Miloš Knežević

Razgovor Vesne Kešelj sa Milošem Kneževićem povodom knjige Moć Zapada. Nova stara Evropa I-II. (Mali Nemo, Pančevo, 2005)

Miloš Knežević je poznat kao pisac mnogih zapaženih tekstova iz oblasti političke i pravne teorije. U Kneževićevoj bibliografiji zabeleženo je preko sto pedeset naučnih tekstova. Ono što, međutim, pleni čitalačku i istraživačku pažnju jesu brojne Kneževićeve autorske knjige i priređeni zbornici. Naslovi knjiga i zbornika: Kako pomoći Evropi (1993), Tvorci i tumači (1994), O pravdi i pravičnosti (1995), Srbija i Evropa (1996), Balkanska pometnja (1996), Kosovo i Metohija - izazovi i odgovori (1997), Krstareća demokratija (1999) Evropa iza limesa (2001), Vreme globalizacije (2003) i Moć Zapada (2005), ubedljivo ilustruju odista široku paletu Kneževićevih stvaralačkih interesovanja.

Miloš Knežević se, u stvari, u svojim radovima bavi savremenom istorijskom situacijom u kojoj se, sticajem okolnosti, na kraju veka i milenijuma našao srpski narod. Dosledno primenjujući metode pojmovne politikologije i kritičke geopolitike kao njenog disciplinarnog dela, Knežević heremeneutički valorizuje saznanja o evropskoj retrospektivi i perspektivi Srbije i Crne Gore. Sledeći autorove reči, sve knjige i tekstovi koje je do sada napisao mogu se razumeti kao delovi jedne velike, ali segmentirane knjige, u okviru zamisli koju je krstio rečju »Zamah«. Na višeznačnom projektu pod tim »energičnim« imenom autor radi od 1990. godine objavljujući po jednu knjigu godišnje. Za naše uslove neobična produktivnost rezultat je sistematičnosti u radu pomoću koje se metodično ispituje činjenični materijal pohranjen u raznolikim memo-fondovima.

Osim rada u oblasti političke i pravne teorije Knežević se ogledao i u drugim žanrovima, kao što je kratka dokumentarna TV forma i skulptura. Izradu skulptura u drvetu Knević ne smatra samo zadovoljstvom uz rad nego i duhovnim nadopunom kroz estetizaciju vlastitog okruženja.

Ipak, teorijski rad je osnovna Kneževićeva preokupacija. Skoro sve Kneževićeve autorske knjige i zbornici neposredno se dotiču bogate evropske tematike, za koju autor kaže da je u ovdašnjim uslovima tek na početnom stadijumu evropoloških studija. Knjiga Moć Zapada je, zapravo, prvi tom trilogije Nova Stara Evropa I-III. Pitanja autoru podstaknuta su i time što bi uskoro trebalo da izađe i druga knjiga pod nazivom Istok Evrope, posle koje će uslediti i treća koja nosi naslov Evropski identitet i integracije. Sve to je predstavljalo pravi povod za razgovor sa Milošem Kneževićem, čije knjige ukazuju na ogroman značaj proučavanja Evrope u globalnoj i regionalnoj perspektivi.

Vesna Kešelj: Na početku Vaše evropološke Odiseje nalazi se propitivanje pojma Zapada. Da je Zapad moćan, to bezmalo svi osećaju, te stoga u tu moć niko ne sumnja. Od kakvog materijala je, u stvari, sačinjen temelj zapadne moći?

Miloš Knežević: Moć Zapada je odmah vidljiva. Nije potrebno neko posebno istraživanje da bi se tek potom ustanovila zapadna nadmoć, njena čvrstina se se trenutno oseća. Moć Zapada je milenijumsko nagomilavanje tekovina civilizacije koja se postupno širila sve do poželjnog planetarnog obrasca življenja. Zapad ispoljava ambijentalnu privlačnost u čijoj podlozi je ogroman splet nadmoćnih apstrakcija koje se dotiču svakodnevnog života, ali i najzamršenijih metafizičkih pitanja. Materijal zapadne nadmoći je koliko tradicionalan, toliko postmoderan, sačinjen od osavremenjene drevnosti, ali i od haj-teka i drugih proizvoda najnovije generacije.

* Gde Zapad pronalazi izdašne izvore svoje tehnološke moći?

* Evropa je prilično istrošena, Amerika je na putu da to postane. Evroamerički Zapad poseduje najmanje prirodnih resursa u svom vlasništvu, ali i pored toga je najveći potrošač prirodnih bogatstva. Odavno su napravljene tablice koje precizno dokazuju frapantnu nesrazmeru između oskudnih prirodnih resursa na Zapadu i ubrzanog utroška bogatstava koja su u relativnom posedu drugih zemalja. Globalni Zapad, u koji spada Rusija, ima ogromne resurse i daleko manju potrošnju, ali poseduje zastrašujuću vojnu snagu da ih zaštiti od eventualnih pjačkaških nasrtaja. S druge strane, evroamerički Zapad je životno usmeren ka preko potrebnim resursima od kojih mu zavisi održanje socioekonomske ravnoteže i razvoj. Iz takve potrebe koji vek ranije iznikla je liberalna doktrina o slobodnoj trgovini i neometanom pristupu svim neophodnim resursima. Sve bi, dakle, trebalo da bude na dohvat ruke i usta, da bi bilo upotrebljeno i potrošeno. Potpuna iskoristljivost resursa je geoekonomski i geopolitički ideal zapadne civlizacije.

* Na šta se odnosi, prema čemu se posebno uspostavlja zapadna moć?

* Zapad se neprekidno preispituje. Ma koliko se težilo suprotnom, još uvek nije iznađen neki nadmoćniji i bolji, recimo nadzapadni model života. Postoje ubedljiviji nezapadni fragmenti, ali ne i celina bodrijeg života. Otuda je, čak i među kritičarima Zapada, stvoren snažan utisak o binarnoj strukturi sveta podeljenog na West i Rest. Onaj Rest, što znači Ostatak, može da se razume kao globalni Podzapad.

Globalni i evroamerički Zapad – West je, u ovom času, skakutavi igrač u središtu planetarne moći. Zapad vlada telom i duhom planetarnog prostora, što znači da istovremeno iskazuje materijalnu i spiritualnu dominaciju. Postoje, međutim, ozbiljne primedbe da je Zapad u završnoj fazi razvoja već temeljno despiritualizovan, sveden na puku mehaniku trošne materije života. Sve više se uviđa pomanjkanje duhovnosti i vere. Možda je tako, verovatno jeste, ali i to je deo zapadne tradicije samoposmatranja.

Zapad i svetski ostatak

* Odakle izvire i gde uvire zapadna moć?

* Izvori zapadne nadmoći su u individualnim i kolektivnim obrascima, načinima rada i stilu života. Konkretno, to znači da su te premise nadgrađene u svim elementima logistike: globalnim finansijama, ekonomiji, politici, nauci, umetnosti, kulturi, medijima, vojsci ... Ipak, nesumnjivi i najubedljiviji simbol globalne hegemonije Zapada čini zastrašujuća vojna snaga. Nekada vojna moć zapadne alijanse nastupa kao prethodnica »zapadnih vrednosti«, neki put naposletku kao krajnje sredstvo »ubeđivanja« da te vrednosti moraju biti najbolje.

Razorna moć Zapada je potencijalno i realno apokaliptična. Za našu rodnu planetu, za koju se zna da realno može da bude uništena samo jednom, statistički dakle virtuelno, dokazuje se da može da bude uništena na stotine puta. Prvo uništenje bilo bi sasvim dovoljno, drugog i potonjih ne bi ni bilo, osim za narednih par miliona godina.

* Kada se kaže Zapad nužno se pomisli i na druge strane sveta. Da li je Zapad suprotstavljen svetskom ostatku?

* Okcident ili Zapad nije nužno i uvek protiv ostalih globalnih strana, Istoka, Severa ili Juga, ali izvesne razlike ipak istrajavaju. Zapad definiše i objektizuje vanzapadni ostatak sveta. Snagom vlastite subjektivnosti pretvara ga u spoljašnji objekat - vanzapadnu okolinu. Prohtevi globalnog Juga poništavaju se ekonomski, a snaga Istoka politički. Reč je o produženom refleksu imperijalnih i kolonijalnih vremena. Savremena zapadna hegemonija teži da se prikaže kao nehegemona, kao da moć nema hegemonijlanu silu nego se ostvaruje kao sušta dobrohotnost u prirodnoj prednosti najboljeg. Odatle potiču napori da se dokaže najdublja i najviša moralnost zapadne hemisfere, ne samo kao jedina nego i kao najbolja preostala globalna moć.

* Težnje da se zadrži nadmoć imaju svoj medijski iskaz. Na koji način zapadna moć prikazuje svoje sposobnosti drugima?

* Pomoću planetarnih medija Zapad visokom pikselažom i reskim tonovima ispisuje, ozvučuje i oslikava svoju superiornu autobiografiju. Snažan izvor izgradnje i potvrđivanja zapadne nadmoći u odnosu na sve ostale jesu informacije kojim globalne mreže, poput CNN-a, Sky News-a ili BBC-a, danonoćno obaveštavaju ostatak sveta o svom podvižništvu i njegovom zavisnom polu-postojanju. Informacije teku live bez ijednog sekunda prekida u dotoku. Arapska Al Džazira to ne uspeva, a ni Rusi, Indusi ili Kinezi nemaju odista globalne mreže iako zaposedaju dobar deo globusa. Nema ih ni Evropska unija, dok ih Anglosaksonci svima nasuprot imaju.

* Zar je globalno informisanje porok?

* Svaki savremeni individuum - kibernetizovani subjekt/objekt pretvoren u autiditivni i optički čitač - mnogo je obavešteniji od jednog Platona, Sv. Avgustina ili Leonarda Davinčija. Danas su predozirani info-korisnici obavešteni, onako uzgredno, čak i o onome o čemu su naši slavni pretci mogli samo da sanjaju. Ipak, iako su obavešteni »o svemu«, oni »sve« ne samo da ne znaju nego ni ne slute. Ono što danas upadljivo nedostaje razigranoj većini jeste poredak primljenih podataka, njihova korisna sređenost i vrednovanje. Većina, naime, sa oslabljenim imunitetom obitava na virulentnom đubrištu informacija. Otuda, ne biti obavešten o tako ustrojenom »svemu« svakako nije mana. Jer, iznad tog info-spama trebalo bi da bude nadgrađeno znanje, koje izostaje.

* Da li znaju oni koji obaveštavaju, ili su i oni tek proizvožači i prenosnici informacija?

* Globalni informatori obezbeđuju poželjnu sliku o onome što jeste i što nije - i kada jeste a nije, i kada nije a jeste! Globalni info-kreatori su kao vladari informacija - infokratori! Eto nove reči kojom se doseže suština savremenih infopulacija. Informacija je i sredstvo u svrha vladanja. Infokratori, u stvari, prevrću i prebiraju po onome što neprekidno dotiče, a mora i ne mora da bude obznanjeno. Idealizuje se »korektnost« kao tačnost. Ispravno je ono što je usklađeno i upodobljeno sa poželjnim koje, pak, svakodnevno nastaje iz temeljnog interesa koji se ne prikazuje. Prikazuje se, naime, ono što je u interesu da bude prikazano, a ne sam interes prikazivača! Prikazati vlastiti interes bilo bi raskrivajuće suludo, samoubilački po taj interes, odnosno aktera koji ga medijski zastupa i štiti. Na taj način pravi interesi ostaju prikriveni.

* Znači li to da se u medijskim prikazima stvarnosti njena suština uopšte ne može otkriti?

* Zar sam to rekao? Ne znači, bar ne obavezno. Pogledajte i oslušnite reči naših savremenika Harolda Pintera, Petera Handkea, Noama Čomskog ... Ranije su takve pojave nazivali »savest čovečanstva«. Potrebno je bez rukavica i nezapušenog nosa čeprkati po neposredovanoj stvarnosti u kojoj se čovek, osim sa jedrinom i svežinom susreće i sa mnogo lepljivog blata i smrdljive truleži. Takav posao ne može biti previše mirišljav. Potrebno je, takođe, pročeprkati po motivima medija koji stvarnost prikazuju, a onda i interesima prikazivača i onih koji iz senke utiču na medijske procese. To nije lak i jeftin posao, pa najčešće ostaje neobavljen. Mnogo je komotnije prepustiti se anesteziji medijskog spektakla, uzeti ga zdravo za gotovo, nego pronicati u njega ili ga temeljno osporavati.

* Kritikujete medije, ali zar se danas uopšte može bez njih?

* Neposrednost življenja je poodavno zaturena u tehnici. Protetički oslonci su neophodnost, njih umnožava razvoj. Ali, zaklanje ljudskih vidika ne bi smelo da bude apsolutno. Čovek čak i vlastiti život promatra kao na/strani događaj! Jeste li primetili da smo sve više u proceduri obaveštavanja o onome šta nam se događa a čega nismo svesni. Stalno nam se ponešto daje na znanje, stalno se kao nešto zbiva, dešava .... Dodao bi da »događanje« nije jedno nego mnogostruko. Događaji se dešavaju unutar drugih događaja i tako u beskraj. Ne samo da se događa događaj u stvarnosti, nego se događa i interes da se on prikaže na »korektan« način, a onda se na izvestan način »događa« i sam prikaz događaja u medijima. Naposletku tu je kao krem na torti i efekat u javnom mnjenju, završno »događanje događaja«. Ono što uznemiruje jeste da i pre svake dogodovštine već postoji medij koji se već dogodio. Između nas i globalne stvarnosti uklinjeni su, dakle, mediji. Možda zvuči komplikovano, ali na razočaranje naivnih, upravo je tako.

Tranziciono poimanje slobode

* Dopustite da na čas pređemo u drugu oblast. U borbi ideologija liberalizam je pobedio komunizam. Neoliberalizam je zapravo trijumfovao nad realnim socijalizmom. Da li u tome vidite i neke protivrečnosti?

* Niko ne osporava da se desio dramatičan ideološki sudar. Trijumfovale su, zapravo, dve vrste liberalizma: ekonomski kroz restauraciju kapitalizma i politički kroz deideologizovanje komunizma. Kapitalizam je u hladnoratovskom nadmetanju naposletku nadvladao komunizam kao socijalni, politički i ideološki poredak. U liberalizmu i komunizmu ista moralna i politička vrednost ljudske slobode doživljavana je na dva bitno različita načina. Liberalizam je slobodu sagledavao kao individualnu vrednost u građanskom društvu i državi koja obezbeđuje neometanu proizvodnju i razmenu. U komunizmu je sloboda doživljavana kao kolektivna, zapravo partijska vrednost revolucionarno emancipovane radničke klase. Liberali su se zalagali za društvenu evoluciju, dok su komunisti polagali nade u socijalnu revoluciju. Pojednostavljeno rečeno, liberalizmu je odgovorala kontinualna razmenska ili komutativna pravda, dok su komunisti, kao diskontinualni inovatori, verovali u korektivnu moć raspodeljujuće ili distributivne pravde.

* Međutim, poraženim zemljama Istoka nije ponuđena verzija pročišćenog kapitalizma, već liberalno-kapitalistički model iz 19. veka.

* Nije nimalo slučajno što je Evroistočnjacima u postkomunizmu namenjen sirovi mančesterski kapitalizam. Posle zbrzane destrukcije državne svojine usledila je prvobitna akumulacija tajkunskog kapitala. Kao što na buvljacima mogu da se kupe robe »ŽNJ« kategorije i odavno isteklog roka trajanja, tako isto su neuki rođaci sa periferije prinuđeni da troškare štetne ideološke surogate vlastitih života. Nisu, dakle, darovane sofistikovane recepture zapadnog hiperkapitalizma, nego gorke smeše iz prethodnih faza zapadnog razvoja. Možda bi Evropa Evropske unije, poput preciznih lista nedozvoljenih kancerogenih emulgatora, trebalo da uvede i liste opasnih ideološki supstanci koje izazivaju destruktivne posledice po neuke tranzicione sirotane. Na žalost, crnih lista neprihvatljivih piratskih izdanja ekonomskih reformi još uvek nema. Štaviše to da je sve, osim neposlušnosti »macanima« kriznog upravljanja« dozvoljeno, promovisano je u vrhunski kredo zavisničke tranzicije.

* Činjenica je, takođe, da se narodi Centralne i Istočne Evrope više okreću Americi nego Evropi Zapada.

* Evropa je raslojena, evropski Istok je raslojen. Evropljani se okreću različitim stranama, posebno onoj »preko bare«. To naročito čine politokrati iz zemlja i naroda Ramsfeldove »Nove Evrope«. U ovom času upravo ti narodi izgledaju kao najlojalniji saveznici Amerike. Zapadna Evropa im je nekako nesigurna, ne uliva im preveliko poverenje. Takav stav ne čudi jer se Evroistočnjaci po istorijskom običaju najpre okreću onima koji više obećavaju i više daju. Na razrovašenom Evroistoku na snazi je režim »šarene laže«. Još uvek se neguju nade u svespasiteljnu ulogu Vašingtona. To je donekle i očekivano jer je Amerika bar pola veka bila skriveni ideal tim zemljama. Sada se hoće brza nadoknada za sirotinjski život u prethodnom razdoblju. Ali, Zapadnjaci nemaju običaj da nadoknađuju izgubljene nade i iluzije, već ih radije eksploatišu po najnižioj mogućoj ceni.

* Šta to u geopolitičkom smislu znači?

* To naprosto znači da sadašnji Evroistok, skoro bez izuzetka, vezuje svoje kljuse tamo gde novi gazda kaže, i to ga se ne stidi. Istočno evropski narodi su, uostalom, oduvek rotirali oko središta koje je ispoljavalo najsnažniju moć privlačenja. Nekada je, i to dugo, bila Moskva i Rusija, sada je to Vašington i Amerika. Ništa neobično, dogodila se kompletna promena orbite pa su istočnoevropske zemlje odreda resatelitizovane. U lomu i kršu komunizma, Evroistočnjaci su jednostavno promenili uzore i saveznike. Sada više ne deluje proleterski internacionalizam u bratskoj zajednici realnog socijalizma, nego tolerancija i multikulturalizam u tranziciji i evroatlantskim integracijama.

* Šta se u takvim okolnostima događa sa balkanskim zemljama?

* Zemlje balkanskog regiona su opet diskriminisane jer su po ko zna koji put preimenovane. Potsetiću vas na jednu tešku semantičku diskriminaciju. U političkom govoru se gotovo sve evropske zemlje pominju poimence, samo se za grupu zemalja na evropskom jugoistoku upotrebljava skupna odrednica »balkanske«. To ne valja jer se, takođe, radi o starim evropskim narodima i državama. Ne znam zašto bi se, recimo, pominjala jedna Belgija ili Holandija, a za nekoliko država na ovom prostoru koristilo uravnavajuće zajedničko određenje. Sebi i drugima, koliko god mogu, preporučujem izbegavanje kolonijalne zamke reči »Balkan« ili »Zapadni Balkan«, i upotrebu tačnih istorijskih i geografskih imena ovdašnjih država i naroda.

* Kako se, po Vašem mišljenju, dogodio povratak Balkana na evropsku scenu?

* Dremljivi Balkan je reaktiviran na kraju hladnog rata. Razbiraspadom Jugoslavije stvoren je pseudodržavni galimatijas u kome su se uobličili tzv. enteteti. Mada niko živ ne zna šta znači ta reč u državnopravnom i ustavnom smislu, prihvaćena je kao kakvo-takvo određenje konfuznog stanja. U svakom slučaju, reč iskazuje izvesnu realnost regionalne deetatizacije. Najizrazitiji su vojni entiteti Natoide i verski entiteti Islamide. Uz njih vegetira još nekoliko poluodrživih država. Balkan se, naime, uzdigao na ruševinama Jugoslavije. Taj eksjugoslovenski prostor podvrgnut je trima kolonizacijama: američka je usredsređena na vojne baze i kontrolu saobraćajnica i energentskih puteva; evropska je usmerena na pacifikaciju i preuzimanje protektorske odgovornosti i, naposletku; islamska kolonizacija, posredstvom Islamida, sa području Balkana prodire dublje u Evropu.

* Znači li to da je na evropskoj poltičkoj sceni ponovopživeo balkanizam?

* Nema balkanstva – ima balkanizma! Balkan je u ovom času dobrano rebalkanizovan. Prvo doslovno, jer je pomalo zaboravljeni prostor poluostrva preimenovan u Balkan, a onda i kao tipično negativna politička pojava. Reč balkanizam ne samo da se vratila u govorni opticaj nego se i sama pojava iskazala kroz sukobe, čime je Evropi jubilarno, ali na ironičan način, čestitana srećna integracija. Na rebalkanizovanom Balkanu se ispoljila jedna od mogućih varijanti evroropske budućnosti. Evropa Unije se plaši moguće balkanske sudbine koje se, inače, nije toliko plašila kada je bez libljenja učestvovala u ovdašnjim sukobima. Evropa Unije, u ovom času, nastoji da što učtivije eskivira bumerang koji je pre petnaestak godina iz sve snage hitnula preko jugoslovenskog prostora.

* Je li savremena srpska orijentacija proamerička ili proevropska?

* Geopolitički karusel se zavrteo a mi sa drvenog konjića istorije poput razdraganih mališana mašemo zbunjenim posmatračima. Jedno je kada se pribrano okrenete nečemu što vam dalazi u susret, a drugo je kada vas grubo zakrenu ka nečemu sa čim možda i ne želite da se suočite?! Još je gore kada se usled prekomernog okretanja u krugu dobije vrtoglavica. Kažete »srpska orijentacija«, a možda bi se pre moglo reći savremena srpska dezorijentacija. Bespogovorna jednosmernost podrazumeva smernost. U Srbiji i bez globalnih preokreta postoji problem spoljnopolitičkog usmerenja. Još uvek nisu završeni sukobi ovdašnjih zapadnjaka i istočnjaka, severozapadnjaka i jugoistočnjaka. Nisu namireni prohtevi lokalnih srpskih zapadno/istočnih usmerenjaka. Kako u ovom času izgleda, zvanična srpska orijentacija je istovremeno i evropska i američka, što znači evroamerička. Ali, osim tog usmerenja postoje i neodreknuti proistočni osećaji.

* Može li srpska orijentacija u ovom času da bude proevropska a da hladnokrvno mimoiđe Ameriku?

* Verovatno, ne može jer Amerika ne dopušta hladnokrvnost te vrste! Amerika je hiperaktivna, ona stalno nešto traži i zahteva. Gde god se okrenete prepoznajete poneki američki uslov. Zato se u medijskim i diplomatskim mantrama ponavlja rerfren evroatlantske orijentacije, kao izbor bez alternative. Smer se bira bez biranja. Amerika na Balkanu je san u kome se ukazuju Amerikanci odomaćeni na ovim prostorima, ali i sama Srbija kao nekakva balkanska Amerika. U oba slučaja reč je o tipičnim »novoevropskim« amerikanofilnim osećajima. Oni skloniji Americi na nju gledaju nadneti preko evropskog horizonta, a oni koji je preterano ne vole, od evropskog ukazanja je ni ne vide. Čak i kada bi hteli da mimoiđemo Ameriku ona, sledeći sopstvene interese, ne bi mimoišla nas. Ravnodušnosti, dakle, u srpskom odnosu prema Americi nema, ali bi trebalo da bude daleko više smotrenosti u analizi stvarnih američkih namera. Srbija svakako ne može da bude novoevropska zemlja na način na koji su to Poljska, Češka ili Rumunija. Možda bi jedna umerenija i opreznija pozicija ekvidistance, kada su Brisel i Vašington u pitanju, bila poželjnija.

* Mogu li Srbi ponovo da se preusmere na Rusiju?

* Forma pitanja »mogu li« uključuje i ono možda još važnije »trebaju li«? Priča zasnovana na tradicionalnoj srpsko/crnogorskoj rusofiliji, u prošloj deceniji je prilično diletantski ispričana. Jeljcinova Rusija za vreme secesionih ratova 91-95' nije mogla ni htela da pomogne Srbiji kao umanjenoj Jugoslaviji. O tome svedoče memoari Jeljica, Kozirjeva, Viktora Černomirdina, Evgenija Primakova, istraživanja Jelene Guskove. Putinova Rusija u godini raspleta - kakva će za Srbiju i Srbe i Crnogorce u mnogo čemu biti 2006. godina - pred izazovom je ponovnog uključivanja u »balkansku priču«. U opticaju više nisu zamisli sveslovenskog saveza, obnove Vizantije, istočnoslovenske federacije i sl. Politički super-realizam sada nalaže korišćenje svih dostupnih instrumenata međunarodnog prava i procedura i institucija Ujedinjenih Nacija. Od Rusije se očekuje »konstruktivan doprinos« koji u srpskom slučaju znači minimum principijelne solidarnosti. Tako bi, bar, trebalo da bude.

* Američki nacionalni interesi, posredstvom nadmoći jedine sile pobednice, postaju globalni. Zapadna Evropa se koleba, ali ih ipak prihvata kao globalne.

* Kao nekada Rim, sada se čini da Amerika pobeđuje u svakom sukobu u koji uđe. Amerika pobeđuje u sve češćim lokalnim ratovima protiv »delikventskih država«, kao što je trijumfovala u dugom hladnom ratu protiv doskorašnjeg blokovskog rivala. Ali, mučno iračko iskustvo ukazuje da je Amerika mnogo bolji direktni ratovođa nego okupator. Američki globalni interesi uključuju i Evropu kao tlo na kome Amerika iskuzuje svoju moć. Američka dominacija je sinonim za »globalnu« globalizaciju. Globalizacijski tokovi se, međutim pluralizuju i nije daleko dan kada će se uspostaviti i drugi paralelni i možda efikasniji alternativni modeli globalizacije

* Zašto tom najglobalnijem interesu nisu odgovarale vešenacionalne zajednice komunističkih zemalja, koje su se razložile na nacionalne države?

* Amerika je i sama jedna naknadna višeetnička integracija na većem delu kontinenta. Rusija se na ogromnom prostoru integrisala u inperijalnom periodu. Evropa Evropske unije tek sada nastoji da se integriše na svom području. Ali, da bi nešto bilo integrisano potrebno je da dezintegriše ono što je neuklopljivo i rivalsko. Integracija teritorijalnih, demografskih i političkih makro-celina nije i ne može da bude beskonfliktna. U svetu postoje četiri trans-kontinentalne mega-unije: Američka pod imenom SAD, Ruska kao Zajednica Nezavisnih Država i Ruska Federacija; Britanska koja obuhvata zemlje Komonvelta i; Evropska unija u etapi proširenja. Sve pomenute unije su multinacionalne. Sve one, takođe, vode poreklo od masovnih kolonizacija i imperijalnih osvajanja. Trijumfalnom evroameričkom modelu jednostavno nisu odgovorale komunističke federacije

* Imate li utisak da globalnom interesu ne odgovoraju ni nacije koje imaju i ne napuštaju suverenitet nad određenom teritorijom?

* Nacionalne države još uvek pokrivaju prostor na kome se nalaze najvažniji planetarni resursi. Raspored resursa se ne poklapa sa rasporedom najjačih i najbogatijih država. Slabe džave često igrom slučaja zaposedaju prostore bogate resursima. Jake države žele slobodno raspolaganje izvorima planetarnog bogatsva, neometanu prozvodnju i trgovinu. Ukoliko nesklad između volje za eksploatacijom i pristup resursima postane drastičan, poseže se za »apsolutnim finansijskim oružjem«, a onda i medijskim i vojnim sredstvima. Stvari se dovode u red tek kada se uspostavi puna kontrola nad saobraćajnicima i izvorima potrebnih sirovina. Ukoliko je takav zahvat nemoguć mirnim putem, pribegava se ratu i okupaciji »nedisciplinovane zemlje«. Otprilike u tome je smisao tekućih procesa desuverenizacije i deteritorijalizacije.

* Mislite li da Americi zapravo odgovora podeljena Evropa?

* A kada je Evropa uopšte bila jedinstvena, osim u svojim kontinentalnim konturama? Odgovora li ili ne odgovora, svejedno, Evropa je podeljena od davnina i bez učešća Amerike. Evro-podele su drevne, isto kao i zamisli njenog jedinstva. One potiču od još od epohe Grčke i Rima, Dioklecijanovih administrativnih reformi i Teodosijevih razdeoba Rimskog carstva, a potom i romejskog tj. vizantijskog kontinuiteta Imperium romanuma, sve do hladnoratovske sučeljenosti NATO-a i snaga Varšavskog ugovora. Istočno/zapadna imperijalna, geopolitička, kulturna i crkvena podela znatno je starija od otkrića Novog sveta. Amerika se u 20. veku jednostavno udenula u već podeljenu Evropu i opredelila za anglosaksonsku zapadnoevropsku stranu. Tačnije rečeno, Amerika je prispela u Evropi ostala u njoj zato što je Evropa bila podeljena do antagonizma i konflikta.

* Može biti da Americi suštinski odgovara duboko podeljeni svet, jer samo tako može njime jedinstveno da vlada. To su »Ameri« naučili od Rimljana. Svet je, međutim, i bez Amerike duboko podeljen, pa sa evroeameričkom dominacijom postojeće podele postaju još izrazitije. Amerika Vudro Vilsona, Teodrora Ruzvelta, Harija Trumana, Ajzenhauera, Kenedija i ostalih predsednika, učestvovala je, doduše, u prošlovekovnim osamostaljivanjima ali i podelama naroda i država. Setimo se samo definitivnog nestanka Austrougarske, nastanka dve Nemačke, dve Koreje, dve Kine, dva Vijetnama, nekoliko južnoslovenskih država? Ali, zar svaka nadmoćna imperijalna tvorevina u prošlosti nije ispoljavala žeđ za deobom i usitnjavanjem svojih privremenih ili stalnih protivnika. Tako Amerika, sa svojim planovima dizajna ovdašnih naroda i država, ne izostaje ni na Balkanu. Neki narodi su primenom načela divide et impera izloženi deobama, dok su drugi po načelu solve et coagule stimulisani na ukrupnjavanje. Da li su takvi postupci logični i pravedni, ili je upravo u toj dvostrukosti suština amerikanokratije?

* Neki lucidni geopolitičari smatraju da je Amerika već otpočela rat protiv Evrope. Da li je to tačno?

* Forme sukoba u savremenom svetu su se donekle izmenile. Ratovi se više ne vode na klasičan način. Brutalnost u krajnjem slučaju nije otklonjena, ali se pobede i porazi sve češće dešavaju pre ma kakve bitke. Po samourušavanju komunizma Amerika se pomoću NATO-a brže bolje uklinila u pojasu između Zapadne Evrope i ruskog Istoka. Ipak, valja se zapitati od kada je i gde je Evropa u ratu sa Amerikom? Nisam čuo da je Amerika objavila rat Evropi, ali znam mnoge ovdašnje Evropljane koji smatraju da su u ličnom ratu sa savremenom američkom subkulturom. Oni u američkom kulturnom smeću prepoznaju najopasnijeg zagađivača evropske kulture. Kroz otpor prema američkom kulturnom imperijalizmu, samosvesni Evropljani naglašeno proživljavaju svoj evropski identitet. Pravog političkog sukoba na združenom Zapadu, naravno, nema. Razdvojene, Evropa i Amerika još i mogu biti rivali pa čak i protivnici, ali u onome što se danas zbirno naziva Evroamerikom, nema sukoba, bar ne na izgled.

* Šta, u stvari, Americi smeta u savremenim evropskim tokovima?

* Šta bi odista Americi moglo da smeta u Evropi, a šta Evropi smeta kod Amerikanaca? Srž problema je u evropskoj želji za ujedinjenjem. Amerika je stvorena kroz osvajanje Divljeg Zapada, dekolonizaciju i građanski rat sbaga severa i konfederalnog juga. Savremena Evropa se ujedinjuje na sasvim drugačiji način. Ujedinjenje Evropa je na prvi pogled isključivo evropska stvar, ali dublje promišljanje ukazuje da se ono dotiče svih globalnih aktera, pre svih Amerike. Amerika, naime, ne može ostati ravnodušna pred realnošću evropskih integracija. Za Ameriku nije isto imati za partnera politički integrisan zapadnoevropski prostor i pojedinačne zemlje »nove i »stare« Evrope. Zato Amerika favorizuje superiornu nadevropsku evroameričku integraciju.

* Ne slažu se baš svi sa američkom politikom. U čemu vidite uzroke antiamerikanizma?

* Evropljani znaju da Amerika nije stvorila narod Amerikanaca na etnonacionalnoj, tj. evropskoj osnovi. Ne postoji američka nacija, bar ne u klasičnom evropskom smislu. Amerikanci nisu jedan etnos nego skup građana razvnovrsnog etničkog porekla. Amerikanci nisu narod koji ima hiljadugodišnji razvoj. Kod njih se sve bitno odvijalo u vremenskom opsegu pola milenijuma, koliko ih razdvaja od trenutka Kolumbovog otkrića i osvajanja Novog sveta. Amerika nema svoju Antiku, Amerika je, dakle, moderna činjenica.

Povećanjem moći Amerike povećavaju se i otpori njenoj hegemoniji. Antiamerikanizam ima višestruke korene. Nisu protiv američkog uticaja i dominacije samo evropski levičari i kriptokomunisti nego i liberalni konzervativci i evropski nacionalisti. Protivnici američkog sekularizma mogu se pronaći i u katoličkim i u pravoslavnim krugovima. Konačno, zar bi se za islamske imigrante na Starom kontinentu moglo reći da su ljubitelji Amerike?

* Da li je tačno evropeizam tumačiti kao antiamerikanizam?

* Sa stanovišta američkih nacionalista, možda, ali svakako ne i sa stanovišta samosvesnih Evropljana. Autentični evropeizam nije negativistički niti kontraidentitetno ustrojen, pa stoga nije ni antiamerikanizam. Evropeizam je mnogo stariji od amerikanizma, i pitanje je da li ima ičega u amerikanizmu što već nije sadržano u evropeizmu. Recimo da je amerikanizam preobličeni i hipertrofirani evropeizam. Možda? Razlike, međutim, postoje i one su u drugačijem određenju mesta centriranja globalne moći. Dok je Evropa diktirala međunarodne odnose svet je, ukjučujući i Ameriku, vekovima bio evropocentričan. To doba je minulo, tako da amerikanocentričnost globalnih odnosa primorava Evropu da izvesno vreme sledi snažnijeg partnera.

* Može li se Evropa osloboditi prisustva Amerike, a da ne bude protiv nje?

* Neko bi odmah osporio smislenost upotrebe glagola »osloboditi«, jer Evropa se do sada oslobađala ugalavnom od Istočnjaka i njihovih lokalnih totalitarnih imitatora. Ne treba zaboraviti da mnogi Evropljani prisustvo Amerike u Evropi još uvek doživljavaju kao trajnu garanciju slobode. Oni, naime, smatraju da je američko bivanje u Evropi i dalje neophodno zarad održanja unutrašnjeg mira i odbrane od povampirenja ruske ili koje druge istočne opasnosti. Na taj način se Amerika ne doživljava samo kao svojevremeni oslobodilac od tiranije Trećeg Rajha i Hitlerovog nacizma, nego i kao spasilac od autoritarnog komunizma, i naposletku i kao zaštitnik od svake opasnosti koja dolazi ili će tek doći iz Azije.

* Na koji se, onda način, može ostvariti osamostaljivanje Evrope?

* Načelno gledano, evropska emancipacija od američke hegemonije trebalo bi da bude evolutivna i konsenzualna. U meri u kojoj Evropa uspe da uobliči vlastiti evroglobalizacijski put, američki uticaj će vremenom opadati. Polje interesa je na ruskom evroazijskom prostoru kome Amerika najpre može da priđe koristeći dva osnovna pravca: Evropu, ili neke druge azijske zemlje. Evropa je otuda prirodno savezničko »polazište« američkog pritiska na Rusiju, tj. zahvata njenih ogromnih bogatstava. Izneto dokazuje činjenica da je na ruske granice prvo užurbano izbio izvidnički NATO, pa tek onda Evropska unija. Razlika između EU i NATO nije samo u strateškim ciljevima, nego i u tempu ekspanzije, načnu korišćenju odskočnog prostora i pravcima daljeg promicanja.

* Evropa će se teško osloboditi američkog partnerskog bremena ukoliko nije u potpunosti svesna svog položaja, ali i ukoliko joj se nepromišljeno direktno suprotstavi. Ipak, naziru se izvesni načini koji omogućavaju Evropi da se izmigolji iz zagrljaja snažnijeg partnera. Jedan je, na primer, postupno povlačenje Evropljana iz sastava američkih intervencionstičkih trupa na okupiranim područjima u Aziji. Drugi je preuzimanje većih vojnih nadležnosti na vlastitom tlu, stvaranjem snažne evropske vojske. Uz to ide i ekipiranje evro-korpusa za brze intervencije na vanevropskim područjima. Sledeće je popravljanje i razvoj komplementarnih odnosa sa Rusijom, ali i drugim zemljama koje su pod američkom pritiskom. Naposletku, ekonomsko snaženje EU vraća veru u njenu globalnu moć.

* Šta je problematično u sameravanju Evrope i Rusije?

* Rekao bih, pre svega geografsko, geopolitičko i kulturološko neznanje. Osim toga, evro-ruski problem je očitovan i u sporenju oko identiteta. Dok Zapadni Evropljani nemaju iluzije o svom bezalternativnom evropejstvu, Rusi su udvojeni dvokontinentalci, oni su istovremeno i Evropljani i Azijci. Otuda evropski Zapadnjaci u Rusima često vide samo Azijate ali ne i Evropljane. U tom nesaglasju je izvor mnogih tenzija. Većina Evropljana, takođe, nema jasnu predstavu o vlastitom protezanju i ruskoj veličini, a onda ni o tačnoj granici na istoku. Svugde gde prestaje Evropa počinju mora, svugde osim prema Rusiji, tu je granica Evrope nejasna. Ono što Evropa Zapada nema a hoće da bude njena krajnja istočna granica, Rusija odavno poseduje i ne ustupa, smatrajući svojim delom Evrope. To je, bez obzira na stav Evropske unije, zapravo, druga i to ruska Evropa.

* Evropski izvanamerički odnosi su zanemareni. Mada je i Rusija znatan deo Evrope, Evropska unija čak ni u Putinovoj Rusiji ne prepoznaje sasvim ravnopravnu evropsku zemlju. Zato će se Evropska unija ubrzo suočiti sa bolnom činjenicom da se Rusija nije za svagda odrekla svoje evropske uloge. Uostalom, Evropa se kao manje prema većem odavno samerava sa Azijom. Sa Amerikom Evropu povezuje ili je razdvaja okean i otkriće, dok sa Azijom ima široku kopnenu neprekidnost. Sibir nisu otkrili i osvojili Zapadnjaci nego Sloveni Rusi. Samo dve zemlje suštinski opredeljuju evropski stav prema Orijentu, to su Rusija i Turska. I dok u slučaju Turske, iako jedan njen deo pripada Evropi, nema geografskih nejasnoća, Rusija je Evropi Unije neizvesno višesmislena.

* Da li j Evropa koja nije ni istočna ni zapadna – utopija?

* Već i sama Evropska unija je belodana stvarnost jedne utopije. Evropa ima svoje četiri strane sveta, ali se Evropa nije kao maslačak raspršila na sve strane. Uvek će

postojati evropski zapad i istok. Mada se civilizacijsko svetlo još od Rima i Vizantije milenijumski razlamalo kroz zapadno/istočnu političku prizmu, kontinent je ipak opstao u svom geografskom jedinstvu. Čitava Evropa nije samo bitan deo, nego i najizrazitije oličenje globalnog Zapada. Ono što može biti sasvim evropski prevladano je stari sukob Zapada i Istoka na prostoru Baltika, Srednje Evrope i Balkana. Unutarevropsko pozapadnjenje tih prostora nije snoviđenje nego stvarnost. Pozapadnjenje ruskog Istoka je već maštarija.

* Koje puteve saradnje će Evropa iznaći u odnosima sa Azijom?

* Azija će povećati značaj u vremenima koja nailaze. Zbignjev Bžežinski i Henri Kisindžer, recimo, smatraju da je Azija u svakom pogledu kontinent budućnosti. Savremena Evropa Evropske unije je u sinergiji sa Amerikom. Da li će takva Evropa pronaći moduse povećanja moći u saradnji sa Azijom, videće se? Otuda i nedoumica, šta će se dogoditi sa Evropskom unijom u odnosu na ekspanzivnu evroazijsku demografsku masu. Sve ukazuje na Kinu i Indiju kao zemlje kojima će u mnogo čemu pripasti 21. vek. Da li će Evropa Unije izdržati tempo i cenu proširenja, ili će se pod pritiskom novih klastera (grozdova) moći naći u podređenoj ulozi? Da li će Evropa, koja je vekovima dokazivala svoju kontinentalnost, naposletku ipak postati tek poluostrvo Azije na krajnjem zapadu jedinstvenog kopna? Predočeno zanemoćavanje Evrope evrofilima nalikuje na nailazeću katastrofu, dok ga milijarde Azijaca doživljavaju kao realizam novog rasporeda globalne moći.

* Šta će se, po Vašem mišljenu, dogoditi sa Evropom u budućnosti?

* Ništa naročito, evropski čamac će se možda zaljuljati, ali se neće prevrnuti i potonuti u vode Atlantika ili Mediterana. Posle integracionog oduševljenja uslediće teškoće i razočaranja. Uostalom, već se primećuju. Ko zna, možda će poneka nezadovoljna zemlja poželeti da istupi iz Evropske unije. Evropa Unije će kad-tad shvatiti da ne može da osvoji Rusiju i da nije neizostavni deo američkog sna. Bliskost Turske i arapskog sveta potsetiće je na vlastiti hrišćanski karakter i oraćeni srednji vek. Ako bude znanja i sreće Evropa Unije će razviti svoj tip evroglobalizacije, ali nikada neće povratiti staru slavu planetarne evropocentričnosti. Za to joj nedostaju privredna i demografska snaga, politička homogenosti i ideološka ambicija. Zanjihana između evroatlantizma i evroazijstva Evropa će i dalje homerovski tragati za »zlatnim runom« svoje zajedničke sudbine. Najumniji Evropljani su već shvatili da smisao nije toliko u nedokučivosti uzvišenog cilja, koliko u (vodo)zemnom kvalitetu samog putovanja.

(Tekst intervjua je prenet iz časopisa Naš trag, Velika Plana, br. 1,2,3, str. 202-225, febraur 2006.)