Александар Димитријевић
БЕСПУЋА СРПСКЕ САМОЗАЉУБЉЕНОСТИ
Постоји један начелни проблем са информисањем путем штампе. Од новинара који располажу информацијом, до потрошача једне информације то јест јавности, дугачак је пут. На том путу појавио се проблем, а то је како пронаћи пут до читалаштва. Са овим проблемом тешко се излази на крај. Да би боље разумели ову проблематику морамо се упитати шта је основна сврха информације? Да ли она треба да учврсти једно постојеће мишљење или треба да постојеће сазнање стави на проверу суочавајући га са супротним ставовима? Често се догађа да порука на свом путу залута и стигне на погрешну адресу, једна иста информација увек се дели само међу истомишљеницима. На тај начин новинарство, као један информативни медиј није испунило своју улогу или му улога није да информише.
Када хоћемо да говоримо о једном друштвеном феномену, поједностављено говорећи, постоје три начелно могућа става. Један обично иде у прилог, други оспорава, док је трећи неутралан. Примера ради узмимо питање о месту традиционалног погледа на живот у савременом друштву. Мишљења су разумљиво подељена. Оно разумевање овог питања отежава јесте чињеница да један приступ питању по правилу увек налазимо у једном те истом медију, у овом случају то су једне исте новине, а то може да буде и радијска односно ТВ кућа, док различито мишљења од овога увек је изложено пред другом, увек истом публиком. Такав је случај у Србије кад је реч о односу медија и друштва према културној баштини и традицији.
Памтимо тако реаговања месечника “Република“ поводом свечане Академије на 200-ту годишњицу Првог српског устанка, као и текстове у истој публикацији који се баве Владиком Николајем Велимировићем. Исти тон срећемо и када је реч о извештавању са трибине на Машинском факултету у Београду. У сличну групу ставова спадају и прилози радија Б92 о скуповима одржаним у манастиру Ћелије, посвећеним животу Архимандрита Јустина. На страну то што су сви споменути прикази имали екстремно негативан став према предмету са којим су се бавили, који је на моменте прелазио у ниподаштавање, непримерене квалификације, па неретко и увредљиве. Није спорно право на изношење става, мада је препоручљиво да то буде промишљено и одмерено, него се намеће друго питање: за кога су овакви ставови тако изнесени били намењени? Која је намера њихових аутора?
Пошто сврха овога текста није полемика са тим ставовима и њиховим ауторима, не зато што су данас ти предмети застарели, него зато што је овде у питању друга тема, погледајмо у проблем овако. Претпоставимо да један медиј своју публику има међу свима који мање-више деле стајалиште уређивачке политике тога медија. Овакав закључак се просто намеће из искуства јер различито мишљење по правилу не налазе своје место под тим истим кровом. Дакле, другачије мишљења, ко је за њега заинтересован, своје место под сунцем треба да потраже на другој страни, где ће њихови поклоници тешко угасити своју жеђ за другачијим интерпретацијама. Тако ће два мала света да остану затворена сваки у себи самоме, заштићен од изазова и непознатих гостију, подгревајући сопствена уверења несметано у својој реторти.
Код медија треће врсте, пошто су суштински незаинтересовани за било који проблем осим за информацију као средство забаве потрошача, па своје ставове подешавају према интересима публике, у овом случају није потребно детаљније разлагање. Ствар са овим медијима је у томе што важност тема којима се баве, долази и пролази са сваким новим даном. Тако да ту нема потребе за изграђивањем јасних ставова. Лакоћа њиховог опстојања тражи лакоћу бављења са њима таквима.
Говорећи у духу објективности и слободе изражавања, како то неки воле да нагласе, као основним начелима демократског друштва, појма који је однедавно постао део помодног политичког изражавања у Србији, за очекивати је да свака редакција одвоји простор у својим медијима управо за супротна мишљења и ставове од оних која су прокламована као уређивачки ставови и политички кредо уопште и да као такве износи пред читалаштво. На тај начин била би остварена функција медија као носиоца информације и дијалога. Истовремено, на тај начин пружа се могућност свима онима којима је близак један одређени приступ отвореном питању, чију потврду налазе управо у свом омиљеном медију, да упознају и различито виђење истог питања. Ускраћени од свакодневног потхрањивања сопственог једностраног уверења, кроз ходочашће свом омиљеном извору информисања, на тај начин би дошли у најбољу прилику да отворе своје видике.
Коначно, тако информација стиже ономе коме је намењена, то јест широком кругу потрошача, односно читалаца и престаје да буде сврха сама себи, да буде сама себи довољна. На тај начин једна информација престаје да буде извор самообожавања, она постаје средство могућег откривања реалности каква она јесте, а то значи разноврсна а у исто време и аутентична. Пружајући могућност да се два различита мишљења нађу на истом месту, једно поред другога, јесте најбољи пут за два различита мишљења да одмере своје снагу аргумената пред истом публиком, коју чине појединци различитих политичких убеђења, различитог односа према религији, различитих моралних ставова и естетског сензибилитета. У таквој прилици стоји могућности пред изнетим ставом да покаже и докаже своју специфичну тежину и апсолутну вредност.
Штампа и уопште медији су настали из потребе да човекове мисија формулисана кроз његове идеје и опредељења не остане нема, заробљена у мраку једноумља, страна божанској промисли у постојању света и живота на Земљи. Новине и медији су ту, убеђени смо, да човек не остане глув на речи радости, доброте, слободе и светлости живота, заробљен у својој пећини незнања, лутања и обожавања лажних идола.
Оно што веома забрињава, а то је став који појединци имају према сопственој историји, према културној традицији и према грађанској и верској слободи а који би да те ставове прошире све до последњег вајата у Шумадији и да допру до ушију последњег носача са београдске железничке станице, и да постану обавезна лектира сваком ђаку прваку. Тај став је немилосрдна критика, омаловажавање, потцењивање, ниподаштавање, вређање, па чак и исмевање оног што је свето и честито српском народу, а то је историја народа, то су његови хероји и светитељи. Када такви ставови и мишљења долазе од некога изван националне средине, могу на крају крајева да буду донекле разумљиви. Међутим, кад наш човек, или се само мисли да је то наш човек, хули на саму суштину свог народног бића, његову религију, културу и историју, онда то може само да изазива језу код сваког истинског родољуба. Кад тако говоре, они никако не схватају да стоје пред огледалом у коме су они сами. Тим и таквим нападима на врлине и вредности наше културе и традиције више о себи говоре но о њој.
Питамо се шта онда они други, странци, могу да мисле о једном таквом народу кад чују како његови припадници говоре о себи самима. Чуди на крају крајева то да ти појединци не могу никако другачије да изразе свој став, да кажу оно што јесу, него да негирају и потиру сам свој народ и себе саме. Само један закључак се намеће после свега да је онда ту реч не о стварним припадницима једног народа, у овом случају српског, него о појединцима који су странци у сопственом народу или је пак реч о правим странцима са «севера» и «запада». Да заиста шта су они – отуђени део нашег народа или истински туђини?
Ових дана изненађује кад сретнемо оне који за себе кажу да су били изложени опресији у комунистичкој држави, а неки од њих то су стварно и били, где покушавају другима да ускрате право на њихову различитост, па без полицијског апарата иза себе, обрушавају се са јарошћу на све који су другачији од њих, ширећи нетрпељивост са сваком својом речју. Остаје за утеху да постоје и такви медији, и људи у држави Србији, који својом речју буде наду и разбијају монотонију јаловости, од које настаје досада и од које боли глава. Од које у души зјапи празнина.
