Први пут са Оцем на јутрењу

01.06.1998.око поноћи

Понор…дубоки понор…И небо.Почињала је киша . Спочетка ,тек по која кап али… постајала је све јача.Топла ао ноћ из које је настајала. Ведро је… без и једног облачка. И киша…Киша.

Никад је нисам волео. Увек сам мислио…да ме везује.Да ми не да...да…Сада није сметала. Падала је све јаче, осећао сам то на лицу. Био сам јој захвалан…сада. Плакао сам…а она ми је помагала да се сакријем. Увек сам крио сузе, чак и онда кад, као сада, никог није било близу.Волео сам је…сада…Више него ишта…више него икога.

У ствари много је људи било ту, само неколико метара ниже. На тераси, са које сам кришом нестао, журка је била у току. Ја сам слављеник. Данас сам се крстио.

До пре пар дана све је било другачије. Ја, они…Бог…Није га било и… све је изгледало… на своме месту.Изгледало...Sеx and drugs and rockn’roll…all day and all of the night. Све је било…једноставно…Лако. А сада? Сада сам стајао над понором…на ивици симса на врху зграде… И плакао.

Доле на улици два дечака су ме угледала. Један од њих, показујући руком, рече – и зачудо, јасно сам га разумео: “ Гледај ! Сад ће да скочи !” . Гледао сам их, и … и желео сам нешто да им кажем.Али речи нису настајале.Био сам обузет,потпуно обузет тим осећањем…Новим. Никад пре га није било.

До пре неколико тренутака нисам ни био свестан промене. Као и често до сада у једном тренутку сам пожелео да побегнем…одем. Искрао сам се на задњи део терасе на којој се одвијао party, и полако се попео мердевинама које су водиле на горе. Нашао сам се на врху зграде. Сам.

Кренуо сам ка ивици. По ободу крова без ограде се простирао симс десетак цантиметара висок, и не баш много широк. Без размишљања сам се попео на њега…скоро несвесно.

Нисам се плашио! Стајао сам на ивици зграде на...немам појма...6-7 спрату, ја који сам се одувек страшно плашио висине и…уопште се нисам плашио ! Толико сам био опчињен тим даром да сам у секунди пожелео да кренем по неколико центиметара широком симсу. Окренуо сам се полако у страну , и када сам у мислима већ направио први корак …некако,ни сам не знам зашто, суздржах се.

Полако сам сишао са ивице. Био сам на врху града…кога сам победио.Киша је сада већ пљуштала. Погледах у небо…затворених очију. Иако су све време текле ,сузе су сада биле… само део кише на мом лицу. Бела кошуља у којој сам се крстио је била потпуно мокра…али ја то нисам осећао… Није ме било брига.Био сам тако срећан.

Пао сам полако на колена. Желео сам…нешто…да Му кажем. Нешто…Неку…молитву ? Нисам знао ни једну.

Нисам престајао да плачем…нисам могао…Ни хтео. Јецаји који су прожимали цело моје биће су постајали све јачи. Плакао сам…слободно…ПРВИ ПУТ СЛОБОДНО…а сузе се уопште нису виделе.Био сам на сигурном.

Киша нагло престаде да пада. Све стаде.Свет стаде.Завлада мир.Полако приклоних чело бетону , и из дубине душе почех тихо да шапућем:

ХВАЛА ТИ ! ХВАЛА ТИ ! ХВАЛА ТИ !

Хвала Ти.

Партибрејкер из Раковице

Bogotražitelj br. 2