КАТАКОМБНА ЦРКВА

Сабор Сверуске Цркве у Москви 1917. - 1918. године дао je Руској Православној Цркви чврсту канонску основу везану за живот Хришћанске Цркве у антихришћанској држави.

Патријарх Тихон је 19. Јануара 1918. године анатемисао Совјетску Владу док је идеолошки настројена држава, чији је циљ био реконструкција целог живота Русије на атеистичкој и материјалистичкој основи, још била у стању рађања (status nascendi). Ову анатему је потврдио Сверуски Црквени Сабор 28. јануара исте године.

Признајући немогућност и непожељност одвајања Цркве од државе, Патријарх Тихон и Сабор су ипак својом анатемом одвојили Руску Православну Цркву од нове безбожне антихришћанске Совјетске државе. Анатемишући овај вид цивилне државе, Патријарх и Сабор су успоставили стање непомирљивости силе истинске Хришћанске Цркве са силом духа антихриста.

Слично дело које је такође потврдило непомирљивост и несагласност Цркве и Совјетске државе је био декрет Совјетске државе донешен 23. јануара, 1918. године "О слободи савести", који је Сабор Сверуске Цркве назвао "Декрет слободе од савести". На списку из 1918.године (Бр.18, стр. 203), исти декрет је познат под насловом "О раздвајању Цркве и државе, и Цркве и образовања".

Ово раздвајање Државе од Цркве није било само постављање граница између сфере утицаја државе и Цркве, него и прикривена забрана коју је Совјетска власт поставила пред Цркву, која је по самој својој природи била анти-совјетска. Међусобна забрана и искључење страних, непријатељских и непомирљивих принципа: атеистичке, материјалистичке и антихришћанске државе насупрот побожне, Православне, Хришћанске Цркве је нешто што делује врло природно.

Совјетска држава и Православна Црква су чињенично биле две крајње напомирљиве организације. Сукоб је био неизбежан а природа сукоба јасна. Антихришћанској, безбозничкој, материјалистичкој идеологији су били неопходни одређени методи борбе: на првом месту, неистина, а онда превара, пропаганда, клевета, терорисање, насиље, прогонства, инквизиција, и коначно, потпуно истребљење не само Цркве, него чак и целокупне религије и људских душа. Руска Православна Црква, са своје стране, је заповедала дијаметрално супротне методе борбе: исповедање Вере и Истине, откривање скандала и превара, храбру одбрану Вере, самоодрицање, проповедање, спремност на исповедање Вере све до мучеништва. Једном речју, одбрану, чак и по цену смрти, Христа и Његове Пречисте Цркве.

Суштина и основа комунистичке идеологије се, готово одмах, у овој борби показала као фанатички религиозна. Могуће је веровати у постојање Бога и Сатане, или не постојање, али је немогуће порицати постојање идеја повезаних са овим схватањима. Комунистичка идеологија је дефинитивно и цинички повезана с идејом порицања Бога и Његове Истине и посвећена је и чврсто предана мржњи према Богу верним и рату је са њима. Другим речима, повезана је са идејом Сатане.

Од самог почетка сукоба Цркве са државом, Црква је била за службу Христу а држава за службу Сатани и антихристу. Почела је борба на живот и смрт. Сваки Православни Хришћанин је био суочен са дилемом: прихватити мучениство или компромитовати своју веру и савест. Изабрати мучеништво значило је бити светац, јер је окрутност мучења којима је Совјестка власт потчињавала своје непријатеље превазилазила све тортуре и насиља до тада позната у историји човечанства. Појачавањем прогона Совјетска држава је истовремено јачала своје инсистирање на духовном ропству.

У својој брошури "Црква у Совјетском Савезу" (Париз, 1947.), С. П. тачно и живописно описује неподношљиво стање руског народа: "Укратко речено, постојало је и још увек постоји мишљење, једноставно и несумњиво: хероизам и мучениство или ропство и сарадња. Масе руског народа су то на самом почетку схватиле и покушале да избегну прикривајући се. Од тада се цео политички развој револуције може описати као систематски притисак на ове прикривене, док су са друге стране, ови прикривени приморани да стално проналазе нове путеве избегавања да буду примећени како би избегли притиске, нове начине прикривања својих живота, нове формуле неутралности и полу-лојалности, нове изговоре, нове "шуме", "јаруге", "тундре" где би се могли спасити. Схватљиво је да чак ни учествујући чланови Православне Цркве нису могли да умакну тој дилеми, том прикривању."

Управо као што је сваки верник, сам за себе, морао решити ову трагичну дилему, или највише за своју породицу и родбину, тако је и Глава Православне Цркве морао донети одлуку за целу Цркву. Постоји мноштво документованих доказа који показују да су животи многих људи, а понекада и врсте тортуре нанете људима, зависиле од само једне речи Патријарха.

Да би олакшао неподношљиву патњу свештенства и миријана, прогоњених од безбожних власти, Патријарх Тихон је учинио серију уступака и компромиса држави. Али, Совјетска власт није била задовољна овим уступцима и захтевали су потпуно духовно потчињавање Цркве држави, и још више појачали прогоне. Гледајући окрутности које су постајале све веће и ужасније, док су морални и физички тестови и мучења систематски истребљивала свештенство и вернике, и видећи како чак и "изабрани" падају и отпадају, Патријарх Тихон је све силе свог ума и срца посветио олакшању судбине своје пастве.

Пристао је на додатне уступке безбожничкој влади, колико је то год било могуће верској савести једног Православног Хришћанина. Али, постојала је граница коју он никада није прекорачио. Духовну слободу Цркве никада није предао слугама Сатане.

Патријарх Тихон је био највећи мученик тог времена. Он је заиста био мученик распет у духу. Срце његово је цепано моралним патњама и судбином Православне Русије, од које је Совјетска влада захтевала издају Христа. Био је сломљена срца од неприлика свог стада чије су патње превазилазиле све границе.

Страхотна лаж владе се, пре свега, састојала у чињеници да су верске прогоне назвали политичком борбом, док су исповедање Вере и Истине називани политичким криминалом. Узалуд је било то што је Патријарх јавно прогласио да он забрањује вернима учествовање у било каквим политичким активностима. Узалуд је било то што се он покајао од његових политичких "преступа" и објавио да он није непријатељ Совјетске власти. Совјетске власти су чак и свако, чисто верско супротстављање, сматрали за политичку опозицију.

Патријарх Тихон је знао да је граница политичких захтева Совјетске власти прешла границе које доводе у питање оданост Христу и Цркви. "Маскараду" строге привржености канонима, која је помогла у борби са "Обновљеним Расколом" - обновљенцима, откриле су Совјетске власти. Видећи да су канони као зид на коме се сво насиље и терор против верних ломи, Совјетске власти су одлучиле да Црквену духовност потчине управо на том услову Цркве о строгој привржености канонима. Са тим циљем, комунисти су почели да искушавају, тероришу и муче не само одметнике који су већ били спремни да се наругају светим канонима, него и оне који су им били одани. Овај задак се показао као веома тежак. Они који су били спремни да сарађују са безбожничком владом, били су кршиоци канона, док су они који су одбијали да издају каноне, исто тако одбијали да издају Дух Христа. Совјетској власти је требао нови Јуда међу строго канонским Епископима.

По речима личног пријатеља Патријарха Тихона, Професора М.А. Јијиленка, који је био главни лекар у Таганка затвору у Москви, и који је касније био први тајни Епископ Катакомбне Цркве - Епископ Максим Серпуковски, мало пре своје смрти, Патријарх је изразио мишљење да би једини пут за Руску Православну Цркву да одржи своју оданост Христу у будућности био да побегне у катакомбе.

Тако је Патријарх Тихон дао свој благослов да Професор Јијиленко постане тајни монах. Патријарх Тихон је умро 25. марта 1925. године. По Епископу Максиму, био је отрован. Тестамент који је нађен после смрти Патријарха, био је без икакве сумње кривотворен. То је био фалсификат који је произвела Совјетска власт, али није јој то помогло. А онда је, уз помоћ Е. А. Туцкова, крвавог џелата над Руском Православном Црквом, састављена дубоко смишљена и ђаволски лукава декларација коју су Совјетске власти одлучиле да издају у име највишег јерарха Руске Православне Цркве, јерарха који је привидно био канонски и аутентичан. Ова декларација је требало да преведе Руску Православну Цркву у Совјетску цркву, канонски врло исправну, али слугу сатанским антихришћанским плановима Совјетске државе.

Патријарх Тихон је у своје време категорички одбио да потпише сличне декларације. После смрти Патријарха, Митрополит Петар је такође одбио да потпише такву декларацију. Због тога су га ухапсили у децембру 1925. године, депортовали и мучили у избеглиштву. Умро је након 11 година. Митрополит Сергеј Старогородски га је наследио. Митрополит Петар је не само одбио да делује као locum tenens Патријарха, него је тражио да се у случају његове смрти, зна да га у Црквеним службама треба помињати као Главу Руске Православне Цркве - као симбола јединства и оданости Цркви. Мученик Епископ Дамаскин је био сведок тога.

По његовим речима, он је заиста у својим рукама имао ову последњу locum tenens. Митрополит Кирил, по чину старији јерарх и први кандидат кога је Патријарх Тихон одредио за положај locum tenens, такође је одбио да потпише "Туцкову Декларацију". Отац Илија Пирошенко и Отац П. Новосилтсев, који га је посетио у прогонству, су писали: "Рекао нам је да је све што је спровео Митрополит Сергеј Старогородски, било и њему понуђено али да је радостан да је остао на правом путу." Митрополит Кирил је умро у прогонству 1936. године. Годину дана после смрти Митрополита Петра.

Сличне понуде да потпишу декларацију су дате и Митрополиту Агафангелу, Митрополиту Јосифу и Архиепископу Серафиму Углитчком, односно, свим најистакнутијим јерарсима са духовне тачке гледишта, и највећим и најупорнијим браниоцима канонског интегритета (ваљаност, целост, честитост). Совјетске власти су пронашле Јуду међу Епископима који је био канонски исправан. Истина је да је у најтежем тренутку историје Руске Цркве, кад су "Обновљенци" почели да побеђују, пришао њима, али је касније поднео казну на канонски исправан начин. То је био Митрополит Сергеј. Он је предао Руску Православну Цркву у руке непријатеља Христа, али је својој подмуклости дао строго канонску форму. Потписао је "Туцкову Декларацију" и улепшао њену формулацију. Декларација је издата у име представника locum tenens Патријархалне Столице, јула 16./29. 1927. године. Узалуд је било то што су верни Епископи, свештенство и миријани преклињали Митрополита Сергеја да се окане играња улоге Јуде, него да следи пример Апостола Петра који је горко плакао над својим гресима, и да се покаје за своју издају Христа. Али опомене нису помогле, и деси се Црквени раскол 1927. године.

Совјетска власт је покушала да похапси исповеднике Истине у Цркви. За време суђења, радосне судије Чеке који су их испитивали, доказали су "строги канонитет" Митрополита Сергеја и његове Декларације "која није компромитовала (угрозила) ни каноне ни догме".

Отпор исповедника, "Тихоника" и "Старо-Црквењака" (које су назвали "Јосифовци") је физички сломила Совјетска власт уз помоћ Совјетске цркве. Масовна погубљења, прогони и мучења која су потресла Цркву која је остала верна Христу, немогуће је описати.

Према званичним подацима Министарства Научног Истраживања и Криминологије, у Совјетским концентрационим логорима у 1929.години, број осуђених због Црквених ствари се попео на 20% од свих заробљеника у логорима. Истинска Руска Православна Црква, до краја одана Христу, није имала другог избора него да се повуче у катакомбе.

Идеју о Катакомбној Цркви је зачео Патријарх Тихон. Њега можемо назвати духовним оцем Катакомбне Цркве. У првим годинама свог постојања, Катакомбна Црква није имала своју организацију ни администрацију. Била је физички и просторно раздвојена, и само је име Митрополита Петра одржавало у заједништву. Касније је, немајући већ дуже времена контаката са Митрополитом Петром, Катакомбна Црква Митрополита Кирила признала за свог духовног вођу и главу.

1936. године, после смрти Митрополита Петра и Митрополита Кирила, Митрополит Јосиф је постао духовни и административни вођа Катакомбне Цркве која је до тада већ стекла неки вид организацију.

Пред крај 1938. године, Митрополита Јосифа су Совјети убили, јер су открили да је био глава и водја тајне Катакомбне Цркве. Након његове смрти, Катакомбна Црква је своју тајну строжије чувала, нарочито имена и локацију где се налазе њене духовне вође. До обавештења о Катакомбној Цркви није се могло лако доћи.

И пошто непријатељи Катакомбне Цркве, Совјетски и про-совјетски црквени клир који су захтевали, али нису могли доћи до тачних података као што су имена, адресе и делање чланова Катакомбне Цркве, одрекли су се њеног постојања и прозвали је за мит. Ако већ постоји "Мит Христа" - Професор А. Drews, зашто онда неби постојао и "Мит о Катакомбној Цркви".

Имао сам срећу и част да сам био члан Катакомбне Цркве од 1927. до 1944. године. Док сам био у Соловки Концентрационом Логору (1928.-1932. године), присуствовао сам многим тајним посвећењима које су обављали Епископи Максим, Виктор, Хиларион (Помоћни Епископ Смоленски), и Нектарије. Слична тајна рукоположења Епископа су се дешавала и у другим концентрационим логорима, као што су били Свирлаг, Белбалтлаг и логори у Сибиру.

Од 1945. до 1949. године, вести о Катакомбној Цркви иза "Гвоздене Завесе", су биле ретке и тешко их је било осигурати, али су помало цуриле сваке године, укључујући и 1949. годину. Ове вести су, наравно, биле прокријумчарене као најстрозије шифриране.

"Нећу одати тајну непријатељу Твоме" - под овом лозинком са обе стране "Гвоздене Завесе", добијао сам новости о Катакомбној Цркви. Имао сам прилику да причам са избеглицама "оданде" и да примам писма из свих крајева света од бивших чланова Катакомбне Цркве, који су сада били разбацани у избеглиштву. Често су то били мени потпуни странци. Писали су ми због мојих чланака, већином у недељнику "Православна Русија". Већина писама су била анонимна.

Према подацима које лично поседујем, и које сам добио из неоспорно поузданог извора, Катакомбна Црква у Совјетској Русији је прошла кроз своја најтежа искушења након 4. фебруара 1945. године, тј. након устоличења Совјетског Патријарха Алексеја. Они који га нису признали, били су осуђивани на додатно робијање или кажњавани, а понекад били и стрељани.

Они који су га признали и који су ставили свој потпис на то, често су били ослобађани, чак и пре него што су им истицали рокови осуде, а добијали су и црквена намештења. Имамо податак да је један свештеник након одбијања да потпише рекао својој супруги и двема кћеркама, које су дошле да га посете у затвору, да кад се врате кући, престану да иду у Цркву Совјетске Патријаршије. "Боље је не ићи у ту цркву, нити се тамо причешћивати, него бити умешан у цркву злотвора", рекао им је. Удовицу овог свештеника (стрељан је након њихове посете) и његове две кћерке, прогонили су Совјетски свештеници, који су их звали "расколнице" и "секташице". Хранили су их у Катакомбној Цркви, и обављале су Причешће у кући .

"Прогон тајних свештеника и Епископа је био толико окрутан," пише један анонимни дописник, избеглица из Совјетског Савеза, "да је било јако тешко наћи тајну Цркву." Имена Епископа и свештеника Катакомбне Цркве су чувана у најстрожијој и најстрахопоштовној тајности. Немогуће је рећи са некаквом прецизношћу, колико их је било, мада је податак о активности више од десет тајних Епископа пробила чак и Гвоздену Завесу. Ако и није могуће оценити колики је био број свештеника (који су већином јеромонаси), можемо са сигурношћу рећи да их је било сувише мало да нахране стадо које је желело свештенство и такве пастире, у Совјетском Савезу. Те гладне душе су "као песак мора", да цитирамо тајног Епископа.

Само постојање Катакомбне Цркве у условима Совјетског Савеза било би немогуће да није било те националне жеђи за истинском, јасно одвојеном од лажне, Црквом. Недостатак свештенства је делимично надокнађен великим бројем тајних монахиња као и привржених људи и жена који су служили Тајну Цркву. Читали су Акатисте и обављали уопштене групне молитве које су звали "састајање уз свећу". Неки Епископи су ове богобојажљиве људе, који су свуда великодушно служили Тајној Цркви, називали "под-свештенством". Под-свештеници су углавном у својим кућама чували Свето Причешће које су набављали, уз велике потешкоће, и уз највећу могућу опрезност, у време ретких прилика кад су се обављали састанци са тајним пастирима.

Према подацима једне касније избеглице (1947. - 1948.), рад тајних свештеника пре 1945. године (пре новог пописа свештенства) је био далеко лакши у концентрационим логорима него на "слободи". Али, након 1945. године, постало је теже у концентрационим логорима него изван њих. По тајном свештенику из Сибира, и једном тајном монаху из Северне Русије, који су пребегли из Совјетског пакла 1945. године, и које сам лично срео у упознао, било је случајева да су "комсомолци" - безбожници, који су били познати по својим анти-Црквеним делатностима, били послати, из послушности партијској дисциплини, као студенти новоотвореној Богословској Семинарији.

Грађани Совјетске Русије који су некада раније ишли у цркву а онда престали, били су понекад позивани у К.Г.Б. (бивши Г.П.У.) и испитивани због чега су дигли руке од одласка у цркву. Били су приморани да бирају између одлажења у званичну цркву и писања и штампања у Совјетским новинама о потпуном одбацивању религиозности као "опијуму за народ". Тако је одлазак у Совјетску цркву био раван одрицању од Христа и раван потпуном одбацивању вере. Свештеник Совјетске цркве који је 1948. године пребегао из совјетске окупационе зоне Немачке у америчку зону, лично ми је рекао како је био позван у К.Г.Б. где су од њега "захтевали" да утиче на старију жену, мајку једног Совјетског генерала, да престане да иде у цркву. Свештенику је, под претњом казне, било забрањено да помене да је К.Г.Б. био умешан у то. Он је спровео тај захтев. Сви тајни свештеници ухваћени у совјетској окупационој зони Немачке су стрељани. Сви свештеници који нису признали Патријарха Алексеја су такође стрељани. Према сведочењу бројних избеглица из Совјетске Русије, који су посећивали Совјетске цркве, у годинама од 1945. – 1949., већина верника је била оштро против званичне црквене јерајхије а нарочито против Патријарха Алексеја. "Не могу живети без Цркве," говрили су једни, "али не признајем Совјетског Патријарха."

Многи су одлазили у Совјетске цркве само због светих и чудотворних икона које су још биле тамо. "Ми идемо у цркву кад нема службе да пољубимо иконе," кажу други. "Ја идем у цркву али се не исповедам нити причешћујем, јер Епископи и свештеници служе Совјетску власт", говорили су трећи.

Има свештеника који су код куће плакали и жалили што служе у Совјетској цркви. Али, било је и других свештеника и монаха који су говорили: "Сада се можете спасити у цркви лажући," али "очување канона је најважнија ствар". Јако је мало оних који су потпуно одобравали све што је Патријарх Алексеј рекао и урадио. Већина оних који су га одобравали били су интелектуалци, и професори који су се прилагодили Совјетском режиму. Што су људи били једноставнији, јасније су видели неистину у Совјетској цркви и осуђивали је. Нема сумње да су већина свештенства и миријана у Совјетској цркви били такозвани "отпадници у време прогона". Један од избеглица "оданде", човек одан Цркви, који је понекад посећивао Совјетске цркве, и који је после због тога пропатио, категорички је истицао да је "Русија ослобођена и да Црква позове народ да се покаје због посећивања Совјетских цркава, и покајање би треало бити искрено и општенародно." (1949)

Већина оних који су одлазили у Совјетске цркве били су убеђени да је "истинска Руска Православна Црква она која не признаје Совјетског Патријарха" (по многим сведоцима). Име Митрополита Анастасија и његов рад су у садашње време, више познати међу верницима у Совјетској Русији него име и активности у иностранству Митрополита Антонија. (На пример, скоро нико ништа није знао о Карловачком Сабору). Овај огромни публицитет се може објаснити привременом Немачком окупацијом, када је огроман број Совјетских грађана сазнао о активности свештенства у иностранству. За време првих година окупације, Совјетски грађани нису били у стању да разликују разне надлежности Руске Заграничне Православне Цркве и сматрали су их равноправним. Али, постепено су почели да увиђају разлику, а онда су, с дубоком радошћу поздравили Руску Заграничну Цркву на чијем челу је био Митрополит Анастасије, док су почели са негодовањем да говоре о другим надлежностима. Ово објашњава зашто је већина такозване нове емиграције постала активни члан Заграничне Цркве.

Митрополит Сергеј Воскресенски са Балтика, који је за време Немачке окупације, проширио своју црквену власт до области Псков и Новгород, узалуд се борио (претећи суспензијом својим свештеницима) против непослушности и непоштовања његових наредби да се у црквеним службама именом помиње Совјетски Митрополит Сергеј.

Свештеници Катакомбне Цркве који су почели да служе у Православним храмовима, које су поново отворили у великом броју Немци, одлучно су одбили да помињу Совјетског митрополита. На пример, у граду Солтсy, у парохији Новгород, отац В., предходно старешина града Минска, одбио је да спомене Совјетског Митрополита Сергеја, упркос најстрожим наредбама старешине Новгородске области, оца Васили Русанова. То је било 1942.године, а касније је Отац В. постао катакомбни свештеник, који је 1943. године почео тајно да спомиње Митрополита Анастасија. Сада је добро познато да су многи од оних који су се, после Немачке окупације, вратили у Совјетски Савез, приликом посете Совјетским црквама, тајно молили за Митрополита Анастасија и њега сматрали за главу Православне Цркве.

Ова обавештења, сиромашна у броју, али значајна у квалитету, ја сам прибавио делимично усмено и директно, делимично кроз кореспонденцију са избеглицама мени лично непознатима, који су побегли изван гвоздене завесе измедју 1945. и 1949. године. Док категорички одбијамо највише великодостојнике (Патријарха Сергеја и Алексеја и њихове активне и верне помоћнике), који су се огрешили о Православну Цркву и Руски народ, морамо бити веома пажљиви и обазриви одлучујући о карактеру њиховог стада.

Катакомбна Црква која данас постоји у Совјетском паклу обавља истински свето дело. Све особе које учествују у тој светлој Цркви, било као архијереју, свештеници, под-свештеници или слични чланови стада који су јој се жељено и свесно придружили, може их бити само неколико, одабраних душа способних не само да "живе у Цркви" (да узмемо Хомиакове речи) него и да умру мученичком смрћу за њу. Таква храброст се не може очекивати од ширих маса људи. Масе су доказале да су "пале у времену прогона". Степен, облик, услови, карактер и прилике пада морају се имати у виду за сваки појединачни слуцај. Грех отпадништва се мора оптужити, али мора се направити разлика у степену одговорности у случају искушивача, искушаваног и оних "малих" који подлежу искушењу.

Професор Апологетике Свето-Тројичке Духовне Академије, Џорданвил, Иван Андрејев

Остале књиге аутора:

- Апологетско Богословље

- Да ли је благодат присутна у МП

- Новомученици Руски

www.avva.faithweb.com