Momčilo Selić
O JEDNAKOSTI

Rat u Kosmosu nije između dobra i zla, koliko Soja i Nesoja.

Zlo, ponekad od Soja iz nužde počinjeno, manje ruži, obeščašćuje i usmrćuje od dobra kojim se ponekad služi Nesoj.

Laž, kojom Soj ponekad ublažuje bol ili porugu Postanja, manje šteti od istine kojom Nesoj uvek ubija, čereči ili unakazuje.

Bog je, ne zaboravimo, Gospod, a valjan čovek gospodin.

A Nesoj je ološ, svetina, furda.

Gospod i gospodin su ličnosti, a ološi u najboljem slučaju pojedinci u potrazi za horom – ne bi li se kreketom sporazumevali, tiskom i vikom nadglasavali, linčom ubeđivali.

Jednakosti između otmenosti i niskosti zato ne može biti, još manje između bića i znanja, a ponajmanje između života i veštine. Kad je Aristotel pitao darovitog Aleksandra zašto ne vežba više sviranje, budući velikan mu je kazao: – Da se ne bih izveštio.

Razgovora između nejednakih zato nema, i stoga kosmički Rat. Jer, sebi priznati svoje stanje Nesoj može taman koliko i gospodin sramotu. “U dobru se ne ponesi, u zlu se ne ponizi!” kažu Srbi. Samo ništaci kliču nad palim neprijateljem, i ridaju nad izgubljenim saborcem; Srbi protivnike poštuju i kad nisu toga vredni, zahvaljujući Gospodu na danima provedenim među Ljudima na Zemlji.

Zlobom, zavišću, ljubomorom i pizmom ispunjava Nesoj svoj duh i dušu; radošću i zbog tuđe lepote, hrabrosti i otmenosti uzdižu se plemići.

Otimačinom, krađom i sticanjem, Nesoj se ubeđuje da je čemu, dok Soj sebe i druge oseća, svestan da sem časti, iz života nema šta poneti. Nesoj stalno računa, vaga, prebrojava se i projektuje; ranama i milošću, Čovek razgovara sa svetom i Bogom. Ništaci Gospoda ne priznaju budući da Ga nisu videli, s Njim se nadmudrivali ili nadgornjavali. A vlastela se uvek svrstavala u niz, Marko Miljanov govoreći: – Ima bolji čovek od mene, i zove se Miljan Vukov!

Ništaljudima nema boljih, još manje dobrih. Mrtvima priznaju što ne opraštaju živima; očnjakom na tuđi grkljan zbog ordenja, nagrada, titula i zvanja, podsmevaju se sebi sličnima.

A Marko Miljanov Popović umro je skroman, znajući gde je sve podbacio. Kao i mi stupao je Otkrovenjem: odrekavši se sebe mnogi ga behu izdali, a Otadžbinom behu mu zajahali kukavci kakve u kuću ne bi pripustio.

Ali, sva su vremena Poslednja: nema nam popravnog, ma šta verovali budisti ili hindusi. Jer ne dobija se život na probu, budući da je i Otkrovenje samo bljesak, a mi njime zatečeni kao begunci od lave. Nema, naime, jednakosti, u smrti koliko ni u životu. “Beskrajne su ljudske potrebe!” pokušavao je i sebe zato da ubedi moj otac, nekadašnji partizanski komesar. Jer i njegova, konačna, potreba bila je da pred sobom, preda mnom, i nepriznatim Bogom, ostane gospodin; laž da niko nije heroj svojoj ženi (ili porodici) davno je raskrinkana, uz ostale dosetke sofista.

Gospodin nije uloga niti poza, već oblik postojanja.

Čitavih je i naroda koji gospodstvo ne priznaju jer ga ne poznaju niti prepoznaju. Rugači, pučke nacije, svesni su samo htenja i nužde; “Svako ište poštovanje!” kaže mi ćerka, gimnazijalka, našta je podsećam da ga valja i zaslužiti.

Jer obraćajući se i nepoznatima sa “gospodine” ili “gospođo”, mi im pružamo priliku. I nedostatnima se tako javljamo, lažući sebe više nego njih, budući da je ovaj svet, očigledno, tolkinovski naseljen čovekolikim bićima. Zapovest na uljudnost pri saživotu s njima nužna je, pretpostavljam, s neke utakmice možda i Bogu nemile. Jer, sumnjam da bi nas On tek tako bacio među Njih, bez mogućnosti da Im prepoznamo lik. Mimikrija ljudskosti potrebna je, očito, Nekome; trajna i bespoštedna, ta borba mimo rvanja sa sobom, i kosmosom kao duhom i tvari, ne služi na čast nikom. Kuditi rimsku arenu a nju prihvatati licemerno je; zvati one koji to nisu ljudima, kao i nekad znači lagati sebe i druge zaista bezočno.

Opšte nečoveštvo, međutim, ne daje nam pravo na gordost, bahatost, oholost ili ubistvo. Guje i akrepi, aždaje i lešinari, preživari i svinje, ribe i ptice deo su mašte Tvorca – s kim bi se ogledali da nije Njih? No, zašto povećavati hendikep prilaženjem poskoku kao blavoru?

Miloš Obrenović, kažu, nije debelima dozvoljavao nikakav ozbiljniji položaj u Srbiji, govoreći: – Di je on za vlast, kad ni lebu da odoli!

– Ja da uvodim plemstvo? – rugao se, takođe – pa ti da budeš Grof Šarov, a onaj Baron Kulov!? Kod njega, javna scena nalik današnjoj nije mogla proći. Opasnost, i od soja i od nesoja, prepoznavao je fiziognomijski; mada nikakav karikaturista samaštenija je prozivao, gorštak poreklom iz Raške.

Tekućim Otkrovenjem, ujednačavanje svega i svakog se ubrzava. U medijima, stavovi poprimaju veći značaj od činjenica: od Kiplingove šale o majmunima koji svako jutro glasaju da Sunce izađe, do povlađivanja ili snishođenja novinarima nema velike razlike. Nažalost, mnogi lumeni i jesu zamenljivi; samo se u sportu, zasad, zadržalo pravo kadrih i najboljih da to budu bez isprike.

Poseban vid ujednačavanja stigao nam je i s internetom; takvu vrstu razgovora verovatno ni atinski demagozi nisu imali na umu. Jer, u Periklovoj Atini, tridesetak hiljada punopravnih građana poznavalo se sa agore ili bojnog polja, svesni svojih mana, vrlina, porodica i predaka; na internet forumima, kao za mletačkih maškara, pseudonimi se prepiru bez obzira na starešinstvo, iskustvo, sposobnosti ili vrlinu. Stoga, nije ni čudo da su zaneti pojmovima a ne životom. Za njih, zatočnike virtuelnog sveta, istinski kao da nije odviše bitan, budući da se ne da delete-ovati.

Đavo je, znači, samo Nesoj; Prokrustova postelja mora da je uglavnom bila kratka. Jer, istezanje još niko nije preživeo dok sečenje jeste, naročito nogu. Jednakosti teže samo nedostatni, dok se ljudi dive i diče boljima od sebe, u njima nalazeći smislenost sveta. Naime, i daltonisti se mogu radovati saznanju o bojama, i nadi da će ih videti, makar u Onokraju.

Srpski list

http://www.srpskilist.org