Nekoliko relevantnih istorijskih konstanti srpsko-arbanaškog odnosa i pitanje Kosova i Metohije
Počeci
Srbi dolaze u VI. i VII. veku sa ostalim Slovenima na Balkan i potiskuju malobrojno starosedelačko, najvećim delom romanizovano stanovništvo, po jednoj nedokazanoj tezi, ilirskog porekla (Vlasi i Arbanasi)[1] Još u rimsko vreme pominje Ptolomej pleme Albana između Skadra, Prizrena, Ohrida i Valone[2]. Međutim, Srbi zauzimaju vizantijsku državnu teritoriju i stvaraju svoju sopstvenu državnost. Arbanasi "...od starina nisu nikada bili stvorili jedinstvenu, veliku, nacionalnu državu[3] i oni "...ne ulaze u istoriju kao jedna nacija, nego kao grupa plemena, kojima je osećanje zajedničke pripadnosti još bilo tuđe..."[4]. Zanimljivo je da Konstantin Porfirogenit (913.-959.) u svome De administrando Imperio pominje samo srpska (narodotvorna i državotvorna) plemena na Balkanu i potkavkaske Albance[5]. Vizantijski istoričari pominju balkanske Albance pod imenom Alvanoi prvi put u XI. veku[6] a pod imenom Arvanite u godini 1081 u vreme Roberta Gviskarda.[7] Kao najamnici u vizantijskoj vojsci pominju se (Arvanite) 1042. i 1078 a između XII. i XV. veka ih vizantijska istoriografija naziva Arvanite, Alvanite, Alvani[8].
XIX. vek - rađanje velikoalbanske ideje
Arbanaška (Prizrenska) liga ili "kongra" se osniva po ideji, koju Austro-Ugarska daje Turskoj, koja sve više slabi[9]. Prvi tajni sastanak je održan 23.05.1878. u Bajrak-xamiji u Prizrenu, prvi javni zbor 05.06.1878. takođe u Prizrenu[10]. Na sastanku od 10.06.1878 bira se rukovodstvo Lige i formuliše princip: "Odbrana otaxbinskog tla, koje je bilo ugroženo od Srba, Crnogoraca, Bugara i Grka."[11] Teritorijalni zahtevi Prizrenske lige su bili i ostali:
Skadarski, Janjinski i Bitoljski vilajet - to znači: Skadar i severna Albanija, oblasti Peć, Priština, Prizren, Kačanik, Skoplje, Bitolj, Debar, Florin, Krebena, Janjina sve do zaliva Preveza[12]. To znači da današnji projekat "Velike Albanije" ugrožava državni suverenitet (granice) Srbije, Crne Gore, Makedonije, Grčke i Bugarske.
Arbanaška etnička čišćenja Starosrbijanaca
U XVII. i XVIII. veku se pod pritiskom Turaka i Arbanasa iseljava oko 160 000 Srba pod patrijarsima Arsenijem III. Čarnojevićem i Arsenijem IV. Jovanovićem - Šakabentom. Idriz Ajeti, bivši rektor Univerziteta u Prištini, je u knjizi "Albanci i njihove teritorije" još 1982. god. "naučno" utvrdio da se te seobe nikada nisu desile, jer "Srba nije ni bilo na Kosovu"[13].
Između 1876 i 1912 proterano je "usled arbanaških zuluma preko 400 000 Starosrbijanaca"[14]. Time i neprekidnim doseljavanjem Arbanasa iz Albanije, uz enormni natalitet, menja se etnička struktura: 1880. ovde živi 240 000 Arbanasa, 1890. već 301 000, 1900. ih je 475 000 a 1931. već 552 352[15] (Srbi u tom trenutku još uvek čine oko 61% celokupne populacije Kosova i Metohije!).
Za vreme Hitlerove i Musolinijeve okupacije Arbanasi proteruju oko 100 000 Srba i naseljavaju isto tako oko 100 000 Arbanasa iz Albanije na K&M.[16]
Titov komunistički režim zabranjuje prognanim Srbima povratak i između 1945-1948 naseljava oko 300 000 Albanaca iz Albanije na K&M.[17]
U poslednjih četrdeset godina, pre početka krize i rata u prethodnoj Jugoslaviji, oko 400 000 Srba biva proterano sa Kosova i Metohije. Samo između 1968-1988 je preko 220 000 Srba etnički očišćeno i oko 700 naseljenih mesta je ostalo bez i jednog jedinog srpskog stanovnika.[18]
Ovi podaci potvrđuju da je demografska nadmoć Šiptara na Kosovu i Metohiji nastala prevashodno protivpravnim sredstvima i, shodno tome, ne može biti razlog za "samoopredeljenje do otcepljenja", jer bi se time povredio neprikosnoveni pravni princip "ex iniuria ius non oritur".
Značaj Kosova i Metohije za Srbe
Kosovo i Metohija nije samo "još jedna srpska provincija" - koja se inače od vremena Stefana Nemanje nalazi u neprekinutom pravnom kontinuitetu srpske državnosti (nasilno pripajanje Osmanskom carstvu nema i ne može imati međunarodno-pravnu podlogu). Prva albanska država u istoriji je nastala posle Prvog balkanskog rata (1912. god.) i Kosovo i Metohija nikada nije bilo (legalni) deo te države. Jedini i svakako nelegitimni izuzetak (ex injiuria ius non oritur) je bilo vreme okupacije Balkana od strane Benita Musolinija i Adolfa Hitlera.
Na zapadu se uvek iznova špekuliše - kad god je na redu jedna nova hajka na Srbe - o "Kosovskom mitu", o mazohističkoj osobini Srba koji slave svoj poraz, o večno ka prošlosti okrenutim, nerazumljivim balkanskim čudacima.
Međutim, ono što se prećutkuje, to je činjenica da se na Kosovu i Metohiji nalazi preko 1 600 najstarijih sakralnih spomenika srpske vere, kulturne tradicije i istorije. To znači, da se značaj Kosova i Metohije za Srbe apsolutno može porediti sa značajem Jerusalima za Jevreje.
Kosovski ciklus srpskih narodnih pesama, za koje je Gete smatrao da su "čudesno lepe (...)jedne beskrajne lepote (...) mogu se slobodno staviti na isto mesto i isti nivo sa Solomonovom "Pesma nad pesmama",[19] pripada kulturnom nasleđu Evrope i sveta.
Kosovski "mit" je jedan pogrešan (na zapadu negativno posednut) terminus tehnicus koji ne odražava pravo činjenično stanje. Za Srbe je bitan jedan "Kosovski etos", koji nalaže da se svakom zlu mora stati na put čak i po cenu sopstvene propasti. Značaj Kosovske bitke za Srbe se može uporediti sa značajem opsade i pada Masade za Jevreje. I Jevreji su na kraju izgubili bitku u Masadi, listom platili glavom svoju želju za slobodom i potpali definitivno pod vlast Rima. Od nastanka Izraela, zakletva novih vojnih regruta počinje sa "Never more Massada..." i niko ne dolazi na ideju da Jevrejima prebaci mazohističku fiksiranost na davnu prošlost.
Stolećima su Srpkinje, pre svega u istočnoj Hercegovini i Crnoj Gori, nosile crne marame u znak sećanja na Kosovsku bitku i stolećima su Srbi nosili u svojim srcima Kosovski etos, kao sponu između časne i slobodne prošlosti, crne sadašnjice i budućnosti pune nade.
Kosovo i Metohija je kolevka i živi izvor srpskog identiteta.
[1] Kristo. Frasheri: The History of Albania. A brief survey. Tirana, 1964. Georg Stadtmüller: Forschungen zur albanischen Frühgeschichte. Wiesbaden, 1966.
[2] Constantin Jirecek, Jovan Radonic: Istorija Srba, knj. 1, Beograd, 1952
[3] Constantin Jirecek: Albanien in der Vergangenheit. In: Österreichische Monatshefte für den Orient, Nr. 1, 2. Wien, 1914
[4] Milan Sufflay: Biologie des albanischen Volksstammes. Österreichische Rundschau für historische und soziale Wissenschaften, Jahrgang V, Heft 17, Wien, 1916.
[5] Antun S. Dabinovic: Kotor u drugom Skadarskom ratu (1419-1423). Rad Jugoslavenske Akademije znanosti i umjetnosti 1939 (ili 1935)
[6] Georg Stadtmüller, ibid.
[7] ibid.
[8] Milan Sufflay, ibid.
[9] A. M. Seliscev: Slavenskoe naselenie v Albanii. Sofia, 1931.
[10] Jovan Hadzi-Vasiljevic: Arbanaska liga - Arnautska kongra - i srpski narod u turskom carstvu (1878-1882). Beograd, 1909.
[11] Ekrem Bey Vlora: Lebenserinnerungen, Bd. I (1885-1912), München, 1968.
[12] Wassa Effendi: Albanien und die Albanesen. Berlin, 1879.
[13] Milos Misevic: Grehovi i gresnici. NIN, br. 1660, 24.10.1982.
[14] Jovan M. Jovanovic: Juzna Srbija od kraja XIII veka do oslobodjenja. Beograd.
[15] Ali Hadri: Kosovo i Metohija u Kraljevini Jugoslaviji. Istorijski glasnik, 1-2, Beograd, 1967.
[16] Weltkongress der Serben: Kosovo&Metohija. Das serbische Jerusalem und die Angriffsgelüste der "NATO-Demokratien". Aschaffenburg, 1998.
[17] ibid.
[18] ibid.
[19] Goethes Werke, Weimarer Ausgabe, II. Abt. Bd. 41, S. 136-153
