SAŠA GAJIĆ MUZIČKI FESTIVALI - NOSIOCI KULTURNIH VREDNOSTI ILI SIMULACIJE KULTA ?
Povodom festivala EXIT 05

Uz do sada neviđenu medijsku podršku, ovogodišnji muzički festival Edžit (održan na Petrovaradinskoj tvrđavi od 7-10. jula 2005. godine) stekao je definitivnu reputaciju regionalnog kulturnog fenomena. ‘’Kultura izlaza”, ‘’najvažniji kulturni događaj u ovom delu Evrope”, ‘’nosilac novih vrednosti”, samo su neke od sintagmi kojih se, u svojim hvalsopevima o ovom muzičkom festivalu, nisu libili mediji, od lokalnih preko državnih, do onih globalnih (evropski MTV).

Ljudima iz sveta kulture, naročito onim ‘’klasičnijim” i konzervativnijim, cela ova medijska halabuka delovala je kao preterivanje, ili pak, kao reklamni štos. Ne sporeći značaj ovog muzičkog festivala u svojoj ekonomsko–zabavnoj, medijskoj, pa i turističkoj dimenziji, status ‘’najvažnijeg kulturnog događaja”, a naročito ‘’stvaraoca i nosioca novih kulturnih vrednosti”, u klasičnim kulturnjačkim krugovima neretko je praćen skepsom, negodovanjem i postavljanjem čitavog niza pitanja: koje su to ‘’nove” vrednosti i da li se one uopšte mogu posmatrati iz dosadašnje kulturno-umetničke perspektive, kako one korespondiraju sa postojećom kulturom, i zašto dobijaju nesrazmerno veću podršku države i medija od drugih kulturnih manifestacija?

Na sva ova pitanja nije lako dati odgovor. Definisati čak i ‘’stare kulturne vrednosti’’ – u društvu koje je doživelo rušenje jednog društvenog sistema (socijalizma) i njegove kulturne politike, u društvu u kome je diskutabilno koliko su te vrednosti, propagirane i ideološki tumačene, uopšte bile dubinski zaživele u društvenom životu ispod č ije su se površine jasno očitavali ostaci ‘’seljačko-patrijarhalne” kulture Balkana u svojim versko-civilizacijskim tipovima (pravoslavlje, katoličanstvo i islam) – gotovo je nemoguć zadatak. Ako se tome doda uticaj ratnih i poratnih dešavanja, te ‘’tranziciona ideologija”, sa prevredovavanjem svega postojećeg po ključu zapadnjačkog, postindustrijskog i postistorijskog društva, stvari izgledaju još komplikovanije. Zato ne treba da nas čudi što u potpuno dezorijentisanom društvu, kome nedostaje ne samo kulturna politika, već i svest o kulturnim vrednostima, sve i svašta može da pribavi oreol ‘’kulture”, pogotovo što i globalni trendovi, u kojima se osete vetrovi ‘’kraja umetnosti” i sveopšte komercijalizacije, duvaju u jedra daljoj dezorijentaciji po pitanju kuturnih vrednosti.

U vrednosnom deficitu, svaki fenomen postaje poželjan, a vrlo često i precenjen. Pogotovo kada nema alternativu. To je slučaj i sa ovim, jednim od većih muzičkih festivala na prostoru materijalno i duhovno osiromašene jugoistočne Evrope, koja žudi da, poput starozavetnih Jevreja koji su lutali pustinjama da bi ušli u ‘’obećanu zemlju”, umesto fantazmagorije ‘’Evropske unije” od dela svojih nestrpljivih ruku napravi poneko ‘’Zlatno tele” kome će se klanjati da ne bi na tom putu posustala.

Poređenje sadržaja ‘’festivala” EXIT i njemu sličnih zapadnoevropkih ekvivalentata neće nam otkriti puno toga. Samozadovljstvo organizatora, punih hvalisavosti kako je EXIT na mapi letnjih festivala zauzeo važno mesto (a čemu ide u prilog i podrška koju su mu pružili globalni mediji), broj bina, izvođača, te njihovo poređenje sa izvođačima koji učestvuju na većim zapadnoevropskim festivalima, samo će nas dovesti do zaključka da EXIT zadovoljava zapadne standarde. Naravno, na EXIT-u svega nekoliko headliner-a na glavnim binama ima istu medijsku težinu kao glavne zvezde na stranim festivalima (na kojima učestvuje i više poznatih bendova ‘’po jedinici bine”, za razliku od EXIT-a gde pored dve-tri zvezde za veče učetvuje nekoliko sasvim prosečnih ‘’popunjavača vremena”), ali to nikome nije bitno. Sve ove manjakvosti prećutkuju se i prenebregavaju na druge načine – brojem ‘’stilski’’ različitih bina i forsiranjem socio-političke dimenzije festivala.

U odnosu na zapadnoevropske pandane, EXIT predstavlja ‘’radikalniju” verziju politički korektnog aktivizma koji je opšte mesto savremenog liberalno-kapitalističkog društva i njemu pripadajućeg multikulturalizma. Kiteći se lovorima što je nastao u vreme pada Miloševićevog režima, koji je u globalnim medijima poslovično prikazivan kao klasično-totalitaran, mada se radilo o umereno-autoritarnom sistemu, EXIT dodatno profitira na svojoj ‘’slobodarskoj” predistoriji koja ga u ideološkom smislu kvalifikuje kao moralno-politički podobnu manifestaciju, kojoj je stoga pogodno pružiti podršku.

Zbog svega toga, odgovore na postavljena pitanja najlakše ćemo dobiti istorijskom genezom, te komparativnom analizom društvene funkcije muzičkih festivala u zapadnim društvima, za čijeg se reprezenta EXIT, ’’naš, a svetski” festival, uporno predstavlja.

Koreni modernih festivala

Svi moderni festivali svoje korene imaju u preistorijskim paganskim proslavama vezanim prvenstveno za kultove plodnosti. Periodično obredno proslavljanje u okviru ovih kultova imalo je funkciju održavanja i ‘’osmišaljavanja” života zajednice kroz ritualne veze celokupnog društva sa onostranim, koje se uspostavljalo ritualnim žrtvama, pesmama i plesom.

U antičkoj Evropi ‘’kultura” festivala (među kojima su najupečatljiviji grčki prolećni festivali u čast Dionisa, odnosno njegovi rimski ekvivalenti poznati kao bahanalije) nastaje kao izraz istorijske simbioze preistorijskih matrijarhalnih kultova i indoevropske ratničke tradicije koja je, osvojivši i kolonizujući ove prostore, kanalisala kultove plodnosti pokorenog stanovništva u okvire muškog politeističkog panteona. Naročito u slučaju rimskih Saturnalija (za čije vreme su sluge i robovi menjali svoje uloge) očigledna je funkcija ovih kultnih festivala – da predstavljaju i svojevrsni ventil društvenog nezadovoljstva koji u svojim razuzdanim i inverznim manifestacijama služi održanju poretka.

Iako je, vođeno jevanđeoskim duhom u pravcu stvaranja mira i pravde na zemlji, kao predznaka Carstva Nebeskog koje će doći, hrišćanstvo pokušalo da promeni ‘’festivalski” karakter antičkog agrarnog sveta u liturgijsku zajednicu (koja bi potom osveštala svu ljudsku zajednicu i sve njene pozitivne delatnosti), duh Saturnalija je preživeo. Degeneracijom zapadnih hrišćanskih društava u totalitarno rimokatoličanstvo koje je, prvo suštinski, a potom i formalno-dogmatski promenilo hrišćansku veru, Zapad se zapravo još mnogo pre renesansne ‘’ideološke repaganizacije” vratio mnogim paganskim praksama odenutim u hrišćansku ‘’odeždu”.

Svi moderni festivali i karnevali vode poreklo od ove modifikacije Saturnalija koje su upražnjavanje u rimokatoličkom srednjovekovlju. Prema dostupnim istorijskim izvorima, reč ‘’karneval” potekla je od latinske ‘’Karne Vale”, ili ‘’pozdravljanja sa mesom”, koja je u praksi predstavljala raspusne masovne festivale u kojima se, uoči četrdesetodnevnog Uskršenjeg posta, upražnjavalo napijanje, prežderavanje, pevanje, ples i orgijanje, praćeno antihrišćanskim simboličkim ispadima. Taj antihrišćanski društveni ventil, kojeg je bodrio katolički kler, služio je pacifikaciji masa, koje su potom, priznavajući rastuće ingerencije klera, hrlile po indulegencije. Ova praksa nastala u Italiji, brzo se proširila u ostale katoličke zemlje (Francusku, Španiju, Portugal ) preko kojih se, otkrićem Amerike i stvaranjem kolonija, prenela i na Novi Svet, u kojem živi do današnjih dana.

Rok festivali – od pobune do ‘’novih Saturnalija’’

Savremeni ‘’vrli novi svet” smatra da ima malo toga zajedničkog sa svojim zapadnim, rimokatoličkim korenima. Mada najčešće poriče da, budući da se radi o jednom kulturno-istorijskom tipu, mnogi kulturni fenomeni unutar savremene civilizacije imaju istu, iako modernizmom ‘’zamaskiranu” ulogu, kakva se može pratiti od srednjovekovlja, istorija muzičkih festivala modernog doba pokazuje nam kako se nove pojave unutar civilizacija brzo unose u razrađene kulturne mehanizme i dobijaju funkcije njihovih ranijih ekvivalenata. U ovom slučaju reč je o jednoj od najvažnijih pojava XX veka, o rokenrolu.

U postindustrijskom, neo-feudalnom korporativnom svetu, muzička industrija i festivali kao njen sastavni deo imaju nezaobilaznu ulogu. Nastali kao izraz kontrakulturnih pokreta i pokušaja simboličkog ponovnog pronalaženja „zajednice’’, u postmodernom društvu, kojeg karakteriše gubitak smisla, fragmentacija i dezintegracija, muzički festivali prošli su dug put: od izraza pobune protiv društvenog konformizma, preko pokušaja formiranja alternativnih zajednica (na primer hippy komune), kojim bi bile reafirmisane vitalističke i naturalističke vrednosti iščezle u industrijskim revolucijama, pa sve do sadašnjih stanja „globalnih festivala’’.

U prvim decenijama istorije rok muzike, festivali su bili kako masovni izraz mladalačkog bunta i želje za inventivnošću, tako i izraz nepristajanja na rigidna pravila tadašnjih zapadnih društava. Od Nenjport Folk Festivala (na Rhode Island-u, 1963), kada je Bob Dylan prvi put, nakon akustičnog seta, uključio električnu gitaru spojivši tradiciju folka sa bitničkom poezijom i rokerskom čvrstinom, preko Monterey Pop Festivala (1967), koji je katapultirao Hendridž-a i J. Joplin u glasnogovornike mladih generacija, do Njoodstoka i Altamonta (koji je ozloglašen zbog svog krvavog epiloga), festivali su prvenstveno bili izraz generacijske pobune kao želje da se ne ide konformističkim stazama roditelja. Vreme, uticaj vlasti, medija i izdavača, brzo su otupeli oštricu bunta – vrlo je brz prelaz alternativnih zajednica mladih u svojevrsne getoizirane gangove u kojima su oni žeđ za slobodom protraćili na drogu, promsikuitet i fascinacaciju tehnologijom (na primer motoraški festivali poput Njatkins Glen u Njujorku, 1973); osamdesetih godina postalo je sasvim jasno da je festivalska dimenzija rok muzike u celini apsorbovana od strane muzičkog establišmeta i korporacija. US Festival, održan u Kaliforniji, 1982-83, kojeg je osnovao Apple–ov i kompjuterski inovator Steve Njozniak, a naročito Live Aid, globalni muzički fenomen iz 1985. godine, pokazuju ne samo ‘’upodobljenost”, već i jasnu instrumentalizaciju muzičkih festivala u ideološke svrhe; od tada ‘’rok” muzika postaje političko-korektni stub zapadnjačkog humanizma i galopirajuće globalizacije.

Poslednja decenija prošlog veka samo je donela na brojčanom uvećanju i raznovrsnosti festivala, po principu ‘’za svakog po nešto”. Rimejk Woodstocka iz 1994. godine, alternativna Lollapalooza (1991-97, 2005), putujući pank cirkus Warped Tour, metalski Ozzfest, Reading, Coachella, Austin City Limits Festival u Teksasu, ili Glastonbury festival, predstavljaju samo po jednu ‘’ciglu u zidu” koja drži ogromno zdanje koje se zove postmoderno društvo.

Tako stižemo do novog milenijuma i sadašnjosti. Danas su muzički festivali važan deo korporativne zabave, koji je dobro integrisan i nadasve poželjan u funkcionisanju globalnog društvenog sistema. Simulirajući slobodu, svojom brojnošću i dugovečnošću, ovi festivali iz godine u godinu predstavljaju po svojoj socijalnoj funkciji svojevrsnu modernu verziju Saturnalija i katoličkih karnevala, odnosno jedan od izduvnih ventila mlađe populacije kojoj se pruža prilika da se malo istutnji, i tako pacifikuje. Pored toga, ovi festivali su, osim ‘’vatrometa taštine” muzičih superstarova, istovremeno i dobro mesto za kanalisanje formalističke humanosti i preostalih poriva ka društvenoj pravdi u politčki korektan plićak, u krajnjoj meri bezopasan i besperspektivan po globalno korporativno društvo, koje je zapravo glavni generator sve većih društvenih nepravdi.

Moderne rok izvođače ovo ni najmanje ne interesuje, a publiku tek sporadično i površno. Finansijski isplativi i medijski izrabljivani od strane globalističkih medija za zabavu, festivali danas služe za učvršćivanje statusa zvezda „korporativnog roka’’, i to naročito novih, kroz medije isfabrikovanih bendova i pevača-proizvoda, koje treba da učvrste u vrednosnom i simboličkom smislu. Drugim rečima, niko ne može postati velika zvezda i biti potencijalni materijal za „mitologizaciju’’, ako pre toga ne postane zvezda brojnih festivala. U vremenu pada prodaje nosača zvuka i relativizacije pojma „medijske popularnosti’’, usled prezasićenosti publike audio-vizuelnim sadržajima, festivalska dimenizija „korporativne nostalgije’’, koja služi integraciji i održanju društvenog poretka, sve je jača. Veliki svetski festivali stoga bi pre trebalo da nose naziv „Edžit’’, jer simuliraju izlaz i služe kao energetski ventil.

EXIT – ‘’simulacija zapadnog kulta”

‘’ Naš”, pak, festival „Edžit’’, nastao u bitno drugačijim društvenim okolnostima, ima drugačiju društvenu ulogu. Kako ovaj deo Balkana nikada nije pripadao prostoru na kojem je vladala katolička ‘’kultura festivala”, zbog drugačijeg kulturnog i psihološkog profila stanovnika ovih prostora, nije ni postojala potreba za takvom vrstom socijalnog ventila. Ona ne postoji ni danas. Drugačije struktuirano društvo, navike i drugačije ‘’podešeni” psihološki mehanizmi na ovim prostorima, nikada nisu iziskivali takav vid egzaltacije.

Kao svojevrsna ‘’simulacija zapadnog kulta”, po čijem je obrazcu napravljen, i čije standarde želi da održi, EXIT je pokušaj površinski pozapadnjačenog dela naše urbane populacije da se i kroz ovaj vid zabave dogodi po njih žarko željena ‘’vesternizacija”. Neskrivena ambicija, koja podrazumeva prethodnu vrednosnu kvalifikaciju da je naša ‘’nepozapadnjačenost” isto što i bezvrednost, a put ka Zapadu tunel sa svetlošću na svome kraju, pokazuje da cilj EXIT-a na ideološkom polju nije samo da nas „izvede’’ iz stanja zaostalosti, ‘’mraka” i ‘’neznanja”, već da nas istovremeno „uvede’’ u ideološki prihvatljive tokove korporativnog globalnog društva. Željena uloga festivala je da postane ne „Edžit’’, već „Enter’’ (ulaz) u svetlu budućnost, te da energije mladih željnih zabave i muzike, preusmeri u pravcu koji u krajnjoj meri treba da služi dubokoj trasformaciji društva, a ne njegovom održanju u sadašnjem stanju. Na dubljem, idejnom planu, „Edžit’’ tako postaje preteča globalizacije ovih prostora, u čiju se navodnu „multikulturalnost’’ i „toleranciju’’ njegovi pobornici kunu, busajući se u prsa.

Realno ograničenih dometa i konfuzan, a zbog psiho-socijalne strukture mlađe publike i dalje (kao što dosadašnja istorija EXIT-a pokazuje) nepodoban za željena ideološka uslovljavanja, budućnost „Edžita’’ zapravo je takva da u najboljem slučaju može da posluži da u nekim propagandnim nastupima ovdašnjih ‘’zapadnjaka” bude primer uz čiju se pomoć propagira kao „kultura izlaza’’ i mesto stvaranja „novih vrednosti’’.

Dubljih vrednosti i ‘’nove” kulture tu, naravno, nema. Formalno zalaganje za ‘’opštehumane” stvari, osude negativnih društvenih pojava koje ‘’krase” naš festival po uzoru na zapadne, ljude ovde puno ne dotiče, već stvara utisak usiljenosti i površnosti, koji će mnogi ‘’progutati” samo da bi videli bend koji ih interesuje. Čak i dobar deo organizatora u ovim pričama vidi samo ideološke mantre uz čiju se pomoć može lakše doći do donacija i marketinških promocija, a sve radi ličnog bogaćenja. Tolerancija, ljudskost i propagiranje ljudskih prava, kao ideoloških kovanica za pozapadnjačenje ovih prostora, najčešće se doživljavaju kao puke ideološke fraze i poštapalice, čak i kod mladih generacija, među kojima ima dosta onih iskreno željnih zapadnog standarda i ‘’blagostanja”. Ljudskost i tolerancija na ovim prostorima imaju dubinski, duhovni kvalitet koji se, čak i kod toga nesvesne mlađe populacije, doživljava drugačije, najčešće na nivou instiktivnog, te se ne da ukalupiti u servirane, moralističko-političke forme.

To što na festival dolaze mladi ljudi sa raznih strana, i što tu slušaju različitu muziku, nije odraz toga da misle isto, niti da dele vrednosti, a pogotovo ne da su time tolerantniji i da stvaraju neke nove vrednosti. Pre će biti da im jednima do drugih uopšte nije stalo, te da za muziku baš ne mare mnogo da bi se oko nje sporili, već da samo žele da se dobro zabave. A zabava, priznaćemo svi, i nije neka ‘’nova vrednost”, ma koliko se neko trudio da je takvom prikaže.

Stanje stvari

http://www.stanjestvari.org