Tomas Fleming

Čikago

SAMOUBISTVO ZAPADNE KULTURE

(Simpozijum Srbi i Zapad, Beograd, januar 2000)

Pred kraj hladnog rata francuski publicista Žan Fransoa Revel objavio je poznatu knjigu Kako propadaju demokratske države.Ravel je, uk­ra­tko rečeno, izneo tezu da pohlepni Zapad nije sposoban da razume ideo­lošku snagu komunis­tič­kog totalitarizma i da zato sarađuje upravo s onim snagama koje žele da ga unište.

Tu slabost Zapada dobro ilustruje anegdota o Lenjinu i konopcu. Kada je Lenjin zapretio da će obesiti zapadne kapitaliste, jedan komunista ga je upitao: Gde ćemo naći konopac? Lenjin mu je odgovorio: Zapad će nam ga prodati! Kad je isti, nesumnjivo veoma smeo čovek potom pitao: A gde ćemo dobiti novac kojim ćemo kupiti konopac? – Lenjin mu je uzvratio: Zapad će nam ga pozajmiti!

Džems Barnam je napravio sličnu analizu u svojoj knjizi Samoubistvo Zapa­da.Bernam je bio najistaknutiji pristalica Lava Trockog u Americi pre nego što je postao vodeći američki antikomunista. Bernamova analiza je u znatnoj meri isprav­na, ali i nepotpuna; ako malo dublje zađemo u prob­lem, zaključićemo da zapadna slabost potiče iz društvenog i ekonom­skog sistema koji američke i zapadnoev­rop­ske vođe žele da odbrane. U srži li­be­ralne demokratije postoji uverenje da su svi narodi istovetni. Kao što su svi pojedinci jednaki u principu i mogu se takmičiti na tržištu za uspeh, tako i svi narodi, sve religije, sve kulturne tradicije moraju biti slobodne da uđu na tržište ideološke konkurencije.

Adam Smit je sproveo formalnu sintezu ove filosofije - čije pravo ime je liberalizam – prvo u svojoj knjizi Teorija moralnih osećanja i kasnije u Bogatstvu naroda.Premda je ova knjiga izdata 1776, na početku američke revolucije, Smitovi principi vode poreklo od Xona Loka, Dekarta i Mon­tenja. Može biti da su Lok i Dekart sebe smatrali hrišćanima – ali, kao što nam Sveto pismo kaže, poznaćete ih po plodovima njihovim, a otrovna voćka liberalizma ne raste na drvetu života, nego smrti. NJene grane su revolucije – engleska, francuska i ruska – ali njeni koreni, pre­ko epohe Prosvećenosti, silaze duboko u sunovrat pakla.

Podsetimo se da je osnovna svrha Prosvetiteljstva bila stvaranje inte­lektual­nog pokreta za uništavanje hrišćanstva. Francuski enci­klo­pe­disti i njihovi nasled­nici želeli su da umesto Svete Trojice uspostave jakobinsko trojstvo: liberté, égalité, fraternité – sloboda, jednakost i brat­stvo. Dostojevski je razumeo tu istinu još pre sto petnaest godina. Fran­cuska sloboda, napisao je u Zimskim beleškama, pripada samo boga­tima. Ko god nije milioner – nije čovek koji radi šta hoće, nego je čovek s kojim bogati rade šta oni hoće. Jednakost, prema Dostojevskom, bila je uvreda Francuzima, a bratstvo je Zapadu glavni kamen spoticanja. Jako­bin­sko troj­stvo je doktrina zmije koja obećava Adamu i Evi da će postati slič­ni bogovima ako budu neposlušni svom Tvorcu i ispruže ruke ka voću zabra­njenog znanja.

U potrazi za ravnopravnošću među ljudima, savremene države su pot­kopale autoritet porodice, vodile su rat protiv crkve i izrugale su se svakom principu moralnosti i zdravog razuma. Kao zamenu za božanski zakon i za mudrost ljudskog iskustva modernici su izmislili besmislenu teoriju tobože prirodnih i univerzalnih ljudskih prava.Za nasilnu primenu ovih izmišljenih prava oni su prekršili svaki moralni zakon poznat civilizovanim narodima, kao što dokazuju ruševine Beograda i Novog Sada.

Zapadnom načinu života ipak moramo upisati važne vrline u zaslu­gu. Vlada­nje sobom, marljivost i moralna nezavisnost stvorile su poli­tič­ke institucije koje isti­ču ličnu odgovornost. U decenijama posle komu­nističke revolucije, koja je uniš­tila prvo Rusiju a onda i satelitske drža­ve istočne Evrope, demokratski Zapad pos­tao je svetionik nade onim narodima koji su trpeli nečovečno tlačenje. U među­vre­menu ti su narodi pre­videli moralnu dekadenciju Zapada, koja je počela dugo pre ruske revo­lucije.

U toku hladnog rata raznovrsni politički sistemi Evrope i Ame­ri­ke strpani su u isti koš pod imenom "zapadni demokratski kapita­li­zam." Tvorci liberalnog antikomunizma su želeli da uspostave zapadnu ideo­lo­giju kao protivtežu marksiz­mu pod geslom demokratska samouprava i eko­nomska sloboda.Nažalost, sistemi koje su izmislili nemaju veze ni s demo­kratijom ni sa slobodnim tržištem. Pre nego što nastavimo, dozvo­lite mi da uklonimo izvesne zabune koje postoje u vezi s ovim terminima.

Demokratija je grčka reč koja znači vladavina naroda nad samim sobom, ali naravno ne sveg naroda: žene, deca, stranci i robovi nisu posedovali politička prava. Iako su grčke države imale izbore Grci ih nisu smatrali za osnovu demo­kratije. Znali su da bogati i snažni politi­čari uvek mogu da kupe ili prinudom kon­trolišu glasanje. Glavne insti­tucije atinske demokratije bile su, pre svega, skupština svih državljana koja je usvajala zakone, objavljivala ratove itd; porote koje su bile birane žrebom; i arhonti, činovnici koji su takođe birani žrebom i predstav­ljali atinske "deme". Deme su bile, s jedne strane, teritorijalne jedinice, s druge strane, po­rodična bratstva. Ovo treba podvući: iako je Atika – atin­ska teritorija – bila mnogo manja od Crne Gore ili Bosne, njen poli­tički sistem je bio decentralizovan kao Švajcarska Konfederacija ili kao rana ame­rička federalna republika, pre sto pedeset godina.

Ovaj decentralizovani i demokratski sistem koji su uspotavili mali gradovi stare Grčke potpuno je suprotan ogromnim birokratijama koje upravljaju Sje­dinjenim Američkim Državama i zemljama Evropske Unije. Prema starim Grcima porodica i lokalna zajednica su bile osnova sveg druš­­tvenog života. Međutim, da­naš­nje zapadne države vode rat protiv porodice i svake autentične zajednice – bilo etničke ili verske. Uniš­te­nje Srba u Krajini i na Kosovu potpuno je u duhu politi­č­kih sistema u NATO zemljama. Krajnji ishod pokušaja da se stvori Novi svetski poredak jeste prevođenje principa državne i antihumane birokratije na glo­bal­ni nivo. U ovom smislu zapadna demokratija je samo paravan za novu vrstu plu­to­kratije moćnih i bogatih. Novi svetski plutokrati nemaju vernost ničijoj porodici, nikakvoj crkvi, ni jednom narodu.

Ako Srbi žele demokratiju, neka se ugledaju na demokratiju stare Atine ili na ranu američku republiku koju su stvorili Vašington i Džeferson. Osim primera drugih naroda, Srbi treba da se podsete i sop­st­venih tradicija. Srbi ne mogu da nađu model autentične samouprave u veli­­kim zapadnim državama čija je nazovi-demo­kra­­tija isto onoliko stvar­­na kao što je bila i takozvana narodna demokratija u komunizmu.

Amerika se ubrzano pretvara u plutokratiju, ako se u nju nije već pre­tvorila. Termini kao što su privatna inicijativa i slobodno trži­šte koriste se dosta neodre­đeno da prikriju lager međunarodnih korpo­racija koje pokušavaju da kontrolišu globalnu ekonomiju. Ni Adam Smit ni Džon D. Rokfeler nisu stvorili slobodno tržište, koje je maltene uni­ver­zalna osnova ljudskog života u svim političkim siste­mima, kako u mo­nar­­hijama tako i u demokratijama.

Svaki pokušaj gušenja ekonomske slobode, kakvo su vršili komu­ni­sti, pruža porazne rezultate: ekonomsku propast i korumpiranje društve­nog života. Ne samo komunističke države nego i mešoviti ekonomski sistemi u Skandinaviji i Velikoj Britaniji slabe stvaralačku energiju i potkopavaju institucije društva. Kad država snosi odgovornost za vaspi­tanje dece, kao u Švedskoj, zašto bi čovek i žena želeli brak?

Ekonomska sloboda je osnova ljudskog dostojanstva. Njeno gušenje u ko­mu­nizmu imalo je za cilj uništenje dostojanstva. Na Zapadu, s druge stra­ne, koji je navodno sav posvećen ekonomskoj slobodi, vlade regulišu celo­kupnu privredu u korist najvećih korporacija a na štetu svih drugih. Pod pogrešno nazvanim spora­zumima o slobodnoj trgovini i pod okriljem Svetske trgovinske organizacije vodeći ljudi u multinacionalnim korpo­racijama guše konkurenciju i uništavaju manje ekonomske zajednice, kao što su suverene države. Drugim rečima, ta klika, umesto slobodnog tržiš­ta uspostavlja svetsku ekonomsku birokratiju. Ako i ne uspeju da podmite ili zastraše jedan mali narod, mogu uvek da se oslone na NATO trupe i rakete.

Srbiji i Crnoj Gori zasigurno treba slobodna privreda. Međutim, treba da sebi traže bolje uzore – možda švajcarske ili američke poslovne ljude iz starih vremena, koji nisu pravili pare tako što bi kontrolisali državnu vlast i regulisali tržište. Današnji međunarodni finansijeri – recimo, Boris Berezovski i Ðerđ Soroš – imiti­raju sredstva koja je ko­ristio jedan Armand Hamer. Hamer nije stvorio ni jedan proizvod, nije prodavao svoju robu jeftinije od drugih. Hamer je u stvari bio komu­nista koji je naučio svoje metode u Rusiji, gde mu je Lenjin dao trgovačke mono­­pole. Primenio ih je potom i u Libiji i u Americi. On i njegovi nas­led­nici shvatili su da uspeh pripada onome koji zna kako da podmiti i pri­dobije one koji imaju vlast.

Neki američki političari pokušavaju da uspostave monopol nad kas­pijskom naftom. Oni su uspeli – uz pomoć Medlin Olbrajt – da navedu Me­đunarodni mone­tarni fond da poništi zajam od 500 miliona dolara, koji je Fond bio spreman da odobri Rusiji. Ko su investitori i partneri u ovoj raboti? To su Xejms Bejker, Zbig­njev Bžežinski, Robert Štraus, i drugi vodeći savetnici ranijih američkih pred­sed­nika. Ruski finansijski sistem je bez sumnje korumpiran, ali ruski gangsteri samo imitiraju među­na­rodne finansijere koji kontrolišu američku vladu. Postavši bogati pljač­kom i prevarom, ti se finansijeri predstavljaju kao međunarodni fi­lan­­­tropi.

U sistemu istinske demokratije, prema američkom predsedniku Toma­su Xefersonu, država ostavlja ljude na miru, i to ne samo kao pojedince. Demokratska vlast ne meša se u poslove porodica, verskih institucija, sin­dikata, i drugih zajed­nica. Demokratska vlast ne može da planira veš­ta­čko narodno jedinstvo kakvo su zaveli italijanski fašisti; ne može gušiti narodnu veru kako je to činio Staljin; ne može premeštati etničke grupe, niti menjati unutrašnje granice, niti usvajati zakone koji koriste nekoj etničkoj manjini na štetu većine, kao što se danas radi u SAD u ime manjinskih prava i kao što se radilo u bivšoj Jugoslaviji kao sredstvo suzbi­janja rodoljubivih snova srpskih. Takvi trikovi, ma kakvim slatkim imenima ih nazi­vali, nemaju veze s pravom demokratijom. Treba ih rask­rinkati i pokazati šta su u stvari: oruđa političkog sistema koji cilja na totalnu vlast nad ljudskom rodom.

U Sjedinjenim Američkim Državama ovaj revolucionarni projekat počinje kada i marksistička revolucija u Rusiji. Tridesetih godina XX veka američke vođe su uspostavile sopstveni nacionalsocijalistički re­žim koji je išao paralelno s režimi­ma u Italiji, Nemačkoj i Rusiji. Među­tim, američka ideološka država se razlikuje i od nacističke Nemač­ke i od staljinističke Rusije u jednom važnom pogledu: ona se ne oslanja na prinudu, na noćna hapšenja i konclogore. Američke vođe više vole nena­silna sredstva i bezbolnu kontrolu. Oni shvataju da potrošačko društvo, seksu­al­na revolucija, medikamenti za smirivanje i komercijalna televizija mogu potko­pa­ti karakter naroda brže nego tehnike prinude korišćene u tvrdo-totalitarnim drža­vama.

Stoga je sistem državnog obrazovanja rekonstruisan tako da mladima name­će zvaničnu ideologiju. Nadležnosti suverenih država koje čine Uni­ju drastično su smanjene, a stara angloamerička kultura postepeno je zame­njena službenom lite­ra­turom i masovnom kulturom. Naša današnja zvani­č­na kultura je bljutava mešavina multikulturalizma u školama i masovne kulture Mekdonalda, Koka-kole, farmerki i komercijalne pop-muzike.

Uspeh zapadne kulturne revolucije protiv zapadne civilizacije bio je potpun, a da pritom nije nastao ni jedan disidentski pokret vredan paž­nje. Nema ni američkog Solženjicina niti Šafareviča. Naši disidenti su ljudi kao Noam Čomski, zbunjen mislilac i slab pisac, čija teorija lin­g­vistike nanosi štetu učenju engleskog u američkim školama. NJegovi smu­še­ni napadi na američku politiku, premda dobro­namerni, ne udaraju u samo srce ideološkog režima, čije osnovne principe i Čomski podržava.

Ova zapadna kulturna revolucija, revolucija protiv zapadne civi­li­zacije, nije skorašnji događaj. Kada se francuski pesnik Pol Klodel dva­de­setih godina založio za oživljavanje evropske kulture, intelektualna avan­garda – naročito komunisti i nadrealisti – osudila ga je i objavila da je naša kultura bezvredna i da se ne može uporediti s blagorodnim ci­vi­­lizacijama u Aziji i Africi. Podržali su sve revolucije protiv Zapa­da; protivili su se pojmu lepote, umetnosti, i moralnom zdravlju; ogra­dili su se od celokupnog francuskog naroda.

Andre Breton i Luj Aragon nisu izmislili zapadnu samomržnju. Fran­cuski intelektualci napadaju našu kulturu još od XVI veka, kad je Mišel de Montenj napisao Esej o ljudožderima, u kome se izrugao fran­cu­skom kralju, rimskoj crkvi i zapadnoj civilizaciji. Persijska pisma Mon­teskjea i Volterov Kandid su knjige iste vrste, poznati primeri u obimnoj literaturi koja se posvetila razaranju hrišćanstva.

Htedoh da kažem "koja je vodila rat protiv hrišćanstva" – ali rata nije bilo. Zapadni hrišćani nisu znali kako da se bore protiv svojih ne­pri­jatelja. Bili smo uvek voljni da identifikujemo svoju tradiciju s po­mo­d­­nim svetovnim tendencijama; s monarhističkim apsolutizmom u Rene­san­si, s racionalizmom u doba Prosvećenosti, s kapitalizmom XIX veka, i sa socijalizmom, u toku strašnog XX veka, koji se konačno i srećom zavr­ša­va. Nasuprot tome, naši protivnici – ma koliko odeljeni u sekte i ka­kve god ludačke projekte zastupali – znali su koji im je glavni cilj. On je bio i ostao vazda isti; kako reče Volter, écrasez l'infame, uništite besti­dnicu, tj. hri­ćansku veru i civilizaciju.

Moralnu i duhovnu ništavnost naših antihrišćanskih neprijatelja raskrinkao je Dostojevski u Zlim dusima.Ruski pisac je predvideo temu da­na­šnje rasprave bolje nego što je razumeju zapadni savremeni intelek­tua­l­ci: raspad porodice u Braći Karamazov, bolest individualizma Raskoljni­kova iz Zločina i kazne, morbidne fantazije liberalnih revolucionara i slabost njihovih konzervativnih protivnika u Zlim dusima.

Dostojevski je bio hrišćanin koji je znao dobro reči našeg Gospoda. Kad su fariseji tvrdili da je Isus isterujući demone dobio pomoć od Velze­vula, Isus je odgo­­vorio (Luka, 11: 17): "Svako carstvo koje se razdeli samo u sebi opusteće, i dom koji se razdeli sam u sebi, propašće. Ako se i Satana razdeli sam u sebi, kako će opstati carstvo njegovo? "

Ðavo ne može da isteruje demone a da pritom ne uništi svoje carstvo tame. Mi, koji smo naslednici ove civilizacije, bilo da smo hrišćani ili da to nismo, mi ne možemo da uništimo mračne sile oslobođene marksi­z­mom oslanjajući se na njihovu braću, demone jakobinskog trojstva.

Ne govorim o američkom narodu ili o njegovim vođama, nego o sis­temu koji oni izgrađuju na ruševinama prvobitne američke republike, kada vam velim da je američka ideologija – religija lažne demokratije, monti­ranog tržišta i "multikul­tur­ne" masovne kulture. Ona samo može da okon­­­ča akt uništenja koji su američke bom­be započele ovde u Srbiji.

Slobodno tržište više nije slobodno, demokratija znači despo­ti­zam, a "zapad" nije više Zapad. Da, zaista imamo suštinski problem sa sa­mim konceptom Zapada. Prvobitno mi smo bili "Zapadnjaci" u suprot­stav­ljanju Istoku: Grci protiv varvara, Rimljani protiv infanticidnih Kar­taginjana. Međutim, u poznom periodu Rimskog carstva Istok i Zapad su počeli da oličavaju podele unutar civilizovanog sveta koje grubo govo­reći odgovaraju verskim matricama istočnog, prvenstveno pravoslav­nog hriš­ćan­stva i zapadnog, katoličkog i protestantskog.

Pre nego što možemo da efektivno pristupimo ma kakvoj akciji u cilju obnove civilizacije, prvo treba da ponovo otkrijemo pravo značenje reči – ne samo termina poput demokratije i ljudskih prava, već i same reči "Zapad." Treba onda ujediniti ljude dobre volje koji žele da sarađuju na ponovnoj izgradnji istinske civilizacije zasnovane na nasleđu hrišćanske duhovnosti i evropske osećajnosti. Ovo ne bi bio savez protiv komunizma ili protiv Islama ili protiv fašizma, jer svi savremeni savezi ukore­njeni u mržnji, pripadaju Lukavome, neprijatelju ljudskog roda. Raspolu­ćeno hrišćanstvo biće ujedinjeno kada se spoje pobornici političke i ekonomske slobode i sledbenici stare civilizacije koju su zaveštali Grci i Rimljani, a koju je preobratila duhovna snaga hrišćanstva.

Kakva treba da bude srpska strategija, ako Srbi žele da prežive kao narod?

Kao prvo, iz primera Rusije oni treba da izvuku pouku da takozvana demo­kratizacija i ekonomska liberalizacija nisu čarobni lek za bolest socijalizma. Stvar­na demokratija nije državna birokratija koja širom današnjeg Zapada pod firmom volje većine guši slobodu svih građana. Naprotiv, stvarna demokratija oduzima vlast državi i vraća je auten­tič­nim ljudskim zajednicama: opštinama, porodicama, crkvi. Isto važi i za ekonomsku slobodu, koja ne postoji u državnom kapitalizmu savremenog Zapada, gde se konkurencija guši u korist malobrojnih gigantskih kor­po­­ra­cija. Autentična ekonomska sloboda po prvobitnom američkom modelu omo­gućava nesputanu tržišnu utakmicu desetina hiljada malih preduzi­ma­ča. Slobodno preduzetništvo još uvek je bitno za privrednu vitalnost Amerike i Evrope.

I na kraju, Srbi treba da po svaku cenu izbegavaju direktno sukob­ljavanje s NATO državama – koje će samo obezbediti produžetak nemo­ral­nih sankcija i po­nav­ljanje bombardovanja. Sledeća generacija srpskih predvodnika moraće da zna kako da se nosi sa Zapadom, a da pritom ne popu­sti pred pritiskom čiji je cilj uniš­tenje kulturnog i verskog nasleđa Srbije.