Vanja J. Vučenović

Raška koja preti da postane Kosmet

Da li aktuelni politički sukob u Raškoj („Sandžaku“),između dva „oštro suprotstavljena“ protivnika, Sulejmana Ugljanina i Rasima Ljajića, predstavlja izolovani „unutarbošnjački“ incident ili pak „okidač“ za neke nove potrese i „nedovršene poslove“ u balkanskom regionu? Da li stavljanje srpske vlade na stranu Ugljanina može da umiri narastajuću i sve problematičniju „bošnjačku samosvest“? Jedno je sigurno: pasivan stav države Srbije povodom sve aktuelnijeg i akutnijeg problema zvanog „Sandžak“, može da pokrene „određene procese“ na koje aktuelna vlast, prema svemu sudeći, neće imati adekvatan i pravovremen odgovor. Pre svega reč je o nojevskom ignorisanju krize u ovom području a zatim o logici korumpiranja muslimanskih prvaka koja je do sada davala samo kratkoročne rezultate.

Poslednji slučaj zvani „Balkanika“, o kome se tako malo kod nas govorilo za razliku od incidenta «Nacionalnog stroja», neminovno nas navodi na takav zaključak. Kao što je poznato,Vlada Srbije je početkom aprila donela odluku o raspuštanju Skupštine Opštine Novi Pazar i obrazovanju privremenih organa vlasti u toj opštini. Odluka je tako, u izvesnom smislu sprečila održavanje referenduma o opozivu predsednika opštine Novi Pazar, Sulejmana Ugljanina, predsednika Stranke demokratske akcije(SDA) ,a čija dva poslanika u Skupštini Srbije obezbeđuju vladajuću većinu. Inače, opoziv je iniciran od strane odbornika Sandžačke demokratske partije(SDP) Rasima Ljajića, a kao glavni razlog se ističu zloupotrebe u opštinskom budžetu i pronevere novca. Ovakav stav Vlade je izazvao oprečne stavove, i u samoj Raškoj zaoštrio već dosta napetu političku situaciju. S jedne strane je dodatno polarizovao i „isfrustrirao“ muslimanski (tzv. bošnjački) živalj u tom delu (još uvek) Srbije, ali isto tako i u susednoj Crnoj Gori i BiH. Drugo, u pojedinim „bošnjačkim“ krugovima u „matici“ – u BIH, ova odluka Vlade je shvaćena kao nedolično uplitanje Srbije u „unutrašnje stvari“ Sandžaka.

Isto tako, sve je očiglednije da posledice pomenute odluke neće zaobići ni tamošnju manjinsku srpsku zajednicu, koja dobro poznaje istorijat međunacionalnih odnosa, ali i pravu prirodu «sandžačke» društveno-političke svakodnevice. Politički i svaki drugi položaj Srba u Raškoj je nezavidan, iako ovdašnje vlasti nastoje da na svaki način prilike u tamošnjem društvu prikažu kao potpuno zadovoljavajuće i u granicama političke „korektnosti“. Međutim, najviše zapada za oko svojevrsna pasiviziranost i indolentnost zvaničnog Beograda povodom određenih problematičnih procesa koji su sve prisutniji u tom regionu.

Zaštitničko držanje Vlade prema Ugljaninovoj vladavini u Novom Pazaru, teško da se može shvatiti kao nastojanje i stremljenje ka očuvanju legalnosti i demokratičnosti bez obzira na cenu. U situaciji kada postaje potpuno očigledno da srpska vlada sve više gubi demokratski kapacitet i podršku u narodu izjava Rasima Ljajića se čini potpuno opravdanom: „Nema nikakve dileme da je ova odluka (Vlade) motivisana činjenicom da se po svaku cenu očuva većina u Skupštini Srbije“. Da bi ovakva situacija mogla dodatno zakomplikovati stanje u Raškoj svedoči i sledeći Ljajićev stav:„To je političko i pravno nasilje koje vrši deo Vlade Srbije i Vlada Srbije mora preuzeti odgovornost za posledice koje će iz ovog čina proisteći. To je situacija koja će nesumnjivo izazvati radikalizaciju u Sandžaku“(izvor-B92).

Pored toga, kao logično nameće se sledeće pitanje: Da li podrška neskriveno separatističkoj političkoj opciji u Raškoj, oličenoj u „sandžačkoj“ SDA (ogranku SDA Alije Izetbegovića u BiH) može i sme biti uslovljena obezbeđivanjem neubedljive skupštinske većine? Čak se i argument da će se tako dobiti podrška muslimana na crnogorskom referendumu pokazao kao pogrešan.

Smatra li Vlada da će svojevrsnim „podilaženjem“ ekstremnoj „bošnjačkoj“ struji u Raškoj pridobiti istu, te je privoleti da se odrekne sna o „nezavisnoj državi Sandžak“? Još od početka devedesetih godina i građanskog rata u BiH,primetne su neskrivene aspiracije i stremljenja jednog dela „bošnjačkog“ življa na Sandžaku ka samostalnoj republici. U tom smislu, sada već davnog maja 1991. godine oformljeno je Muslimansko nacionalno vijeće Sandžaka (MNVS). Ovo veće je nedugo po osnivanju donelo poznati memorandum o specijalnom statusu za Sandžak, koji još tada pominje neke elemente državnosti ove oblasti, a koji je još uvek na snazi i nije opozvan.

Pošto prva vizija međunarodne zajednice“ o stvaranju novih država na Balkanu uobličena 1991. nije predviđala „Sandžak“ kao drugu (pored BiH) nezavisnu islamsku republiku u pomenutom regionu, pitanje „specijalnog“ statusa ostavljeno je za neke buduće potencijalne geopolitičke prekompozicije. U svetlu nastojanja pojedinih „bošnjačkih“prvaka (a prevashodno onih iz SDA) da ostvare «široku autonomiju» a u perspektivi i nezavisnost „Sandžaka“ od Srbije, nužno je osvrnuti se na „svesrdnu“ pomoć i podršku koja je režimu Alije Izetbegoviću u Sarajevu, pružana upravo iz regiona. Otvoreni secesionizam, razotkrivanje pojedinih „veza“ sa muslimanskim „zelenim beretkama“ u Bosni, predstavljali su više nego dovoljan razlog da srpske vlasti pokrenu sudske procese protiv dvadesetak najistaknutijih „sandžačkih“ muslimana, optuženih za pokušaj narušavanja teritorijalnog integriteta tadašnje SRJ.

Nasuprot toga su muslimanski ekstremisti prikazani kao žrtve «miloševićevske diktature». Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) te devedesete godine okarakterisao periodom „torture i represije“ nad „Bošnjacima“ u Sandžaku, koja se ogledala u navodnoj hajci kroz traženje oružja i u specijalnim tretmanima srpskih službi bezbednosti. Međutim, pomenuti Institut nije pružio odgovor na neka logična pitanje. Kako bi to trebalo da se postupa sa onim građanima, koji otvoreno rade protiv države u kojoj žive? Da li bi ista ta država trebala da aplaudira nastojanjima nekih grupa da silom otmu deo njene teritorije? Složićemo se da ne bi, naravno.

Čini se da ni kasnije petooktobarske promene, ni „demokratizacija“ Srbije, nisu mnogo toga promenile u „sandžačkom“ društvu , pogotovu ne u onom njegovom delu koji perspektivu „Sandžaka“ ne vidi kao integralnom delu Srbije (sad da li je reč o «autonomiji» ili «republici». Tako je i sredinom 2002. godine, u jednom javnom saopštenju sa sednice regionalnog izvršnog tela Bošnjačkog nacionalnog veća „Sandžaka“, koje ima više nego tesne veze sa SDA, rečeno: Nema razloga da se dodvoravamo bilo Beogradu, bilo Podgorici, ili međunarodnoj zajednici, jer Sandžak mora biti odvojena teritorijalna jedinica (izvor - Institut za izveštavanje o ratu i miru). Na osnovu ovakvog i sličnih stavova, nije teško zaključiti da budućnost ovog regiona ne mora biti ni izbliza onako sjajna i «multikulturna»,kako nastoje da je prikažu predstavnici naše zvanične vlasti i naši mediji.

Pored toga, i pojedini vojno-politički komentatori i geopolitički analitičari sve više ukazuju i upozoravaju na opasnost od prisustva vahabitskog faktora u Raškoj oblasti, s posebnim akcentom na Novi Pazar. Inače, vahabizam predstavlja radikalan, ekstremni oblik islama koji se često dovodi u vezu s terorizmom, a čak se tvrdi da su svih 19 otmičara, koji su 11. septembra učestvovali u terorističkim napadima na SAD, bili vahabiti. Izvorno, ovaj pokret je nastao u Saudijskoj Arabiji, odakle se početkom sedamdesetih godina prošlog veka proširio u SAD i u neke evropske zemlje. Vahabizam je „uvezen“ i u Bosnu tokom konflikata početkom devedesetih godina, gde su se vojnicima bosanskih muslimana pridružili u borbi protiv srpskih i hrvatskih oružanih snaga „džihad- ratnici“ iz čitavog muslimanskog sveta. Veruje se da je danas, samo u Novom Pazaru stacionirano oko hiljadu vahabita, sa nejasnim „razlogom“ prisustva. Ova činjenica nije nimalo uzbudila našu vlast, iako je nedavno obelodanjena činjenica da u pojedinim delovima federacije BiH, postoji nekoliko kampova za obuku islamskih ekstremista (ne ulazeći u to „ko“ iste finansira) za preduzimanje „specijalnih“ zadataka koji očigledno nisu kulturno-umetničke prirode. Ovi i njima srodni islamski ekstremisti su se često pokazali kao dobra oruđa u rukama nekih centara moći koji žele destabilizaciju određenih regiona.

Slučaj „Sandžak“ ima i svoju geopolitičku i geostratešku dimenziju, i ista ne bi smela biti zanemarena u analizama nekih budućih „potencijalnih dešavanja“ u ovoj oblasti. Danas je, posle svega što je zadesilo ove naše prostore, manje-više jasno, da su velike sile i „međunarodna“ zajednice imale viziju stvaranja jakog „islamskog“ uporišta na Balkanu. Mora se priznati da je ta vizija u većoj meri i sprovedena u delo. Slučaj BiH, Ko- smeta,„turbulentne“ Makedonije i Crne Gore, i sve autonomnijeg Sandžaka“ (formalno nije, ali Beograd ima sve manju kontrolu nad tamošnjim dešavanjima) nesumnjivo govore u prilog te tvrdnje.

Tako, dobro poznata teza o „Zelenoj transferzali“ sve više dobija na svojoj aktuelnosti. Zelena transferzala je, u suštini, put od Turske do centralne Bosne, koja ide preko delova Bugarske naseljenih muslimanskim življem, a zatim se nastavlja preko kumanovske regije do Preševa.To je jedan od razloga zbog kojih kosmetski Albanci žele da po svaku cenu ovladaju „Preševskom dolinom“, a muslimani Raškom oblašću, do granice sa Bosnom. Prvom se kontroliše strateškii put Beograd-Skoplje, a drugim se prekida komunikacija Beograda i Podgorice. Ovo je vrlo važna kopnena veza koju muslimani decenijama pokušavaju da nasele, kako bi je učinili potpuno prohodnom za dalju penetraciju u ovom delu Evrope. Takođe, vrlo je bitan pravac pod nazivom „Albanska veza“, koji se prostire od Albanije, nastavlja preko Makedonije, Kosmeta i Bosne i svoj završetak u vidu albanskih i islamskih manjina ima širom Evrope. Kao što se može primetiti, za prodor muslimanskog fundamentalizma i ekstremizma ka Evropi, od posebnog su značaja Kosmet i oblast koju sve više nazivaju „Sandžakom“. Priznaćemo, da su procesi koji su se odigrali na Kosmetu, nedvosmisleno pokazali osnovanost prethodno navedene studije.

Na našim državnim organima je da učine sve da pokušaju da spreče neki novi „kosmetski scenario“ u Raškoj oblasti, pa makar ih neko i zlonamerno optuživao za navodno „ugrožena bošnjačka prava“ u ovom delu Srbije, a posebno još ako one stižu od „po dobru“ poznate Međunarodne krizne grupe. Na žalost mi nemamo ni institucije ni dovoljno ljudi koji se bave ovom problematikom, a da ne govorimo o tome što naša politička elita još nije naučila da razmišlja strateški i geopolitički. A bez toga se danas ne može ni voditi nikakva, pa ni loša politika.

(preuzeto sa
Srpska Analitika)