NOVUS DONATUS ANTE PORTAS

ECCLESIAE?

Кроз читаву историју Цркве можемо да приметимо различите ставове Светих отаца према начинима спасења. Неки оци су показивали велику строгост и ревност, пре свега у свом личном духовном животу, а онда и према својој духовној деци. Подвижништво и ревност су узидани у саме темеље Цркве – зар није и сам Господ Исус Христос био подвижник и ревнитељ? Па ипак, нису сви људи рођени са истим духовним способностима – већина људи нема духовну снагу за мучеништво или подвижништво (по Јеванђелској причи, дато им је мање талената). Зато су у првим вековима Цркве, примани назад и они који су се у страху од прогона одрекли Христа (чак и свештеницима који су се одрекли Христа, а затим се покајали, није одузиман свештени чин). Управо због тога се појавила и једна од првих “ревнитељских” јереси, која носи име свога оснивача Доната. Донатисти нису хтели да прихвате свештенике који су се одрекли Христа у току прогона, без обзира на њихово покајање, а пошто свој став нису успели да наметну Цркви, одлучили су се за раскол (стварање нове цркве). Можда би неко и данас помислио да су донатисти били у праву што се тиче аргумената; они, бар у почетку, нису инсистирали на изопштењу проблематичних свештеника из Цркве, већ пре свега на одузимању свештеног чина. Ипак, чини нам се да њихов грех није толико у размишљању (јер Христос није поробио људе, већ нас је ослобо-дио ропства греху), колико је у пракси – свесном и намерном цепању јединства Цркве, наводно због ревности и бриге за чистоту вере. Историјски су потврђени многи лични и политички разлози, који су навели донатисте да формирају своју цркву, али та сазнања су дошла сувише касно за оне људе које су успели да заведу и преваре.

Донатова секта тако може да буде пример како нека аргументација у питањима Цркве може и не мора да буде тачна, али и како лоша пракса и најбољу аргументацију може да учини штетном. Ако нашу веру не прихватимо у свој ширини и једноставности коју она подразумева, пре или касније ћемо неминовно доћи на позиције секташа, у смислу оне искључивости која подразумева да је “Мој пут Једини прави”. Заједничка особина свих секти јесте да исчупају низ информација из њиховог историјског и смисаоног контекста, повежу у привидно врло логичне низове (т.зв. силогизме) и (зло)употребе их тако да стекну поверење неупућених (а већина људи није довољно “упућена”, када је у питању вера). Чак ако неко и јесте довољно упућен да секташе може да суочи са низом нелогичности у њиховом излагању, они ће (са често зачуђујућом смиреношћу) потпуно заобићи такву аргументацију, сматрајући сваки пример који им не иде у прилог као неважан изузетак. Управо нас зато Црква упозорава да такве разговоре избегавамо. За просечног хришћанина, углавном је довољно да се држи Символа Вере и своје парохије – то су духовни мач и штит који већина секти неће бити у стању да пробије.

Али, шта да радите ако вам неко каже да сте јеретик зато што припадате Србској Православној Цркви? При том, то је особа која припада вашем народу, говори вашим језиком, позива се на Светог Саву, Свете оце, саборе, каноне, па чак и студира на Богословском факултету или институту СПЦ. Тако, на пример, сазнате да нисте крштени “како треба” (потпуним погружењем у воду), па да, ако нисте сигурни, треба “поново да се крстите”; ако нисте знали, сазнаћете да Финска патријаршија слави Васкрс по новом календару (дакле понекад пада пре јеврејске пасхе), а оци и сабори осуђују свакога ко макар саслужује са неким ко тако чини; сазнаћете како Александријски и Антиохијски Патријарх имају саслуживање са монофизитима, а самим тиме и Србска Црква која молитвено спомиње све те патријархе као Православне. Коначно, сазнаћете како Србска Црква својим чланством у Екуменском савезу цркава прихвата и јеретичко учење унето у статут те организације, т.зв. “теорију грана” (све религије су различити путеви ка истом Богу). Најзад, рећи ће Вам како је Свети Сава заклео свештенство Србске Цркве да држи праву веру какву им је предао у Номоканону. Уколико до тада нисте много пратили ствари, можда ћете се изненадити кад чујете да је већина тих питања већ одавно постављена и у нашој Црквеној публицистици (пре свега у књизи о. Јустина (Ћелијског), Православље и екуменизам, затим у више текстова у часопису Митрополије Црногорско-Приморске “Светигора” или у књизи јеромонаха Саве (Јањића), Екуменизам и време апостасије, издање епархије Рашко-Призренске). Када једном схватите основаност свих ових питања тешко да нећете поклонити поверење “ревнитељима” и “борцима за чистоту вере” који осећају “искрени бол што Ви из незнања живите у јереси”. Тек тада сазнајете занимљиву ствар – за спас Ваше безсмртне душе, неопходно је да напустите “јеретичку” Србску Цркву и приступите некој “Истинитој православној цркви”, са седиштем у Грчкој… кажу да то од Вас очекује Свети Сава, позивају се на светог владику Николаја (који је и за њих свети, јер је “иступио из српске и приступио Руској Заграничној Цркви”). Приступање тој новој цркви потврдићете Вашим поновним крштењем. Заиста, на први поглед је тешко видети разлоге због којих то не би требало учинити.

Па ипак…зар није то мало чудно? Како би заиста Свети Сава гледао на то да било који верник Србске Цркве прелази у Грчку Цркву која има “чистију” теорију и праксу од нас. Зар није логичније да се пре тога можда мало више заинтересујемо како је то могуће да и у самој Србској Цркви има толико гласова који се уздижу и с правом захтевају одговоре на ова важна питања – неки од тих гласова су и гласови Архијереја Србске Цркве. Једина видна разлика је у томе што ови Архијереји, свештеници и богослови још увек нису решили да наруше јединство Србске Цркве, знајући да се оваква питања решавају искључиво на саборима и хијерархијски. Свидело се то некоме или не, Црква није демократска већ је хијерархијска институција и своје унутрашње проблеме решава хијерархијски. Та решења можда нису увек онолико брза колико бисмо ми то желели, али жеље појединаца ни не смеју да утичу на судбину државотворних институција (а знамо да је Црква и много више од обичне институције – Евхаристијска Заједница и Тело Гопода Исуса Христа).

Али, погледајмо мало и ко нам то нуди спасење – кажу за себе да су представници грчког старокалендарског манастира Есфигмена. Седиште им је (како смо чули) у Врднику на Фрушкој Гори, а води их јеромонах Акакије (за ког смо чули да је једно време био искушеник у манастиру Ковиљ). То је оно што о овим “спасиоцима наших душа знамо”, бар када је наш простор у питању. Знамо и да је отац Акакије држао и неколико трибина у Београду (н.пр. у кући Ђуре Јакшића) где је показао да је веома смирен, мада помало опширан говорник. Да ли је ово довољна количина информација да некоме поклонимо слепо и безрезервно поверење?

Најбоље је да потражимо одговор у историји Цркве. Погледајмо рецимо Светог Атанасија Великог – аријанска јерес захвата читав исток, а он одлази тамо где је Православље – у Рим. Да ли је Свети Атанасије у својој ревности био искључиви фанатик? Врло тешко. Како да објаснимо да и Рим и Атанасије прихватају (саслужују и не критикују) Маркела Анкирског, који исповеда јерес супротну од аријанске (монархијанство). Аријанци у то време оптужују Рим и Атанасија за савелијанску јерес, а главни аргумент им је њихово прихватање Маркела. Да ли је свети Атанасије био савелијанац? Нема сумње да није! Па у чему је онда ствар – он је расуђивао! Није јерес само исповедање погрешног учења – она подразумева свесно и намерно ширење тог учења, уз претензије да је оно једино исправно. Сабори су Маркела осудили за јерес много након његове смрти, али ипак је остала чињеница да он своје учење никоме није наметао и да није, попут Доната или Арија, стварао пометњу у Цркви. “Истинити Хришћани” кажу да у нашем крштењу нема благодати (или пуноте благодати, ту се и њихова тумачења разликују) – па ипак, знамо да је Светог Цара Константина Великог на самрти крстио вођа аријанаца свога доба Јевсевије Никомидијски.

Међутим, “Истинити хришћани” нарочито воле да се позову на пример Светог Максима Исповедника, наизглед обичног игумана, који је био најизразитији бранилац Православља на истоку (од монотелитске јереси, коју су проузроковали тадашњи цареви). Изгледа да је Свети Максим у великој мери узор оцу Акакију и осталима који су уз њега. Свети Максим је прекинуо молитвено општење са јеретицима и окренуо се Риму (који је опет био стуб Православља у то време).

Можда отац Акакије сматра да он, попут Светог Максима, треба да нас поведе ка спасењу и чистоти вере. Заиста, ако нас је Господ благословио да у личности оца Акакија добијемо новог Светог Максима Исповедника, да му се онда сви поклонимо и пођемо за њим. Али, шта да радимо ако је у питању нови Донат? Формално, теорија и аргументи су на страни оца Акакија, али ништа мање и на страни рецимо Артемија, Епископа Рашко-Призренског, који у великој мери износи сличне приговоре.

Најзад, чини нам се да нема никаквог стварног оправдања за напуштање наше Цркве (коју ми то јерес заправо исповедамо? Да ли смо променили неке службе, минеје, или исповедање вере? Чак нам је и календар јулијански!) и приступање нечему, што уз сву православну реторику ипак одаје утисак неке апокалиптичне секте. Свакоме се време у којем живи чини као да је последње, али мислимо да је историја имала и много бољих кандидата за Антихриста од Кофи Анана, Џорџа Буша Млађег, Осаме Бин Ладена и Садама Хусеина (веровали или не, понекад можете да наиђете на људе који верују како је неки од побројаних Антихрист). По другом закону термодинамике (т.зв. закон Ентропије), све ствари теже ка сопственом пропадању (Хераклит би то рекао Παντα ρει).

Нема никакве сумње да је много лакше направити раскол, него сачувати јединство Цркве, као што је увек лакше нешто уништити него створити. Али, пре него ли учинимо нешто слично, замислимо се, бар за тренутак, над чињеницом да су Србска и Јерусалимска Патријаршија једине од старијих помесних Цркви које немају раскол. Запитајмо се због чега је Мадлен Олбрајт, својевремено подржала баш Румунску старокалендарску цркву, зашто Сорошев фонд финансира грчке старокалендарце (неколико старокалендарских цркава – н.пр. “матејевци”, “хризостомовци”, тешко је у том хаосу разазнати који су “прави”) и наравно, ко даје финансијску и политичку подршку Дедејићевцима у Црној Гори. Можемо да претпоставимо како је блаженопочивши епископ Сава Шумадијски, на последњој трибини организованој на Философском факултету у Београду, управо то имао на уму када је рекао како “они у Србији који највише причају против екумениста, узимају и највише пара од њих”. Пре него ли постанемо “Истинити хришћани”, запитајмо се да ли постоје неки политички и финансијски интереси којима одговара стварање раскола у тренутку кад нам је држава на рубу геополитичке пропасти?

У сваком случају, овакве крупне одлуке могу да доносе само они који мисле да их је Господ удостојио таквог дара разликовања духова да ће увек непогрешиво препознати светост и разлучити је од заблуде. То ипак значи да је лични живот таквих људи беспрекоран пример (јер ревнитељи за веру су увек били и подвижници). Ти људи су дакле, или монаси, изузетни подвижници и (зашто да не) светитељи који изгарају од ревности, или су у најмању руку узорни мужеви и очеви. Чак ако и јесте тако, пред њима је још задатак да објасне обичном србском сељаку да су његови предци умрли као јеретици, без обзира на чистоту њихових живота и личну побожност, као да је и он сам јеретик коме је једини спас тренутно приступање “Истинитим хришћанима”. Верујемо, да ће тада здрав разум народа, по ко зна који пут дати бољи одговор од било ког интелектуалца или академика. До тада, остају нам вера и нада да Бог Љубави и Праштања неће допустити да превише људи остане у заблуди и да ће нас “Истина ослободити”.

ЈУСТИН бр.1

Удружење студената “Свети Јустин Философ”