Из живота светих и богоугодних лекара

Свети Архиепископ Лука Војно-Јасенецки

Архиепископ Лука, у свету Валентин Феликсович Војно-Јасенецки, родио се у Керчу 27. априла 1877. године у породици апотекара. Отац му је био римокатолик, а мајка православна. По законима царске Русије, деца из таквих породица морала су бити васпитана у православној вери. Био је треће од петоро деце.

Као дете, имао је дара за цртање. Намеравао је да се упише на Петроградску ликовну академију, али је, размишљајући о избору животног пута, одлучио да се бави само оним што је „корисно за људе који пате“, и уместо сликарства изабрао је медицину. Уписује се на Медицински факултет Кијевског универзитета Св. Владимира. Био је сјајан студент. Године 1903. Валентин Феликсович завршава факултет као један од најбољих у класи. Међутим, одбија понуде да настави да се бави науком на престижном универзитету царске Русије, саопштавајући жељу да целог живота буде „сељачки“, сеоски лекар и да помаже сиромашним људима.

Убрзо почиње Руско-јапански рат. Распоређен је на Далеки исток. Постао је шеф хируршког одељења у Болници кијевског Црвеног крста у Чити, где се упознао и венчао са милосрдном сестром Аном Лански. Од 1905. до 1917. године ради у градским и сеоским болницама далекоисточних губернија, као и у Украјини и у Переслављу-Залеском. Године 1908. долази у Москву и постаје приватни ученик на Хируршкој клиници професора П. И. Ђаконова.

Године 1916. В. Ф. Војно-Јасенецки брани докторску дисертацију под називом „Регионална анестезија“, а 1917. године Варшавски универзитет му додељује награду Хојнацког за најбоље дело које открива нове путеве у медицини. Године 1917. прелази у Ташкент, где ради до 1923. као хирург и предаје у Медицинској школи, која касније постаје медицински факултет. Почетком 1924. године, како тврди једна становница Јенисејска, Владика Лука је пресадио бубреге телета мушкарцу на умору, после чега је болеснику било лакше. Међутим, званично се сматра да је прва операција те врсте она коју је десет година касније извршио др И. И. Ворон пресадивши свињске бубреге жени која је боловала од уремије.

Године 1919. умире од туберкулозе жена В. Феликсовича, оставивши за собом четворо деце: Михајла, Јелену, Александра и Валентина.

У то време он активно учествује у црквеном животу. Године 1920. на једном од црквених конгреса било му је поверено да напише реферат о савременом стању ташкентске Епархије. Епископ ташкентски Инокентије оценио је врло високо овај реферат. „Докторе, ви треба да будете свештеник“, рекао је он Војно-Јасенецком. Ове речи је В. Феликсович примио као Божије призвање кроз архијерејска уста, и ни за тренутак се није двоумио. Већ следеће године био је рукоположен у чин ђакона, а кроз недељу дана, на Сретење Господње, Епископ Инокентије рукоположио га је у чин јереја. Служио је у ташкентској Саборној цркви са обавезом да проповеда. Ни као свештеник, Војно-Јасенецки на престаје да оперише и да држи предавања.

Године 1923. отац Валентин прима монашки постриг. Епископ ухтомски Андреј имао је намеру да оцу Валентину на постригу дâ име светог исцелитеља Пантелејмона, али се, пошто је био на Литургији коју је служио пострижник, и пошто је чуо његову проповед, ипак одлучио за име апостола и јеванђелиста, лекара и уметника – светог Луке. Исте године, 30. маја извршена је хиротонија јеромонаха Луке у чин епископа. Његово Преосвештенство Лука уведен је у трон Епископа туркестанског.

Одмах после тога бива ухапшен као присталица Патријарха Тихона. У затвору ташкентског ГПУ-а Епископ Лука је завршио свој рад „Огледи из гнојне хирургије“, који је касније постао познат у свету медицине. Исте године бива депортован у московски ГПУ, где добија дозволу да живи у приватном стану. После тога био је више пута осуђиван и хапшен, због чега је често оболевао од најтежих облика грипа. Најозбиљнију последицу по његово физичко здравље оставило је прогонство у Архангелск и Сибир, где су га мучили на „конвојерски“ начин (13 дана и ноћи без сна).

Почиње Други светски рат. Године 1943. постаје Архиепископ тамбовски и мичурински. Тамо наставља и са медицинским радом, при чему му је поверено 150 болница. Године 1945. обележена је пастирска и лекарска делатност Епископа Луке. Дато му је право да носи крст на камилавци и награђен је медаљом „за одважност и изузетан рад у Великом отаџбинском рату 1941–1945. године“. Године 1946. добија Стаљинову награду првог степена за научни развој нових хируршких метода у лечењу гнојних болести и рана. Дана 26. маја 1946. године Епископ Лука је постављен за Архиепископа кримског и симферопољског. У то време добија „папатачи грозницу“, која му напада очи. Године 1958. наступа потпуно слепило, које га није спречавало да и даље служи божанствену Службу.

Архиепископ Лука се преставио Господу 11. јуна 1961. године, на дан Свих Светих руске земље. Сахрањен је на Градском гробљу у Симферопољу. Дана 18. марта 1996. године пронађене су мошти Архиепископа Луке, које су пренете у Свето-Тројицку саборну цркву у Симферопољу. Исте године Свети Синод Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије донео је одлуку о канонизацији Архиепископа Луке као светога који се поштује локално. Отада се сваког јутра у седам сати, у Саборном храму у Симферопољу, крај његовог гроба, чита акатист њему као лекару-светитељу и исповеднику вере.

Др сци. мед.

Стаменко С. Шушак,

Кардиохирург

Виноград Гоподњи (лист епархије Бачке)