VIDOVDANSKA BESEDA

na banketu SNO u manastiru Presvete Bogorodice 25.06.2006.

Srđa Trifković

Evo dođe nam i šestosedamnaesti Vidovdan od onog kosovskog, krvlju ovenčanog i neponovljivog. Broj godina od tada proteklih nebitan je: u tom danu sabrala se sva srpska prošlost, sadašnjost i budućnost. Taj dan, kao nijedan drugi u našoj istoriji, odredio je ko smo, definisao nas je kao narod svestan besmisla postojanja ako ono nije slobodno, viteško i osmišljeno Hristom. Srpska istorija tokom vekova koji su usledili jedna je duga, ponekad jalova, često krvava, uvek oplemenjujuća Vidovdanska žrtva.

Žrtve će tek morati da se podnose. Tek je mesec dana prošlo od udarca koji je nanet ideji jedinstvenog srpstva u referendumom u Crnoj Gori, koji nije bio ni legalan ni legitiman. I Evropska Unija i americki Stejt deparmet nisu priznali nedavne predsednicke izbore u Belorusiji marta ove godine, na kojima je ponovo izabran Lukasenko, zato sto su navodno bili izvedeni pod pritiskom vlasti, jer su biraci bili izlozeni raznim manipulacijama itd. U poredjenju sa referendumom u Crnoj Gori, medjutim, ti su izbori u Belorusiji bili olicenje demokratskih standarda najviseg nivoa. U Crnoj Gori 21. maja 2006. separatizam nije odneo nikakvu „pobedu“. Milo Đukanović je uspeo samo jedno: da krađom, prevarom i pritiscima otme reziltat na osnovu koga sada slavi tobožnji istorijski uspeh.

Lista rezimskih trikova preduga je. Veliki broj biraca opredeljenih za zajednicku drzavu bio je izlozen raznim vrstama pritisaka. Dokaz za takvu tvrdnju je slucaj gradjanina Masana Buskovica, koji je tajno snimljen i prikazan gledaocima nezavisne televizije. Na snimku se vidi kako aktivista vladajuce Demokratske stranke socijalista (DPS), izvesni Ivan Ivanovic, obecava u ime vlade Crne Gore da ce Buskovicu biti placena zaostala struja ukoliko ne izadje na biraliste 21. maja.

Buskovicu su nudili pare, ali mnoge pristalice zajednice sa Srbijom bile su direktno ucenjivane od strane poslodavaca. Od njih je trazena licna karta, koju bi deponovali pre referenduma kod “pouzdanog lica”, kao uslov da sacuvaju posao.

Ipak, najsporniji je podatak o ukupnom broju upisanih biraca, koji je 21. maja iznosio 484,718 hiljada – naspram 458,399. hiljada upisanih za izbore 2002. godine. Ovo je apsolutni rekord povecanja brojnog stanja u Evropi. Ispada da Crna Gora nema nikakvih problema sa natalitetom niti iseljavanjem, sto statistike (naravno) ne podrzavaju!

Otkuda toliki visak glasaca? Mehanizam kradje sadrzao nekoliko metoda. Prvi metod je stampanje duplih glasackih listica koji su ubacivani u kutije od strane posebno "treniranih biraca" iz kadrovskih struktura policije i Drzavne bezbednosti. Drugi metod je upotreba “proverenih” ljudi kao putujucih visestrukih biraca, koji su se vozili sirom Crne Gore i glasali po nekoliko puta uz pomoc razlicitih licnih karata. Treci metod je bio sprecavanje upisivanja biraca za koje se sumnjalo da su za zajednicku drzavu.

Poseban zadatak imali su biraci manjina. Narocito je sporan upis biraca iz inostarnstva, mahom Siptara, za koje je organizovan besplatan prevoz a za koje niko zivi ne zna kako i odakle su dosli. Mnogi Crnu Goru pre toga nisu ni “omirisali” vec su licne karte dobili na Kosovu, gde je pronadjeno 6.000 blanko licnih karata Crne Gore.

Glavni uzrok Đukanovićevog uspeha je ipak i pre svega u greškama zvaničnog Beograda. Tadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica napravio je veliku, istorijsku grešku dopuštajući 2002. Evropskoj Uniji da posreduje u rešavanju odnosa sa Podgoricom. Zahvaljujući tome, Havijer Solana je početkom 2003. izvadio Đukanovića iz veoma nezgodnog položaja, jer se on bio obavezao na referendum za koji je tada izgledalo da neće uspeti. Intervencija EU dala mu je šansu da tobože nevoljko taj čin odloži. Pritom je „posrednik“ iz Brisla praktično stavio u pogon mehanizam na automatskom pilotu za razlaz Srbije i Crne Gore po isteku tri godine. Ovakav sporazum se pokazao kao kukavičje jaje koje je Solana podmetnuo Vojislavu Koštunici. Umesto da pusti Đukanovića da sam sebi zategne omcu oko vrata referendumom 2002, Koštunica je naseo na priču o dobronamernosti Evropske unije i spasao Đukanovića sopstvene brzopletosti. A poveriti Solani, čoveku koji je pritisnuo dugme za početak NATO bombardovanja, posao spasavanja srpskih nacionalnih interesa, bilo je isto kao poveriti lisici da čuva kokošinjac. Od februara 2003. do maja 2006. njegov “sporazum” garantovao je da će po isteku trogodišnjeg perioda razlaz biti prihvaćen kao svršen čin i mnogo gde biti propraćen uzdahom olakšanja.

Nezavisnost predstavlja katastrofu sa stanovista realnog interesa gradjana Crne Gore. Naravno, prednosti takvog ishoda za Albance, Hrvate i Muslimane su znatne. I sami vladari Djukanoviceve privatne drzave imaju ogroman interes da se Crna Gora odvoji. Vodece licnosti crnogorskog rezima bi kao sefovi drzave ili vlade, ministri i diplomati novonezavisne Crne Gore, imali imunitet u odnosu na razne sudske postupke ili kriminalne istrage koje su u toku npr. pred sudovima u Napulju i Bariju zbog krsenja mnogih zakona Republike Italije – od sverca i utaje carinskih dazbina na cigarete do nasilja. Nema nijednog racionalnog argumenta zbog cega je Crnoj Gori bilo potrebno da se odvoji od Srbije, osim da bi gospodin Djukanovic i njegovi saucesnici u kriminalnim rabotama imali imunitet jer su na celu jedne suverene i nezavisne drzave koje ce da ima status punopravne clanice UN.

Tragedija je da su Đukanovićevi marifetluci i nedostatak kontra-strategije iz Beograda zajedničku državu ogadili i žiteljima Srbije, premda je zajednička država jedna prirodna i istorijska opcija i za Srbiju i za Crnu Goru, opcija za koju su se zalagale generacije narodnih prvaka i u Crnoj Gori i u Srbiji. Ishod referenduma je bio odavno unapred odlučen, a sada će biti potrebno mnogo vremena da se odnosi Srbije i Crne Gore vrate u normalu. To će se desiti, nažalost, tek kada suverena Crna Gora iskusi „blagodeti“ nezavisnosti po recepturi jednog lošeg čoveka, a pre svega kada joj Albanci urade u Tuzima, Ulcinju i drugde ono šta su 2001. uradili u Tetovu, Debru i Aračinovu. Naravno, na takav ishod nećemo morati dugo da čekamo. Uslediće otrežnjenje mnogih trenutno zastrašenih ili izmanipulisanih suverenista, ali reteriranja neće biti još mnogo godina. Da li će se i kada će se Crna Gora vratiti u zajednicu sa Srbijom – neizvesno je. Samo je izvesno jedno: da će tada biti teritorijalno bitno manja nego što je to sada.

“Bleferendum” je bio do sada najzlokobnije delo mafijasko-postkomunisticke sprege mafije i jedne skaradne vlasti koja u Djukanovicu vidi garanta svog produzetka u nedogled. Ovaj referendum, kako je sproveden, predstavlja olicenje svega sta Crna Gora danas jeste: kvazi-drzava koja spaja najgore elemente Titovog nasledja i komunistickog totalitarizma s jedne strane i mafijasko-siledzijskog nasledja Al Kaponea i Somoze sa druge. Srbija nije imala izbora vec da prizna nezavisnu Crnu Goru kao de facto stanje. Medjutim, Srbi nikada ne treba da ovaj rezultat prihvate i kao legitimni rezultat, jer je – ponavljamo – referendum bio izmanipulisan i ukraden. Ukraden je pre svega glasovima pripadnika albanske “dijaspore” poreklom iz Crne Gore iz Malesije i Ulcinja koji sada zive u Cirihu ili Bruklinu, pri cemu – da ironija bude veca – crnogorskim drzavljanima u Srbiji nije bilo dozvoljeno da glasaju.

Srpska narodna odbrana ostaje na braniku srpskog zajednistva, bez obzira na izborne prevare i na pristrasnost belosvetskih faktora. Srpska istorija traje vekovima i trajace. Nemojmo zato tretirati gospodina Djukanovica kao vecitu datost. Nemojmo nasesti na priscu da je on sada odneo istorijsku pobedu. U Crnoj Gori, da ponovimo, imacemo veoma brzo odvijanje scenarija po matrici vidjenoj u Makedoniji 2001. Kada se to desi, Djukanoviceva pozicija ce biti bitno uzdrmana, a “blagodeti” nezavisnosti prozrete.

Ne, 21. maja 2005. Crnogorci se nisu odrekli Njegosa. Ako oduzmemo glasove Albanaca i Muslimana, shvaticemo da su autenticni, pravoslavni, slovenski Crnogorci, uprkos medijskom pritisku i uprkos tome da je Djukanvic kontrolisao i policiju i medije i lokalne organe vlasti, u vecini glasali za opstanak zajednicke drzave. Onima koji su to uprkos svemu ucinili duzni smo i jedno priznanje: svaka im cast, ostali su dostojni Njegosa i svojih predaka.

STO SE KOSOVA TICE, svima je jasno da pregovori ne vode nikuda. Albanci su spremni da razgovaraju samo o onome šta su Srbi već rekli da im neće dati, a to je nezavisnost. Kada pregovori neminovno dođu na mrtvu tačku, biće aktiviran već pripremljen plan zapadnih sila da obnaroduju „rešenje“ koje su već uveliko pripremile, tj. nezavisnost obavijenu u kojekakve oblande „uslovljenosti“ poštovanjem ljudskih prava itd. U tom svetlu treba gledati i na najavu posete Tadića i Koštunice Vašingtonu.

Nedavna iѕjava predsednika Buša ukazuje da već godinama osnovni pravci američke politike na Balkanu odražavaju kontinuitet Klintonovog kursa zacrtanog pre više od jedne decenije. Taj za Srbe fatalni kontinuitet došao je do punog izražaja tom izjavom, kao i činjenicom da stav SAD prema Kosovu, tribunalu u Hagu, Republici Srpskoj i nizu drugih regionalnih pitanja, već godinama nije predmet javne debate.

Sve do nedavno ogromna većina Amerikanaca, uključujući i dobar deo političke, akademske i stručne elite, bila je neinformisana o karakteru i verovatnim posledicama takve politike, a pre svega implikacijama podrške Vašingtona nezavisnom Kosovu za globalni rat protiv terorizma. Mnogi uticajni Amerikanci, međutim, pošto im se izlože izvesne činjenice, sagledavaju da je kurs Klintonovskog kontinuiteta ne samo moralno neodbranjiv, nego da je pre svega štetan po američke nacionalne interese.Nažalost, većina potencijalnih saveznika Srba na poslu suprodstavljanja takvom kursu zvanične Amerike sve do nedavno nije bila motivisana da aktivno nastupi na vašingtonskoj sceni. Država Srbija na planu lobiranja i informisanja nije učinila apsolutno ništa ni pod Miloševićem ni pod njegovim naslednicima. Albanski lobisti imali su potpuno otvoren prostor za neometan rad.

SNO već godinama ukazuje da takvim kursom američka strana neće pridobiti nikakve simpatije u islamskom svetu, premda su takva očekivanja već godinama prisutna u američkoj politici na Balkanu. Pritom, proglašenjem nezavisnosti bio bi prekršen svaki mogući princip međunarodnog prava. Profitirali bi samo Čeku, Haradinaj i Tači i drugi poput njih – dakle teroristi i kriminalci. Kakva god bila oblanda pokojnog g. Rugove, maske su sada pale.. Uprkos pretvaranja o nekakvim „garantijama“ Srbima, Romima i ostalima, njima eventualna „Republika Kosova“ ne bi dala ni najmanju šansu za puki opstanak, da o normalnom životu ne govorimo.

Potrebno je ovo pitanje izneti na svetlost dana i pred sud američke javnosti, van zakukuljenog geta navodnih specijalista za Balkan u Stejt Departmentu poput Nikolasa Bernsa i par kvazi-nezavisnih instituta koji, naravno, listom odobravaju državnu politiku. Pitanje Kosova treba da napokon bude stavljeno u širi kontekst džihad-terorizma, ugnjetavanja hrišćana u regionima sa muslimanskom većinom, borbu protiv trgovine drogama, belim robljem itd. Mnogi ugledni pripadnici američke javne scene su spremni da preispitaju svoj odnos prema pitanju Kosova, ukoliko im se ono predstavi na pravi način. Promena kursa je moguća i ako Beograd ostane čvrst, ona može biti postignuta. Stav SNO je da bi podrška SAD odvajanju Kosova i Metohijr od Srbije i stvaranju jedne nove nezavisne muslimanske države pod vlašću terorista i kriminalnih elemenata imala za posledice:

eliminaciju preostalog hrišćanskog življa;

jačanje globalnog džihada i organizovanog kriminala; i

podrivanje principa vladavine prava u međunarodnim odnosima.

To sve ne samo što bi bilo loše za Srbiju, već bi bilo loše i za SAD.

Realno je ipak postaviti pitanje, nije li možda prekasno da se zaustavi jedan naizgled nezadrživi proces? Apsolutno nije prekasno. Štaviše, upravo je stvaranje lažnog utiska o „neizbežnosti“ nezavisnog Kosova jedno od oruđa kojim pobornici nezavisnosti pokušavaju da usmere zapadnu politiku (pa i politiku Rusije) ka jednom zlokobno lošem ishodu, a da pritom čak i zvanični Beograd prinude na prihvatanje nečeg sasvim neprihvatljivog. Vlada Srbije mora da ostane nepopustljiva u odbijanju takvih pritisaka. Svi mogući praktični aranžmani za normalan život Srba, Albanaca, Roma i ostalih mogući su – ali samo pod uslovom da Kosovo ostane u sastavu Srbije. Činjenica je da ogroman broj muslimana živi u nemuslimanskim zemljama i u svima njima njihovi interesi su daleko bolje zaštićeni nego interesi hrišćana koji žive kao manjina u zemljama sa muslimanskom većinom. Ovo je pravilo za koje nije poznat ni jedan jedini izuzetak.

Albancima na Kosovu već se nudi sve šta mogu poželeti – i šta su, uostalom, i imali pre nego što su počeli svoju isprva političku a zatim i terorističku akciju u cilju postizanja nezavisnosti. Njihovo odbijanje svih tih ponuda ukazuje da se pravo pitanje ne tiče kvaliteta života običnih ljudi, već se tiče pitanja da li će oni u svojim rukama imati poluge državne vlasti. Ovo u praksi znači da li će imati „pravo“ da proganjaju i uklanjaju svaki trag drugih zajednica, kao što je njihovo dosadašnje ponašanje pokazalo. U pozadini albanskog pokreta na Kosovu je nasilje: dajte nam šta tražimo, ili će biti haos! A haosa će biti i ako dobiju to šta traže. . .

Ta pretnja nasiljem pokazala se do sada, nažalost, kao efektivna, imajući u vidu dosadašnju nespremnost „međunarodne zajednice“ da mu se iole ozbiljno suprodstavi. Ugađanje nasilnicima samo razbuktava njihove apetite. Među mnogim džihadističkim pokretima po svetu – od Bosne i Kosova preko Čečenije i Palestine do Kašmira i Filipina, kada je i gde podilaženje teroristima, ugađanje i popuštanje pred pretnjama nasiljem urodilo nekim plodom? Pitajte Izraelce i čućete! Nezavisnošću Kosova i Metohije samo bi se dodatno legitimizovao princip da ako neka militantna muslimanska manjina pribegne nasilju u većinski nemuslimanskoj zemlji, onda ta manjina dobija „pravo“ da otcepi teritoriju na kojoj uživa lokalnu većinu i da na njoj stvori novu državu u kojoj nemuslimanima više neće biti mesta. Takav ishod bio bi u suprotnosti sa pravom, pravdom i moralom i zato ne sme biti dopušten.

I na kraju nekoliko reči o Haškom tribunalu. Veliki ruski pisac Aleksandar Solženjicin svojevremeno je opisao Čeku kao jedinu kaznenu instituciju u istoriji ljudskog roda koja je u istim rukama spojila istragu, optužbu, hapšenje, saslušavanje, suđenje i izvršenje kazne. Operativci Feliksa Đeržinskog imali su na raspolaganju ničim sputane instrumente prinude, od zatvora neograničenog trajanja (bez suda, naravno) do metka u potiljak. Wihove optužbe bile su vazda ideološki motivisane, inicirane i vođene. Rezultati istrage i presuda bili su unapred zacrtani u zavisnosti od političkog profila optuženog, a ne od njegovih stvarnih postupaka.

Solženjicinov citat datira iz vremena kada još nije bio stvoren Međunarodni sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. Danas bi najveći ruski pisac našeg doba nesumnjivo konstatovao da u istoriji imamo ne jednu već dve institucije sa navedenim atributima. Posle kraha krvavog cinizma u ime dijalektičkog progresa čovečanstva, dobili smo liberalni cinizam u ime univerzalnih ljudskih prava. U Hagu se peva posthumna oda Novog svetskog poretka crveno-crnim totalitaristima HH veka.

Haški naslednici Čeke uzdaju se ne u snagu zakona već topuza, pa im i tragovi shodno tome smrde. Tokom napada na Srbiju 1999, kada su se čuli usamljeni ali ipak nezanemarivi zahtevi da Haški tribunal povede istragu protiv lidera zemalja članica NATO saveza zbog ilegalnog otpočinjanja rata, potparol Severnoatlanskog saveza Džejmi Šej odbacio je takve sugestije otvorenim stavom da sam Tribunal postoji političkom voljom NATO sila. Tako smo dobili direktno priznanje zvaničnog predstavnika NATO saveza da postoji organska veza između nosilaca globalne moći i Tribunala, veza kako finansijska tako i politička. To je došlo do izražaja još 9. maja 1996. kada je između NATO i Tribunala potpisan “Memorandum o razumevanju” kojim je NATO ovlašćen da preuzme ulogu policije Haškog tribunala sa svim posledicama koje to nosi.

Tačka 16. Povelje Tribunala kaže da će tužilac postupati nezavisno i bez uputstava ma koje Vlade. Međutim, sami tvorci Tribunala ne pretvaraju se da ta institucija može biti išta drugo nego oruđe političke vođe severnoatlanskih sila. Autor Nacrta povelje Tribunala Majkl Šarf tako je istakao da, “u očima mnogih unutar američke administracije, Tribunal je korisno oruđe politike i jako propagandno sredstvo”: Optužnice će imati za svrhu da izoluju nepoželjne lidere diplomatski, veli on, i da učvrste međunarodnu političku volju da se upotrebe ekonomske sankcije ili sila. U istom duhu “Wujork tajms” je jula 1999. javio da “Vašington preti gospodinu Draškoviću podizanjem tužbe od strane Haškog tribunala zbog aktivnosti srpske garde, paravojne formacije, u Hrvatskoj 1991”. G Drašković je u međuvremenu postao, ne po prvi put, moralno-politički podoban ucenjivačima, pa je i optužba do daljnjeg kovertirana.

Kada sami pobornici haške institucije tako otvoreno govore o njenoj svrsi i karakteru kao oruđu političkih interesa, nije za čdo što čitav niz pravnih stručnjaka koji nemaju ličnog, emotivnog ili etničkog interesa na Balkanu njega nazivaju kvazi-sudskom farsom (ambasador Xejms Biset), političkim sudom (Edvard Grinspen), bespravnim instrumentom volje razularenih moćnika (ser Alfred Šerman), sudom čije su optužnice čisto političke (Hams Kehler), sredstvom sprovođenja politike (Kristofer Blek), pravosudnim ogrankom NATO saveza (Kirsten Selars), ili pak propagandnim oruđem severnoatlanske alijanse (Majkl Mandel). Da su ovi zapadni analitičari u pravu proizilazi iz činjenice da je Haški tribunal počeo da se bavi Kosovom i Metohijom upravo u vreme priprema bombardovanja, a optužnice u vezi sa Kosovom podudarale su se sa ratom NATO protiv Srbije. Tadašnja tužiteljka Luiz Arbur podigla je optužnicu protiv Miloševića i četvorice njegovih najbližih saradnika u jeku bombardovanja, da bi potparol američkog Stejt dipertmenta Xejms Rubin brže-bolje iskoristio tu optužnicu kao postfestum opravdanje za samo bombardovanje.

Beograd je u međuvremenu podlegao, pri čemu (ne po prvi put) sami Srbi obavljaju posao za strane nalogodavce. Nameće se sumoran zaključak da nema legitimnog srpskog glasa koji bi haškom monstrumu mogao da se suprodstavi; ali on ipak nije tačan. Nade ima, ako se problemu priđe ne sa balkanske, već sa jedne daleko šire i politički smelije tačke gledišta. Haški tribunal zasniva se na negaciji vekovima negovanog koncepta pravde i prava, bilo u rimskoj ili anglosaksonskoj varijanti. Ova činjenica jeste - i vazda treba da bude - kamen-temeljac svake kritike te monstruozne institucije. To što je on osnovan da bi verifikovao već prethodno zacrtanu politiku težnje briselsko-vašingtonske osovine ka vojno-političkom porazu Srba (ističemo: ne Miloševića ili njegovog režima, već Srba kao celine) predstavlja za mnoge žrtve tog scenarija, tj. same Srbe, glavni argument protiv valjanosti haškog koncepta tarnsnacionalnog pravosuđa. Takva reakcija je ljudski savršeno razumljiva i empirijski bogato potkrepljena. Sa stanovišta političkog i medijskog delovanja u zapadnom svetu u cilju gašenja haške farse, međutim, takav je pristup pogrešan.

Rušenje kredibiliteta haškog tribunala pred određenim segmentima zapadnog javnog i političkog mnenja jeste moguće, ali ono treba da bude zasnovano na pozivanju na interese onih zemalja čije vlade ga finansijski i politički podržavaju, a ne na prepoznatljivo srpskim argumentima. Konkretno, potrebno je predočiti konzervativnim krugovima SAD - žestoko protivnim Međunarodnom krivičnom sudu ali za sada nedovoljno svesnim paralele te institucije sa Hagom - da haška tvorevina utore put rimskoj.

U Americi Srbi imaju mnogo potencijalnih sagovornika na temu opasnosti da podrškom tribunalu u Hagu Stejt Department i Bela kuća legitimizuju koncept MKS-a. Kažemo potencijalnih, jer im se u ovom trenutku sa srpske strane niko ne obraća. . . A argumenata ima u izobilju, počev od izjave same Karle del Ponte, od pre šest godina, da se prihvata haškog posla jer veruje da se u Tribunalu utire put globalnom sistemu trans-nacionalnog pravosuđa koje će biti iznad svih nacionalnih suvereniteta ili zakonodavstava. Takve su reči prava anatema za američke republikance, da o južnjačkim protestantima ne govorimo. Oni neće reagovati na argumente o nepravdi prema Srbima, ali će se i te kako osetiti pobuđenim da deluju kada im se predoče potencijalne posledice usvajanja haškog koncepta za samu Ameriku. Haška konstrukcija počiva na labavim nogama. Wihova neizvesna čvrstina do sada nije testirana samo zato što na Zapadu nije bilo političke nužde, a u Beogradu smelosti i pameti, da se to učini na pravi način. Kasno ipak nije. Krajnje je vreme da bude likvidiran.

Da rezimiramo: zapadni svet nije Balkanu doneo ni mir ni pravdu u poslednjih 15 godina, niti ma kada pre toga. Stoga je sadašnje stanje samo prividno trajno, a u suštini krajnje nestabilno. Pre ili kasnije će da sazru unutrašnje i spoljne prilike za neku novu podelu geopolitičkih karata, a tada srpski narod mora biti spreman da odlučno pristupi izmeni nametnutih mu rešenja tokom katastrofalne poslednje decenije HH veka. Trku treba izdržati a pritom ne izgubiti sebe. Međutim, ako se ne vratimo Vidovdanu nastavićemo da umiremo, demografski, ekonomski i duhovno.

Samo tim povratkom, samo obnovom vidovdanskog nadahnuća, biće ostvariv osnovni, nedeljivi nacionalni interes Srba, a to jeste teritorijalno, političko, duhovno i kulturno ujedinjenje srpskog naroda, na svim teritorijama koje vekovima nastanjuje, u okviru sopstvene nacionalne države.

Pravo Srba na ujedinjenje u sopstvenoj nacionalnoj državi u okviru teritorija koje nastanjuju vekovima, od Papuka do Popovog Polja, od Gline i Glamoča do kosovske Gračanice, ostaje neprikosnoveno, bez obzira na ishod političko-diplomatskih igara velikih sila vođenih na Balkanu tokom protekle decenije. To pravo ostaje valjano i bez obzira na privremene izmene demografske slike tih teritorija, stvorene genocidnim terorom nad srpskim življem, u sprezi sa izdajom postkomunističkih mutanata koji, evo, vladaju Srbijom i dan-danas, i to isto onako umešno i nadahnuto kao što su njihovi bivši partijski drugovi njome vladali pod Slobodanom Miloševićem i pod Josipom Brozom.

Ako budemo verni Vidovdanu i sledili njegovu poruku, to pravo ćemo uz Božju pomoć i ostvariti. Kao što već rekoh sa govornice SNO, Jevreji su se dva milenijuma pozdravljali sa Dogodine u Jerusalimu i tvrdom upornošću dočekaše taj dan. I Srbi moraju, ako treba isto toliko dugo, nadahnuti Vidovdanom, verni čestitom Knezu Lazaru, nadahnuti Milošem, da se pozdravljaju sa Dogodine u Kninu, i Dogodine na Gazi Mestanu. Neka je slava i hvala vidovdanskim mučenicima čija će đrtva Srbima omogućiti da taj svoj san i ostvare!