Sećam se da se moje prvo svesno (samo)pitanje o smislenosti globalizacije pojavilo negde krajem osamdesetih. Tada je zagrebački Start objavio na svojim stranicama jednu fotografiju muslimanskih ratnika kako negde u nekoj Avganistanskoj pećini na televizoru priključenom na agregat, mirno posmatraju najnovije avanture Ramboa. Iako je kasnije postalo jasno da je fotografija bila deo neke vrste reklamne kampanje za filmsku trilogiju, u tom trenutku je to za mene bilo nevažno. Bitnija mi je bila pomisao da neki ljudi sa svojom tradicijom i egzotičnom, stranom kulturom u sred nekog dalekog rata sede u pećini i u pauzi pucanja uz Koka-Kolu posmatraju najnoviji proizvod Holivuda.

Dobro pamtim da sam do tog trenutka bio oduševljen idejom u koju nisam imao nikakve sumnje da čovek može da prodje čitav svet a da se nigde ne oseti kao stranac. Željno sam iščekivao trenutak u kojem će na čitavoj planeti ljudi piti jedno piće (Koka-Kolu), u kojem će postojati jedna jedina muzička televizija za sve, jedna globalna politička televizija, i u kojem ćemo svi jesti hamburgere iz MekDonaldsa. Nekako mi je takav svet ulivao sigurnost, svet u kojem od svakog proizvoda postoji jedan 'najbolji' sa kojim ne može da se pogreši. Čovek ne mora puno da razmišlja, može da ode u Peking i da ne rizikuje sa lokalnim specijalitetima, nego da se hrani hamburgerima i Koka Kolom. Uz to, gledaće MTV (jer, šta drugo da gleda) i uvek će biti u toku zbivanja. Nema nesigurnosti, nema razmišljanja.

Ali, ta fotografija iz Starta me je naterala da se zamislim. Ako takvi ljudi, mislio sam, postanu kao Amerikanci, šta će biti sa egzotikom? Gde će nestati sve one zanimljive stvari o kojima bismo mogli da slušamo i pričamo, gde će nestati one drugačije zemlje koje smo želeli da posetimo? U čemu je smisao ako je sve Isto?

Onda su došle devedesete koje su mi, na primeru, pokazale šta znači ideja globalizacije. Kao u romanu 'Autostoperski vodič kroz Galaksiju' neke tamo Velike Sile odlučile su da ovde postave novi auto-put kroz Balkan. I niko nama nije kriv što nismo ranije obavešteni o tome, jer je informacija bila izložena u podrumskom podrumu od podruma neke institucije van puta. Mogli smo da znamo za taj plan, samo da smo hteli.

Ali neću ovde da pišem o planu. Ne samo zato što ne znam ništa o njemu, nego i zato što je besmisleno. Osim toga, ne verujem Velike Planove, Veliku Zaveru, postojanje Vlade U Senci. Postoje, naravno, mali planovi koje utvrdjuju veliki igrači, ali priča o njima je dosadna i puno puta ispričana.

Ono što je zanimljivo je kako se priča o svetskoj zaveri i svetskoj Vladi proširila svetom i zadržala u pričama. Da je neko lupio tako nešto, ljudi bi zavrteli glavama i odbacili tako suludu ideju kao, jel, suludu. Zbog čega je onda ovako čudna ideja prihvaćena? Deluje malo šašavo da šačica nekih tamo ljudi sve predvidja unapred, tačno zna sve o prirodi uzroka i posledice i godinama ili desetinama godina unapred vuče poteze koji će (potpuno neočekivano) jednog dana dovesti do njima željenog rezultata. Dok neki potezi lokalnih političara i izgledaju (a i funkcionišu) smisleno (na primer Brozovo davanje autonomije pokrajinama što očekivano dovodi do pojavljivanja pobune u jednoj od njih) na globalnom nivou je previše promenljivih da bi se bilo šta moglo predvideti godinama unapred. Na primer, imenovanje Pape koji dolazi iz Poljske se danas može protumačiti (a i tumači se) kao zlonamerno i tendenciozno, kao deo Velikog Plana. Ali, ko je u to vreme mogao da predvidi da će Papa Vojtila toliko dugo da živi? Malo je, ako uopšte postoje, vrhovnih poglavara katoličke crkve koji su toliko dugo vladali. Danas je lako reći da je on svesno postavljen da bi doveo do kraha istočnog bloka, ali on je mogao da umre i 1980, mogao je i da pogine u atentatu koji je izvršen na njega. Činjenica je da niko nije mogao da predvidi šta će se desiti, jer je u opticaju bilo previše promenljivih, pa samim tim niko i ne može biti tvorac nekakvog Velikog Plana ili Svetske Zavere.

Ali, to me dovodi do pojašnjenja teme – činjenica da je on ipak živeo koliko je živeo i činjenica da on ipak nije poginuo u atentatu, pa je doživeo da bude savremenik tragičnog Gorbačova, samo je mali deo informacija o zbivanjima koje kod običnog čoveka proizvode svest o realnosti postojanja nekog Plana o globalizaciji. Jednostavnije rečeno, to je samo mali deo mnogobrojnih podudarnosti koje izgledaju kao planirane, kada se posmatraju nakon odredjenog zbivanja. Kao da se stvari same nameštaju na odredjeni način, služeći odredjenom cilju tako da kasnije izgledaju kao svesno planirane iako je svima jasno da je nemoguće planirati na taj način. Smatram da je verovanje u teoriju zavere i nastala kao reakcija čoveka na već odigrana zbivanja, kao proizvod 'pogleda unazad'. Iz nemogućnosti da racionalno objasni toliko iracionalnih podudarnosti, običnom čoveku je lakše da prihvati da postoje ultra-pametna i mega-moćna grupa ljudi protiv koje se ne može ništa, jer su toliko moćni da su sposobni da predvide i nastanak svakog otpora protiv njih. To neminovno vodi u defetizam, jer, kako se boriti protiv toliko moćnih ljudi koji znaju sve. Ukoliko se ikad na planeti pojavi Veliki Brat, to neće biti zato što je on jako moćan da bi to postao, nego zato što će mu ljudi sami napraviti mesta da postane to, onda kad poveruju da drugačije ne može i da je nemoguće boriti se protiv toga.

Prema tome, priča o zaveri koja potiče iz jednog centra moći ne postoji. Jedino možemo da diskutujemo o različitim pojavnostima globalizacije koje, svaka za sebe i van vidljivog zajedničkog izvora, utiču na to da svet ide u pravcu u kojem je krenuo. Možda je jedini način da se takvo kretanje usmeri na drugu stranu prihvatanje i shvatanje načina na koji je takvo kretanje započeto. A takve stvari možemo razumeti jedino na ličnom nivou koji je lišen svake apstrakcije o globalnim zaverama.

Do globalnog preko lokalnog (globacizacija preko individualnosti)

Početkom devedesetih, MTV je preplavio svet besomučnim ponavljanjem džingla 'Free Your Mind'. Čitava ideja naravno, ne sadrži ništa loše ukoliko bi se koristila u izvornom kontekstu. U istočnjačkim religijama ona i dalje funkcioniše humanistički, ali globalnom mediju kakav je MTV zvuči zlonamerno.

Taj poziv se ovde ne koristi u cilju religijskog oslobadjanja uma od nagomilanih bespotrebnih misli, nego oslobadjanja od moralnih i društvenih normi a sve pod patronatom globalne mreže. Dakle, da biste bili kul, globalno prihvaćeni i u skladu sa imidžom kojeg promoviše muzička televizija, morate prvo da se uzdignete iznad lokalnih stega. Taj MTV poklič s početka devedesetih i izjava američkog državnog sekretara s kraja devedesetih (o prevazidjenosti postojanja suvereniteta država) su samo naizgled nepovezani.

Sama ideja individualnosti uopšte nije loša, ali individualnosti ne treba nikakav podsticaj ni podrška. U tom slučaju ona gubi svoj smisao na samom početku. Ukoliko neko zaista želi da bude svoj, to niko ne treba da mu kaže, niti treba da mu pruža ruku pomoći jer će ta ruka kasnije postati ruka od koje se zavisi. Televizija koja je glavni promoter (a ima ih još) takve 'individualnosti' ne očekuje da novac za takvu reklamu bude bačen, ne očekuje da ljudi 'oslobode umove' a zatim odu na neku drugu stranu. Ideja je sasvim suprotna. Moglo bi se reći da poziv 'oslobodite umove' ima i nastavak – 'da biste mogli da budete kao mi'.

Prema tome, 'oslobodite umove' jer drugačije nećemo moći da dopremo do vas. Ukoliko svako govori svojim jezikom, poštuje svoju religiju i običaje, zakone svoje države, globalne televizije i korporacije koje ih finansiraju neće moći da dopru do njih. Tako ispada da je jedini uslov za globalnu povezanost lokalna individualnost, nezavisnost u odnosu na postojeće lokalne norme, nevezanost za njih. Ukoliko ljudi ne 'oslobode svoje umove' od svojih država, neće moći da postanu deo globalne apstraktne grupe.

Da ne ispadne da smatram da je čitav zapad po pravilu i definiciji loš, navešću da postoji barem dva primera iz kojih se vidi da pop kultura može da tretira termin 'free your mind' bez menjanja njegovog izvornog značenja. U filmu Matrix, 'free your mind' se koristi u situacijama u kojima glavni junak treba da se koncentriše na obavljanje odredjene radnje. I u filmu 'Poslednji samuraj' fraza 'no mind' se koristi onda kad treba ukazati na važnost koncentrisanosti na radnju. Oba primera se odnose na naglašavanje važnosti cilja radnje i ne mogu da funkcionišu bez toga. Oba primera su pojednostavljena do nivoa na kojem funkcioniše Holivud, ali se termin time nimalo ne zloupotrebljava. Nasuprot tome, poziv koji upućuje MTV nema definisan cilj (odnosno, cilj je sakriven i nebitan za onoga ko čini radnju) nego samo poziva na izvršenje radnje.

Muzika u funkciji globalizacije

Globalna muzička televizija je odgovorna za nastanak jedne pojave koja utiče na svakoga od nas i postavlja nas bliže prihvatanju ideje globalizacije. Prvi muzički spot (''Video Killed The Radio Star'') emitovan je na ovoj televiziji i u to vreme verovatno nije ni moglo da se nasluti do čega će to dovesti. Danas je nemoguće imati hit pesmu za koju nemate video podlogu a istovremeno je sasvim moguće da imate video spot za svoju pesmu a da istovremeno nemate tu istu pesmu snimljenu na cd-u, u nekoj muzičkoj produkciji. Samo po sebi to nije ništa više od zanimljivog kurioziteta vremena u kojem živimo. Čak ni činjenica da su slušaocima nametnute slike koje bi oni sami, svaki za sebe, stvorili u glavi, nije toliko problematične. Ili to barem nije tema ove priče.

Ali problem nastaje u čovekovoj reakciji na tu ogromnu distribuciju video materijala. Svojevremeno je jedan režiser na početku devedesetih izjavio kako je nemoguće da posmatra više od pet spotova za redom, jer su to sve pravi kratki filmovi koje je teško percipirati odjednom. To i jeste istina, svaki muzički spot je i pravljen s namerom da nosi odredjenu poruku i da bude kratki film, čak i u slučajevima kad se ne ispoštuje klasična postavka uvod/razrada/zaključak. Bitno je da on može da funkcioniše sam za sebe i da nosi odredjenu poruku. Ukoliko ljudi posmatraju takve 'filmove' jedan za drugim, prestaju da imaju osećaj za bilo koji od njih. Jednostavno, čovekova sposobnost koncentracije na odredjeni sadržaj se gubi ukoliko posmatra više sličnih sadržaja iste forme. Takva nesposobnost koncentracije nastalu svakodnevnom konzumacijom ovakvih sadržaja, vremenom se prenosi i na ostale delove života svih nas.

Možda bismo ovde mogli da se vratimo na istočnjačku frazu, u njenom izvornom značenju - 'oslobodi svoj um' od svakodnevnih gluposti kojima si se opteretio.

Internet u službi globalizacije

Moglo bi se reći da bi internet mogao da bude jedno od glavnih oružja protiv ideje globalizacije. Toliko raširen medij, neograničen bilo kakvom cenzurom, dostupan svima, primamljiv je i prigodan za svakoga ko nema uporište u nekom centralizovanom establišmentu. Ukoliko neki centar moći pokrene neku kampanju protiv odredjene zemlje, pravilnim korištenjem mogućnosti interneta moguć je informacioni odgovor te države i to sasvim besplatan i efikasan. Mi takvu mogućnost 1999. nismo uspeli na najbolji mogući način da iskoristimo, ali to ne govori o tome da tako nešto nije moguće. Primer dobrog korištenja interneta je Istočni Timor.

Globalna mreža dakle, može da se okrene protiv svog tvorca. Ona je korisna ukoliko se koristi na pravi način i pažljivo. To znači da je treba koristiti jedino i isključivo u cilju prikupljanja i slanja informacija i (vezano za virtuelnu komunikaciju) samo za okupljanje ljudi oko odredjene ideje. Dakle, ne ljudi kao ličnosti, ne koristiti ga kao mesto na koje se zaista ulaže deo sebe, nego isključivo za okupljanje oko odredjene ideje, u smislu obavljanja odredjenog posla, bavljenja profesijom i slično.

Nažalost, tako moćno oružje uglavnom služi u cilju globalizacije. Internet koriste ljudi, a svi mi smo previše radoznali da bismo uspeli da sebe ograničimo u istraživanju interneta. Pri tom, svako to radi na svoj način a svi načini su pogrešni – neko besomučno skida pornjavu, neko troši vreme na besmisleno četovanje i virtuelna 'upoznavanja', neko je u stalnim potragama za informacijama koje mu nikad zapravo neće biti potrebne... Način gubljenja vremena i opravdanja za to nisu bitna, bitno je da se čovekova jasna svest na taj način zamagljuje i gubi. Umesto da sa pažnjom koristimo moćnu spravu, mi sa njom postupamo kao deca. Kao kad bismo zapalili sopstveni ambar tek da bismo videli kako nešto gori, kao kad bismo poplaveli svoju baštu, zato što nam se može.

Mediji u službi globalizacije

Pre svega, velika je greška tvrditi da je proces širenja i otvaranja novih medijskih kuća (svih vrsta) posledica razvitka demokratije. Možda je to tako ispalo na prostorima država koje su činile SFRJ ali na globalnom planu to uopšte nije bio slučaj. Otvaranje novih tv stanica, radijskih kuća i štampanih medija direktan je proizvod tehnološkog napretka koji je omogućio lakšu, bržu i (najvažnije) jeftiniju proizvodnju sredstava za rad ovih medija. To je bio glavni razlog za pravi medijski bum kojeg je doživela televizija pedesetih godina u Americi. Ali to ne znači da je Amerika postala više demokratična u odnosu na period pre drugog svetskog rata. Tiha cenzura radija prenela se na tihu cenzuru televizije a ona postoji i danas. I to nema baš nikakve veze sa brojnošću medija.

Nama su devedesetih godina nametnuli (ili smo to sami sebi uradili, a možda je i priroda stvari takva) mišljenje da se demokratija uvodi preko brojnosti medija. Što više televizije, radija i novina, to više demokratije, to je bila teza. Ali svi smo svedoci da to uopšte nije tako. Ne moramo da gledamo primer zapadnih zemalja u kojima se u važnim trenucima za njih svi mediji ujedinjuju oko jednog stanovišta, dovoljno je da se setimo da je u proteklih petnaest godina u najboljem slučaju postojala samo jedna televizija koja je imala neko različito mišljenje od ostalih, a i to se retko dešavalo. Prema tome, brojnost medija nema nikakve veze sa demokratijom. Možemo imati sto televizija, ali velika je verovatnoća da će sve one zastupati isti ili sličan politički stav. I, možda još i važnije od toga, ukoliko je država zaista, ali zaista demokratska, sasvim je dovoljno da ima čak i jedan jedini tv kanal i da na njemu promoviše sva aktuelna stanovišta u toj državi.

Ali to su sve pitanja za sociologe koja oni moraju da reše. Za ovu temu mnogo je bitnije istražiti šta je proizvod postojanja tolikog broja medija, kako sve to utiče na nas. Opet ponavljam, ne verujem da je neko u nekakvom centru moći svesno smislio ideju o širenju medija u cilju stvaranja podloge za lakše prihvatanje ideje globalizacije. Prosto, tako se samo namestilo.

Čovek je biće ograničene moći koncentracije. U najboljem slučaju, možemo da se skoncentrišemo na nekoliko stvari istovremeno, ali samo ukoliko takve radnje služe istom cilju, npr. vožnja automobila ili pisanje po diktatu. Sve ostalo pre ili kasnije dovodi do gubitka pažnje i smanjene sposobnosti koncentrisanosti na odredjeni sadržaj.

Takodje, svi mi imamo ograničenu sposobnost pamćenja. Najveći deo primljenog sadržaja nestaje iz svesti nakon sat vremena. Ono što ostane nakon dan ili dva, potpada pod 'selektivno pamćenje' a ono je zaduženo za čuvanje informacija koje su najbitnije ili najzanimljivije za nas.

Problem nastaje kad neko ima dvadeset, pedeset televizijskih kanala (da izostavimo za sad ostale medije). Svi smo po prirodi radoznali i svako od nas želi da uvek vidi šta se to dešava na svim kanalima. Šta se onda dešava? Svako od nas doživljava pravo bombardovanje najrazličitijim potrebnim i nepotrebnim informacijama koje stižu sa različitih televizija. Pre ili kasnije, čovek gubi pažnju koja mu je potrebna i za praćenje sadržaja koji ga interesuje. Ne samo što mu je koncentracija oslabljena (izmedju ostalog i zbog razmišljanja o mogućem sadržaju na drugim kanalima) nego i sposobnost pamćenja. Verujem da i selektivno pamćenje ima svojih granica i ukoliko u toku dana primite hiljadu informacija moguće je da će čitav taj sistem da 'blokira' i da zaista (dugoročno) ne zapamti ništa od toga. Kompjuterskom terminologijom, moglo bi se reći da je mozgu tad potreban restart.

Ukoliko na takav televizijski sadržaj dodamo i sadržaj koji nam svakodnevno stiže iz novina, preko interneta i svakodnevne komunikacije sa okolinom, možemo da shvatimo koliko je savremeni čovek samog sebe opteretio gomilom nepotrebnih informacija. Dajte nekome ko je odrastao uz sve te medije, u njegovoj dvadesetoj godini, knjigu nekog klasika da je pročita. Neće moći. I to neće biti zato što ne bi mogao da razume o čemu to piše Dostojevski ili neko drugi, nego zato što će mu to čitanje biti dosadno, neće moći ni da čita a kamoli da kasnije eventualno dodje do razumevanja ili nerazumevanja sadržaja.

Ne želim ovde da pravim poredjenje vrednosti čitanja klasika sa gledanjem televizije ili blejanjem na internetu (mada je to jasno), uopšte ne želim da raspravljam o tome da li su oni bitni ili nisu u savremenom svetu. Ono što hoću da kažem je da čovek koji nema sposobnost koncentracije dovoljnu za čitanje knjige prestaje da zaslužuje svoje ime. Ukoliko neko nema dovoljno vremena i pažnje da se posveti sebi i čitanju knjige, on nema vremena ni pažnje da se zaista posveti bilo čemu, svest mu previše luta za bilo šta ozbiljno.

Kome odgovara takav savremeni čovek, izgubljen u vrtlogu informacija, nesvestan sebe i sveta oko njega? Mislim da je odgovor jasan.

Brza hrana u službi globalizacije

Jedno od glavnih principa zaslužnih za razvoj čoveka i civilizacije je princip 'odlaganja zadovoljstva'. On funkcioniše vekovima, sve do danas. Svaki odrastao čovek razume da ništa na svetu ne može da dobije odmah, da je svemu potrebno vreme i da ništa ne nastaje samo zato što se to poželi. Sve velike gradjevine i svi veliki izumi nastali su iz tog principa.

Poslednjih pedeset godina, iz Amerike se šire lanci restorana 'brze hrane' koji negiraju taj princip. Zaposleni u tim restoranima imaju normu brzine (mereno u sekundama) po kojoj moraju da isporuče narudžbinu.

Ali, ako nema odlaganja zadovoljstva, nema ni zadovoljstva. Ako nešto nismo poželeli, pa onda svesno 'potrošili' vreme da to nešto i zaslužimo, ako smo ga samo, tek tako dobili, ono prestaje da ima vrednost. 'Što je brzo, to je i kuso'.

Nisu problem restorani brze hrane, naravno. Samo po sebi, to ne znači ništa, postoje ljudi koji nemaju vremena i takvi ljudi žele da odmah jedu. Naizgled ništa sporno. Ali problem je u tome što se takav način ishrane promoviše kao vrednosno opravdan i ispravan. I najveći problem je u tome što se takvo ponašanje svesno ili nesvesno prenosi i na ostale segmente života. Kažu, vreme je novac i savremenom čoveku je svaka izgubljena sekunda dragocenost. Svaka izgubljena sekunda je izgubljena na štetu neke druge sekunde koja bi trebalo da dodje u budućnosti. I tako stalno, čovek nema vremena da obrati pažnju na sekundu koja je sad, zbog neke sekunde koja će doći. Tako je princip odlaganja zadovoljstva dosegao svoju suprotnost, više nije bitno koncentrisati se na rad koji je 'sad' da bismo sutra od toga nešto imali, nego je samo bitno po svaku cenu doći do tog sutra, bez obraćanja pažnje na ono što je danas.

Tehno muzika u službi globalizacije

'Tehno' je termin nastao početkom devedesetih (iz osnovnog termina 'acid house muzika' krajem osamdesetih) a danas su u funkciji i neki drugi termini koji označavaju pod-pravce ali ću koristiti samo termin 'tehno', jer je najčešće u upotrebi.

Sva tehno muzika, uz sve ostale pravce i pod-pravce (trance, jungle, drum'n'base...), svodi se na jednoličan i zaglušujuće bučan zvuk koji proizvodi neki ritam (brži ili sporiji) začinjen nekom banalnom melodijom, sa pevanjem ili bez njega. Najnovije 'zvezde' te muzike su DJ-evi koji na masovnim zabavama u takvu muziku ubacuju, u skladu sa svojim 'talentom' i interesovanjima, različite pesme raznih muzičara. Ono što je najvažnije je da ni te ubačene pesme, ni kvalitet njihovog miksovanja, ni melodija osnovne pesme uopšte nisu ili jedva da su bitne. Popularnost nekog DJ-a stiče se i zasniva (pored zvanične i nezvanične reklame) samo na umeću postepenog menjanja ritma u toku večeri.

Najbitnija stvar u tehno muzici je ritam. Zbog toga je on i najnaglašeniji. Moglo bi se reći da je on deo razloga zbog kojeg se dolazi na tehno žurke. Ostatak razloga je taj što (tako barem tvrde poklonici) na takvim mestima čovek može da se 'isprazni', 'opusti', 'izbaci negativnu energiju'. Takodje se tvrdi da su na rejvovima svi 'pozitivni', 'nasmejani', 'raspoloženi' i da ljudi zbog toga vole da odlaze na njih.

Da malo analiziramo ovo. Pre svega, rejvovi na svu sreću nisu jedina mesta na kojima se okupljaju raspoloženi i nasmejani ljudi. Prema tome, to ne može biti neki razlog. Osim toga, ako odete na neku takvu žurku možete da primetite da nisu oni raspoloženi zato što vole sve ljude oko sebe (osim ako nisu 'na nečemu') nego upravo suprotno, zato što ih je baš briga za sve ostale i za njihovo mišljenje. Svakome je jedino bitna sopstvena zabava, svako je na rejvu individualac.

'Opuštenost' o kojoj se govori kad se spominje rejv vezana je za opuštenost u ophodjenju koja proizlazi iz sigurnosti da niko nikoga neće osuditi za neki postupak, pokret ili izgovorenu reč. Niko neće doživeti odbacivanje, što je najveći strah svakog socijalnog bića kakav je čovek. Jednostavnije rečeno, na rejvu možete da uradite skoro sve a da ne naidjete na osudu okoline. To ne samo što ne izgleda baš normalno iz ugla postojeće 'dnevne' civilizacije, nego se i postavlja pitanje šta to znači. Svako od nas odbacuje ljude i postupke koji mu na neki način smetaju, koji ga negde dodiruju. Ukoliko nema odbacivanja, nema ni kontakta. Nikad ga nije ni bilo. Ukoliko smo prema nekome ravnodušni, taj neko nam nije važan, sa njim i nemamo nikakvu komunikaciju. Prema tome, to je dokaz tvrdnje da je na rejvu svako samo zbog sebe. A to nema veze sa stavom okoline, ni stavom prema okolini. Dakle, to ne može biti pravi razlog.

Ni 'pražnjenje', 'izbacivanje negativne energije' ne može biti osnovni razlog odlaska na rejv. Do 'pronalaska' tehno muzike, takvo 'pražnjenje' se ostvarivalo i na pank i rok koncertima. Čovek može sasvim lepo da se isprazni i na fudbalskoj utakmici, u teretani, na basketu, plivanju...

Jedini zaista istinski autentični doživljaj kojeg posetilac može imati samo na rejvu, vezan je za ritam, svetlo i masu oznojanih ljudi. Kad kažem 'masu', ne mislim na pojedine ljude oko rejvera, nego baš na nešto što se doživljava kao masa i koja stvara osećaj pripadnosti nečemu većem. Rejvovi i ostala tehno dogadjanja su jedino mesto na kojem postoje sve tri navedene pojave.

Osnovna stvar koja je pokretač čitavog dogadjaja je ritam, glasan, zaglušujući, koji se čuje celim telom. Melodija, ponovo kažem, nije bitna. Sledeća stvar je svetlosni efekti koje možete da vidite i na drugim koncertima, ali koji ovde upotpunjuju autentičnost doživljaja.

Prema tome, bas, svetlo i masa ljudi. Svaki put kad pomislim na to i kad vidim neku rejv žurku setim se pećinskog čoveka, vudu vračeva i trans rituala. Sve je isto, ne postoji razlika. Danas se koristi struja za takve efekte, ali je princip isti. I dalje jedan vrač besomučno udara u šuplje stablo a oko njega u transu, zatvorenih očiju igraju ostali pripadnici plemena uz svetlost logorske vatre. Dokaz da i sami učesnici ovo doživljavaju kao isto, mada verovatno na nesvesnom nivou, je i to što su verovatno iz kolektivnog nesvesnog pokupili ideju za tetoviranje i bušenje tela na svim mogućim i nemogućim mestima, kao i pravljenje najrazličitijih frizura, raznih boja. Ako biste danas postavili nekog rejvera pored pripadnika nekog prastarog plemena koje živi van civilizacije, ne biste primetili ama baš nikakvu razliku.

Najveća ironija je u tome što se tehno pokret danas smatra urbanim pokretom.

O korištenju droge na rejvovima namerno nisam želeo da pričam. Neka svako veruje u ono što želi da veruje. Samo bi trebalo podsetiti da su droge oduvek bile sastavni i nezaobilazni deo svakog plemenskog rituala.

Pada mi na pamet da se nekima kritika ove vrste muzike neće dopasti. Argument kojeg bi koristili u takvoj eventualnoj osudi je da je ovo mišljenje konzervativno i da će ubrzo biti prevazidjeno kao nazadno. I verovatno su u pravu. Ako bi neko čitao ovaj deo teksta za dvadeset godina, sve su šanse da bi se smejao, u svetu u kojem je tehno postao mejnstrim muzika. Ali, to ne znači da stav o toj muzici nije istinit. Značilo bi samo da su ljudi prestali da razmišljaju o tome.

Pada mi na pamet da je i valcer imao svoje kritičare. Jedna autorka je pisala ''Pitajte svaku majku... da li može da pristane da svoju kćerku prepusti takvim seksualnim slobodama od ruke do ruke u svakom valceru?''. Zatim ''pitajte muža...'', ''pitajte ljubavnika...'' i tako dalje u istom duhu. Ostali kritičari su tvrdili da je valcer nemoralan zato što u toj igri džentlmen grli damu koja se prethodno sa njim nije ni upoznala, što je tada bilo sablažnjivo.

Tako da, jeste, siguran sam da će u novom svetu ovakvo razmišljanje biti odbačeno. Ali, ne radi se o istoj stvari, nije ovo klasična kritika neke novotarije koju je teško prihvatiti. Kritika valcera, tanga i kasnije ostalih novih plesova, nemaju nikakve veze sa kritikom rejv okupljanja. Dok je valcer išao na prevazilaženje viktorijanske, nametnute krutosti i vodio ka otvaranju puteva ka novoj slobodi lakšeg spajanja dva bića (što nekako i deluje prirodno) igranje na rejvovima često potpuno negira postojanje drugog bića. Ukoliko do spajanja u igri i dodje, ono je obično toliko seksualno eksplicitno i oslobodjeno inhibicija da dovodi do kasnijeg spajanja u krevetu, a ponekad i na samom dešavanju.

Tako je krug istorije igranja na neki način zatvoren. Pećinski čovek igrao je u transu uz zvuke bubnja pored vatre, srednjevekovni je igrao po šablonizovanim koracima, povremeno dodirujući svog partnera, nakon viktorijanske ere igralo se tako što se partner držao u naručju, zatim se pojavio rokenrol u kojem se ponovo igralo u šablonizovanim koracima sa povremenim dodirivanjem partnera, da bi se nakon toga pojavio pop koji je potpuno odbacio potrebu dodirivanja parnera i konačno, tehno, koji je ponovo čoveka vratio transu u kojem je nesvestan postojanja druge individue pored sebe.

Jedina razlika izmedju pećinskog čoveka i tehno-čoveka je u tome što je u igranju ovog prvog postojao neki smisao i vera koja je stajala iza toga. Nepostojanje svesti o igraču pored sebe je imalo neki smisao, jer su svačije misli bile upućene onome zbog koga se igra i čitava ideja igranja bio je kontakt sa nekim svevišnjim bićem. Smisao igranja bio je zadovoljavanje nekog boga ili duha ili je imalo neko magijsko značenje. U svakom slučaju, kontakt je postojao, makar on bio imaginaran. Igranje na tehno žurkama ne znači ama baš ništa.

A to me dovodi na osnovnu temu. Kome sve ovo služi? Svi navedeni fenomeni (a sigurno i neki nenavedeni) nalaze se u direktnoj službi olakšanog sprovodjenja globalizacije pod patronatom samoproklamovanog zemaljskog 'pastira', SAD. Njih niko nije svesno smislio i nametnuo čovečanstvu. Ni jedan od njih samostalno ne bi značio ništa osim onoga što znači. Ali zajedno, oni učestvuju u stvaranju čoveka podložnog malipulaciji, čoveka bez vere i ideje, onoga koji lako pristaje da odustane od razmišljanja, da odustane i od vere i od ideje samo zarad ugodnog preživljavanja života.

Rimljanski 'hleb i igre' su postali malo sofisticiraniji i primereniji vremenu, ali su i danas tu i jako dobro služe svrsi.