje i ponesenosti euforije da se očuva “tradicija”. Verovatno su takva iskustva podstakla parlamentarce u Strazburu da ocene kako su u Evropi na delu hrišćanski fundamentalizmi, opasniji od islamskih.

    Od vremena Reformacije i Martina Lutera – pokreta koji je porodio protestantizam, a koji je kapitalističkom poretku začetom gotovo pet vekova ranije, dao nove impulse – nije došlo do pomirenja protestanata i katolika. Vatikan, zaogrnut plaštom prastare dogme, još živi u iluziji da će pomiriti dve crkve – katoličku i luteransku – držeći se neuverljivog numeričkog odnosa pristalica jedne i druge vere.

------------------------------------------------------------------------

Vatikanski kardinal Eduard Kasidi uverava bez prestanka kako protestanata u Evropi i Americi ima 60 miliona, prema katolicima kojih ima više od milijarde.

         ------------------------------------------------------------------------

Protestanti ne odgovaraju. Oni pamte – opominju, preteći na zločine rimskih katolika što su ih tokom čitave istorije hrišćanstva činili prema vernicima koji su u svojoj veri drukčije mislili. Podsećaju bez prekida na tragediju kada je u obračunu katolika i protestanata u Parizu, u noći Svetog Vartolomeja, 21. januara 1535. izvedena užasavajuća ceremonija pokolja i spaljivanja ljudi. Elen Vajt, ideolog američkih adventista, desnog krila američkog protestantizma, pisala je potkraj devetnaestog veka da u čuvenoj Vartolomejskoj noći pod nadzorom kralja Fransoa Prvog, posle zavetne mise u katedrali Notr-Dam,

            ---------------------------------------------------------------------------

u Parizu nije poklano 2.500 hugenota, kako nam objašnjavaju udžbenici istorije. Pobijeno je više od 60 hiljada vernika, pristalica francuske varijante evropskog protestantizma. Istina, i u drugim noćima, i izvan Pariza, ali toliko ih je palo u kratkom vremenu i u iste svrhe.

---------------------------------------------------------------------------

    Vartolomejska noć je samo epizoda u dugotrajnom ratu katoličanstva protiv protestantizma. Iseljavanje Evropljana na američki i australijski kontinent nije, prema Elen Vajt, počelo preseljenjem engleskih robijaša radi oprosta kazni. Pred nasrtajem katolika koji su u dugoj i krvavoj bici istrebljivali sve što je mislilo drukčije od Rimske crkve, na dva nova kontinenta se u obezglavljenom bežanju sklonilo oko 60 miliona ljudi. To je, valjda, onaj numerički odnos kojim se kardinal Kasidi zanosio, ističući ga kao valjan motiv i dovoljan razlog za ujedinjenje dveju crkava.  Sveti otac papa Pavle Drugi, moli za oproštenje svih oblika nasilja koje je hrišćansko katoličanstvo izvodilo u dugoj istoriji Rimske crkve. Vatikan čini uzaludan napor u okolnostima kada protestantizam, u nepomirljivom razgraničenju sa katoličanstvom, doživljava  preobražaj.

(ANTI)DIJALEKTIKA HRIŠĆANSTVA

    Hristova se ideja graniči sa čednošću, sa nekim oblikom sna. Samo zato što je verovao, Hristos je mogao da, sa komadom hleba, nahrani pleme od pet hiljada ljudi. I da ih dodirom oslobađa neizlečivih bolesti i vraća ih iz mrtvih – kako nas predanje uči. Moć sinova i kćeri planete koji su Hrista – onih vekova – bezočno zakucali na krst, a onda se prestrojili na put njegovog učenja, drukčije danas izgleda. Ta moć sledbenika Hristovih, kao da pokušava da nadmaši samu moć Gospoda Oca Stvoritelja. Na svom tegobnom putu su, u ime golog, raspetog Hrista, stvarali čuda. Bilo je velikih religija i pre hrišćanstva, ali ni jedna, kao hrišćanstvo, nije čovečanstvu omogućavala uvećavanje bogatstva i moći u tolikoj meri da su zapadni hrišćani nadrasli samu moć hrišćanske religije, koja se pod teretom takve moći preobraća danas u svoju suprotnost. Svet hrišćanstva se odavno preobratio u svet ateizma: hrišćanski svet je kult Gospoda Boga zamenio kultom potrošnje. Prekomerne potrošnje. Prema čemu oholi Evropljanin oseća strahopoštovanje? Prema Bogu? – Ne! Prema, roditelju? Jedva da ga i poznaje! Prema monarhu? – On je predmet još samo medijske radoznalosti! Prema sebi? – Samo kada mu se pred očima ukaže turistički prospekt... Ni po čemu ovome ga on ne oseća. Evropljanin drži strahopoštovanje jedino prema kultu novca. Koliko ga u džepu ima tolika mu je mera vrednosti. I, u toj razmeri veruje!

    Hrišćanstvo je jedina religija u istoriji čovečanstva koja je porodila kapitalistički poredak iz čijih su temelja izrasle i razvile se najveće tekovine ljudske civilizacije – organizacija rada i basnoslovno bogatstvo ljudi, svi oblici nauke i sistemi visokih tehnologija, saobraćaj i komunikacije, otkriće vaseljene i tekovine humanizma: demokratija, vladavina prava, ljudske slobode... Ni jedna druga religija – ni budizam, ni hinduizam, ni judaizam, ni islam, pa ni pravoslavlje, kao desno krilo hrišćanstva, ne može polagati pravo svoga učešća u stvaranju ovakvih civilizacijskih tekovina kakve je kapitalistički poredak stvorio u krilu zapadnog hrišćanstva. Taj podvig izvelo je ono samo katoličko-protestantsko krilo.

    Poput svakog organizma kojega, prema neumitnim zakonima stvaranja, prate faze rasta, sazrevanja i opadanja – do konačnog umiranja – i hrišćanstvo nosi u sebi elemente negacije i samorazaranja. Od njegove pojave prati ga takva sudbina. Hrišćanstvo se od samog začetka raspolutilo na dva odvojena koloseka – na dve različite vere: na katoličanstvo i na pravoslavlje; na dve zavađene crkve – na istočnu i zapadnu; na dva neprijateljska centra – na Rim i na Carigrad; na dva dijametralno suprotstavljena pogleda na svet – na kult rada i kult novca, na jednoj, i na sklonost ka dubokoj metafizičkoj intuiciji i urođenom smislu za kontemplaciju i pasivnosti na drugoj strani; na dva nepomirljiva shvatanja vaseljene i sveta stvarnosti na njoj iz ugla samo jednog Boga... Kako tada, tako i sada: podvig začetka stvaranja materijalnog bogatstva sveta – sveta kapitalizma – izvelo je katoličanstvo; protestantizam mu je dao samo nove impulse. Pravoslavno hrišćanstvo ostalo je izvan svega.

    Pravoslavlje se razvijalo drukčije od katoličanstva. Ono nije posedovalo tu snagu i organizovanost kakva se izražavala u prisustvu rimskog hrišćanskog Boga. Snaga katoličke crkve izrastala je na razvalinama Rimske imperije. Crkva je preuzela sve institucije Carstva i moć osvajala na oplemenjivanju elemenata na kojima je Carstvo propalo. Hristos bi danas jauknuo kada bi video kako je ideju Sina Božjeg  i njegovo mesto na Zemlji zaposeo rimski Papa i postao posrednik između Boga i čoveka, ne poštujući prvog, a kinjeći drugog. Tu leži papska moć i poredak kapitalističkog društva ispod čijeg se skuta  izlegao, u kojem je Božja pravda zgažena, a čovek sam osuđen na večnu patnju i kulučenje.

     Pravoslavlje se iscrpljivalo, ne na radu i ne na kulučenju, već na krvavoj borbi za priznanje čovečanskog ili božanskog načela u Isusu Hristu. To iscrpljivanje, ta šest vekova duga borba vizantijskog pravoslavlja sa samim sobom oko novozavetnog simvola zvanog Isus Hristos. U vremenu u kojem je zapadna, rimokatolička crkva porađala kapitalistički poredak, istočna, pravoslavna crkva porodila je islam. Islamska religija je nastala kao reakcija na hrišćanske pravoslavne dogme i za nepunih stotinu godina od svoga osnivanja 632. samlela je pravoslavnu Vizantiju. Očistila je vizantijsko pravoslavlje sa svih prostora Srednjeg istoka i severne Afrike. Očistila ga je za sva vremena i za vaseljensku večnost. Svi hrišćanski narodi Srednjeg istoka i severne Afrike i svi filozofsko-teološki centri hrišćanstva koje je na južnoj obali Mediterana stvorila vizantijska civilizacija – Nikeja, Antiohija, Aleksandrija, Gaza, Jerusalim i Kartagina, pali su pod islamsku vlast. Pao je na kraju i Carigrad.

     Drugi centar hrišćanskog pravoslavlja – Srbija, i treći – Rusija, preživeli su islam. Ali, ostali su ugroženi – ekonomski, politički i ideološki. Ugroženi su, najpre, iznutra – od samih sebe. Od hrišćanske Evrope, samo delimično. Jer, centar hrišćanske religije nije bio Rim, već Carigrad. A, to najveće hrišćansko svetilište je samo sebe isporučilo islamu. Bez razuma i bez nadoknade. Katoličko-protestantska Evropa samo je priznala stanje. Kao da je u pitanju trampa. Sad, istina, razmišlja o sličnoj vrsti trampe. U slučaju Srbije razmišlja kako da joj otme Kosovo da bi ga ponudila islamu. Izvodi to, istina, uz strasnu podršku samih Srba izdeljenih na Srbe po kultu predaka i na Srbe mundijaliste.

    Ma koliko u svom prvobitnom obliku delovalo čisto i čedno, hrišćanstvo se danas na zapadu preobratilo u pomamu. U nastupu novog Hristovog milenijuma, katoličkog vernika i vernika protestanta, vernika adventistu, jezuitu, kvekera i anglikanca... najčešće nalazimo, ne u prisustvu jevanđelja i molitve, već u nepomičnom položaju joge u kojoj se sav u svojoj ukočenosti prepušta stanju transcendentalne, natčulne meditacije. Za običnog, neupućenog čoveka joga predstavlja kombinaciju jednovremene fizičke i psihičke nepomičnosti čija je svrha uspostavljanje telesne i duhovne ravnoteže ličnosti koja se jogi podvrgava. Njome se, prema izvornoj budističkoj i hinduističkoj religiji, uspostavlja stanje svesti kako bi se olakšalo podnošenje svakodnevnih tegoba čovekovih, a njegova svest i organizam se pripremili za poslove i zadatke koji ga čekaju narednog dana.

OHOLI NASTUP NJU EJDŽA

     Ta plemenita svrha joge, izmeštena iz ambijenta u kojem je nastala, utire u novom podneblju u kojeg je preneta drukčije tragove. Kalemljena dugo i primenjivana haotično na hrišćansku dogmu Evrope i Amerike ova je plemenita veština izgubila svojstvo stereotipa hinduističke religije. U hrišćanskoj zajednici Evropljana i Amerikanaca joga se deformisala u meri dovoljnoj da se preobrati u sopstvenu suprotnost. Sa druge strane se hrišćanska religija pod njenim uticajem deformisala i dobija atribut surogata. Upražnjavanje joge iznedrilo je na Zapadu elemente iz kojih je izrastao pokret Nju Ejdža. Ovaj se pokret podastire kao osnova novog svetskog poretka koji će, kako objašnjava profesor Bendžamin Krim, Britanac, najuticajnija ličnost Nju Ejdža, predstavljati jedan svet pod upravom jednog svetskog vođe. Pokret uspostavlja nadzor nad sredstvima kojima se oblikuju pogledi ljudi, njihova svest i ponašanje. Promene koje se očekuju i koje bi u svetu novog poretka, trebalo da nastanu, objašnjava Britanac Krim, biće radikalnije od promena koje su se dešavale u vreme Renesanse, na primer, u četrnaestom veku, ili u doba Reformacije s početka šesnaestog veka čije trajanje i nije pouzdano utvrđeno. Proces kolektivizacije evropskih naroda je odista takvih razmera da britanski profesor upravo kroz taj proces sagledava epohu Nju Ejdža kao krajnjeg ishodišta kolektivizacije. Ili Tranzicije na način zapadni.

     Prema učenju Nju Ejdža, predstava ljudskog bitka i čovekove samobitnosti nije moralne prirode čiju sadržinu čine greh i krivica, i potreba iskupljenja s tim u vezi, već ima metafizičku osnovu iz koje izrasta nepoznavanje našeg sopstvenog identiteta. Otuđenje što ga ljudska bića doživljavaju, nije otuđenje od Boga, već od njihovog JA. Od jastva. Čoveku nije više potrebno oproštenje od greha, kako ga uči hrišćanska dogma, a koje se može postići ispaštanjem, radom i molitvom. Njemu je neophodno prosvetljenje – pronalaženje samog sebe. “Bog je u meni” – uče gurui Nju Ejdža. Pa, pošto su ljudska bića bogovi, u njima se, smatraju sledbenici Nju Ejdža, kriju neograničeni potencijali za lično preobraženje. Preobražavanje, u smislu pokreta, ne odnosi se na moral i ponašanje, već na svest. Svest ljudi mora postati jednoobrazna. Jer, samo u prirodi jednoobraznosti čovekova se svest može osposobiti za prihvatanje jednog Sveta, jedne Religije, jednog Vođe čiji se dolazak očekuje na razmeđi Drugog i Trećeg Hristovog milenijuma. Hristovo doba, Doba Ribe, astrološki znak pod kojim se hrišćanstvo razvijalo dve hiljade godina, treba da zameni Doba Vodolije, astrološkog znaka Novog svetskog poretka.

    Evo nas u prisustvu filozofskih sistema stoicizma i epikurejstva koji su odredili duhovnu sadržinu hrišćanske religije, a koji hrišćanstvo, posle dva milenijuma trajanja, dovode do kraja, sahranjujući ga trajno i svuda. Smisao bitka JA se, na početku epohe hrišćanstva, izražavao u preziru samoga života; na kraju se ispoljava u ponavljanju kolektivnih samoubistava. Ali po nalogu centrale opredmećene u jednoj ličnosti. U ličnosti hrišćanina-gurua evroameričkog tipa.

    Hrišćanstvo je nastalo i razvilo se na premisama individualizma. Individualizam se u bolnom grču nedrio iz raspadanja rimske zajednice, a ona se raspala zbog nemorala i rasipništva. Raspadala se pet i po vekova. Nije se raspadala država, već ustanove i zajednice koje su imperiju sačinjavale. Tu mamutsku tvorevinu – Rimsku imperiju – nastalu na razvalinama Aleksandrove helenske Grčke, sačinjavao je konglomerat naroda razvučenog nastambama od britanskih ostrva na zapadu, do Jermenije i Kavkaza na istoku i do Arabije na jugu. I dalje. Sačinjavalo ju je prebogato šarenilo regionalnih ustanova proizvodnje i organizacije društvenog života. Sačinjavao ju je konglomerat paganskih religioznih običaja naroda i plemena, različitih kultova, tradicija, mitološke istorije, različitih pogleda na život i mnoštva mišljenja o odnosima prirodnih sila i čoveka gde je on nešto od tih sila savlađivao, a više im se prilagođavao. Čovek, pojedinac se u najsnažnijem naponu Rimske monarhije – doba Republike – nije isticao ličnim prohtevima, ni mišljenjima. Bio je zaklonjen sigurnošću lokalne zajednice kojoj je pripadao, a ne Imperije, i nije bilo potrebe za sopstvenim isticanjem. Čovek je bio vezan za prirodu koja ga je neposredno okruživala i za njene zakonitosti koje je delom razumevao, a ono što u njoj nije razumeo nastojao je da neutrališe molitvom i prinošenjem žrtava-paljenica ispod paganskih hramova koje je podizao na mestima za koja je verovao da na njima borave bogovi koji upravljaju prirodnim pogodama ili nepogodama.

     Nastankom doba careva koje je počelo sa Julijem Gajom, dobom poznatijem kao cezarska vremena, praćenim nasiljem, ropskim radom, pljačkom, opadanjem proizvodnje, zelenašenjem... razbijane su i društvene strukture u čijem je okrilju pojedinac nalazio svoju slobodu i osećanje pripadnosti zajednici, Rimskoj republici u kojoj nije bio sam. Okolnosti, nastale u epohi cezara i sami cezari zajedno sa okolnostima, svojim su reformama razarali uporno i trajno sve društvene ustanove kojima je čovek, pojedinac pripadao i u njima bio zaštićen. Carevina je ukinula narode i njihove zajednice, ukinula je pokorene države, a ostavila je pojedinca. Imperator je stolovao u Rimu i odatle upravljao Imperijom, namesto nekadašnjeg načina u kojem je poglavar Republike putovao iz jedne u drugu provinciju, zadržavajući se u njima prema potrebi i prema raspoloženju. Prihodi prikupljani po provincijama ostajali su u njima, jer su boravkom poglavara Republike u njima tamo i trošeni. Nastankom cezarskih vremena, sav prihod ubiran po provincijama slivao se u Rim i samo je u Rimu trošen. A, da bi se dopremao do Rima bili su potrebni drumovi koji su istovremeno služili i vojničkim legijama da udaljene provincije drže u pokornosti. I trgovcima da otpremaju svoje robe iz udaljenih područja Imperije do same prestonice. Do večnog Rima...

    Čovek pojedinac, gubeći osećanje pripadnosti narodu i užoj zajednici, postao je pripadnik Imperije. U toj kosmološkoj strukturi rimski car mu se nameće kao jedini Bog. Svi su carevi, od Julija Gaja smatrani bogovima koje su majke rađale, ne iz oplodnje sa muževima, već su ih začinjale iz odnosa sa bogovima. Pojedinac više nije doživljavao neposredni događaj u vezanosti za svoju zajednicu. Njegov život nije više ostajao zavisan od lokalne zajednice niti je bio zaštićen lokalnim božanstvom. Njegova duša nije više bila zaokupljena lokalnim običajima i nije izražavala potrebu za provincijskim kultom. Ona je postala svetska duša, a pojam nacionalnosti, kako kaže Karl Kaucki, proširio se do pojma čovečanstva. Gubeći vezu sa svojim kultovima, a u prisustvu potrebe da se kultu podvrgava, čovek-pojedinac je prihvatao tuđe kultove koje su na putovanjima sobom donosili strani trgovci iz svojih sredina. Nastaje doba internacionalizacije kultova. Ili internacionalizacije religije u kojoj se, namesto mnoštva božanstava u Imperiji ispoljava sada samo jedan Bog – Bog Monarh na Zemlji i Bog Stvoritelj na Nebu.

     Život individue pokazivao je sve manje smisla, pošto je razaranjem starih društvenih struktura individua bila otrgnuta i od sopstvenog cilja – od lokalne zajednice kojoj je služila i od lokalnog božanstva kojem se klanjala i oko kojeg je plela svoje misli i u čijem je prisustvu bila zadovoljna. Šta je u takvim okolnostima individua mogla da radi i kako da misli? U prvom slučaju, umesto slobode u zajednici, čekalo ju je ropstvo u samoći, a da bi to izbegla njoj je preostalo jedino da traži načina da se izdigne iznad same sebe. Do toga se cilja individua mogla uspeti samo ako je svoj život podvrgla strogim načelima moralnosti. Čim je sferu svog interesovanja – od posmatranja prirodnih pojava i napora da sazna njihove veze i uzroke, preusmerila na sferu moralisanja, individua je zaglibila u oblast misticizma u kojoj je lako prihvatala tuđe običaje i klanjala se tuđim kultovima. Misticizam sam po sebi izvodi čoveka iz sfere religije – nepovratno. Udaljavanjem od sfere prirodne religije, ili filozofije prirode, kako bi rekao umni Fojerbah, čovek se utapa u nepoznate vode tajnih udruženja i u opake zamke večnih zavera.

    Nastalo je vreme kada Grk više nije bio Grk. Kada Gal nije pripadao galskoj tradiciji. Kada Egipćanin, kako zaključuje Kaucki, nije tražio Egipćanina... Svi su se našli u položaju u kojem su, otpadajući od sopstvenog nacionalizma, nesvesno upadali u zajednicu internacionalizma. U okvire tajnih udruženja i neprekidne zavere. Mržnja Rimske imperije na Jevreje izgledala je kao dašak povetarca prema strahu Rimljana od organizacije ljudi svakog oblika. Ne zna se šta je više narastalo i brže se širilo – potreba ljudi za tajnim udruživanjem, ili strah Rima od tajnih udruženja. Jedino u čemu za individue nije postojala smrtna opasnost prilikom udruživanja bila je oblast religije. Ali religije u kojoj nisu tuđa mišljenja odbacivana u meri u kojoj su sopstvena mišljenja grčevito branjena. Branjeno je sopstveno JA kao cilj i kao svrha života. I kao najviša vrednost postojanja individue. Bog to sam JA, odjekivalo je svuda po Carevini. Mediteranom više nego bilo gde drugde.

    U okolnostima u kojima je Imperija zatrla nacije, a nacionalne zajednice odbacile svoje članove, pošto su same nestale, u okolnostima u kojima je privredno tkivo Imperije do kraja razoreno, a lokalni kultovi i božanstva uništeni, u okolnostima u kojima su roditelji odbacivali sopstvenu decu, a bračna zajednica postala strahotna patnja za ljude, u okolnostima u kojima su bogati, zasićeni uživanjima, prezreli život, a siromašni, zaglibljeni u misticizmu zamirali pred strahom od smrti... iz celokupnosti takvih okolnosti u Mediteranu se, kao iz vatrene buktinje, razbuktao individualizam, jedini i autentični simbol na kojem je izrastao kapitalistički poredak.  Na drugoj strani se iznedrio misticizam iz kojeg se razvila hrišćanska religija. I jedno i drugo počivaju na jedinstvenoj osnovi: na internacionalizmu u okvirima vaseljene i na individualizmu u okvirima osećanja i mišljenja. Sudbina Jevreja kardinalan je primer toga vaseljenskog procesa.

    Prema principu analogije, najpouzdanijem metodu za objašnjenje svih oblika istorijskih epoha, sagledavam kao na dlanu istovetnost prilika i usklađenost dinamike doba u kojem počinje raspadanje Rimskog carstva sa prilikama u kojima Evropa čeka ishod svoje kolektivizacije uvijene doktrinom marksizma – u politici internacionalizam, u ekonomiji jedinstveno tržište. Rimska imperija je pre dve hiljade godina, kroz proces internacionalizacije, stremila globalizaciji sveta; Evropa dve hiljade godina kasnije, kroz proces kolektivizacije stremi globalizaciji sveta. Na sektoru religije vidimo istovetan ishod. Ali, samo u onim sadržajima kojima će se hrišćanstvo preoblikovati u svoj surogat.

    Nju Ejdž se u Americi i u Evropi začeo tokom šezdesetih godina, nakon dužeg gostovanja Bitlsa u Indiji, leta Gospodnjeg 1969. Oni su, vrativši se iz Indije, u svojim pesmama, u ponašanju na sceni i u životu izvan scene, uvodili kult transcendentalne meditacije koja je zahvatila milione mladih i starijih osoba sa obe strane Atlantika. Džordž Harison i Džon Lenon pisali su i komponovali pesme – u vreme dok su svirali zajedno i posle razlaza – nadahnute ezoteričnom “mudrošću”, kojima su mase na koncertima dovodili u stanje derilijuma.

    Bitlsi su otvorili put guruima – pripadnicima indijske svešteničke kaste – prema Americi i Evropi gde im je ponuđeno da drže propovedi o hinduističkom viđenju odnosa Boga i čoveka. Hrišćanski vernici na Zapadu – katolici, protestanti i sledbenici ostalih zapadnih religija – upijali su njihove propovedi kao kad sasušena zemlja upija letnji pljusak. Njih je, najpre fascinirala krotkost i egzotičnost propovednika, koji su se, u primamljivom položaju joge, u besprekornoj nepomičnosti i beskrajnom miru, radosno predstavljali svojim frustriranim slušaocima, zapadnim hrišćanima. Joga – stanje čovekove svesti – osvaja evro-američke religijske prostore postupno i sa lakoćom. Prema hinduističkoj religiji, nastaloj u dolini Inda 1500 ili 2000 godina pre Hrista, ili više, čak, joga je jedini način da se čovek oslobodi beskrajnog ciklusa rađanja i umiranja. Ona je važan detalj čovekove potrage za “unutrašnjim saznanjem” i karmom – nagradom ili dugom – koje je duša nagomilala svojim dobrim ili rđavim delima u toku pređašnjih života i koji određuju oblik naredne reinkarnacije duše u nekom drugom organizmu. Određuje srećan ili nesrećan tok života sledećeg telesnog bića u koji duša, činom rođenja, ulazi. Vernik mora proći kroz niz reinkarnacija – rađanja i umiranja –  da bi se spojio sa Bogom. Ili da bi postao Bog. Joga je jedan od načina toga postignuća.

    Budizam je nastao hiljadu godina kasnije. On čoveku nudi isto, ali na drukčiji način. Cilj čovekov nije da postane Bog u fizičkom smislu, već da Boga doživi. To se postiže stanjem nirvane. Do nje se dolazi ponavljanim reinkarnacijama kada svaka od njih predstavlja nagradu za prethodnu reinkarnaciju. Sama nirvana shvata se kao gubljenje sebe, odnosno kao oslobođenje od patnje. I hrišćanstvo traga za putevima oslobođenja od patnje. Čoveka u njegovom životu, što je priznala i hrišćanska dogma, karakterišu dve odrednice – bol u telu i patnja u duši. Čovek je osuđen na trpljenje, kaže crkva, jer je grešan. Trpi, kaže nauka, jer je nesavršen. U prostoru između religijske obmane i naučne neuverljivosti koje večno stoje bez odgovora, prostire se čovekov život ispunjen teškim radom i stradanjem. Njega prati pesma; pesma je jauk čovekov između dva radna takta, rekao bi filozof. Oslušnite svaku pesmu iz daljine da biste osetili na šta podseća!

    U sadržajima burnih tokova reformacije u šesnaestom veku i posle nje, sve do dana današnjih, građanin zapadne civilizacije krvario je i satirao se u ime visokih ideala – slobode, bratstva, jednakosti i demokratije. I kada se činilo da ih je konačno oslobodio za sebe, dogodilo mu se da je izgubio nadu. Evropljanin, istina, živi pod sigurnim skutom države blagostanja i njemu dostojnih standarda u svim oblastima života. To se sada, u procesu kolektivizacije naroda, sve dovodi u pitanje: u zabludu nas uvodi uverenje da najviši kvalitet življenja, bar u prostorima Evrope, predstavlja zadovoljstvo raspolaganja dovoljnom količinom namirnica i predstavlja superiornost kupovne moći nad ostalim delom zemaljske populacije. Daleko ispod ovoga zadovoljstva ostao je život čovekov koji nije oslobođen straha i neizvesnosti. A, trebalo je da bude oslobođen. Evropljane već obuzima stanje straha, a stanje neizvesnosti je odavno postalo činjenica njihovog života. Jednako kao što i značajan deo njihove stvarnosti predstavlja prekomerna količina licemerja u ponašanju političke elite koja im takve laži usađuje u svest.

Na takav društveni milje satkan od osećanja sitih stomaka, pristigli su indijski gurui, podstaknuti najpre lakovernošću Bitlsa, a onda i medija, poznatih ličnosti i širokih slojeva običnog sveta. Materijalizam kojim se diči Zapad, stvorio je, prema britanskom profesoru Dejvidu Maršalu, neukorenjenost, besciljnost, usamljenost i raspadanje starih vrednosti. Čovek je uhvaćen u satansku mrežu bez zaštite i nade. Bez prava na nadu. Zapao je u misticizam, tražeći skrovište đavola u kojem će, zajedno sa njim, meditirati, očekujući dolazak Spasitelja.

    Nju Ejdž je osvojio sve oblasti ljudskoga rada – univerzitete, srednje i osnovne škole, naučne ustanove, krupni biznis, industrijske kolektive, ministarstva, političku elitu, vojnu strukturu, banke, medije, kulturne institucije, izdavačke kuće, televiziju, državnu administraciju, filmsku produkciju, običan svet i –muziku... Eminentni britanski violinista Jehudi Menjuhin, izjavljivao je da Nju Ejdž u njegovom životu ima prioritet nad muzikom. U američkim školama deca se navode na verovanje da su ona savršena božanska bića. Nastavnici ih uče da ona nisu, kako to hrišćanska religija tvrdi, grešna bića, da nije neophodno da se dobrotom i radom iskupljuju od greha, već je dovoljno da postanu povodljiva. Povodljivost i lakovernost, uči ih Nju Ejdž, osnova su ljudske prirode, što je psihoanaliza, i u odsustvu Nju Ejdža, davno potvrdila. Samo u stanju povodljivosti duhovi mogu ovladati njima. U kosmosu, dakle, u kojem misle da će se, na kraju svoga života, preseliti.

     Povodljivost i poslušnost polovi su istoga koordinatnog sistema čija je sadržina potpuno oslobađanje od mišljenja. Mnoge krupne kompanije u Americi i u Evropi uvele su jogu – meditaciju –  na radnim mestima kako bi se “pojačali ljudski potencijali”, poboljšala tehnika prodaje i radnicima omogućilo da se odbrane od stresa. Časopis “Forčen” objavio je spisak od 500 američkih vrhunskih kompanija u kojima se organizuju seminari joge sa ciljem razvijanja “ljudskih potencijala”. Kompanija Pasifik Bel investirala je 173 miliona dolara za  seminare koji sadrže elemente okultizma kojim se ljudima ispira mozak. Na istoj listi su NASA, Ford, Dženeral motors, Aj-Si-Ej, Aj-Bi-Em, Boing, Singer, Benk of Amerika i mnoštvo drugih kompanija.

    Sociolog Volter Martin zaključuje ovaj dosije stavom da su na ovaj način okultne sile dobile pristup američkoj ekonomiji. On objašnjava da se iste tehnike primenjuju prema pacijentima na klinikama, prema službenicima u ministarstvima, među carinicima, potom u armiji, u mornarici i u avijacji i među “plavim beretkama” (snage UN)... Volter Martin objašnjava da se radnici takvim tehnikama na seansama, koje se obavljaju u toku radnog vremena, oslobađaju mišljenja koja se, zatim, uspešno zamenjuju stanjem poslušnosti.

    Analitičari Nju Ejdža uveravaju da pokret odlučujuće utiče na smer politike Sjedinjenih Država. Ronald Regan koji je Amerikom vladao osam godina – između 1980. i 1989. – sve odluke donosio je po savetu svoje supruge Nensi, a ona je, kao pupčanom vrpcom, bila vezana za Džoan Kvingsli, poznatog američkog astrologa i veoma uticajnu osobu Nju Ejdža. U svojoj knjizi “Šta kaže Džoan”, gospođa Nensi tvrdi da je sporazum o ograničenju nuklearnog oružja koji je Regan potpisao sa Mihailom Gorbačovom obavljen po njenom savetu. Nova era mira u svetu, kaže, njena je zasluga. Ona je odredila i dane Reganove operacije tumora na nosu i polipa u crevima. Svet je bio zadovoljan vođom koji je jednu ruku držao na nuklearnom obaraču, a drugu na kristalnoj kugli jedne američke vračare. Jednake zasluge za mir pripisuje sebi i Džordž Buš, stariji, američki predsednik posle Regana, na kraju rata u Persijskom zalivu. I on je jedan od značajnih sledbenika Nju Ejdža i prvi je posle raspada sovjetske imperije pomenuo novi svetski poredak na Svetskoj konferenciji o planeti zemlji u Rio de Žaneiru, prestonici Brazila. Bil Klinton je u obe svoje predizborne kampanje uveravao Amerikance kako održava okultnu vezu sa Elvisom Prislijem.

    U svesti zapadnog čoveka ugnezdilo se osećanje o novom svetskom poretku čije se ostvarenje sprovodi kroz sadržaje globalizacije – reforma Ujedinjenih nacija, novi oblici delovanja Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, reorganizacija Svetske trgovinske organizacije, stvaranje Ekonomske i monetarne unije Evrope, Partnerstvo za mir, nova doktrina delovanja NATO-a... Iz ove vladajuće strukture ideja Nju Ejdža transponovana je do širokih slojeva – do birača, koji su metodološki već pripremljeni za DOLAZAK – Mesije ili Vođe –  koji svetu treba da odredi novi, drukčiji smisao života. Preobraženje i reinkarnacija su osnovni oblici toga smisla. Prema Galupovim istraživanjima

------------------------------------------------------------------------------

58 odsto američkih građana veruje u Nju Ejdž, a jedna četvrtina

 – 60 miliona njih, već se uključilo u ovaj pokret,

------------------------------------------------------------------------------

pripremajući se za globalne promene sveta na planeti. Promene se više ne tiču ni ljudskog greha, ni njegove dobrote. Ne tiču se ni molitve, ni praštanja. Ne tiču se svesti, ni odgovornosti. One su nadišle atmosferu Hladnog rata, nadišle su bolećivost levičarstva, seksualnu revoluciju... Ukinule su komunizam i čovečanstvo oslobodile Crvenog oktobra i mogućnosti svetske revolucije.

    Zapadnjačka varijanta joge, piše profesor Dejvid Maršal, autor knjige “Nju Ejdž”, primamljuje desetine miliona ljudi u mračni svet okultnih (tajanstvenih) aktivnosti koje rastaču ljudski razum i probljavaju čovekovu dušu. Istovetno mišljenje o Nju Ejdžu iznosi i profesor Kenet Vejd. On tvrdi da ovaj pokret, kao osnova novog svetskog poretka, ne pridaje značaja ljudskom životu i da će doprineti da se u zapadnjačkoj civilizaciji trajno potkopa poštovanje ljudskog života i ostalih vrednosti i nađu izgovori za opravdanje pojedinačnih zločina i masovnih ubistava. Čarls Menson, manijak koji je naredio ubistvo glumice Šeron Tejt i njenih prijatelja i duboko bio ukorenjen u pokret Nju Ejdža, izjavljivao je da je dostigao stanje svesti iznad morala i da mu je stoga bilo dozvoljeno da ubija. 

    Novi svetski evropski poredak nudi svetu novi život, novi oblik evangelizacije, kakav je evropskim narodima naturao Adolf Hitler. Britanski profesori, na čijim se univerzitetima začeo Nju Ejdž, u želji, valjda, da opravdaju sve što se na njihovim i drugim prostorima Evrope i Amerike čini čoveku, odgovornost prevaljuju na Istok. Dejvid Maršal piše kako je na Svetskom hinduističkom kongresu 1979. predsedavajući Kongresa izjavio: “Naša misija na Zapadu postigla je fantastične uspehe. Hinduizam postaje dominantna religija u svetu i kraj hrišćanstva se približava.” Profesor je zanemario samo “sitnu” pojedinost: pokretom Nju Ejdž ne upravljaju više, indijski, već američki i evropski gurui, sa sedištem u najuticanijim društvenim, ekonomskim, političkim i kulturnim institucijama zapadnog sveta. Sede gurui – prevaranti, snujući, u ukočenoj pozi transcendentalne meditacije, kolektivna samoubistva svojih sledbenika. Snuju ih, ne u ime dogme. Niti u ime Boga, već zarad sopstvene promocije. Među hrišćanima je sve manje pomena na Isusa Hrista, a sve više nade u Maitreju, mesiju – ni budističkog, ni hrišćanskog – koji se, od Kalifornije do Aljaske i od Mediterana do Severnog i Baltičkog mora, očekuje na razmeđi izmedu Drugog i Trećeg Hristovog milenijuma. Naša epoha je obeležena nadiranjem surogata hrišćanske religije.

(iz knjige Zapadno od Orijenta)