Др Гордана Живковић

Оправослављење и секуларизација

(Осврт на Закон о црквама и верским заједницама)

Са манифестним «избијањем» југословенске кризе почетком деведесетих година прошлог века долази до својеврсне «ревитализације» православља у целини друштвеног процеса, а политичког процеса поготово. Најпре, низ чињеница сведочи да се све више људи одгајаних у атеистичком духу, световној култури и жестоком отпору према традицији окреће Цркви и вери. На недељним богослужењима, чак и обичним данима, све је више света. О великим празницима и најраспрострањенији црквени храмови постају тесни за оне који би да се причесте Христовим Телом и Крвљу.Више се не крштавају само новорођени православци, него и одавно стасала младеж и људи у зрелим годинама. Сахране су скоро незамисливе без опела, а на њима се крсте и најокорелији атеисти. Гламурозна венчања унутар црквених двери постају ствар престижа. Знамен крста користи се у најпрофанијим приликама. Њиме се «осмишљавају» концертне сценографије медијских звезда, а православна иконографија постала је омиљена и у предизборним кампањама неких политичких партија. Све већи број друштвених установа се освештава, а поново се светкују давно заборављене «колективне славе». Деца неких ортодоксних комуниста враћају се Богу и Цркви, са истим жаром с којим су њихови родитељи затирали све што има мирис тамјана и правослаља. У многим црквама зачињу се снажне православне заједнице младих, које живе интензивним верским животом и у саборном духу. Разноврсне политичке партије уносе у програме својих стратешких делатности православне идеје и садржаје, како би тиме додатно поткрепиле своју аргументацију, али и оснажиле саму основу легитимитета. Из тога нису изузете ни изричито атеистичке партије, које су обилато користиле религијске садржаје да би надоместиле драматичну истрошеност идеолошких залиха смисла, значења и вредности потпуно компромитованих и обезвређених на попришту кризе. Јасно, овде се већ онтологија вере своди на голу форму лишену живота, на испразни ритуал, политички фактор и јефтину иконографију, чиме се грубо злоупотребљава и поништава све оно што је право назначење православне духовности.

После свега, поставља се питање: каква је заправо природа оваквог процеса духовног буђења народа? Да ли се овде ради о аутентичној духовној обнови пониклој на нашем дубоком унутрашњем преображају и покајању, на истинској друштвеној катарзи? Или је, пак , реч о својеврсном «споју» религиозности, традиционализма,идеолошке, политичке, те «новокомпоноване» употребе и злоупотребе верског? Може ли се дојучерашњи идеолошки поданик, одвикнут од терета одговорности и ризика слободе , «преко ноћи» преобразити у истинског верника? Колико је спреман да прихвати живот вере који подразумева непрекидан лични труд, самоконтролу и одрицање, истинско подвижништво? С обзиром да православна вера подразумева дубоко активан, стваралачки, врлински живот утемељен на човековој слободној одлуци да тако живи, то би свако њено свођење тек на нешто «спољашње», «формално»,»ритуално», чак «фолклорно», неизбежно водило само једној врсти «нове идеологизације», смењивању старе комунистичке идеологије једном новом «верском идеологијом»! То би уистину било погубно, када добро знамо да православља нема изван Цркве, пуноће њеног искуства и свеукупности благодатних датости у њој. Стога, свако могуће «разцрковљење» неизбежно води својеврсној «религизацији» православља, његовом преиначењу у идеологију индивидуалистичких уверења, «посветовљењу» и «секуларизовању». А тако «приређено» православље лако се може «затворити» у сферу човекове приватности, за шта се иначе свих протеклих година изричито залаже велики део овдашње дубоко секуларизоване, атеизиране, политизиране, и у основи дехристијанизоване друштвене јавности. Томе у прилог најбоље говори сама чињеница да су све до недавно, тачније до доношења Закона о црквама и верским заједницама 27. априла 2006. године, формално били на снази социјалистички законски прописи којима се уређују црквено-државни односи. А таквим нормативним актима се Црква раздваја од државе и чак подређује њеним интересима, смешта искључиво у сферу човекове приватности и потпуно протерује из јавног живота. Да ли треба посебно рећи колико је ово једно неприродно, туђе и уистину непријатељско «окружење» за прави црквени живот, колико је ту драматично сужен простор за проношење и сведочење црквеног погледа на свет, колико се тиме «блокира» сама динамика живота Српске православне цркве? Јер, на који начин може Црква -де факто изгнана из живота заједнице, онемогућена у артикулисању ставова о суштини кризе и путевима изласка из ње, дискриминисана у односу на друге субјекте јавности- да допринесе «оправослављењу» постојеће материјализоване, профанизоване, потрошачке, комерцијализоване, у много чему медиокритетске, «новокомпоноване» културе? На који начин се уопште може извршити «рецепција » православних «образаца» понашања и друштвеног опхођења, чија је «основна намера» - осмишљавање људског живота и успостављање односа унутар друштвене заједнице којима се развија дух солидарности, сарадње, узајамног поштовања, уважавања туђих потреба као сопствених, али и љубави и милосрђа? Само инсистирањем на провођењу оваквих специфичних норми, Црква може као «чувар друштвеног морала» да «интервенише» у моралну сферу доприносећи развоју њихових позитивних ефеката, спречавајући њихово кршење, које у крајњем исходу води друштвеној патологији. А тиме се, заправо, у «ширем друштвеном амбијенту» непосредно доприноси смањивању постојећег нивоа агресије, непријатељства, трибалистичке ускогрудости и себичности; што је само пут ка стварању моралнијег и праведнијег друштва, те конституисању стабилног заједништва. Међутим, за стварно заживљавање православне традиције као ефикасног «координатора» и «регулатора» друштвеног саобраћања, опет је основни предуслов - излажење Цркве у јавност, њено стално присуство и учествовање у осмишљавању живота човека, народа и друштвене заједнице. Због свега тога, праву насушну потребу «одуховљења» овог простора представља мењање оваквог законског третирања Цркве као установе која припада сфери приватности, допуштајући јој коначно да заузме место у друштву сходно њеним моралним и духовним вредностима. Управо се то и чини споменутим Законом о црквама и верским заједницама,без обзира на евидентне примедбе на поједина решења у њему.

Раскид с комунистичким друштвеним дисконтинуитетом

Доношењем овог закона реализује се и у нас оно што је већ одавно учињено у цивилизованом свету – раздвојеност Цркве и државе, која чини недопустивим свако државно мешање у црквене ствари. Шта се тиме мења у конкретном положају Цркве у друштву? Најпре, таквим законским гарантовањем слободе и самосталности црквене делатности уклања се веома штетна досадашња «пракса» идеолошког и политичког волунтаризма, која је омогућавала најгрубљу манипулацију и злоупотребу свега црквеног. Јер , у Закону се изричито каже (члан 6) да је Црква независна од државе; слободна и аутономна у одређивању свог верског идентитета; и, да има право да самостално уређује и спроводи свој поредак и организацију, те обавља своје унутрашње и јавне послове. С друге стране, истиче се да држава не може ометати примену аутономних прописа Цркве ( члан 7). Затим, према овим законским одредбама домену црквене слободе не припадају само «уско црквене ствари», већ и њено суделовање у јавном животу, као и утицај на одлучивање у питањима од виталног и судбинског значаја за српски народ. Тако, у члану 11 стоји да Српска православна црква има изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа.Стога, Цркву више не занима искључиво верска димензија живота, него и све оно што се тиче моралне и духовне сфере човековог постојања. Такође, Црква у оквиру своје социјалне и добротворне делатности може оснивати одговарајуће установе и организације; а социјална и добротворна делатност цркве, одвојена је од њене богослужбене делатности ( члан 33). Исто тако, Црква има право да оснива верске образовне установе – ради образовања будућих свештеника и верских службеника, унапређивања духовне и теолошке културе - али и предшколске установе, основне школе, гимназије, стручне и уметничке средње и високе школе, факултете и универзитете ( члан 34, 35). Уједно, јемчи се право на верску наставу у државним и приватним основним и средњим школама ( члан 40). Важна новина у Закону је и то што Црква може обављати културну и научну делатност, а као носиоци такве црквене делатности се наводе – манастири, ризнице, музеји, архиви, научноистраживачке установе,библиотеке, специјализоване школе и установе, уметничке и конзерваторско-рестаураторске радионице, културно-уметничка друштва, хорови и друге установе и удружења ( члан 41). Најзад, ради унапређивања верске слободе и слободе информисања Црква има право да у складу са Уставом и законом користи јавни радиодифузни сервис, као и да самостално остварује сопствену информативну и издавачку делатност (члан 43). Све то само још додатно оснажује обавеза државе да сарађује са Црквом ради унапређивања верске слободе и остваривања општег добра и заједничког интереса, а ради такве сарадње у обостраном интересу она може Цркву и материјално да помаже ( члан 28).

На основу оваквих аналитичких увида у основни садржај законских одредби којима се конституише положај Цркве у друштву, постаје очито да по први пут након вишедеценијског комунистичког повесног и друштвеног дисконтинуитета у овој области, Црква на нормативном плану задобија повољније услове за своје мисионарење и вршење традиционалне друштвене улоге. За њу се, тиме, несумњиво «отварају» неки нови простори у «транзиционом друштву», нуде неке боље «шансе», али и предстоје велики изазови и искушења. Хоће ли Српска православна црква и успети да «искористи» нове законске могућности за остваривање своје духовне, културне, васпитне, образовне, националне и друштвене мисије, умногоме зависи и од тога хоће ли се за то створити неопходни услови у самом «друштвеном окружењу». Јер, уколико се ускоро у таквом окружењу не догоде преко потребне промене смером његове истинске демократизације, пре свега изградње правне државе, владавине закона, успостављања ефикасних «инструмената» и «механизама» друштвене контроле над политичком влашћу, стварања стабилних демократских институција и развијеног цивилног друштва, нису мали изгледи да донети Закон о црквама и верским заједницама у догледно време остане «мртво слово на папиру».