СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ У
ОЧИМА СВОЈИХ НЕПРИЈАТЕЉА II
(Једно поглавље из Књиге мржње)
Владика Николај и нацизам
Мука је доказивати очигледне истине, поготово када се то ради уз сазнање да они који подмећу клевете чине то свесно и намерно. Међутим, овај текст није писан због клеветника, него због обичног човека који је циљ пропаганде и који под њеним дејством може да наседне на, гебелсовски, хиљаду пута поновљену лаж, и да помисли да је то истина. Типичан случај пропаганде која је усмерена против Светог Владике јесте потпуно искривљење чињеница везаних за његово држање према нацистима и његово заточеништво током нацистичке окупације.
Владика Николај је, скупа са Патријархом српским Гаврилом, ухапшен по Хитлеровом наређењу, као антинациста који је стао на страну пучиста 27. марта 1941, кад је оборен пакт са Силама осовине. Николај је, под немачком стражом, држан у Жичи, Љубостињи и Војловици, а на крају одведен у Дахау… Међутим, о њему се упорно говори као о „симпатизеру Хитлера”. Једина основа за то је тенденциозно тумачење Владикиног говора из 1935. Кад се томе дода и фамозна и етикетирајућа оптужница за „антисемитизам”, добијамо стални повод за нападе на Жичког Светлосника. Зато треба да погледамо кратак преглед чињеница о овом проблему и да видимо о чему је реч, да ли у „грешном” Николају или у „истинољубивим” сведоцима.
Године 1935. (а то је била Светосавска година) Владика Николај је држао говор „о национализму Светог Саве” на Коларчевом народном универзитету. Беседећи о стварању националне Цркве, послу достојном „светитеља, хероја и генија”, Николај се осврнуо на трагичну судбину папистичко-протестантског Запада, који не зна за националну Цркву. Навео је да су се за такву цркву борили људи попут Јана Хуса, Блеза Паскала, Мартина Лутера, али да им та борба није пошла за руком. Сада се тог посла подухватио вођа Немачког народа, обичан човек, који је успео да нешто слично направи само од протестантског дела немачких верника, а велико је питање да ли ће уопште успети да подухват заврши. – Ето, то је све што је Николај тада рекао. Никаквих химни Хитлеру, никаквог величања фирера, никакве наде у то да ће он ослободити Европу, чак ни од бољшевизма (у то време су моћници са Вол Стрита помагали Хитлеров успон на власт, а Западне владе се удварале Фиреру који Немачку диже из пепела Вајмарске републике. Године 1936, сви спортисти Запада су се постројили пред њим у олимпијском Берлину). Није чак ни поменуо Хитлерово име. У свом послератном писму (20. 2. 1946, у Америци) Епископу Дионисију владика Николај вели: „Све што је речено и написано у 1935. години речено је у похвалу Светога Саве – Светитеља, генија и хероја, а не ма у чију другу похвалу. Јер и тад, Паскал и Хитлер послужили су ми само као примери неуспеха у сравњењу са сјајним успехом Светог Саве”.
Што се тиче ордена који је Николај добио од Хитлера, њега је бесмислено и помињати као знак блискости Светог Николаја Жичког са Фирером. Орден му је дат зато што је обновио битољско немачко гробље из Првог светског рата, рекавши да за Србе мртав човек више није непријатељ. То се десило много пре Другог светског рата и у околностима које указују на крајње уобичајену конвенцију у ономе што се сматра представљањем једне земље у иностранству.
Али, да видимо шта је Николај заиста мислио и сведочио о нацизму. У априлу 1939. године, говорећи о жељи да се на Западу поново створи рајх, овог пута Трећи, Николај подсећа читаоце на судбину прва два: Наполеоновог и Аустријско-пруско-талијанског, који је требало да се зове „Mittel-Europa”. „И Први и Други рајх су изазвали светске ратове – и пропали. Судбина Трећег рајха биће као и судбина прва два”. (Николај ово пише четири месеца пре Другог светског рата, који ће сломити Трећи рајх). Такође, у „Жичком благовеснику” број 2 за 1939, објављује текст „Наша осовина” (очито, асоцијација на „Силе осовине”, које су кретале у освајање света). На питање: „За коју си ти осовину: демократску или фашистичку?” – Владика Николај одговара: „Наша је осовина од Јегејског мора до Тихог океана, или од Солуна до Владивостока. То је појас православних народа, којим је подељена земља на две хемисфере, на Источну и Западну. Посматрајте ову осовину у светлости географије, и у светлости историје, и у светлости идеализма, па ћете сами видети, да тајна Божијег руководства светом почива на овој осовини. То је духовно-морална осовина, потребна целом свету”. И додаје писац уводника „Благовесника”: „Ова осовина не значи ни крвави шовинизам, нити бледи интернационализам, него баш оно што свима људима и народима треба”.
Владика Николај је за „Жички благовесник” преводио вести које су се тицале стања духа и морала широм света. Пошто је у то време Хитлер већ почео да прогони искрене хришћане, римокатолике и протестанте, а настојао да створи своју паганску, расистичку, аријевску „цркву”, Владика је објавио белешку „Храбри пастор”, која гласи: „Пастор лутеранске цркве Нимелер у Немачкој налази се већ дуже време интерниран у лагеру. О њему пишу као човеку јаке воље. У време рата борио се храбро као официр за своју отаџбину. У време мира борио се храбро за Хитлеров национал-социјализам. У време Хитлера борио се храбро за лутеранску цркву против немачких диктатора (подвлачење наше, В. Д.). Због овога је допао тамнице. Једнога дана обилазио је тамнички свештеник сужње у тамници, па наиђе на пастора Нимелера и упита га: „Брате, зашто сте Ви у тамници?” Одговори му Нимелер: „Брате, а зашто сте Ви изван тамнице?” Из тамнице он је писао својим пријатељима и присталицама: „Једно тражим од вас да не сустанете. Чују се гласови који хоће да нас убеде како страдање наше цркве јесте доказ да је она на неправом путу. Ми можемо одговорити, да су Апостоли посведочили супротно томе. Ми знамо да имамо истину, и ми је држимо”. Кад је овако храбар један протестантски пастор, како ли тек морају бити православни свештеници са пуном истином и са правилно уређеном националном црквом”, закључује Владика.
Владика Николај је био духовни инспиратор и благословитељ „Жичког благовесника”. Из броја у број објављивао је текстове теолога који су се бавили актуелним политичким приликама. Тако Љубомир Иванчевић у чланку „Цезар или Христос” вели: „Дакле, очевидно је да фашизам не може постићи измирење са Хришћанством. Ова се филозофија јавља као супротност Хришћанству… Или са Христом, или са Цезаром, трећег пута нема. Кроз фашизам поново васкрсава стари пагански свет, свет кога је сахранило Хришћанство пре двадесет векова, свет силе и насиља, свет Јулија Цезара, а не Апостола Павла”. Исти теолог у једном од наредних бројева критикује Ничеову идеологију рата. (Зар Свети Николај Жички Дарвина, Ничеа и Маркса није назвао „трима аветима европске цивилизације”, и зар Ниче и Дарвин нису претече Хитлерових идеја о надчовеку и биолошкој супремацији аријеваца)?
Занимљиво је напоменути да је тих дана, а поводом 550-годишњице Косовског боја, у Раваници (1939) Владика Николај изговорио беседу, у којој је молио све Југословене за слогу, и рекао: „Није ли боље живети са братом Хрватом у својој скромној кући него ли у палати туђинској?” Тада је, видећи шта се надвија над земљу, упозоравао да ћемо, ако не буде слоге у држави, доживети ново Косово, али неславно, Косово без победе духовне, „срамно Косово”.
Године 1940. Владика се обратио омладини Епархије Жичке речима: „Одбаците безбоштво и насиље, децо моја, као две највеће глупости у свету. То је најдужа школа, у којој сви људи, па ни сви хришћани, не још никако не могу да добију добру оцену. Пре неколико година одржао је говор на београдском универзитету онај чувени муж из Индије, Рабиндранат Тагоре. „Ја сам, вели, пропутовао сву Европу, и видео какав зао дух буја у њој”. Па је онда узвикнуо: „Ако се Европа не одрекне своје гордости и не поврати поштовању Бога, њена је пропаст и блиска и сигурна”. Ове пророчке речи једнога мудраца наше аријевске расе данас се исписују огњем и крвљу по европском тлу. Одступање од Христа као одступање од компаса завело је лађу драге Европе на погрешан пут. Још једном – дај Боже и последњи пут – пробају крштени људи старачке идеје, планове и амбиције прехришћанског света, добро опробане и преживљене на старом Балкану. И још једном, као и пре сто година, после силе Бонапартине, вратиће се река живота у своје корито, оставивши заразно блато на обалама својим. Тада ће крштени народи, постиђени, угрувани, преполовљени и осиромашени погледати болно једни у друге и рећи: Шта учинисмо? Остависмо Бога па идосмо за безбожницима и насилницима. Ходисмо за самозваним „месијама”, а правог Месију изневерисмо. Заиста без Њега могасмо учинити свако зло, али никакво добро”.
У рубрици „Зрнца” у истом броју, Владика Николај преноси ставове западних хришћана о рату против Хитлера, цитирајући председника САД Рузвелта, лондонског англиканског бискупа Фишера, надбискупа Јорка др Темпла, итд. Порука већине је била: основни узрок рата је грех. Треба се борити и против зла хитлеризма, али и против зла у својој души. У једном од наредних бројева „Благовесника” објављен је текст М. Гоговића „Хришћанство и савремени социјално-политички покрети”. У њему јасно стоји да „расно лудило и националсоцијалистички бес” не могу бити савезници Хришћанства, и да су фашизам и нацизам непријатељи, додуше перфиднији, Хришћанства, исто као што му је непријатељ и комунизам.
У јуну 1940. Владика Николај објављује текст „Опозиција Богу” у коме пише о Шпенглеровој и Достојевсковој визији пропасти Запада. Цео тадашњи рат, каже Свети Николај Жички, није ништа друго до последица устанка против Бога који је на Западу трајао 200 година. Учени Жички Епископ прати генеалогију западног слома, од уметности, преко философије до теологије, изврсно уочавајући нит „либералног хришћанства”, која је од Штрауса и Ренана водила ка Ничеу. У том тексту он говори и о присуству јеврејских атеиста, који су ратовали против Христа, али им даје само другостепену улогу: „Но било би смешно оптуживати Јевреје као главне кривце и проузроковаче модерног отпада од Бога и западног неопаганизма. Зар они, који нису били у стању да збуне и победе 12 рибара Галилејских, да буду у стању збунити и победити западно човечанство од неколико стотина милиона крштених душа?” Николај није веровао да је главни извор трагедије Запада у „јеврејској завери” него у отпадању од Христа умних синова Европе: Штрауса, Ренана, Ничеа, Дарвина и њиховом потоњем утицају. На крају, Владика Николај каже да се Запад може спасти само ако се искрено покаје, призна своје грехе и врати Богу.
У јулу 1940. Владика као уводник у „Благовесник” објављује свој текст „Палата од слонове кости”, у коме пише, на начин „Речи Србском народу”, о идолопоклонству таквој богоотуђеној култури: „Кад је култура циљ, онда је она идол. И рука Господња удара по њој, да би спасла достојанство човека. Култура као слушкиња Господња, као инструмент славе Божије, као видљиви израз вере, поштења, правде и доброте, није мрска Створитељу, нити је опасна по душу и достојанство човеково. Ради људи постоји свет, а не ради културе.”
У септембарском броју „Благовесника” Владика је дао да се објави текст „666 – број звијери из Откривења”, у коме се каже да се у нумеричку вредност броја Антихристовог, поред папине титуле „Vicarus Filli Dei” и псеудонима вође бољшевика, Лењина, уклапа и број презимена „Хитлер”. О томе је писао Бранко Ј. Крчум.
Дакле, за све три године излажења „Жичког благовесника”, који благосиља Владика Николај, ниједне похвале на рачун Хитлера и нацизма; напротив, само осуде те паганске идеологије која, као и комунизам, Европи не доноси ништа добро. А пропаст Европе је била заједничка тема свих виђенијих интелектуалаца старог континента уочи Другог светског рата. Није случајно Богдан Радица књизи разговора са највећим мислиоцима оног доба дао наслов „Агонија Европе”. У предговору тој књизи Радица, на основу својих разговора и сусрета са Гуљермом Ферером, Полом Валеријем, Томасом Маном, Бенедетом Крочеом, Андреом Жидом, Николајем Берђајевим, Хозе Ортегом и Гасетом, Жилијеном Бендом, Салвадором де Мадариагом, Ђованијем Папинијем, Жаком Маритеном, Мигуелом де Унамуном, Димитријем Мерешковским и другима, каже: „Стара Европа, дакле, умире. Ми њено умирање осећамо овде на Западу, у срцу старе Русовљеве Женеве, у сумраку Париза, у огњу Мадрида, у навалама Берлина и Рима, у мраку далеке и непознате Москве. Ми се налазимо на прекретници између два света, између прошлости и садашњости, на дохвату крваве будућности… Све је око нас опустело и сагорело. Једна стара Европа умире”. Пол Валери, кога Радица наводи, говорио је о „интелектуалном Хамлету” који целу Европу доживљава као гробље и утваре, и слути да ће се, у име прогреса, појавити „чудо анималног друштва – савршени и потпуни мравињак”.
Дакле, сви озбиљни умови прве половине XX века знали су да је стара хришћанска Европа умрла, и да наступа доба „нових варвара”. Свети Николај Жички у томе није изузетак, него правило, мада је пророчки још далековидији од других.
Једно занимљиво сведочење о односу Владике Николаја према Хитлеру и нацизму налази се у „Дневничким белешкама 1939–1941.”, које је водио политичар из доба Краљевине Југославије, министар без портфеља и министар правде у влади Драгише Цветковића, иначе професор Правног факултета у Београду, Михаило Константиновић. (Занимљиво је рећи да је он отац познатог писца „Филозофије паланке”, књиге која свим србофобима служи као доказ да су Срби, са својом културом, паланчани без далеких видика, неспособни за „Еуропу”. У тој књизи син Михаилов, Радомир Константиновић, Владику Николаја, уз Милоша Ђурића и Димитрија Митриновића, сврстава у панхуманисте, чија је мисао била повезана са паланачком филозофијом Духа – Рода…) О односу Николаја према Хитлеру и нацизму отац „Филозофа паланке” се упознао у јесен 1940. у манастиру Жичи приликом дугог разговора са Владиком („Политика” 13. фебруар 2000). Константиновић Старији бележи да му је Владика Николај говорио оштро против Хитлера, „бечког молера” и владе силе коју он спроводи. Био је одлучно против „императора” Хитлера. При крају сусрета, у Жичи, Николај је опет оштро иступио против хитлеризма.
У својим успоменама и новинар Милан Јовановић-Стојимировић бележи један сусрет Станислава Винавера и неког Немца, Винаверовог познаника, са Владиком Николајем на Охриду. Приликом разговора, Владика је показао изузетно познавање немачке историје и културе, као и савремене кризе немачког Рајха и друштва. Упозорио је свог саговорника: „Удаљавајући се од Бога, Немци иду једном великом националном ризику”.
А какав је био однос Владике Николаја према Тројном пакту и потписивању истог од стране намесништва кнеза Павла, то је добро познато. Сав Епископат СПЦ је био против приступања савезу са Силама осовине. Кнез Павле је покушао да убеди Патријарха Гаврила у неопходност таквог савеза, али Патријарх је био одлучно против. За 27. март 1941. сазвао је ванредни Архијерејски Сабор, са кога је упућено саопштење јавности да оно што је Влада урадила, потписавши Тројни пакт, „вређа част, славу и традицију нашег народа”. Сам Владика Николај је у Краљеву, још 26. марта поподне, саслушао пред својим Епископским домом демонстранте против приступања пакту са Немачком, Италијом и Јапаном, и рекао им да ће учинити све што је до њега да се пакт не прихвати. Тај став је заступао и на Архијерејском Сабору. Тих дана је Димитрије Љотић у свом отвореном писму, анализирајући стање у држави уз претпоставку да ће се Југославија под ударом Немаца и њихових савезника распасти, критиковао Патријарха Гаврила, Владику Николаја и Владику Далматинског Иринеја (Ђорђевића).
Одлучно се успротививши Хитлеру, Патријарх Гаврило и Владика Николај су себи запечатили ратну судбину: од тог часа, они ће нацистима бити непријатељи које треба држати под стражом. Тако се и догодило. Чим су Немци ушли у Србију, ставили су Владику Николаја под присмотру. Већ у априлу и мају 1941, када су вршили претрес манастира Жиче, обавештајни официри Хитлерове армаде су показали да сумњају у Николаја, али нису код њега нашли никакав компромитујући материјал. Владика је интерниран из Жиче у Љубостињу 12. јуна 1941, одакле је 28. августа 1941. био ухапшен у Крушевцу, и саслушаван. Немци су веровали да га могу приволети на сарадњу. Харолд Турнер, један од кључних Хитлерових људи у окупираној Србији, преко својих представника покушавао је да наведе Владику Николаја на „политичку пасивизацију”. Крајем октобра, четнички војвода љубостињски, подређен Кости Пећанцу, јавио је свом штабу у Београду да је Николај притворен од Немаца, јер је разговарао с партизанима код Краљева, молећи их да не иду у братоубилачку борбу с четницима.
Новембра 1941. немачки официр Тајхман дошао је код Николаја да би покушао да га придобије за сарадњу. Владика му је говорио о страдању Србског народа под влашћу Немаца, а Тајхман је доказивао како Немци не мрзе Србе, за које ће бити боље ако се помире са новим стањем на Балкану и у Европи. Средином децембра 1941. код Харолда Турнера су се састали важнији војни и полицијски стручњаци окупационе силе. Турнер је, на основу Тајхманових разговора са Владиком, рекао да „Николај још није напустио свој непријатељски став према Немцима”. Свом сараднику Мајеру је 31. децембра саопштио да „Епископ Николај треба бити смештен у једном православном манастиру у близини Београда, у интернацији”. Немци су, док је Николај био у Љубостињи, сазнали за његове симпатије према ђенералу Михаиловићу, а приликом претреса манастира Љубостиње у скровишту тавана једне зграде ван манастирске порте нашли су радио-станицу. У борби са Немцима погинули су шифрант, Епископов ђакон и један четник. Одмах после тога, под сумњом да сарађује с Дражиним штабом, Владика Николај је ухапшен и одведен у манастир Војловицу, где је смештен под сталну немачку стражу, а затим је ту доведен и Патријарх Гаврило.
У штабу Петог добровољачког одреда, под командом Марисава Петровића, дошло је до једног састанка за који су немачки шпијуни доставили да су „сви присутни најоштрије осудили прилике које владају у Српској Цркви и нису штедели на оштрим изразима”. О Владики Николају је речено ово: „Он се означује као демонска и несретна личност и његовом неразумевању, за чим се је заправо ишло у Југославији, приписује се највећа кривица за срозавање Цркве, с обзиром да он има огроман ауторитет у народу, који на њега гледа као на свеца, док он није ништа друго него један несретно несређен човек”. Марисав Петровић је рекао да је „Љотић тешко разочаран у Николаја, и да би га, и остале Епископе оптужио пред јавношћу, да није Николај задњи ауторитет који је још преостао и био морална подршка Цркве, па би нападом на њега Црква претрпела такав ударац, који у тадашњем стању не би издржала”. Петровић је подвлачио да „Љотић нема поверења у Николаја и да се само из тактичких разлога показује пред народом с њим солидаран”.
Епископ Жички Василије (Костић), тада јеромонах, био је с Владиком Николајем у Љубостињи из дана у дан и присуствовао Тајхмановом разговору са овим Светим Србином. Тајхман је Николаја наговарао да позове народ на покорност и сарадњу с окупатором, а Николај му је одговарао: „За све Немце мисли Фирер и сви га слушају. Срби су индивидуалисти. Свако мисли својом главом. Зато је било много политичких партија у старој Југославији. Ви мислите да сам ја популаран у Српском народу. Ако стварно то јесам, изгубићу сву популарност у народу уколико бих препоручио било какву сарадњу. Српски народ је слободарски народ. Зато се вековима борио да отера разне окупаторе и поврати своју слободу. Од вас Немаца зависи хоће ли Српски народ бити миран и лојалан или не”.
Када га је 1941. немачки крајскомандант у Крушевцу, иначе интелектуалац, који је схватио каквог човека има пред собом, обавестио да се спрема страховита одмазда у Краљеву због здруженог четничко-партизанског напада, Владика је покушао да интервенише и спасе људе од покоља, али немачки заповедник Краљева није хтео ни да чује, и наредио му је да се одмах врати у Љубостињу.
Боравак у Војловици био је, по сведочанству Владике Јована, синовца Николајевог, овакав: „Овде је био прави затвор: са сталном стражом, са закључаним вратима и прозорима, без права да се примају посете, па и пошта. Никоме нисмо могли писати и нико се нама није могао јавити. У почетку стражу су сачињавали један немачки војник и један агент (цивил) београдске полиције. Доцније су агента заменили немачким војницима, јер нису имали вере да агенти врше посао добро. После тога стража је била састављена од три немачка војника, и тако је остало све до краја апса у Војловици”.
Године 1943. ђенерал Милан Недић дошао је у Војловицу да разговара са Патријархом Гаврилом, нудећи му да изађе из заточења, преузме кормило Србске цркве, сазове ванредни Сабор и настави са нормалним радом, под условом да Сабор осуди комунисте. Владика Николај, кога је Патријарх питао шта да ради, рекао му је да он, као Епископ Жички, не може да дође на тај Сабор, јер: „Ако се тај планирани Сабор и сазове, а ја на њега дођем, ја морам са болом и револтом да жигошем недела немачке војске у Жичкој Епархији. Побили су ми пола Краљева, попалили Горњи Милановац, побили многе монахе и монахиње и свештенике по читавој Епархији, порушили цркве, манастире. А ја то не смем да урадим, него треба да правим лицемерно, насмејано лице. Народ би с правом могао да ме каменује на Теразијама… Не смеш Недића нипошто назвати Председником владе, јер ми имамо свога легалнога председника владе у Лондону… И треће, што се тиче онога, чини ми се, најглавнијега захтева Недића, да сазовеш Сабор Архијереја Српске цркве и да тај Сабор изда проглас против Комунистичке партије, сматрам да би и једно и друго било велики промашај и твоја неопростива грешка. Врло је опасно да Црква издаје прогласе против једне политичке партије, па у овом случају против Комунистичке партије. Цркве се не тичу партије и партијски програми, Цркве се тиче само да ли партије проповедају безбоштво или не. Ми смо, дакле, против безбоштва, па било да оно долази с лева или с десна, односно, ми смо и против Хитлерових безбожника исто као и против Совјетских”. Владика Николај, на захтев Патријархов, саставља одговор Недићу, у коме каже да је СПЦ „увек била, јесте и биће против сваке разорне акције, која у атеистичком бесу насрће на Српски народ с намером да га упропасти морално и физички”. Патријарх је тражио да се Цркви омогући канонско функционисање, да би могла да се придружи „напорима свих родољубивих Срба у заштити и спасавању свог благочестивог Српског народа”. Овакав став није био прихваћен од Немаца, и Николај и Патријарх су остали интернирани у Војловици, до одвођења у Дахау (14. септембар 1944).
Како су Владика и патријарх живели у Дахау? По сведочењу Бранка Ђорђевића, бившег шефа кабинета патријарха Варнаве, објављеном у „Гласнику” СПЦ (1/1946), Србски Епископи су, скупа са још педесетак угледних заточеника из свих крајева Европе, били смештени у тзв. „почасне бункере”. У чему се почаст састојала? „Они су могли носити и своја одела, нису били обријани ни ошишани, и нису гоњени на рад, али зато из бункера и једног врло уског дворишта ограђени високим зидовима са жицом и струјом, нису могли нигде изићи”. То је та „почаст” која им је указана од стране Трећег Рајха! Са њима је, у истом статусу, био и један француски надбискуп. А каква им је била храна? Владики Јовану патријарх Гаврило је после Другог светског рата причао: „Да ми није било онога твога монгола (Николаја, кога је тако звао због тамне боје коже), ја бих умро гладан. Он ти се одлично сналазио и просто ме неговао у Дахау”. (То би Мирко Ђорђевић могао да припише добрим Николајевим везама са Хитлером лично, зар не? Јер, чим га је Хитлер ставио у „почасни бункер„у Дахау, па се Николај чак и „сналазио” за храну… нису ту чиста посла!) Зна се, међутим, да су и Николај и Патријарх били подвргавани не малим понижењима од немачких стражара у логору Дахау, због чега су обојица и оболели.
Пошто су „објективни” истраживачи Николајевог лика и дела сумњали у то да се Николај икад одрекао својих „симпатија” према Хитлеру, за крај, после свих извештаја о страдању Жичког Владике, помињемо и његову књигу „Земља Недођија”, објављену после Другог светског рата. Главни јунак књиге је четник Спасо Спасовић, војник Дражиног команданта Кесеровића, који је заробљен и одведен у концентрациони логор. У лику овог човека испричана је целокупна прича о србском националном отпору нацистичкој окупацији, али и нешто много дубље – дата је критика сваке утопијске мисли која би, на овој грешној и јадној планети, хтела да створи „Нови светски поредак”, без Бога и против Бога. Ту Спасо Спасовић говори о нацистичкој свастици, „сломљеном нехристовом крсту, који етички стоји ниже и од полумесеца”, о томе да „сваки вођ једног крштеног народа који одбацујући Христа хоће да усрећи свој народ, води свој народ не у земљу среће но у Земљу Недођију”. Обраћајући се нацистима – иследницима, који га муче зато што се наводно радовао Хитлеровој смрти (кад се пронео глас да је убијен у атентату 1944), Спасовић им вели: „За циљ зидања узели сте подземну Валхалу, место небеског раја, а за вођу кесара, уместо Христа. Снове и фантазије прогласили сте стварношћу, а божанску стварност фантазијом. И са таквим, тобож новим појмовима, а у ствари извученим из старих тевтонских гробља и римских рушевина, ви сте покренули немачки народ у Земљу Недођију, то јест у бој за остварење земаљског раја, проширењем свога простора, подјармљењем или истребљењем осталих народа. У ове подјармљене народе, намењене истребљењу, спада и мој народ. Нисам ја, господо, обожавалац мога народа, те да би био слеп за његове мане и грехове. Но у часу када неко смртно страда, нечовечно би било говорити о његовим манама и греховима. А мој народ самртно страда. Чак и окрутни Римљани, Пилат и његов капетан Голготске страже, имали су само похвалне речи за највећег страдалника… Шта дакле можете очекивати друго до казну Божију? Ударили сте на Истину, и Истина ће се осветити за себе и своје”. И тако је и било. Јер, Христос је Истина.
Уместо епилога
„Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем… Они су место мене исповедили грехе моје пред светом. Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати себе самог. Они су ме мучили онда, када сам бежао од мука. Они су ме ружили онда, кад сам ја сам себи ласкао. Они су ме пљували онда, кад сам се ја гордио собом. Благослови непријатеље моје, Господе, и ја их благосиљам и не кунем. Кад сам се ја правио мудрим, они су ме називали лудим. Кад сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу. Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину… Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна. Јер зна син да му се непријатељи не могу дотаћи живота. Зато слободно корача између њих, и моли се Богу за њих”.
Тако је писао Владика Николај у својим Молитвама на језеру. И није само тако писао, него је тако и осећао, тако се свим бићем Богу молио за увредиоце своје и за све који су га мрзели и покушавали да уклоне из јавног живота. У „Жичком благовеснику”, објављеном уз Часни пост 1940, налази се и овакав запис: „Поводом пашквила које су се појавиле против нашег Епископа неки свештеници и световњаци послали су нашој редакцији чланке и дописе у којима се са гнушањем те пашквиле обеснажују и износе се скривени подстрекачи, који то све финансирају. Ми жалимо што те чланке не можемо штампати. Ни Епископ нам то не препоручује. У разговору са Епископом Николајем он нам је рекао: Ми православни свештеници морамо бити позитивни и конструктивни, ако икад то нарочито у овом времену. Не смемо трошити ни време ни снагу на ствари негативне и деструктивне. Што се мене лично тиче, ја се радујем што сам могао бити користан и мојим непријатељима, писцима ових пашквила, бар материјално, кад нисам могао духовно. Јер грдећи мене они добијају за то паре, те се хлебом хране”.
Од ове изјаве до данас прошло је 63 године. И непријатељи Николајеви, то јест, непријатељи Христа Богочовека, Чији је Николај Угодник, и даље зарађују на Жичком Светлоснику, ружећи и грдећи све његово и Христово добро у Србском народу, настојећи да то уклоне из свести Срба. У недавном извештају Хелсиншког одбора за људска права у Србији, тзв. „невладине организације” која се свим силама труди да докаже како Србијом влада нацизам, истиче се да је „српски национализам кроз конфузијску и дубоку фрустрацију добио само нову форму и окренуо се новим идеолошким изворима”… Поред осталих, по овим нарученим извештајима, ти извори су: Владика Николај и Отац Јустин. Као симпатизер Владике Николаја помиње се чак и Добрица Ћосић, али и Душан Батаковић, наш амбасадор у Атини. О СПЦ се вели да има „изузетно значајно место у промовисању српског национализма, који се дефинитивно учвршћује као нова доминантна идеологија. У њој централно место заузимају идеје и вредносни систем Николаја Велимировића, Димитрија Љотића и Јустина Поповића. Та идеологија и тај вредносни систем већ су ушли у уџбенике” (Које?).
„Хелсиншки” убоги галиматијас, прављен по старом комунистичком обрасцу напада на „србски национализам”, сведочи о једној ствари: „невладине организације” се плаше чињеница да се омладина све више окреће Богу својих отаца и Цркви Христовој, а то значи и Светом Николају Жичком. Због тога они отворено позивају тзв. „међународну заједницу” (еуфемизам за избациваче уранијума на просторе Србског народа године 1995. и године 1999) да се обрачуна и са тзв. „либералним национализмом”, јер „Србија нема снагу и потенцијал да се сама избори са новим таласом популизма и национализма”. (Демократија мора доћи, као и 1944, на тенковима: она стара на тенковима совјетским, иза којих су ишли очеви данашњих првобораца „грађанског друштва”, а ова нова на тенковима америчким, иза којих смело ступају деца партизанских генерала, убица и удбаша, служанчади Јосипа Броза). Један од најважнијих закључака Хелсиншког одбора је да се хитно мора створити „нова елита” тако што ће се изменити наше основно и средње школство…
Наравно, непријатељи Крста Христовог не знају да, како пева Владика Николај, Крст је сила и знамење. Срби су преживели и Турке, који су им децу одводили у јаничаре; преживели су и Латине, који су им, као Пилипенди, нудили да промене веру за вечеру. Преживели су и Југословенство пре Другог светског рата, када су им одузимали национално име и покушавали да наметну конкордат са Ватиканом; преживели су и нацисте и НДХ-зију; преживели су Тита и Милошевића, а преживеће и „Хелсиншки одбор за људска права” и њему сличне организације, које зарађују за живот пишући о силним „опасностима” које нам прете од Владике Николаја и Оца Јустина. Јер, Срби су, иако грешни, иако понижени, иако свесни својих слабости и пропуста, ипак народ Божији, народ Светосавски и Светониколајевски.
Слава Светог Владике Николаја рашће све више. Непријатељи Христови су, кад су видели да никаквим средствима не могу да спрече дело Богочовеково, узвикнули: „Гле, ништа не помаже. Сав свет оде за Њим” (Јн 12, 19). Тако и непријатељима Николајевим, за чије се покајање он сада моли Господу, ништа не помаже! Све оно најбоље код Срба оде за Николајем, који оде за Светим Савом и Светим кнезом Лазаром, који одоше за Христом, Распетим и Васкрслим. У знаку Крста и Васкрсења је и сав лик и дело Владике Николаја Охридског и Жичког.
Март 2003
