БАЛКАНСКА ЗАВРШНИЦА?

Неподношљива сујета постојања

Небојша Малић

Кaо регион са више историје него што може да поднесе, Балкан је – без обзира на доба године - увек препун разних годишњица и комеморација. Крајем марта, навршило се седам година од напада НАТО-пакта (24 март 1999), чији је исход била окупација Косова; након тога, уследила је годишњица пуча из 1941 којим је свргнута југословенска намесничка влада због склапања пакта са Хитлером (27 март), након чега је извршена нацистичка инвазија на Југославију (6 април); истог датума , шестог априла, али 1992, Босна и Херцеговина је стекла међународно признање држава ЕУ и Вашингтона, чиме је ова бивша југословенска република потонула у грађански рат. 10 априла , навршило се 65 година од стварања „Независне Државе Хрватске“, творевине Хитлера и Мусолинија, ангажоване на немилосрдном истребљењу Срба и Јевреја унутар граница које је обухватала. Пре месец дана, Слободан Милошевић је преминуо у Хагу. Без могућности да га осуди за живота – будући да су докази о његовој наводној кривици били непостојећи – Инквизиција је учинила све што је могла, не би ли донела постхумну пресуду против окривљеног, на „суду“ јавног мнења Империје. Медији су описивали Милошевића као главног балканског разбојника, а – непрестаном политичком пропагандом – народу Србије су обећавани слобода и просперитет, чим ускрате политичко поверење Милошевићу; после тога, обећања су даље условљавана његовим хапшењем и предајом у руке Инквизиције; након тога, тек пошто се „суоче са његовим наслеђем“... На крају, Милошевићевим напуштањем политичке и животне позорнице, понашање Империје према његовој земљи није се променило ни за јоту. Он је отишао, али све је остало исто.

Без починка у миру

Премда му је, према српским законима, сахрана са државним почастима била гарантована, Милошевић те почасти није добио. Нико од представника српске државе није присуствовао сахрани, одржаној 18 марта у Милошевићевом родном Пожаревцу. Али, на десетине хиљада људи јесте присуствовало том догађају, који је по много чему подсећао на политички скуп – не толико као „подршка“ Милошевићу, колико протест против актуелне власти и, надасве, против хистеричног, про-империјалног, глобалистичког покрета који на сав глас малтретира остатак српске политичке сцене. Био је то довољан сигнал за љубитеље поменутог покрета, попут Џејмса Лајона из Међународне кризне групе (ICG) , да загаламе против „растућег национализма“ у Србији. Оптужујући премијера Коштуницу да је „обезбедио [Милошевићу] незваничну државну сахрану", Лајон је јадиковао о одсуству „прозападних демократских снага" у власти. Иако је конкретно мислио на Демократску странку председника Тадића, групацију која се најгласније декларише као „прозападна“ и „демократска“ води, мезимац империјалних медија и, умногоме, истомишљеник Међународне кризне групе (ICG). По Лајоновој „анализи“, веома синхронизованој са тренутном политиком Империје на Балкану, Коштуничине злокобне игре отварају пут на власт Српској радикалној странци. Али, овај званичник ICG-а поручује да нема разлога за бригу; тиме ће, каже он, Вашингтон и Брисел добити додатни мотив да одвоје Косово и подрже отцепљење Црне Горе, као и да повећају износе донација за развој „цивилног друштва“ у Србији. Независност и Косова и Црне Горе део је платформе ICG-а , а већи износ донација свакако не би био трн у оку ове организације са седиштем у Бриселу, а посвећене заговарању интервенционистичке политике Империје, где год се пружи прилика за то. А кривица за све може још једном да се припише Србима.

Без потернице

Заиста, ICG има разлога за ликовање. Бивши високи функционер ове организације, Марти Ахтисари, управо председава „преговорима“ у Бечу, који за циљ имају присиљавање Београда да прихвати сецесију Косова и Метохије, под маском обостраног договора. Прошлог месеца, Вашингтон и Брисел су изнудили оставку албанског „премијера“ Косова, као и избор Aгима Чекуа, бившег лидера терористичке ОВК, на то место.

У Србији је постојала потерница за хапшење Чекуа, поткрепљена бројним оптужбама за ратне злочине и злочине против човечности, од периода његове официрске службе у хрватској војсци (1991-95) па до времена командовања у ОВК. Ипак, Интерпол тврди да потерницу није никад примио, и наглашава да нема намеру ни да започиње ишта по том питању , будући да се Чеку нашао на челу „владе“. Постоји само један проблем – потерница је својевремено постојала, што потврђује његово хапшење у Словенији 2003. Тадашњи империјални намесник, Хари Холкери, извукао је Чекуа и прогласио српску потерницу неважећом за „грађане Косова“ (sic!). Али, због чега би Словенија реаговала по питању српске потернице? Ова лакрдијашка објава Интерпола само је покушај заташкавања чињенице да у данашњем свету политичке одлуке носе превагу над међународним правом. Као да то није очигледно већ дуже време...

Намесник против реалности

Међутим, док се Чеку провукао на слободу а „преговори“ у Бечу додатно оптеретили позицију Београда, кад је Ахтисаријев заменик Алберт Рохан одбацио српске предлоге за аутономију унутар покрајине под албанском влашћу, појавио се извештај британског Сандеј Тајмса о свеприсутном криминалу и корупцији на највишим нивоима албанске власти на Косову, уз оптужбу да тамошњи намесник, Јесен-Петерсен, све то намерно игнорише. То је потврдила и Канцеларија УН-а за унутрашњи надзор (UN's Office of Internal Oversight).

„На делу је власт праве криминалне државе – коју илегалне структуре снабдевају ресурсима неопходним за опстанак“, цитира Сандеј Тајмс Марека Антонија Новицког, некадашњег косовског омбудсмана.

Јесен-Петерсен је реаговао изјавом којом је нeгирао било какве неправилности. Ипак, остаје питање колико су ствари заиста лоше на Косову, кад је чак и империјална штампа нашла за сходно да о њима говори – и, поврх тога, колико дуго Јесен-Пересен може да остане на садашњој позицији са „путером на глави“. Својим oтворено проалбанским понашањем, намесник је већ дуго времена најгори могући дипломатски представник својих господара; можда их већ довољно компромитује да је заслужио смену.

Куда ће Црна Гора?

Одвајање Црне Горе од Србије, такође је један од циљева које промовише Међународна кризна група. Последњих девет година, откако се Ђукановић од Милошевићевог савезника трансформисао у „демократу“ – уз помоћ знатних сума новца из средстава америчких пореских обвезника – на делу је кампања издвајања Црне Горе из савеза са Србијом. Не само што је режим у Подгорици био одлучан у прекидању политичких и економских веза са Београдом, него је покушао и да измисли посебан национални идентитет за око 470.000 становника ове стеновите републике који су се некад осећали Србима (наведена цифра се односи само на Црногорце српске националне припадности или порекла – прим. прев.).

Ђукановић и његови сепаратисти прете референдумом већ годинама, али би се увек на крају повлачили, свесни тога да, напросто, не располажу довољним бројем гласова. Напослетку су расписали референдум за 21 мај, и, чак, прихватили услов ЕУ да је за сецесију неопходан одзив 55 процената гласача<.a>, премда се околности нису суштински промениле одраније.

24 марта, Ђукановићеви опоненти из унионистичког блока тајно су сачинили видео-запис сепаратистичких активиста ангажованих на послу куповине гласова. Сепаратисти су одбацили снимак као лажан, и оптужили своје противнике за служење злобном пропагандом. Са друге стране, како другачије објаснити њихову изненадну увереност у победу опције независности на референдуму?

Империјалистичка пропагандна мрежа IWPR (кроз свој најновији програм, BIRN – Balkans Investigative Reporting Network) нуди могуће објашњење: црногорски Албанци и муслимани су се сврстали у табор сепаратиста. Идеолог ОВК Адем Демаћи, у недавном интервјуу једном подгоричком дневном листу, подржао је одвајање Црне Горе и, чак, рекао да може да замисли ту државу у савезу с Косовом једног дана.

Степен до којег су црногорски сепаратисти спремни да иду у кварењу односа са Србијом постао је очигледан током мартовског такмичења за наступ на Еуросонгу. Као и прошле године, чланови телевизијског жирија из Црне Горе нису дали гласове извођачима из Србије, већ су гласали искључиво за про-сепаратистички бој-бенд из сопствене републике. На самом концерту, публика је негодовала. Србијанска телевизија је одбила да прихвати наметнути резултат који је, иако технички валидан, био апсолутно против духа такмичења. „Боље и да немамо заједничког представника, него да – и то већ по други пут – пристанемо на манипулације, притисак, уцену и племенски начин гласања“, рекао је директор РТС-а, Александар Тијанић.

Једно је сигурно. Што је 21 мај ближе, то ће тензија, провокација и мржње бити све више, пошто сепаратисти неће презати ни од чега да би осигурали сопствени циљ, а унионисти ће покушати да их у томе спрече.

Погрешно самопоуздање

Чини се да догађаји на Балкану иду у правцу планиране победоносне „завршнице“, којом би Империја крунисала своју досадашњу интервенционистичку политику. Милошевић, осуђен путем пропаганде, сада је мртав и не може да се брани. Фанатични следбеници Империје стварају хаос у српској политици. Припреме за независност Црне Горе и Косова теку по плану, изгледа. Али, нема разлога за баш толико самопоуздање.

Проблем на Балкану је да је увек пун изненађења. Ко год је до сада покушавао да потчини свет сопственој вољи, а имао и ту чудновату несрећу да загази и на Балкан, уверавао се у ту истину – увек на сопствену, велику штету.

autor je kolumnista sajta: www.antiwar.com

(Превод: «Светозар Милетић»)