СУСРЕТ СА ДРУГИМ ЧОВЕКОМ

Случај: просјакиња и ја

«Човек има само оно што даје другоме»

(светогорски монах)

Свет се неумитно развија. Сви причају о прогресу, технологијама, расту цивилизацијских марифетлука.....а у ствари да ли сте икада помислили у шта се ми то претварамо. Од чега настајемо, због чега настајемо и у шта ћемо се, напослетку, претворити.

Често, када немам никаквих паметнијих ствари или када сам, једноставно, нервозна кренем у шетњу. Још као мала веома сам волела да гледам људе и да бивам међу њима, то ми је остало од родитеља, тако су ме научили. Научили су ме да не могу и не смем ништа сама, једноставно мора да буде ту неких људи. И људи би ме и у неком мом адолесцентском добу, добу када сам волела да размишљам, била сам тако философски настројена, привлачили, волела сам да их гледам и промишљам о њима. И ево, то ми је остало и у мојим факултетским данима. Само дочекала ме је једна сурова чињеница. Данас ме људи, више него у мојој раној младости, мада је било тога и тада, више растужују и разочаравају. Смем да признам да ја, наравно, имам свој метар и имам своје мере према којима мислим да би људе требало искројити, али нисам једна од оних задртих да све пошто-пото мора тако да буде.

Схватила сам да људи све мање маре за друге. Не само када су у питању тамо неки далеки им и непознати чланови људске врсте, већ и они који су ту тик уз њих. Видећи то, морала сам се помирити и са том чињеницом. И данас ми некад буде тешко када ме извесне ситуације подсете на то откриће, али ипак издржим ударац. Кажем вам, знајући то трудим се да сама  разбијам те, сада већ укорењене, таласе неверице, сумњичавости и небриге према другима и о другима.

Осећајући тај талас просјаци и просјакиње ми прилазе и траже од мене да им дам....нешто, шта имам, кажу, колико могу и то кажу. И ја то радим. Дајем, размишљам да је боље да дајем, увек помислим како би било да сам ја у тој ситуацији. Онда ти неки мене благосиљају, ја благосиљам Бога што ми подарио иоле нормалан живот, на који ја, као непримерена хришћанка, увек кукам. Таква сам.... шта да радим, трудим се да исправим, али често падам. Али благосиљам и ја њих и пожелим им увек добро.

Али, дао Бог, налетим и на оне друге који ми кажу дај колико можеш, шта можеш. И ја, опет дам. Али они ми сада кажу, али мало је треба за млеко, за `леба, за ово дете. Када ми се то први пут десило ја сам се, морам признати, изнервирала. Да псујем као што сам некад то радила, вероватно бих опсовала, али пошто то више не радим онда само нешто бесно промрмљам. Касније сам почела да одмахујем руком и само прозујим остављајући тог неког да прича са мојом сићом у руци. А данас када ми се то поново десило са једном Циганком којој дајем стално када дођем на факултет пошто се врзма туда, чак ме је и она запазила и рекла ми је једном да ме она зна јер јој стално дајем, данас ми је рекла: али, мало је, дај ми још. У џепу сам имала 1000 динара које сам оставила за часове ткања на које сам недавно кренула и још 350 динара за продавницу и шта већ не знам ни сама, а њој сам дала неких 20-ак динара што сам имала у металу. Стала сам и помислила да ли је њој стварно мало. Обично помислимо то је довољно ја дам 5, овај да 10, ова тамо 2 и на крају се искупи. Али шта ако нас је остало мало који дајемо и ако је њој стварно мало и ако сам ја требала да јој дам бар 100 дин да купи том детету млека или да му спреми ручак. Шта ако сам требала, а нисам дала? И колико пута пре тога кад ми кажу мало је нисам дала, а требала сам?

Зато вас питам у шта се ми претварамо, шта постајемо и шта остајемо... Ко даје, ко иска, ко колико даје и ко колико иска.

Татјана Радић