ДЕМИСТИФИКАЦИЈА НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА

То што неколико НВО у Србији примају огромна финансијска средства из иностранства, што имају финансијску могућност да чак и плате своју заступљеност у медијима и што су они, у највећем делу, анационално и антиправославно оријентисани, то не значи да цео тзв. трећи сектор у којем делују НВО треба препустити њима. Напротив, треба се потпуно ангажовати у том сектору, проучити и искористити велике могућности деловања невладиних организација за наше, православно-националне циљеве.
Сви смо сведоци духовног, друштвеног и економског опоравка Руске Федерације. Земља која се 90-их година практично распала, у последњих шест година бележи невероватан опоравак. Јасном националном економском политиком, са председником који бележи видне резултате и углед међу грађанима Русије, препознајући и поштујући Руску православну цркву као темељ духовно-националног идентитета Руса и других православних народа у РФ, руски политичари успевају да своју земљу врате на светску политичку сцену као равноправног такмаца у цивилизацијском жрвњу. Многима, наравно, опоравак Руске Федерације није мио. Земља са највећим природним и енергетским потенцијалом, захваљујући Западу никад схватљивом руско-словенском духу, спречава, искорењује и више не дозвољава неконтролисано вршљање других недобронамерних људи и организација.

Русија и НВО

Јавност у свету је била „шокирана“ приказивањем на Националној руској телевизији деловања британских тајних служби у Москви и њиховог контакта са бројним невладиним организацијама (у даљем тексту НВО) које делују у Русији. Државна безбедност РФ је све снимила и, што је такође занимљиво, снимак је пустила на телевизији! Обично се овакви „неспоразуми“ завршавају „тајном дипломатијом“, али руски званичници су решили да заиграју „отворених карата“. Показано је и доказано да многе НВО у Русији примају новац од разних тајних служби. Примера ради, британски адвокат Бил Боуринг недавно је депортован из Русије. Разлог за депортацију је, сматра он, његова сарадња с невладиним организацијама.

Паралелно са наведеним дешавањима, у Русији је у завршној процедури изгласавање новог закона о НВО. Поучена, како каже, примерима невладине организације Отпора у Србији, као и сличних организација у Украјини и Грузији које су довеле на власт прозападне политичке гарнитуре, са данас свима већ јасном финансијском подршком коју су те НВО добијале од разних тајних и других служби, Русија доноси закон у којим ће бити контролисана финансијска средства НВО. Предвиђено је оснивање Агенције која ће надгледати регистрацију, финансирање и акивности стотине хиљада невладиних организација. Агенција ће при том одлучивати о евентуалној забрани одређених организација. У Русији је, да подсетимо, регистровано пола милиона невладиних организација! Уз то, домаће и стране НВО које делују у Русији мораће да подносе детаљне извештаје о томе ко им је и колико новца дао. Шеф руске контраобавештајне службе Сергеј Лебедев изјавио је једном московском листу: „Невладине групе радиле су шта су хтеле јер није било правила. Сада ће правила бити и то им се не допада“, наглашавајући да ће Русија учинити све да заштити своје националне интересе.
Ову руску иницијативу други светски моћници су дочекали на нож, оптужујући Русију и њеног председника за недемократичност, диктатуру итд. Али, колико се може приметити, Русија је спремна да уреди своју државу и да је, задржавајући позитивне тековине модерног друштва, очисти од нус-продуката из претходног времена.

Значај трећег сектора

Из уводног дела никако не треба схватити да су невладине организације априори национално и државно негативне организације, да све НВО представљају вешто осмишљену продужену руку иностраних тајних служби и слично.
Устав Србије зајамчује грађанима права на слободу организовања и деловања уз регистрацију код надлежних органа. По закону, постоје два вида непрофитног организовања грађана: кроз политичку странку и удружења грађана (невладине организације). НВО формирају грађани да би на сопствену иницијативу решавали неки проблем у друштву или задовољили неку потребу и интерес. Дакле, удружења грађана (НВО) су нестраначке организације (не зависе од политичких странака и владе), она се, по закону, не баве страначком политиком, али, сходно својим друштвеним циљевима који могу бити широког спектра (залагање за одређена друштвена, економска, морална и културно-просветна мерила вредности, хуманитарни рад, разна социолошка истраживања и залагања за нека од њих), НВО могу имати значајног утицаја на јавно мњење у друштву. Постојање тзв. трећег сектора у којем делују невладине организације данас представља ознаку демократичности једног друштва и државе у целини. Свака иоле озбиљна држава мора имати добар законски оквир који омогућује позитивно деловање НВО. Видећемо да ли ће руска иницијатива уродити плодом и коначно направити хармонизацију односа државе и невладиних организација, где сви раде у корист друштва не подривајући државни суверенитет и интегритет.

Историјат НВО у Србији

Грешка је мислити да је постојање НВО, као организовања људи ван оквира државних власти, нови продукт западног света.
Ако се главни рад НВО огледа на хуманитарном, социјалном и културно-просветном плану, онда постојање таквих или сличних институција у српском народу досеже далеко у прошлост. Средњовековни српски владари подизали су манастире као молитвене храмове, али су обавезивали монаштво на хуманитарни и културно-просветни рад.
Немања је основао манастирске болнице у Хиландару и Студеници, цар Душан је 1348. основао нову болницу у Хиландару и у манастиру Светих Арханђела код Призрена. Краљица Јелена Анжујска, жена краља Уроша Првог, основала је прву женску школу. Деспот Стефан Лазаревић саградио је Манасију и у њој прихватилиште за болесне.
Битно је истаћи и са поштовањем се сетити многих великих српских задужбинара: кнеза Александра Карађорђевића (сина Вожда Карађорђа), Саве Текелије, Илије Милосављевића - Коларца, Мише Анастасијевића, Саве Игуманова, Николе Спасића и многих других.
Битно је истаћи и са поштовањем се сетити многих великих српских хуманитарних и културно-просветних друштава: Друштва Црвеног крста (основано 1876), Друштва Београдске трговачке омладине (1880), Друштва Кнегиње Љубице (1899), Друштва Краљ Дечански (1893), Кола српских сестара (1903), Спортског друштва Сокол и других.
Када је културолошка делатност у питању, посебног трага у новијој српској историји оставио је Српски културни клуб, удружење које је формирано 30-их и 40-их година 20. века. Када су српски интелектуалци схватили да се у југословенској држави губи национални идентитет Срба, да други народи на рачун нашег граде свој национални програм, да српска политичка сцена нема времена или неће да се озбиљно посвети раду на културно-просветном програму свога народа, српски интелектуалци формирају овај Клуб чија размишљања и ставови и данас импонују својом проницљивошћу и погледима у будућност. И заиста, улога Српског културног клуба била је велика, али била би и много већа да, силом прилика, његови чланови нису узели активног учешћа у спасавању народа у вихорима Другог светског рата и да доласком комуниста на власт нису били протерани, побијени или им је био забрањен повратак у земљу. Имигрантски период овог удружења такође представља занимљиво поље за културолошко проучавање.

Забрана рада НВО у Србији

Немачки окупатор је 1941. године забранио рад свих удружења са изузетком Црвеног крста, а ситуација се 1945. године није изменила. Задужбине и фондације су пале под удар национализације и експропријације. Имовина је третирана као „буржоаско наслеђе“, а хуманитарно-образовна делатност као израз „малограђанштине“, чак „лажног милосрђа“. У самоуправном систему СФРЈ, имовина задужбина и фондација стекла је статус друштвене имовине, дата је на коришћење државним организацијама, привредним предузећима, војним властима и новоформираним социјалистичким културно-уметничким организацијама. Имовина задужбина експроприсана је 1953, а имовина хуманитарних организација прешла је у друштвену својину 1958. године.
Крајем 90-их година, под притисцима и наговорима са Запада, у Србији је створена могућност нестраначког грађанског окупљања у оквиру удружења грађана или како је то уобичајено рећи, у оквиру НВО.

Проблем финансирања

По закону, НВО се финансирају или прилозима чланова, или донацијама, или из властитих прихода ако их остварују. Донације се могу добити од домаћих или страних фондација, међународних организација, држава, влада, привредних организација и појединаца.
Управо у тако законски оређеном оквиру начина финансирања постоји простор за разне манипулације невладиних организација и невладиним организацијама, како из земље тако и из иностранства. Наиме, није непознат случај да политички лидери и странке формирају своје НВО које, када су на власти, финансирају и подржавају њихов рад. Те и такве НВО, у ствари, посредно спроводе интерес тих и таквих политичких странака и лидера.
Када је међународно финансирање у питању, ту је ситуација још „слободнија“. Огромна финансијска средства која добијају само одређене НВО у Србији, као и скоро потпуно поклапање мишљења и ставова финансијских давалаца и прималаца, стварају подозрење и оправдање за државне иницијативе које се спроводе у Русији. По овом питању, друштвена ситуација у Србији поприма патолошке димензије, тако да неке НВО које се претежно финансирају из иностранства, јавно неће и(ли) не смеју да осуде, рецимо, бацање касетних и уранијумских бомби НАТО трупа у Србији и самим тим угрожавање људских живота и животне средине, али се зато свесрдно залажу за заштиту права корњача и глиста која су, по њиховом мишљењу, захваљујући претходном милошевићевском режиму у Србији изузетно угрожена.

Православни и НВО

То што неколико НВО у Србији примају огромна финансијска средства из иностранства, што имају финансијску могућност да чак и плате своју заступљеност у медијима и што су они, у највећем делу, анационално и антиправославно оријентисани, то не значи да цео тзв. трећи сектор у којем делују НВО треба препустити њима. Напротив, треба се потпуно ангажовати у том сектору, проучити и искористити велике могућности деловања невладиних организација за наше, православно-националне циљеве.
Организовање православних верника у НВО у Србији може допринети заиста плодоносном деловању трећег сектора, а самим тим и од комунистичке диктатуре и НАТО окупације, опростите, агресије, демократском оздрављењу грађана Србије. Центар за мир и толеранцију, Друштво за очување животне средине, Удружење за неговање домаћинских обичаја, Центар за проучавање просветних алтернатива, Европски хришћански покрет и слично треба да постану невладине организације које ће у сваком месту самоиницијативно формирати православни Срби, јер залагања за мир, толеранцију, очување животне средине, неговање међуљудских и међунационалних односа и све оно за шта се залаже такозвано цивилно друштво, потпуно одговара православној философији живљења.
Треба напоменути да организовање православних верника у невладине организације не значи да те НВО формира Црква. Не, њих формирају православни верници као грађани Србије и који имају иста права као и они малобројни грађани Србије који нису верници а који се организују у невладином сектору. Не треба насести на њихов пропагандни трик и медијски притисак да је нама православнима забрањено такво организовање. Није, и не сме бити забрањено.

Бранимир Нешић / Српске Двери