АПОРИЈЕ СРПСКЕ КУЛТУРНЕ ЕЛИТЕ
О улози културне елите када је реч о њеном нужном и претпостављеном доприносу у изграђивању националног идентитета (мада то није њен једини задатак) сматрам да је излишно расправљати. Наиме, ако кажемо нпр. руска културна елита подразумева се да је иста одређена друштвеним оквиром унутар којег (елита) као таква егзистира и да је истовремено упућена на њега. Из тог односа одређености друштвом и упућености на исто као и из саме елитности коју поседује, културној елити се намеће улога носиоца националног идентитета.
У складу са темом овог дипломског рада базираћу се на српску културну елиту тј. на њен допринос изградњи националног идентитета у Срба. Мећутим, »у држави и друштву крхких вертикала, сталних дисконтинуитета и нових почетака од нулте тачке«1- што је одлика држава које су Срби стварали и одлика српског друштва у протекла два столећа, тешко је у опште говорити о постојању (српске) културне елите, а поготово мерити њен (не)учинак у конституисању (српског) националног идентитета.
Године 1389. на Косову пољу можда није изгубљена битка, али јесте српска елита тј. племство. Од тог историјског тренутка, а дефинитивно после пропасти Деспотовине 1459. године »уништена је српска елита, тако темељно да се никада више није појавила на светлости историје као аутентичан народни предводник.«2 Тиме је започео до данас присутни процес плебејизације српског народа.
Социјалну и националну револуцију у Срба, која је започета 1804. године, није предводио грађански сталеж (попут револуција у Француској), јер га није ни било, него српско сељаштво. Вожд како Првог тако и Другог српског устанка био је трговац стоком, дакле народски чо(в)ек. Самим тим и династије Карађорђевића и Обреновића јесу народне, плебејске.
Српски племићки и грађански сталеж формиран у Хабсбуршком царству с обзиром да се напајао са средње-европског културног извора посве страном српском народу јужно од Саве и Дунава, може се сматрати аутентичном културном елитом тек једног (мањег) дела српског народа.
Јачање грађанске класе у Србији током друге половине XIX столећа претставља основну претпоставку за настанак српске културне елите за коју се може рећи да је аутентична. Њено постојање на недвосмислен начин потврђује оснивање Београдског универзитета 1905. године.
Међутим, наставак српске револуције (из 1804. године) кроз Српско-турски рат, Балканске ратове, као и кроз Први светски рат, није допуштао да грађански слој буде бројнији нити да се укорени у српском друштву. Грађански сталеж који се, упркос свему, формирао брзо се однародио и постао одвећ декадентан (исти случај је и са династијом), те није више изражавао »аутентични дух плебејског народног суштаства.«3 Врхунац поменутог однарођавања јесте бекство краља и владе 1941. године у Лондон. Тим чином је српско грађанство, а тиме и културна елита осуђено на пропаст. Сама "пресуда" је извршена, неколико година касније, од стране нове, комунистичке власти, а у виду егзекуција.
У "новом добу" које је наступило након Другог светског рата »плебејски карактер српске нације је запечаћен.«4 Слобода говора није постојала, нарочито за Титова живота.
Дисиденти којих је несумљиво било то су постали, јер су сматрали да су од стране "врха" изневерене тековине револуције. Било је и оних који су били за "приближавање" западним друштвима тј. њиховим вредностима. Ни једни ни други нису своју критику постојећег, социјалистичког југословенског, друштва заснивали из угла неодрживости позиције било српског народа било Србије у (кон)федерацији. Прва осуда тог типа дошла је од стране неколицине професора и асистената са београдског универзитета који су заузели критички негативан став у односу на устав СФРЈ из 1974. године. Тек ће "дешавања" на Косову и Метохији током 1981. године и касније игнорисање савезних органа од стране руководства СР Словеније а потом и СР Хрватске "помоћи" извесном броју српских интелектуалаца да увиде да има нечег данског у држави Југославији.
Жигосани су и интелектуалци који су се бавили националном проблематиком. О томе сведочи и академик Дејан Медаковић у једном интервјуу датом 1991.године: » Када сам објавио књигу о манастиру Савина,тадашњи идеолог ЦК Србије Шпиро Галовић ме је јавно напао као неког ко присваја туђу баштину и туђу територију, а манастир Савина се налази код Херцег-Новог.«5 у таквој, контролисаној друштвеној клими нису постојали услови да некаква српска културна елита уопште заживи, а камоли да буде носилац националног идентитета.
Повољније време за изражавање слободе мисли и говора наступа паралелно са невременом које је захватило југословенски "брод". Зaправо се "поразом' принципа на којима је почивала СФРЈ (братство и јединство њених народа и народности и социјалистичко самоуправљање) измакло тло постојећем естаблишменту, што је дало простора за друга виђења изласка из кризе од оних које су нудили политички подобни интелектуалци. Поменутих интелектуалаца није било мало и како каже академик Дејан Медојевић: »Грађанин једне социјалистичке концепције био је сиромашан и зависан грађанин. Била је искључена свака могућност да човек егзистира као независан ( то се нарочито односи на интелектуалце – прим. Н.А.).«6
Распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије ставио је, по трећи пут у 20. столећу, на дневни ред српско национално питање. Међутим, »она је (српска елита-прим. Н.А.) остала разапета између свог југословенства и политичког императива да је у ситуацији изнуђеног распада државе, потребно бранити ефективно националне интересе сопственог народа. Српска елита није ни духовно ни политички била спремна на ситуацију у којој правила државног и међународног права престају да важе и где основни оријентири постају државни и национални интереси. Она није била спремна за такву ситуацију, јер је за разлику од осталих националних елита, у Југославији, а не у Србији као националној држави, видела претпоставку и циљ сопствене политичке праксе. Оданост Југославији, у тренутку када та оданост није имала више политичког смисла, политички је ограничавала и непродуктивно обавезивала српску политичку и културну јавност. Наиме, разапетост између два циља: Југославије као јединствене државе, која је логиком политичких сукоба, губила на мотивационој снази, и српских националних интереса који су и даље били под "сумњом" и поред свог "догађања народа", био је један од лимитирајућих фактора српске политике. Равнотежа ове две оријентације производила је стање парализе. То је био разлог политичког кашњења за догађајима. У тренутку кад се Југославија распадала уз помоћ Западне коалиције и кад су настајале нове националне државице, једини који није имао ни минимални прећутни консензус око својих виталних интереса био је српски народ. До последњег тренутка, српска политичка елита је своје националне интересе, и кад је на њима посебно инсистирала, сагледавала у перспективи Југославије. »Треба се овде сетити да Меморандум (тзв. .меморандум- прим Н.А.), који је пропагандно озлоглашен као српски национални програм, почиње и завршава са Југославијом.«7 Наиме, он (меморандум) се залагао за промене стања које је наступило усвајањем Устава из 1974. године. »Писци Меморандума уопште нису желели, како им се злонамерно приписује да руше Југославију. Они су тежили променама у оквирима федеративно уређене Југославије, јер су сматрали да само у тако уређеној држави може да се успостави пуна равноправност међу републикама и нацијама. Меморандум је имао циљ да се избори за потпуну економску равноправност Србије, да на свима нивоима избрише све мајоризације и субординације и да успостави њен пуни територијални интегритет, тј. да аутономне покрајине сведе на делове републике, да оне очувају одређена аутономна права, али да изгубе својства конститутивних јединица југословенске федерације«.8
Oпозиционо настројена културна (читај и интелектуална) елита непрекидном критиком партијске државе слабила је јавну свест о разлици између државе и режима. Док се за остале народе и "народе" (на овакав начин) довођење Југославије у питање завршило стварањем националних држава, за Србе се оно завршило дезинтеграцијом српског народа и простора. Дакле, демократија је била преча од државе. Скоро иста ствар се десила и Русији и руском народу након распада СССР-a. Елементарно не разумевање приоритета стварало је нестабилну политичку ситуацију у Србији, што је онемогућавало продуктивну нацоналну политику. Ово се нарочито односи на догађаје од 9. марта 1991. године. »Не улазећи сада у разлоге зашто је дошло до демонстрација (мисли се на оне од 09.03.1991.-прим. Н.А.), оне су објективно ослабиле позицију српске стране, како на унутрашњем, тако и на спољашњем плану. Оптужбе Запада о српском тоталитаризму и бољшевизму које су биле у функцији стварања претпоставки за разбијање Југославије, сада су "игром случаја" добијале снажну подршку изнутра. У моменту док су се национални штабови у Хрватској и Словенији спремали за завршни ударац Југославији, Срби су се међусобно оптуживали за комунизам и антикомунизам, за патриотизам и издајство.«9
У ситуацији у којој је српска елита била међусобно подељена по скоро свим питањима од ње се није могло очекивати ни приближно од онога што је ситуација у датом, историјском тренутку изискивала. Непознавање чињеница или њихово намерно пренебегавање, мање је битно -у сваком случају невелик, али медијски (све)присутан, део инелигенције питао се шта то ЈНА у опште тражи у Дубровнику, шта у Сарајеву, у Вуковару ... Што се тиче неурбаних Срба јекаваца, о њима су интелектуалци из круга београдске двојке говорили са нескривеним презиром. Дакле, поменути не само да су били анационалне оријентације него су били у отвореном сукобу са свим што је имало префикс српско.
Уместо закључка завршићу са: »Ако је 1389. године српски народ изгубио елиту, онда је током 90-их година XX столећа српска "елита" изгубила народ.« У контексту до сада реченог оправдано се прибојавам оне чувене "Сви Срби у једној држави".
--------------------------------------------------------------------------------
1 Латинка Перовић, Српска крхка вертикала, www.ekonomist.co.yu/magazin/em187
2 Миладин Шеварлић, Плебејци решавају квадратуру круга, file:///C:/My%20documents/www.drama.org.yu/D7_txt
3.asp-29k
3 Исто
4 Исто
5 www.suk.org./cuture/library/oci/u-saglasnosti-sa-samim-sobom
6 Исто
7 Зоран Обреновић, Распад Југославије и политичка неспремност српске елите на изазове распада,www.komunikacija.org.yu./komunikacija/casopisi/fid/VI/index_s-23k-
8 Василије Ђ. Крестић, Из историје Срба и српско-хрватских односа, БИГЗ, Београд, 1994., стр. 297.
9 Зоран Обреновић, Распад Југославије и политичка неспремност српске елите на изазове распада: www.komunikacija.org.yu./komunikacija/casopisi/fid/VI/index_s-23k-
