Слободан Владушић

Опште је мишљење да око књижевности кружи баук свеопште равнодушности. То међутим није тачно: књигу данас окружује мешавина резервисаности и подругљивости. Примера има безброј: седите у купеу воза у који сте малопре ушли и читате књигу. Кондуктер пролази поред вас и, као и обично, не тражи карту. У купе улазе две девојке за које поуздано знате само то да имају мање од двадесет, а више од десет година. Снебивају се. Једна вам говори тихо, показујући на аветињски празна седишта поред вас: »Не бисмо желели да вам сметамо, пошто видимо да учите, али, да ли је слободно?« Разуме се, књига готово џепног формата не личи баш на уџбеник, али је довољна да делује озбиљно. Следећи пример: јунак филма Ми нисмо анђели 2 панично уплашен за невиности петнаестогодишње кћеркице настоји да је приближи неким безопаснијим младићима. Једног од од тих безопасних хвали речима: »Он чита књиге«. Са њима је, дакле, по сценаристи филма, осигурана невиност. У питању је, међутим, неспретан штос, будући да се гледаоци првог дела филма Ми нисмо анђели добро сећају да је исти тај јунак својевремено студирао светску књижевност, али му то није сметало да буде интересантан за женски свет. Другим речима, један читалац Борхеса никада не би поменуо читање у таквом контексту. Очигледно, Никола из првог дела Анђела и Никола из другог дела имају једино идентично име. Код првога је студирање књижевности поистовећено са мачоидним разбијањем женских срца, док за другога књига означава симболичку импотенцију. Шта се догодило у међувремену?

Догодило се да је српско транзиционо друштво коначно схватило да књига издваја до усамљености: читати у време деведесетих – у време првог дела Анђела – значило је гледати на ствари изван, управо као што је и поменути филм био изван времена у коме је снимљен. На половини прве деценије новог века, та извањскост очигледно више није добродошла. Драгојевићев филм толико је уроњен у логику транзиционих времена да су се неки од његових проницљивијих критичара исправно запитали да ли о њему треба писати у рубрици »култура« или »економија«.

Транзициони карактер овог филма најбоље се очитава у чињеници да је он претворен у каталог производа спонзора филма. Тако овај филм представља идеалан пример потрошачке хомогенизације, као ироничног одблеска националне хомогенизације из деведесетих: укратко, тотем једне заједнице није више заједничка нарација, већ заједнички брендови. Отуда и шарени магазини за жене и мушкарце, уз све разлике, имају једну идентичну црту, они су каталози must buy производа, чија куповина обезбеђује осећај заједништва у једном глобалном brand-land-у.

Сада, међутим, постаје јасно зашто из те корпоративне земље у настанку књижевност мора бити искључена. Наиме, књиженост и даље изузима читаоца из света у коме овај пребива. Не чини то само тако што га донкихотовски урања у један други свет, онај фиктивни, већ и тако што му свет коме припада, показује као фикцију. Из те читалачке перспективе, издвојен попут неке еразмовске луде, читалац се сусреће са бесчасном потрошачком грозницом, са орвеловским речником медија, са по ко зна којом визуелизацијом приче о теладим и шареним вратима. Далеко од тога да је супериоран – то је и даље његов свет – читалац је пре ироничан према свему што види и чује у паузама окретања странице књиге. Он врло добро зна да ниједан писац никада неће зарадити колико један глумац, те да SONY никада неће ући у посао са књигама (као што је ушао у посао са филмовима и музиком).

Тај вишак знања је оно што иритира нечитаоце који окружују читаоца. Знање читаоца је немоћно, јер га оно пре оставља по страни од бранд-цивлизације, него што га смешта на њен врх, али ипак гледан баш одатле, постранце, сваки љубитељ готових имиџа и импортованих life style-ова почиње сам себи да изгледа помало инфантилно, а можда чак и наивно и будаласто.

Отуда се та армија нечитача нужно окреће ка сваком читаоцу без да овај каже и једну једину реч: нечитачи теже или да га врате назад у своје редове, тиме што му приписује етикету некога ко је само приморан да чита, или га пак жигошу жигом импотенције, чиме не само да желе да га одстране из свог видног поља, већ и да га понизе. У време које се заклиње у толеранцију, ова врста новооткривене мржње према читању – некоћ нужном темељу процеса стварања критичког субјекта - указује на тамне таласе који се показују на обзору 21. века.

Politika