Душан Ковачев
Милошевић – нова српска легенда?
Wollen Sie ein Balon?
Из америчког филма `The third man`
Милошевићев успон у очима српског народа, почео је легендарним императивом "нико не сме да вас бије", изговореним на Косову Пољу, 1987. године. Преко двадесет година није у Југославији било моћног српског комунистичког политичара (од пада Ранковића) који би стао у заштиту реално угрженог народа. Присталице су га брзо прозвале `Слоба Слобода` и тиме је почео развој његове драматике од улоге спаситеља, преко порогонитеља, до улоге жртве (у складу с психологијом Е. Берна), коју иживљавамо ових дана. Овакви драмски ликови не само да паралаено егзистирају са реалном историјом, већ постају симболично присутнији као део митологије (како код нас тако и у свету) после своје физичке смрти. Заправо историја је много више саткана од митова и симбола којима реални догађаји служе само као подлога.
Да би се разумела најновија српска лигенда треба се прво осврнути на историјски контекст Југославије, у чијем је крајњем чину наступио Милошевић и чија смрт окончава у потпуности и актуелност идеологије `Југословенства`. Да би се разумела позиција српског народа у тој наднационалној творецвини може на послужити једном више него плодном историјском аналогијом. Легендарно `Душаново царство` је било историјска држава `Императора Романије`, или `цара Срба, Грка и Арбанаса`. Дакле, иако вишенационална, ипак су је само Срби схватали као своју, што се касније у развоју народне културе и показало. Како се и та држава за мало времена распала, одмах нам се намеће паралела с Југославијом, и то не само по питању вишенационалности и Српског народног доживљаја као сопствене националне државе, него и по легендарном карактеру водећих личности овог доба. Наиме, између "дијалектичког обрта" од Душана `Силног` до његовог сина Уроша `Нејаког` може се такође повући паралела с `Витешким краљем` Александром и његовим сином Петром, али се она може извести до кнеза Лазара, митског `Цара`, који је пред страним поробљивачем покушао остварити јединство српских земаља (1).
Његова спаситељска улога претворила се у улогу жртве у опште познатом косовском миту, да би васкрсењем српске државе из `небеског царства` Лазар управо постао прогонитељ домаће `невере`(2). Кретање драмских функција улоге Лазара (жртва-прогонитељ-спаситељ), супротног је смера од улоге Милошевића (спаситељ-прогонитељ-жртва). Сценска убикација им је, међутим, иста (Косово, ужа Србија), као и шири контекст пропалог царства, изумирања владарске династије и декаденција, о чему сам напоменуо. Супротност смера драматике Милошевића и Лазара види се топографски, с места где су почели (Газиместан). Лазар је онамо одиграо улогу жртве, Милошевић почео са арогантним и бахатим односом према неистомишљеницима и оним који му се нису покоравали. Од домаће јавности до Хашког тужилаштва, ово је опште мишљење оних који се осећају или су били прогоњени (3). Обојица су претходно извршила националну "мобилизацију"(4) у сценографији националне пропасти. Ако је косовска легенда кнеза Лазара сводљива на мит о птици феникс, која се рађа из пепела сопственог сагоревања, супротност драмског кретања милошевићеве улоге на косовској позорници дала би, чинило се до сада, размерно тужну и савим различиту слику.
Постоји још једна битна разлика. Кнез Лазар је хришћански светац. Милошевић је за живота јавно исповедао `атеизам`и чини се остао комуниста до краја живота (иако има и другачијег мишљења). Значи, редитељ ове две драме је битно различит. Странци, као и домаћи који се не дознају у суштинске вредности и смисао српске културе, због семиотичке и топографске сличности лако проширују своја схватања с Милошевићеве `легенде`, на `косовски мит`, па и на читаву српску културу (5). Колико је веровати јавној представи о истини, толико су и они у праву. Истини за вољу, милошевићева пропаганда је радо користила "косовску митологију", као што је истина да је овај мит користиле и друге српска власти. Ради се о томе да је `косовски мит` доведен до својих консеквенци суштински државотворан и конструктиван. `Милошевићев мит` је битно другачијег смера.
Исихастичка, апокалиптична култура је имала све елементе да овоземаљску Лазареву жртву и бој на Косову претвори у есхатолошку победу, јер је Лазар са својим народом исповедник хришћанског живота. A contra, Милошевић је исповедник дијалектичког материјализма и западног модернизма (иако му то домаћи европејци оспоравају). Отуд је његово бесрамно објављивање победе на Косову 1999. било карикатурално и са становишта српске традиционалне косовске митологије, али и свих начела "дијалектичког модернизма". Успостављањем `јединства супротности` брзо су нестајале разлике потенцијала унутар националних култура које су прихватиле практичне изводе из немачке дијалектике, па тако и Милошевићевим објашњењем да је одбранио Косово које је заправо изгубио (6) Отуд је легенда о Милошевићу чини се различита, па чак и супротна (антипод) легенди о кнезу Лазару. Поклоници Милошевићеве легенде, интуитивно осећају њену преувеличаност и историјску неутемељеност. Отуд су покушали да на његовој сахрани у сценографију убаце и неке битно хришћанске симболе (7). Милошевићев мит, то показује и сахрана, представља чудну мешавину соцреализма и антиглобализма са српским традиционализмом, а нешто слично се покушава и у данашњој Русији (8). Но све то пре изгледа као површни и помодни традиционализам но као реалан "повратак идеологији прошлости".
Управо по основу Косовског боја, види се разлика Милошевићевог опредељења од Лазаревог. Милошевић се определио за земаљско царство, чиме се одрекао косовске харизме ("светог краља") коју је имао у српском народу и чиме су многи почели да га осећају као баласт, а припадници урбане елите и као сопственог прогонитеља и непријатеља "прогреса". Само за површне посматраче је било неочекивано што му је драматично хапшење и нелегално изручење хашком трибуналу вратило део, већ сасвим изгубљене харизме. И то не само међу сопственим присталицама, већ и међу онима који су усвојили "демократске вредности" западног друштва, а временом постали разочарани у лицемерну политику запада према нама. Том милошевићевском "камбеку" је допринео и мартонски пренос из Хага и агресивна кампања пуна нетрпељивости и "говора мржње" коју против њега који воде неки кругови.
Милошевић је и сам спретно играо, морамо рећи наметнуту, улогу жртве, односно прогоњеног у Хагу и бранећи заиста интерес српске, легалне и легитимне одбране од побуне и агресије заиста био у улози борца за правду. Том одлучном одбраном и трагичном смрћу Милошевић је у очима многих Срба поново почео да поприма "лазареве црте". Лазар је страдао од руке сурове азијатске хорде, док је Милошевић страдао у сумњивим околностима као утамничен сужањ "хашке инквизиције" пред прагом окончања маратонског "суђења века". Иако је процес формално ван драматике Лазаревог мита "погибије на Косову пољу" ипак добио хришћнско мученичку димензију у очима многих Срба (без обзира колико жртва Хага била хришћанин).
Но нама све ово више личи, а можда и грешимо, на једну другу причу. Нека се читалац сети судбине Јозефа К. из Кафкиног `Процеса`. Ово је консеквентно, ако се сетимо како је Милошевић, као исповедник секуларног модернизма проистекллог из немачке дијалектике (као и његов противник Ђинђић), па је његова судбина више налик на улогу несрећног Кафкиног јунака но Кнеза Лазара. Но када се стави наспрам високо симболичког геста Зорана Ђинђића који на Видовдан испоручује Милошевића уз антивидовданско "опредељење за царство земаљско", онда опет прича добија елементе "косовског мита". Некако испада да је Милошевић хтеод да буде западњачки модернизатор (но ауторитарног стила) Србије, али да му је историјске околности наметале улогу Новог Лазара.
Но надамо се да је очигледно да осим сценско-топографских елемената, симболички карактер Милошевићеве личности није суштински сличан с легендарном личношћу честитог кнеза. Међутим, било да се о митској страни Милошевићеве личности може говорити у данас популарним категоријама (псевдомит, медијска слика, итд), ипак остаје утисак да је он део политичке културе XX века. Ради тога поново напомињем кафкијанске димензије његовог живота: каријеру остварио као бирократа запослен на финансијским пословима, стално изневераван од установа од којих тражи подршку, упорно има потребу за оправдањем, наравно све у државним и међународним димензијама.
Наших дана се западу жури да Србија "испуни безусловно све обавезе према Хагу и тиме оконча п р о ц е с сарадње с трибуналом", како би "могао несметано да се одвија п р о ц е с придружења наше земље Европској унији" и "п р о ц е с придруживања Србије партнерству за мир", да се "покрене п р о ц е с економског развоја наше земље`, итд. Није случајно `процес` флоскула којом нам се испирају уши, а трагикомична је наивност оних који верују да се `процес` може убрзати и да ће бити окончан. Легенде о несрећној судбини Слободана Милошевића, а још више зорана Ђинђића је српска трагедија XX века, о наивном српском менаџеру који води свој лаковерни народ у земљу обећану, Европу (9), где тече мед и млеко, а "процес" се окончава успешно по нас. Био тај п р о ц е с историјски или судски он је далеко од тога да ће се завршити срећним крајем. Кафка је ипак био реалиста.
Српске легендарне представе имају много резерве о европским народима. Многи наши легендарни јунаци су продани, утамничени, издани или изневерени од вероломних народа запада. Милошевић је први који се, уз све недоследности контрадикторног поступка, парничио у име српског народа. А легенда каже да су га `домаћи издајници` предали страним злотворима да га суде, па да су га ови на суду отровали, јер нису могли да докажу да није у праву (11). Без обзира на то што је заиста најодговорнији за тешко стање свог народа, можемо бити сигурни да ће легенда о Милошевићу опстати у неком виду, не само као основ неке будуће политичко – академске расправе, него као живо народно сећање на то да је он био једини бранилац на суђењу нашем понижењу.
* * *
(1) Историја је показала да је Дража Михаиловић већ одиграо ову улогу, пола века пре Милошевића. Осим тога, његова војска је формално била Југословенска, а у саставу имала, макар симболично, официре и јединице које су чинили припадници осталих конститутивних националности. Иако би даља анализа на овом месту би представљала одступање од теме, морамо рећи да су Милошевић и Дража Михајловић играли врло сличну историјску улогу (без обзира колико је нису желели).
(2) Неверни Бранковићи су временом постали сви који су се одрекли вредности које је ауторизовао кнез Лазар својом харизмом. Харизматска личност честитог кнеза је била покровитељ православног духовног покрета исихаста. Апокалиптичне идеје су се доласком исихастичког синајског монаштва у Србију нагло почеле ширити по народу. Чини се да су управо исихасти били главни протагонисти Лазареве, одн. косовске легенде у народу. Врло је вероватно да је још цар Душан био покровитељ Григорија Паламе, кључног исихастичког филозофа, немилог чак и међу Грцима, који су кокетирали с католичким владарима (па тако и са "схоластичком дијалектиком" против које се Палама борио) ради спаса од турске најезде. Управо "лазарево опредељење" између небеског и земаљског царства суштински одговара исихастичком односно "радикално православном" погледу на свет. Исихазам је, чини се, међу Србе морао донети одлучније опредељење за православље и одбацивање могућег "екуменског савеза" са католицима којима је био близак Варлаама Калабријски (главног противника Паламистичког исихазма). На жалост, темељне и непристрасне студије која обрађује утицај исихазма на српску националну културу до сад нема. Но довољно је рећи да данашње радикалне, па и и апокалиптичне поделе на "европејце" и "народњаке" имају и своје средњовековне претече.
(3) О томе колико је Милошевић стварно прогањао своје противнике може се полемисати. Има основа да се верује како је режим стајао иза убистава неких блиских људи који су му постали противници (најтипичнији примери су Славко Ћурувија и Иван Стамболић). Но политичка логика говори да је "сасвим непотребно" убиство Стамболића ишло само на штету режима. Такође, Милошевићева воља је скоро сигурно била сагласна с пљачком народа путем пирамидалних банака, потоње хиперинфлације и мноштва незаконитих банкарских послова. Репресија према медијима, нарочито после 1999. је била потпуно у складу с његовом вољом. Међутим, управо започињање и вођење бројних ратова за шта га инострана јавност највише терети, сигурно није била по његовој вољи што многи код нас и у свету не виде или не желе да виде.
(4) О значају флоскуле "мобилизација" у Милошевићевој демагогији, видети: Коста Чавошки, "Слободан против Слободе", 1992. Иако би данас можда Чавошки ревидираo своје ставове у смислу потребе "мобилизације" у смислу да је Милошевић то урадио половично.
(5) На жалост, међу оваквима је био и др. Тибор Варади, који је почетком деведесетих у београдском недељнику `Време` изразио као сопствено мишљење стереотипну поделу на `газиместанске` и неке друге Србе. Скоро сва агресивна антимилошевићевска пропаганда је поистовећивала Милошевића са кнезом Лазаром, нарочито у доба догађаја који су потом уследили на Косову. Тако да је производ милошевићевске и антимилошевићевске пропаганде скоро исти – везивање Милошевића и Лазара.
(6) Милошевићеве присталице правдају ово ирационално оправдање тиме што је Србија ван Косова остала неокупирана, што би се наводно десило да је спроведен Анекс `Б` споразума из Рамбујеа, на који српски преговарачи нису пристали. Ови апологети заобилазе чињеницу да је у погледу присуства страних трупа Милошевићева власт расписала референдум на коме је ово присуство народ одбио, па је власт накнадно, прихватила да стране трупе ипак окупирају Косово.
(7) У једном говору се могло чути како ће Милошевић бити "сахрањен под петокраком звездом и под православним крстом", иако стварно није сахрањен ни под једним од ових знамења. Најављено опело над Милошевићевим посмртним остацима није одржано. Што се `антипода` тиче, у словенском миту се директно јављају већ у `Моравској легенди` (Житије Св. Ћирила и Методија). Тамо се наводи `Франачка јерес`, а мисли се на учење о антиподима, дуалистичку јерес која се кроз гностичке текстове ширила по келтским црквама раног средњег века и коју су мисионари донели међу франачко свештенство. Могуће да је принципијелни дуализам немачке дијалектике вукао корен из много дубље прошлости - из католичког средњовековља.
(8) Специфичност руског националног помирења у општој културној политици Владимира Путина, чини се да успешно мири и спаја вредности социјалистичког доба с ранијим царским временим, али и данашњим модернистичким вредностима Русије, у чему породица Михалкових има парадигматски значај. Видети чланак: "Славуј без срца", превод из часописа `Шпигл`, НИН 2854, 8. 9. 2005.
(9) И сам Милошевић, иако лидер марксистичког Савеза Комуниста и комуниста по јавном исповедању, у својој књизи "Године расплета", попут својих "европејских" опонената, наводи као један од циљева своје политике приступање Европској заједници и просечне плате запослених грађана Србије у замашној суми стране валуте. Но иако је био први комунистички лидер који је именовао придруживање европској заједници као политички циљ, он је ипак као ригидни апартчик био међу последњима који је укинуо партијски монопол и расписао вишестраначке изборе. Милошевић је био "европејац" у смислу идеје придруживања европској унији, али је игнорисао питања људских права и демократских слобода (иако ни други посткомунистички лидери нису били бољи од њега по тим питањима).
(11) И овакав `хамлетовски` расплет, према томе је западне провиниенције. Занимљиво је напоменути да флоскула: "Срби су небески народ", којом милошевићеви мрзитељи именују "српску митоманију у служби Милошевића", потиче од Енрика Јосифа, нашег композитора јеврејског порекла и бившег председника Друштва српско – јеврејског пријатељства. Он је то изговорио у Скупштини Србије, у својству народног посланика1991. године. До тада је био спорадично у употреби сличан појам "Небеска Србија", по истоименој песми владике Николаја Велимировића.
