ОГЛЕД: АРХАИЧНА ЈА VS. МОДЕРНОЈ ЈА

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ВРАТИТИ СЕ ИЗВОРИШТУ ДУХОВНОСТИ

Стран свет и страни полтичари обично немају никакво, или имају слабо знање и искуство балканско. А ако га имају какво-такво, из посебних полтичких разлога приказују Балкан увек као разбијен брод, и који још и даље љуља бура неслоге и нетрпељивости, и који неминовно мора да држи неко споља, да не потоне. Стран свет, зато, истиче увек као проблем Балкана само проблем поједине државе балканске, тачно оне која у даном моменту заборавља своје полуострво: заборавља само целину. А ту заборавност стран свет најбоље зна од свих балканских знања.

Исидора Секулић, Балкан, Београд: Плави јахач, 2003, 25-26

Умро ми је чича. Много сам га волела. Био је екстремна струја фамилије Радић, можда сам га зато и волела. Иначе био је политиколог. Али његово примарно занимање- лечени алкохоличар афористичар. Умро је на улици, пао је у јарак, нашли су га неколико дана после. Није имао ко да га сахрани, био је разведен и отац двоје мушке деце. Био је усамљен у свом животу иако га је познавало цело Ваљево. Ја сам га волела, можда је и то довољно. И он је мене пуно волео и мени је то довољно.

Да ли је и ово постмодерно стање...кад нема ко да те сахрани, да ти запали свећу нити да се моли за тебе?

Суочавајући се са свакодневним животом, проводећи време у различитим дневним па и недељним улогама схватам да је веома тешко радити и размишљати, бити присутан и одсутан, интроспективан и спољно активан и чинећи све то и остати човек. Шта је то човек? Има ли разлика између ондашњег и овдашњег човека? Развијамо ли се или не, и у ком се смеру опште развијамо? Када кажем ми мислим на целокупни људски род.

Озбиљно се питам да ли наша прошлост нема чему да научи нашу садашњост? Шта се збило са универзалним вредностима? Да ли су оне постале само део реторичког дискурса, лепе приче, доброг и политички коректног вокабулара? Да ли све треба да подлегне реформама? И како се спроводе те реформе и ко их спроводи? Колико дубинско је то чишћење?

Шта се то догодило са европском културом? Дичи се хуманистичким начелима, брине о људским правима и немилосрдно истребљује убице, ратне злочинце, дајући себи за право да буде судија.

Присећам се средњег система код Срба кога описује владика Николај Велимировић. Тај озлоглашени човек у интелектуалним круговима пише о могућностима стварања неофитских комуна које би у исто време одржавале и молитвени, православни дух, украшен хришћанском вером и хришћанским моралом. Поред тога имали би и заједничку имовину, заједничку трпезу коју би свакако красио и пост јачајући и снажећи карактер, а у исто време означавао и штедњу. Нису били везани само крвним сродством. Шта се онда десило са таквом идејом која је практично била изведена у Русији у 19 веку? Постала је немогућа. Због чега? Јесмо ли то превазишли услед великог индивидуалног усавршавања па је заједница почела да нас гуши? Зар смо се толико усавршили да смо престали да носимо једни друге на леђима? Шта је постала Европа, а у шта се претворио свет?

Гутенбергова галаксија...

Човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то је европски човек. Он је врховни стваралац и давалац вредности. Кратко и искрено речено: европски човек је себе прогласио за бога. Знате ли ко је победио, питао је ава Јустин Поповић. Иронија, јер је култура учинила човека робом материје, робом ствари. А тај регистар потреба је огроман и савремени човек свакодневно жудно измишља нове спискове потребности. Према британском професору Дејвиду Маршалу, материјализам којим се Запад дичи створио је неукорењеност, бесциљност, усамљеност и распадање старих вредности. Па ипак иста та култура буса се причама о хуманизму, човечности а у ствари, она је у служби олигархије. Она је моћно средство за креирање клониране свести индивидуа, које ће без унутрашњег отпора савести, прихватити све оно што се у идејним лабораторијама изуми, каже јеромонах Никодим (Богосављевић). А Флоровски у књизи Метафизички предуслови утопизманаводи да се »личност претвара у орган или елеменат светског бића, приноси се на жртву целини « (Флоровски 1991: 22). И није непозната чињеница да је масовна култура у ствари култура забаве и зараде. Добро је само оно што доноси добит и што увесељава. Позната је и мисао проф. Шијаковића да је забава средство самозаборава, чиме се масе одучавају од одговорности и будности. Захваљујући тој новој идеологији готске катедрале заменили смо Новим вавилонским кулама- солитери што значи усамљени-чијим именима је означен духовни темељ данашње западне цивилизације.

Спремам испит из масовне културе. Читам последње текстове у ридеру. Тема је српство, национални идентитет, мит или стварност српске националне историје... Боже, колико бљувотина на рачун народа ком припадам. Да ли је све то истина што пише? Шта све папир треба да трпи а тек моја глава. Зарад чега? Факултетске дипломе, звања тамо неког социолога! Шта треба да учиним? Да прекинем да читам и тако зауставим тровање? Да, једно решење. А одговорност коју треба да преузмем и кажем негде и некоме шта мислим о томе?

Постмодерно време је време, кажу, протока слободних идеја, плуралитета сваке врсте. Ја бих рекла мешања баба и жаба.

Ново доба...мит или стварност...

Чујем да је популарно мишљење да не смеју да постоје вредности у које се не сме дирати. Кажу то би онда уништило нашу слободу. Замисли да постоје забране? То је немогуће, ми смо цивилизација са великим Ц и све нам је допуштено, све смемо да проверавамо, све смемо да рушимо и изнова градимо. Ми имамо снагу и имамо моћно оружје: интелект, способност расуђивања, логичког повезивања и, наравно, способност писања као круна нашег малог производа. Чак нас и Њу Ејџ учи да представа људског битка и човекове самобитности није моралне природе чију садржину чине грех и кривица, и потреба искупљења с тим у вези, већ има метафизичку основу из које израста непознавање нашег сопственог идентитета. Отуђење које данас многи помињу не схвата се као отуђење од Бога, већ од њиховог ЈА. Од јаства. Човеку, изгледа, није више потребно опроштење од греха, како учи хришћанство, а које се може постићи испаштањем, радом и молитвом. Њему је неопходно просветљење-проналажење самог себе. Бог је у мени, каже човек новог доба. Каква гордост, какав изолационизам, егоцентричност и самодовољност. Душан Тешић Лужански добро илуструје стање у ком се налазимо. Он каже да се свет хришћанства одавно преобратио у свет атеизма: хришћански свет је култ Господа Бога заменио култом потрошње. Прекомерне потрошње. Према чему охоли Европљанин осећа страхопоштовање, пита се Лужански. Према Богу? –Не! Према родитељу? Једва да га и познаје! Према монарху? –Он је предмет још само медијске радозналости! Према себи?-Само када му се пред очима укаже туристички проспект... Европљанин држи страхопоштовање једино према култу новца. Колико га у џепу има толика му је мера вредности. И у тој размери верује!

Живим на географској и духовној вододелници између два света, а тако и две културе-Запада и Истока. Магнетно привлачење метежног Запада и спокојни и тајанствени Исток. То најбоље од свих увиђа ава Јустин. Мој проблем је велик и озбиљан. Носим у себи и оно лично и и оно народно. И одговорна сам за све што се дешава као и свако од нас. Кад то будемо успели да признамо себи можда се точак света преокрене ка другом смеру.

Скица трећа

Свакодневно сам на обронцима планине Хомољ тражећи живаљ. Идилична слика на обронцима Хомоља ваистину храни душу и свакако релаксира мозак, па ипак има момената када сва уздрхтим. Престрављена од толиких велелепних здања на некада сеоским имањима који су неиспуњени живим душама. Голе зидине које одвајају, које нарушавају сваки уздисај природе. У исто време и величанствено и бизарно. Величанствено јер видиш како природа надахнута Богом и даље допире до чистих срца, а бизарно и саблазно јер све то камење које је подлегло машинама и обрађивању црпе из нас сву енергију коју имамо. Та област тамо пуста је и помало затрована светским новотаријама, људи који су отишли више се неће вратити, а они који који су остали умиру у бесомучном надметању ко ће имати више. Од 20 кућа у које сам ушла за последња два дана само две су одисале правом сеоском, неисквареном, готово атмосфером из старих легенди о простим душама словенским, о мирису оваца, о пастирским причама, о жељама да се потомство настави и стално обнавља. Па ипак, успела сам да забележим причу мајстора који плете корпе од прућа... Искрено се надам наићићу на још нешто што ће ми помоћи да преживим савремени свет.

Нашем погледу на свет недостаје потез ка целини уопште и смисао за апсолутно. Недостаје нам целина осведочења, а са највишом снагом осведочења и највиша снага веровања; наш морал нема великих карактера; наша историја нема личности кроз које се издржава цео народ и цело време у најзбијенијој снази. Недостаје нам велика поезија, јер наша фантазија, отргнута од космичке целине, хвата се само маленога а у великом се само игра, јер наше песнике не носи више оно космичко осећање класичара, које је њиховим стиховима давало виши звук и њиховим ликовима унутрашњу нужност. Имамо најопојније сликарство тона без мелоса, најраскошнији патос без етоса, и најшаренију инструментацију, илустрацију, инсенацију, највештију технику без душе. Имамо највидљивију средину, најбогатију позорницу, најживљу радњу без јунака, са масама и марионетама као јунацима. Имамо режију каоуметност с најјачим ефектом, уметност појава без суштине. Имамо најбогатији живот; али он нема мира и заокружености, унутрашње хармоније, јер му недостаје смисао за целину, за измирење човека и света. Тако криза филозофије постаје криза времена.

Карл Јоел, немачки филозоф

ЛИТЕРАТУРА:

1. Јеромонах Никодим (Богосављевић) Православна култура и Запад, Предавање на Петом Сабору српске омладине, Студеница, 3. до 7. август.
2. Јустин Поповић, Светосавска филозофија културе, 1937. http://www.vidovdan.org/article480.html
3. Лужански Тешић Душан, Пред сурогатом хришћанске религије, судњи дан атеизма http://www.vidovdan.org/article453.html
4. Меклуан Маршал (1973) Гутенбергова галаксија: цивилизација књиге. Београд: Нолит
5. Николај Великировић, Средњи систем код Срба, http://www.vidovdan.org/article288.html
6. Флоровски Г. 1991 Метафизички предуслови утопизма, превод А. Јевтић, Београд.