Александар Павић

ОПШТИ ПОГЛЕДИ НА СРЕБРЕНИЧКА ЗБИВАЊА

"Званична верзија" било каквог помена Сребренице, градића у босанском Подрињу за који се сада зна готово у целом свету, отприлике гласи овако: зли српски агресори, запенушани у својој борби за “Велику Србију”, упали су у 11. јуна 1995. године у “незаштићену” Сребреницу, једну од демилитаризованих “заштићених зона” које је УН створио у БиХ и, одвојивши мушкарце од жена и деце, починили “геноцид” над “око 7-8.000 муслиманских мушкараца", што представља не само највећи злочин почињен у грађанском рату на тлу бивше Југославије током 1990-их, већ и "највећи злочин у Европи од Другог светског рата", и затим учинили све да то злодело прикрију, а да је “добри” Запад на крају био приморан да војно интервенише и донесе мир балканским дивљацима, од којих су најдивљији Срби, који су криви са апсолутно све што се десило на простору бивше Југославије од 1990. на овамо - а можда и од раније, због чега их треба држати под сталним притиском, контролом и надзором. То је “званична верзија”. Да видимо, међутим, шта кажу неки други гласови.

Едвард Херман, професор на једном од најбољих светских универзитета, америчком Универзитету Пенсилваније, и вођа Сребреничке истраживачке групе, у закључку чланка “Политика сребреничког масакра” овако види “званичну верзију”:

"'Сребренички масакр' представља највећи тријумф пропаганде у балканским ратовима. Неке друге тврдње и отворене лажи одиграле су своју улогу у балканским сукобима али, док су неке дале свој скроман допринос пропагандном репертоару упркос томе што су касније побијене (Рачак, Маркале, српско одбијање да се потпише споразум у Рамбујеу, 250.000 погинулих Босанаца, циљ стварања Велике Србије као моторне снаге која је покретала балканске ратове), сребренички масакр остаје недостижан у својој симболичкој моћи. То је симбол српског зла и муслиманског статуса жртве, као и праведности западног растурања Југославије и интервенције на више нивоа, укључујући и бомбардовање и колонијалну окупацију Босне и Херцеговине и Косова.

Међутим, веза између овог тријумфа пропаганде и истине и правде је непостојећа. Неповезаност с истином симболизована је чињеницом да је изворна процена од 8.000, укључујући и 5.000 “несталих” (по првим извештајима са терена, као и Међународног црвеног крста) који су напустили Сребреницу у правцу територије под контролом босанских муслимана, задржана чак и пошто је убрзо утврђено да их је неколико хиљада стигло до одредишта, док је додатних неколико хиљада погинуло у борбама.”[i]

Стела Џатрас, амерички колумниста и супруга америчког пуковника и дипломате у пензији, у свом чланку “'Сребреница' - шифра за ућуткивање критичара америчке политике на Балкану” за познати амерички либертаријански и антиратни сајт, www.antiwar.com, овако карактерише сврху кампање лажи о Сребреници:

“Сребреница једнако је холокауст. Сребреница једнако је геноцид. Сребреница једнако је етничко чишћење. И, пошто се сада дискредитују тврдње о масовним гробницама и геноциду на Косову, постоји ли бољи начин да се настави с демонизацијом Срба него да се амерички народ подсећа на Сребреницу? Јер има још незавршеног посла у распарчавању Југославије, путем ампутације Црне Горе, Санџака и Војводине. Звер Новог светског поретка неће бити задовољна док не напуни желудац, а то захтева да амерички народ прихвати следећу интервенцију НАТО пакта на Балкану; међутим амерички народ мора поново да буде припремљен да прихвати додатне војне акције, као што је прихватио 78 дана бацања бомби на један недужан народ. Они морају да буду истренирани да поново закључе: 'Срби су то и заслужили!’“[ii]

У детаљној анализи сребреничког феномена за британски Интернет сајт “Спајкд” под насловом “Како је Сребреница постала 'поучна прича'?”, Тара Мекормак, постдипломац на Вестминстерском универзитету у Лондону, констатује:

“Од Косова 1999. до Конга 2005, Сребреница се истиче као коначни доказ да је Запад морално обавезан да војно интервенише у конфликтним ситуацијама. Џек Строу (JackStraw, британски министар спољних послова, прим. ур.) је бранио западну интервенцију у Македонији 2001. користећи Сребреницу као пример шта се дешава када се Запад устручава да интервенише. Либерални коментатор Дејвид Аронович (DavidAaronovitch) је употребио исти аргумент да би оправдао своју подршку војној акцији у Ираку. Говорећи о убиству 60 конгоанских војника од стране војника УН, генерал УН Патрик Камерт (PatrickCammaert) је износио аргументе у корист снажне војне интервенције, због 'лекција из Сребренице, Сомалије и Руанде'.”[iii]

Аустралијски аналитичар Гали Хасан, у чланку “Сећајући се Сребренице, размишљајући о Фалуџи“,објављеном за Интернет сајт канадског центра за истраживање глобализације "Глобал рисерч", пореди западне лажи о Сребреници са стварним масакром који су америчке снаге током 2004. године починиле у Фалуџи у Ираку и пише:

“Сребренички 'масакр' био је само пропагандна победа у рату који САД-НАТО воде против Југославије.

После тога су САД-НАТО искористиле 'масакр' да интервенишу на страни вођа босанских муслимана у рату против српских снага а све у функцији сопствених империјалних интереса. Циљ је био разбијање Југославије и колонизација Босне и Косова. Веродостојне информације из америчких и западних извора показују да је бројка од наводно најмање '8.000 муслимана' побијених од стране српских снага надувана како би САД-НАТО имале 'хуманитарни' изговор да демонизују Србе и обезбеде подршку јавног мњења за војну интервенцију у региону.”[iv]

Izvod iz knjige "Zabranjena Istina o Srebrenici, prirucnik zasnovan iskljucivo na stranim izvorima", autor Aleksandar Pavic, u izdanju IP "Legenda", Čačak

[i] Edward S. Herman, ”The Politics of the Srebrenica Massacre”, у склопу ширег Извештаја: Findings of the Srebrenica Research Groupinto the allegations of events and the background leading up to them, in Srebrenica, Bosnia & Herzegovina, in 1995. (Налази Сребреничке истраживачке групе у вези наводних догађаја и догађаја који су им је претходили, у Сребреници, Босни и Херцеговини, током 1995.), 11. јули, 2005. http://www.srebrenica-report.com/politics.htm

[ii] Stella Jatras,”Srebrenica - Code Word to Silence Critics of US Policy in the Balkans”, 31.7.2000. http://www.antiwar.com/orig/jatras3.html.

[iii] Tara McCormack, “How did Srebrenica become a morality tale?” 3.8.2005. Spiked-online, http://www.spiked-online.com/Printable/0000000CACD7.htm

[iv] Ghali Hassan, “Remembering Srebrenica, Thinking of Fallujah,” 27.7.2005. Global Research, http://www.globalresearch.ca/index.php?context=viewArticle&code=20050727&articleId=740