Оливер Потежица: долазе године опасног живљења
Транзиција нас води у 19. век
• Глобализација униформише младе, претвара их у послушнике и следбенике светског каитала • Према подацима УН ми смо земља са највећом стопом исељавања на свету • Код нас сваки трећи човек изађе на изборе • Нема демократије ако народ не учествује на изборима • Транзиција је болна за оне који живе од 20.000 динара месечно, али не и за оне који имају милионе евра
Наш саговорник је господин Оливер Потежица. Један од најугледнијих српских дипломата, који је службовао у Ирану од 1985. до 1990. године, да би потом био и изванредни и опуномоћени амбасадор Југославије у Јордану и Палестини (1996-2001). Аутор је већег броја књига, студија и фељтона из области међународних односа, спољне политике, историје и историје дипломатије. Неке од тих студија су преведене на неколико страних језика. Он је превео три књиге са енглеског језика.
Оливер Потежица важи за изванредног познаваоца Блиског истока, историје и традиције народа и држава у којима је боравио. Спада у ред наших најобразованијих каријерних дипломата и говори више језика.
• Господине Потежица, бавите се проучавањем старих цивилизација. Недавно је из штампе изашла Ваша нова књига “Древна Персија”. На основу Ваших запажања, кажите нам како видите и оцењујете однос наших људи, посебно младих, према нашој прошлости, традицији и историји?
- Млади у нашој земљи не знају нашу прошлост и традиције. Чак и ако нешто знају, баш их брига. Знање наше омладине се своди на полупрочитане новине и на бескрајне разговоре у неком кафићу или испред зграде (са обавезним “ракетама”, како називају пластичне пивске флаше од литар и по и неким другим сличним реквизитима). Приче се своде на да ли се неко “уградио”, колика је провизија и сличне бесмислице свих нерадника. Код нас се могу видети деца од петнаестак година како о кафићима причају о зарадама од неколико милиона евра. Из дана у дан. А, нико неће да ради, да би платио макар кафу.
Једном ми је неки наш истакнути политичар причао да треба слушати младе, да су они будућност. И тада сам мислио да је то демагогија, а данас знам да младе људе никада не треба слушати, нити им треба веровати. Сувише су егоистични. Опседнути собом. Немају наду, немају идеје, немају перспективу, немају утопију, немају знање. Не знају шта хоће, али то хоће одмах. Хтели би да уживају, без рада, без труда, без краја. Наравно, није то одлика само нашег времена. Сетите се песме Ђуре Јакшића у којој се описује син како од оца тражи печења јарећег.
Много младих људи је напустило нашу земљу последњих година, највише у последњих пар година. По подацима Уједињених нација, ми смо данас земља, прва на свету, по броју младих који одлазе.
Погледајте само шта се догађа са младима који су учествовали у променама пре пет година. Данас су мањи број њих богаташи. Добро су уновчили своја политичка убеђења. Други су постали скоро невероватни бирократи. Како би они рекли, убаштрилили су се. Просто је невероватно да млади људи могу да буду такви бирократи. Трећи беже одавде главом без обзира. На Запад или било где друго. Ако немају контаката од раније, онда на било који начин. Донели су нама бољитак, а они се жртвују и одлазе, пуштајући нас да безочно уживамо у свему овоме.
Са друге стране, младима није лако. Али, они сами морају градити свој свет, наравно са осталима у друштву.
– Само још да поменем када је реч о младима да се сличне ствари дешавају у целом свету. Глобализација униформише младе, претвара их у верне послушнике и следбенике светског капитала. Облаче се исто, мисле исто, имају исти Интернет, понашају се исто, живе исто – у сиромаштву, материјалном и духовном, у незнању, у апатији, у стерилности. Живот у фавели, у страћарама се, посредством телевизије, промовише у нешто романтично. Дакле, живот у беди је леп, нема потребе да покушавате да га промените.
Иранци су муслимани - шити, окренути својој вери и начину живота. Ипак, највећи ирански празник није везан за ислам, већ за најстарије индоевропске традиције, за зороастеријанство. Реч је о празнику Ноу Руз, празнику Нове године, пролећној равнодневници. Овај празник се крајем марта слави већ 3.000 година у Ирану. Традиције и вера су помогли Иранцима да опстану. Били су непрекидно у својој историји мета разних освајача, али им је управо њихова духовност, њихова култура помогла да опстану.
Наравно, тешко је давати опште оцене, јер је и у Ирану било друштвених ломова у којима се доводило у питање и њихово наслеђе. Али, оно није страдало, није било поништено.
Ипак, мора се, на крају, рећи да се ветрови глобализације осећају и у савременом Ирану. Можда се другачије испољавају, али се, дефинитивно је, одвијају. Видећемо да ли ће једна тако велика и богата култура успети да опстане у свету империјализма проглашеног за слободу.
• Можемо чути да је српски народ изгубио душу и да због тога није у стању да се организује да би било шта предузео у своју корист. Да ли су те оцене тачне?
– Српски народ је данас у најопаснијој ситуацији у својој модерној историји. Поставља се питање самог опстанка нашег народа, српске државе. Нема Србина који је данас оптимиста у било ком погледу, индивидуалном, породичном, друштвеном, пословном, образовном, спортском. Поништава се само биће српског народа. Немамо будућности.
Анкете показују да скоро 80 одсто Срба, четири петине нашег народа, желе да побегну одавде и да се иселе. Према подацима Уједињених нација, ми смо земља са највећом стопом исељавања на свету, у односу на број становника. Већом чак и од Ирака, где бесни рат. Не важе више речи заборављеног Алексе Шантића. Зашто да остану овде када, по њима, ништа не ваља.
Српски народ је прешао свој историјски зенит, све брже иде низлазном путањом. Питање је да ли ћемо се икада опоравити. Ја мислим да ће ситуација бити све гора и гора. Макар у догледно време.
Српски народ се батрга, изједен својим раздорима и себичношћу, малограђанштином, скоројевићким духом, паланачким менталитетом, каљугом. А, малограђанштина и паланка никада нису донели добро ниједном народу.
У функцији свеопштег духовног, вредносног и културног униформисања света, добијамо културни кичерај сваке врсте (на пример, шпанске серије), ослобођен традиције и сваке националне препознатљивости; свакодневне спортске преносе, који отуђују народ од самог живота; интернет, који демобилише младе и затвара их у собе; исфабриковане афере свакојаке врсте, обично без судских епилога.
• Где су узроци таквог стања? Могу ли се они на прихватљив начин објаснити?
– Тешко је заиста говорити о узорицима таквог стања. Они се крећу од најопштијих, као што су промене у савременом свету, успостављања новог система власти у свету, до економских (на пример, санкције), културних (наша култура је имитаторска, паланачка), породичних, индивидуалних.
Узроци се морају набројати и објаснити да би смо могли макар мало да се померимо, макар мало нешто да поправимо. Нажалост, објашњења су код нас идеологизирана и класно одређена. Да, класно, јер смо ми постали класно друштво у којем мањина тлачи већину.
Нема озбиљних разматрања ових питања јер су чак и наши интелектуалци постали посленици себичних идеја, а не људи који промишљају стварност. Без критичког промишљања наше укупне стварности, остаћемо да таворимо у овој балканској каљуги, која ће бити све мања и мања, све дубља и дубља.
Каква, бре, елита?!
• У древној Кини, пре скоро 2 и по хиљаде година, реформатор, државник и филозоф познат под именом Шан Јан – говорио је да је земља срећна када у њој нема незадовољних, а да је снажна она држава у којој се на положаје одређују славни људи према заслугама. Како то у нас изгледа сада? Како су појединци дошли до великих положаја?
– Каква је то земља у којој су сви незадовољни, као што је то случај код нас данас. Недавно сам разговарао са једним страним дипломатом, који ми је рекао да нигде у свету није видео такав степен агресије и мржње, толико примитивизма, у вожњи као код нас. Питао ме је: “Господине Потежица, да ли Ви гледате Ваше људе како се понашају у вожњи”? На основу једног детаља из свакодневног живота, овај странац је донео одређене закључке, анализирао је стање у земљи, створио је слику о народу.
Највећи проблеми код нас су криминал, дрога и корупција. Мислим да те појаве разарају наше национално биће и бацају нас, све заједно, на сметлиште историје. Невероватан је податак да ми имамо највећу стопу руралне наркоманије на свету. Дрога разара наша села и мање градове. Друштво је криминализовано, а криминалци држе читав народ као таоца.
Једна моја пријатељица је била са кћерком у Египту на одмору. Хтела је нешто да купи у неком бутику у Хургади. Избацили су је из радње када су чули одакле је. Одмах су почели да добацују: “Мафија, мафија”. Тако нас други виде. Невероватно.
Када је реч о положајима, код нас се све купује или отима. Тако и положаји. Нема система вредности, нема знања, нема професионализма. Царују интриге, завист, непотизам, кампанилизам (из мог села је), везе и везице, најнижи интереси. Купују се факултетске и школске дипломе, радна места, функције
Све је претворено у робу, од људи до знања. Живе они малобројни који имају пара, а већина народа умире и тавори.
Много се прича о неким елитама код нас. Каквим, бре, елитама? Ми смо много мала земља да не бисмо знали ко је ко. Код нас се неко једном појави на телевизији и већ је нека наводна елита. Макар се тако представља народу.
Крлежа је лепо описао нашу данашњу ситуацију у “Господи Глембајевима”. Први Глембај се обогатио када је украо паре човеку кога је убио секиром испод једног дрвета. Треба читати Милована Глишића, радоја Домановића, Бранислава Нушића, Ђуру Јакшића. Подсетите се само Јакшићеве песме “Јевропи”. Не треба човек ни данас да дода или да одузме ниједну реч.
• Претходно питање смо Вам поставили због тога да бисмо сазнали како распоређивање људи утиче на стање односа грађана према држави и њеним институцијама?
- Народа нема нигде. На изборе излази 30 одсто људи, сваки трећи човек. Да ли је потребно ишта више рећи о томе? Нема демократије ако народ не учествује на изборима. Нема напретка за нас, нема решења наших мука и тешкоћа, ако народ не исказује своју политичку вољу. Напротив, проблеми се гомилају.
Понекада ми се, засита, чини да неко намерно ради на томе да потпуно искључи народ из политичких процеса. Код нас пада парламент, фокус демократије. Обесмишљава се, можда намерно, да би неки центри моћи овде лакше владали. Чак им и парламент смета, ограничава их у њиховој власти.
Пре две године у Естонији је био референдум о прикључивању Европској унији. Изашло је 28 одсто становништва. Заговорници прикључивања су добили 52 одсто гласова изашлих гласача, односно око 15 одсто од укупног броја гласача. Средства информисања су пренела да су Естонци већином гласова одлучили да се прикључе Европској унији. Али, то није тачно, реч је о фалсификату референдума, јер су Естонци већином гласова одлучили да не изађу на изборе и да их Европска унија не интересује.
Инверзивна транзиција
Неко ће рећи ко им је крив. Зашто нису изашли на референдум? Одговор је једноставан. Нису изашли јер знају да ништа не могу да промене. Како год да гласају, биће исто.
• Има доста мишљења да је у нас, међу обичним људима, у народу завладала апатија, страх, безнађе. Одакле те негативне појаве долазе?
– Произилазе из стања у којем се ништа не може променити. Људи су сведени на вегетирање, на преживљавање. Виде да, без обзира на демократију, нема избора, нема алтернатива. Људима се мора показати да имају избор, да заиста одлучују о свој судбини.
Ова питања се јављају од француске револуције 1789. године. Управо је тада Жак Ру у паралементу држао ватрене говоре, истичући да је слобода празна фикција ако једна класа може несметано да мори глађу другу класу.
Апатија, страх, безнађе – царују тамо где народ нема хлеба да једе и тамо где његова воља ништа не значи. Хана Арент каже да се масе доводе у стање лаковерности, заблуде, безнађа и цинизма када мисле да је све могуће и да ништа не мора да буде истина. Истиче да су масовни медији открили да је “публика спремна да поверује у најгоре, ма како апсурдно то било и неће се жалити ако је обманете, зато што ионако мисли да је свака изјава лаж”.
• Народ мисле да би било боље и корисније када би се власт “манула” дневне политике, и окренула успостављању пожељних услова за оживљавање производње. Посебно за развој трговине са оним земљама са којима смо имали завидну привредно-економску сарадњу?
- Циљеви транзиције су прокламовани као позитивни, али мора се водити рачуна и о методима на који се начин она спроводи. Управо се због тих метода транзиција види као изузетно регресивна друштвена појава. Не вреде чак ни демагочке флоскуле да “слобода нема цену”, “да морамо бити стрпљиви”, да је “транзиција болан процес”. Нормално да је болан, али за обичне људе који живе од плате од 20.000 динара, а не за оне који имају милионе евра, који нам говоре о стрпљењу.
Због тога се често садашња транзиција описује као “инверзивна транзиција”, односно она која враћа друштво уназад. Ми не идемо у капитализам 21. века, већ у онај с почетка 19. века. А, то је сигурно најважнији разлог свих наших невоља.
Нема ниједне земље у транзицији у којој се живи боље или производи више него што се производило у време социјализма. Повремено избаце податке да је у Пољској ово, у Чешкој оно. Затим штампа у целом свету пише како производе више чачкалица него у време “ужасног” социјализма. А, чак и у једној малој Словенији анкете показују да већина народа сматра да је боље живела у Југославији него данас.
Многи данас говоре о процесима “хаитизације” у земљама транзиције. Завршен је процес “бангладешизације” и сада је почео процес “хаитизације”. Дрога, корупција (ми смо трећа земља по корупцији на свету), атомизација друштва и политике. Нисам сигуран да се на Хаитију не живи боље него код нас овде.
Проблем је у томе што сада сви раде за неког газду, за глобалне капиталисте који суверено владају светом. А, у таквим условима нема напретка, нема развоја друштва. Заправо има, али само онолико колико газда дозволи.
Да ствари буду још горе, ми још нисмо дошли до дна. Наредна година ће за нас бити “година опасног живљења”. А, 2007, година још опаснија.
Ко преживи, причаће. (Srpske novine ogledalo)
