ПАПСТВО, ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И СРБИ

Лажни пророци, који су прорицали крај света на јубиларних два миленијума од Христовог рођења, нису били свесни колико су добро одрадили још један посао када су обесмислили истинску причу о нашем времену које заиста има много обележја последњег времена. Њихова параноична интерпретација, поткрепљена прецизним прогнозама (које се наравно, није обистинила) тако је постигла супротни ефект, стварајући привид да је, будући да се нису остварила њихова катастрофична предвиђања, све у најбољем реду. А неред и хаос поступно и постепено, таман толиком брзином да се на њега привикнемо као нешто свакидашње, нараста и премашује и најлуђе и најморбидније снове „лажних пророка“.

Западна цивилизација има миленијумску традицију смењивања лажних пророка,  оних који проричу материјалну или друштвену пропаст света или конкретног друштва са онима који хилијастички или утопистички виде рај на земљи до чега треба да доведу људски напор или «прогрес». Смењују се лажна малахијанска катастрофична пророчанства са лажним визијама будућности у коме ће да влада мир и благостање или свеопште «братство и јединство». Ко је у праву од њих и једни и други али ни једни ни други. Са једне стране у праву су јер ће се на неки, можда и бизаран начин остварити како катастрофичарска тако и утопистичка предвиђања, а са друге и једни и други греше јер виде само материјалну страну реалности и остају у оквирима западне рационалистичке парадигме. Хришћански речено то су «људска мудровања» којима се манипулише становништва зарад доминације над човеком, а никако права пророчанства која су увек богонадахнута. Да свет иде ка стварању једног глобалног друштва је оно у чему се многа, како права тако и лажна пророчанства слажу.

Амерички председник Џорџ Буш сениор је сањао, а богами и радио на остварењу новог светског поретка. Буш је рекао 1991. године: “Велика је то идеја: нови светски поредак, у коме су различите нације привучене једна другој са заједничким циљем да се достигну универзалне тежње човечанства, мир и сигурност, слобода и владавина закона... Сједињене Државе су једине које имају и моралну снагу и средства да то спроведу.” У исто време  официјелни пророк Стејт Департмента Фукујама је говорио «надахнуто» о крају историје у којој тријумфује Америка и амерички начин живота, дакле либерални егоистички капитализам и пародија демократије. Неки други су говорили да се после античког појављује нови англосаксонски Рим у виду глобалног хијерархијског поретка - «Паx Америцане»

На сањању и остваривању тог великог сна о уједињењу света у Једно, су радиле генерације западних вођа, али и религиозних и секуларних мислилаца. Није мањкало ни оних који су долазили из редова тајних и полутајних окултних друштава и покрета. И многе папе су заговарале стварање једног, наравно по могућству што више католичког, света. Шта више може се првом глобалистичком идеологијом или протоглобализмом назвати католичка идеолошка претензија на универзализам и доминацију у свету. Негирајући националне и историјске посебности у име једне интернационалистичке идеологије је претеча модерног, па и америчког либералног глобализма. Пре пар векова бакљу глобализације као пројекта су од католичких нација и папа преузели Англосаксонци, и хришћани тако и Јевреји, како религиозни тако и секуларни, како левица тако и десница.

Да би се створило једно светско друштво није довољно имати једно тржиште, једну владу и безбедносне структуре – дакле политичко тело, већ је потребно имати и једну «душу» - једну религију или барем бућкуриш веровања који треба да представља и «духовно јединство» човечанства. Као што европска «континентална» глобализација не може да успе без «уливања» духа европејства у грађане нове европске наддржаве, тако ни светски «пројекат» не може да заживи без религијског обједињавања човечанства, или барем његовог већег дела. Ново тело тражи нови дух, па макар га и «мајстори» скарабуџили од парчића постојећих вера, идеологија и мода

Поједини «секташки» мислиоци у протестантизму (и међу православцима постоје такви) имају страх од тога да ће тај будући «духовни» ауторитет бити католичанство на челу са папом. Овај страх је претеран, јер је и само папство већ онемоћало и на коленима пред ударима «унутрашње духовне глобализације» која долази из јачих центара политичке и идеолошке моћи унутар западног друштва. У данашње доба папство више није снага која може да иде насупрот цивилизацијским струјама, па ни да их озбиљније амортизује. То није ново стање – ова ситуација траје више од три века. Данас је римокатолицизам само један од слабије котираних идеолошких лобија који покушава да се у складу са «духом времена» убаци у сам центар глобалне моћи и утицаја, продужи себи живот и оствари жељену „духовну“ и финансијску добит. Тако католичанство у крајњој мери само даје озбиљну логистику силама глобализације којим је и само захваћено, али не може да пређе са нивоа «извођача радова» на ниво планера и «контролора». Они једноставно не могу да уђу у онај уски круг «заиста посвећених» моћника који заиста дрмају планетом, без обзира колико се неке папе или људи из врха католичке цркве високо котирали у глобалној хијерархији моћи или били звезде светских медија.

Не само да је папство престало да буде режисер тока историје, већ одавно нема ни једну од главних улога. Не потцењујући утицај и моћ папства у модерном свету можемо ипак рећи да је оно ипак другоразредни играч на светској сцени и да игра споредне улоге у представи под називом «Последња времена». Дакле, не сумњамо да у крилу католичанства има још оних који наивно верују да су они јако битни или да то могу постати, али је то ипак далеко од реалног односа снага.

НАГРАДА ПАПИ ЗА «МИНУЛИ РАД»

Нереална процена сопственог положаја увек води ка сујети и подложности условљавањима - управо тако је папство у модерним временима бивало по правилу изманипулисано од неких моћнијих и опаснијих кругова баш са причама у којима се прецењују његов значај у савременом свету. Познат је пример Папе Јована ИИ који је „одрадио“ и комунистички исток и латиноамерички југ за своје моћне западне савезнике, а да за то није добио скоро ништа осим ласкања и позитивних квалификација у глобалним медијима које су га претвориле у популарну фигуру. Папство деценијама гурало приче о европским интеграцијама, а при том није ни делом било битно у тој причи колико су у врху католичке цркве желели да верују или колико мисле неки овдашњи аналитичари попут Смиље Аврамов. На крају, када се жељена интеграција у великој мери спровела, католичанство није успело да изгура ни симболично спомињање «хришћанског наслеђа» (а под тим су углавном мислила на католичко, евентуално на протестантско, а никако на православно) у  Европском уставу који, хвала Богу, за сада није прошао, јер су се Французи у задњу моменат опаметили и гласали против њега.

Поједини наивнији или «купљени» католички мислиоци говоре да ће улога идеолошког стожера европских и глобалних интеграција (стара (не)“народна“ изрека гласи: «Од Мноштва Једно») припасти папи и католичанству. Њихов главни аргумент је то што је католичанство најцентрализованија и најбројнија западна парарелигиозна формација која на челу има једног човека, који је уз то и непогрешив, па ће се, мисле они, моћници овога света лако сложити да папи да првенство над осталим верским вођама. Један актуелни католички мислилац  каже да ће «касније и мудрије генерација свакако гледати на њега (папу Јована Павла) како његови савременици никад нису ни сањали. Јер, његова је визија. Јер његова је улога Слуге у Великом Дизајну.” (Martin Malachi, 1990, The Keys Of This Blood, str. 484) Он верује да ће следеће генерације боље вредновати улогу папства у плану глобализације света коју он назива Великим Дизајном, и да ће стога бити ваљда и битнија улога папства у свету.

У свету који све више постаје глобално село треба и један врач који ће у сладу са владајућом парадигмом, а и помало је критикујући (да се Власи не досете) и моралишући скрушено ломећи старачким ручицама, бити врховни арбитар, и то не само у верским питањима. Чарлс Рајс професор права на универзитету Нотр Дам каже: “Мора постојати неко осим власти и народа од кога ће и да добију интерпретације природног закона које морално обавезују. Пошто је природни закон Божји закон и пошто је Христос Бог, било би прикладно да тај врховни легални арбитар природног закона буде Намесник Христов на земљи...Потребан је судија у сфери морала и то мора да буде Христов заменик. Свако друштво, као и сваки човек, мора да има бога. То мора да буде врхунски ауторитет...”(Beyond Abortion, 1981).

Дакле, све је савршено јасно и логично - један свет треба једнога пастира, а ко би други био погодан и квалификован за то него Папа. Ем је «Христов заменик на земљи», а ем кооперативан са глобалним центрима моћи. Где ћеш боље – слуша што му се каже, а при томе још и важи за „непогрешивог“. На тај начин и његови налогодавци постају кроз њега непогрешиви. Он је, чини се, идеална особа за то јер представља и небеску божанску власт чији је официјелни представник на земљи. На директној вези са Богом јер се, није баш јасно због чега, сматра намесником Исуса Христа, а и са америчким председником, са којим је такође на директној вези, је на ти. «Јак» и на небу и на земљи – он се нуди као прави избор за глобалног првосвештеника.

Католичанство јесте активно учествовало у рушењу комунизма, и било јој је обећано да ће православни исток, или барем Украјина, бити мисионарска земља (терра миссионарис) на којој ће моћи слободно да прозелитски делује и «христијанизује» православце. Католичанство је како смо већ рекли, својом „тврдом политиком“ гушило слободарске покрете унутар католичке цркве у Латинској Америци који су претили да подрију ауторитет локалних елита у служби хегемоније капитала који углавном долази из САД-а. Папство је исто тако подржало амерички курс политике на Балкану подржавајући што јавно што тајно католичку Хрватску, али и муслиманску владу у Сарајеву. Ово прво је било логично, а ово друго је део прагматичног договора са «старијим партнером» из Вашингтона. За све то Ватикан није добило много, ни мали део онога што је очекивало. Тако се показало да није много профитирало од рушења комунизма, разбијања СССР-а и Југославије, у којима се здушно учествовало.

За сва ова дешавања се на западу и у Ватикану веровало да су од историјског значаја за стварање новог глобалног поретка и нове улоге папе у њему. Папа је ризиковао имиџ миротворца тиме што је тражио да се босански Срби бомбардују јер је то морално оправдано (Catholic World Report, Ignatius Press, San Francisco, CA). Тек са Папиним благословом, као некад у крсташка времена, НАТО је кренуо да бомбардује Србе.

Како се накнадно показало, опет су «савезници» изиграли папство које је сваким својим геополитичким благословом губило «кредибилитет» а да при том није добијало реалне геополитичке користи. Дакле католичанство ће бити награђено, оним чиме је православна црква кажњена – губитком утицаја у друштву (ма како привремени добици изгледали значајни). Они који контролишу модерне трендове и имају доминантну моћ у савременом процесу глобализације или презиру католичанство или га инструментализују зарад остваривања својих циљева. Као што се ислам користи као геополитичко оруђе у стратегији дестабилизације и доминације, слично се користи и католичанство на челу са «непогрешивим» папом. 

СВЕТАЦ НВО СЕКТОРА И СРБИ

За разлику од ратнохушкачког папе Јована Павла ИИ који је више пута тражио бомбардовање Срба и Србије, обични западни војници и генерали су се показали као хуманисти и хришћани. Канадски генерал Мекензи комадант УН трупа је за «игре око Сарајева» рекао: “Моја интерпретација догадјаја ће без сумње узнемирити неке од играча укључених у отимање за Сарајево. Иако ја разумем њихову фрустрираност, не могу да натерам себе да представим оно што сам видео на терену тако чисто да избегнем нервирање мојих критичара.” О чувеном масакру на пијаци је рекао: “Улице су биле заблокиране управо пред инцидент. Кад је мноштво било пуштено унутра и заузело места, новинари су се појавили али су остали на одстојању. Дошло је до напада, а чланови медија су били одмах на сцени. Већина људи који су били убијени били су такозвани ‘покорни’ Срби.(The Suppressed Serbian Voice, 1994, Los Angeles, CA 70). Није вредило што су неки поштени људи разобличавали овакве преваре, и што се писало како се ВЈ повукла из Босне, а Хрватске регуларне трупе учествовале у босанским операцијама (Time, Октобар 5, 1992, 21).

Покојном папи Војтили који је позивао на «хришћанско» бомбардовање Срба и Србије речима председнику Клинтону: "Требало би да бомбардујете Србе", као и онима који су га у Србији највише оплакивали (Б92, НВО сектор) није битна истина да је бомбардовање Срба 1994. и Србије 1999. било део плана и да су се правиле «намештаљке» попут Маркала и Рачка (који је сада коначно избачен из хашких оптужница и то што је скандалозно за судску праксу одлуком судија). Њих не занима то што је Мадлен Олбрајт претила новинарима да прећуте чињеницу да је САД у Рамбујеу “намерно поставиле услове више него што су Срби могли да прихвате.” “Србима је било потребно,” према једном службенику америчке владе, “мало бомбардовања да се освесте” (The nation, Jun 14, 1999, Rolling Thunder, Autor George Kenney, 50). Тако је већ првог јула 1999. USA TODAY (Kossovo's Plight Exaggerated, 1) објавила како није ни близу 100.000 убијених Албанаца о којима су непрекидно брујали западни медији, чак ни 10.000 иако је било и бомбардовања и сукоба на терену. Исто тако није било стотине хиљада заточених Албанаца. То  је било потребно да би се оправдало бомбардовање, или како каже један бостонски професор: “Да би била ова ствар оправдана морали су да оживе успомену...на холокауст (Barry, J. Thomas, E. Newsweek, Maj 15, 2000, The kosovo Coverup, New York, NY, 23-26). Око те медијске приче о «новом холокаусту» и Србима као «геноцидном народу» су се сложили католички, протестантски и јеврејски лоби и барем на српском случају остварили онај идеал «од Мноштва Једно».

На све то неки амерички аутори, мало склонији Србима или пак они који нису били обавештени о «новом курсу», кажу да су Срби зауставили напредовање Отоманског царства и спречили га да прегази Европу. Питају се да ли би било ренесансе или реформације да Срби нису заустављали муслиманске снаге током пет векова? Да ли би Хитлер добио рат да Срби нису задржали толике немачке дивизије у време кад је Стаљинград готово пао? То је вероватно била прекретница у Другом светском рату која је довела Хитлера до пораза. Хитлер је планирао да успостави хиљадугодишњи и Рајх, свету римску империју. (Los Angeles Times, Децембар 27, 1989, А14). Иако је ово можда мало претерано, говори о једном моралном нихилизму који влада у западној политици већ више векова. А корен тог макијавелизма је у католичком језуитском начелу да «циљ оправдава средства», тј. да наводно узвишен циљ оправдава сва расположива средства.

Када се узме у обзир улога католичке цркве у формирању и «духовном вођству» усташког покрета (Степинац је био душебрижник усташких формација), као отворено антисрпско деловање током ратних деведесетих година 20 века, онда су више него наивна српска очекивања од папе («помоћи ће нам око Косова»), како од оних који се декларишу као православци тако и од оних који су секуларни. Не треба ни избрисати вековима дугу стратегију покушаја, често и крвавих, покатоличавања православних народа од стране «црне интернационале» са седиштем у Ватикану. Те ствари се како каже патријарх Герман могу опростити али не и заборавити. Ко заборави те мученике на челу са оним из Јасеновца у име екуменског «братства и јединства» прави неопростив грех, као и српски комунисти под Титом.

Не могу се односи католичанства и православља свести на формално схваћена питања догми и неких разлика у богослужењу, када је реч о миленијумском одвојеном развоју који је довео до стварања две различите визије света, а по Јустину Поповићу и супротстављена погледа на свет («хуманистички и теохуманистички»). Са тим је у вези и схватање многих слободних духова запада који су углавном због католичанства и отпали од хришћанства, да је у Ватикану створена први и примарни тоталитаризам модерног света. Стога су многи православци али и међу онима који нису активни верници, постоји забринутост да ће наша страна у «преговорима о интеграцијама» чинити многе и претеране уступке и компромисе католичкој цркви. На тај начин се слаби и дели православни народ (зилоти ће ојачати) а при томе се «католицима помаже да остану у својим погрешкама, које су послужиле као разлог одвајања од Православне цркве, а касније и протестантског расцепа». Стога «православни немају разлога да убрзавају дијалог» (Announcement of St. Athos on Ecumenism), јер католици остају непопустљиви у вези папине непогрешивости. Стога свако ко форсира посету папе Србији и «почетак преговора о статусу Православља» само води новим поделама унутар православља. А на крају иако не и последње не треба заборавити ни чињеницу да се уливањем у ово и овакво «глобализовано» католичанство православље губи свој квалитет и потенцијално постаје подложно глобалистичкој «тајни безакоња» или «тријумфу нихилизма».