ИЗБОРНИ ВАШАРИ, САХРАНЕ И СВАДБЕ

Питаш ме из белог света како је нама овде у Србији са овим политичарима? Ево ја ћу да ти кажем. Српска ти је демократија, синовац, право чудо. Ту ти човек може свашта чути и видети, нарочито у време избора. Поготово су чудни и смешни они који мисле како су велики Европејци, и то из ко зна којих разлога. Све ми се чини да више не умемо никога ни да поштено копирамо, толико смо застранили у жељи да увек морамо да будемо „оригинални“. Зато овдашња изборна трка, иако је наводно воде којекави експерти, агенти и агенције, сасвим налик обичној српској сеоској свадби или сточном сајму. А ево и зашто то тврдим.

МЕДИЈСКИ ВАШАР

Као и штошта друго, и ово је чудо почело на вашару, око Цркве, као што је то и ред кад се било који озбиљан посао отпочиње и мерка. Они успешни тек су погодили важне послове, продали су Норвежанима угојено расно теле (звано Мобтел), па је и роштиљ је замирисао.

После поста, заслужено, омрсили су се и „велики српски богомољци“. Пошто је прањем ногу и умивањем у светој реци Јордану, зачињено снимљеним ридањем на плочи светог помазања Господњег) поново опрао образ, или му се тако бар причињавало, Вук ти се врнуо у отаџбину и изљубио се са јагњетом, што треба да има и некакав богомољачки симболички смисао, враг ли ће га знати. Он ти је одувек мислио да је некакав сеоски пророк. Тако су ти овде у Србији почели да играју не само са нама живим људима, већ и са стоком. Газда Динкић, који се није баш смео спомиљати по телевизији и новинама јербо су се сви бојали његове финансијске инспекције, се сада као показо у сасвим другојачијем светлу. Некако се чини бољи и болећивији но што га паматимо.

Газда Млађа ти је нас Србе превео жедне преко воде право у капитализам тако што су он и његови распродали све што су стигли, а продали би и оно што је остало да су били још по године на положају. Он ти је ишо по Србији и говорио да онај ко пропадне и треба да пропадне начисто, јер није кадар да живи – ето то ти је његова либерална наука. Каже није битно колико ће бити сиротиње и како ће преживети њему је битно само да преживи његова Транзицији, ваљда му је то нека тетка. Јака наука и јак научник. Он ти се толико надуо да се сам кандидово да добије Нобелову награду за економске шпекулације. Е тај и таки газда Млађа ти се сад изметну у народног чоека који ето по васцели дан обилази земљу Србију. Он ти се рукује са људима, меси лебац са пекарима и милује животиње. Да сви виде да је газда Млађа душеван човек који зна и за народну муку он ти сада обећа да ће као он запослити иљаде људи као најамнике страним газдама. Он се тако разнежио се милујући штене, што сними телевизија, са неким својим побратимом уметником који је исто милово неко друго штене, да је то била милина гледати.

Тако ти је он хтео рећи народу да ће се сажалити и на сиротињу, као што ти воли уметнике и живину. Шта ће ти јадна сиротиња неко ће и да да глас за газда Млађу који обећава љутој сиротињи да ће им дати посла и леба. После шест година газдовања народним парама он ти се досети да сада обећа да ће запослити младе момке и девојке. Саветује нам он тако свашта – младим момцима како да освоје најлепше цуре, а шта саветује цурама - не знамо јер то не каже на телевизији. Да се Власи не досете, брже-боље је ударио и да свира у фрулу, и да у по ноћи у пекари меси `лебац, како би ваљда показ`о народу да није само стручњак зеленашења, већ и прави народни човек, који зна и запевати и за појас заденути. Није ваљда да мисли да може бити већи геџа од Веље и Палме. Ако је и од српског газда Млађе много је.

Ово политичко мечкарење по Србији је постало помама у свим странкама. Сваки ти је узо по неко живинче, ето и онај Тадић узо неког џукца да га мази. Тито се слико са кучићима али ови га баш претераше. Причо ми један старији човек који се сећа окупације да је некадао онај Хитлеров дебели Геринг волио тако да се слика са ситном стоком па су га и звали заштиником животиња Трећег Рајха“.

Кад су заврше овај циркус са сиротињом и ситном стоком кренуше сви да се меркају и да праве избор за политичку „прилику године“. Пре свега, ту ти је председник демократа и републике Тадић, приказан као „најбоља прилика“ за политички брак. То ти није нимало случајно. Леп је то човек и наочит, ил` барем на телевизији тако изгледа. Затим, он ти путује по целом свету и свагде је радо виђен гост. Нико га одбио није на кафи и ракији као што одбијају оне жалосне радикале. Свака земља га је угостила, тамо су попричали са њим, потапшали га по рамену и испратили до врата. И нашим грађанима срце је пуно неке милине кад чују да нас поздравља неко из Великог Света, а нарочито када виде нашег стаситог преседника како се онако господски рукује са светским политичарима и господом.

Знаш и сам, шта да ти причам све ти је то представа за наш неук народ да би поверово како се он спријатељио и окумио са светским газдама и како ће због тога свима нама бити боље, или барем њему и његовим демократам. Знамо ми да је то све онако кобојаги ал` бар лепо изгледа. Ипак је битно да бар неком буде боље, а не бива никад да свима буде боље. Па `ајд сада, да Коштуница и Веља кажу да неће са лепим Борисом, кога воли и уважава ко зна како цео богати свет на челу са Америком и Енглеском. Чак и самим радикалима засигурно није добро што таквог човека, који је омиљен у сваком друштву, не воле и називају га свакојаким, па и поспрдним и увредљивим именима.

Ипак, у том демократскоме парадирању по свету се чини да се заборавља једна ствар. А то је да су нас ти који ове наше тапшу по раменима, ономад поштено избомбардовали големим бомбама са сиромашким уранијумом (сиромашки и иде за сиротињу – јашта), и да су се из петних жила трудили да одвоје ове наше преко Дрине од нас, па да Мило постане независан од нас, а и да нам сада узму Косово. Тако ови наши иду по свету да би их они тамо убедили да су нас бомбардовали за наше добро, да су нас отерали са наше дедовине на правди Бога. При свом том љубљењу и братимљењу са светским газдама заборависмо наше старо, православно кумство с Русима. А и Руси, чини се, до овог Путиновог јављања заборавише на старо кумство и побратимство.

ТРКА УДОВИЦА И ПОКОЈНИКА

Још једна брука изби на овим нашим жалосним изборима. Завадише се Борис и Чеда који ће од њих двојице наследити имање и име покојнога Ђинђића. Овај први рече: „ја сам му наследио фирму“, а други на то одговори- „не ти, ја сам му био ко син“. Па излепише Србију са папирима на којима пише - Ђинђић каже ово, или Ђинђић оно, а он, ко и сваки мртав човек не може да се брани од њих. Преседникови су другари запевали момачку песму: „Живот је само један“, што је за живота волео да пева и покојник, а други момци су брже-боље накалемили наредну строфу: „Живот не може да чека“. Запевао је потом и „Манулаћ Банкирче“ из Зоне Замфирове. Зли језици кажу да је ту песму смислио Тадићев изборни проводаџија кад су му политичка браћа рекла да овај нема тапију на којој пише да је ДС његово наследство, и да они морају боље од других да певају омиљене песме покојног газде.

Ни то им није било доста, па су, све да би се представили као прави наследници Зоранови, и удовицу његову Ружицу упетљаше у сав тај циркус, а њој као и свакој жени - мило да се слика на телевизију и да прича да ће да влада Србијом. Јес` вала, баш тако рече – она ће да буде власт. Тако ти бива у данашњој Србији, да се онај који се увати под руку са удовицом сматра наследником покојника, без обзира ко има ону праву тапију и прави тестаменат. И зато се и Ружица нашла у српском изборном вашару - јер су сви сматрали да ће им углед порасти ако се похвале да је са њима удовица човека кога су злотвори мучки убили.

Народ ти је наш, синак, можда груб, али је некако и болећив, нарочито према сузама удовица и сирочића, па се стога сматра да се и то треба користити у рекламирању своје политике. Српски народ је запамтио како је кнегиња Милица владала Србијом после смрти њеног мужа који погибе за добробит народа, па се исто тако представља да ће удовица Ружица наставити политику свог покојног мужа. Свака њој част као жени, јес` чекала да прође жалост да се појави на телевизији, али ипак није она баш стручна за политику и за власт. Са овим нашим лоповима ни Стаљин не би на крај изишо а камоли Ружица. Људи ми неки кажу да њу само користе да би народ придобили, а и ја сам сматрам да је тако. Да се на том није стало, по новинама које свашта пишу, нарочито пред изборе, кажу и да су ови Чедини врбовали мајку и сестру покојнога Зорана, све не били они њима помогли да се представе као прави Зоранови наследници. Да ли је ово истина или су они други то наручили да би ове наружили, тешко је разлучити? Е, што ти је Србија; ни мртвима не дају на миру да почивају.

Проводаџије популарних партија воле да истуре жене својих газда, како оних који су живи, тако и оних под земљом. Демократе тако оговарају несретне радикале да је брука што ови истурају своју „белу удовицу“, ваљда им смета што би иза њеног на смрт изгладнелог сужња у ``азачкој тамници`` остало више сирочића, па би радикали тако још смекшали срца народа. Зато су, из велике људскости своје, нападали Воју војводу што ето својим гладовањем оптерећује своју породицу, ал` и што младу жену прерано завија у црно. Људски је што се брину за њега и његову фамилију ако је то жеље да му жена не буде удовица, али није то у питању – њи` брине само то што би нова српска удовица донела радикалима у овом нашем болећивом народу велику подршку. Било је ту у штампи још доста злурадих коментара на ангажовање црних и белих удовица у политици, ал` мислим да је и ово довољно да се види где смо и какви смо.

А оне прзнице радикали су спремни и да се у цркви закуну на верност својој странци и Шешељу. Јавно су на телевизији читали тестамент живога војводе Шешеља као Свето Писмо у коме пише да за њих нема Србије до Велике Србије, да не дају Косова ни за живу главу, те да се никако не везују и братиме са Тадићем и Коштуницом. На крају им војвода поручује да му, ако умре у хашкој тамници од силног гладовања, на сахрани радикали певају „спрем`те се спрем`те, четници“ и ону лепу песму „има један кућерак у Срему“. Ове песме су на крају изгледа дирнуле у тврда срца наших политичара, па су ови скочили да моле светске газде да испуне војводи Шешељу захтеве, јер шта ће они са навалом радикалске сиротиње ако овај умре тамо. Ондак су у светске газде схватиле да враг одн`о шалу, па рекли Карли и дружини да ће им затворити фирму ако војвода умре и радикали дођу на власт у Србији. Тако ће можда неки учени историчари писати докторате како је „један кућерак у Срему“ променио нашу историју. То ти је ко у оној народној: песма нас је одржала, њојзи хвала. А да је песма важна ставка, кажу и учени аналитичари који тврде да ако Палма запева на РТС-у, то ће сигурно утицати на гласању за ове Војине народњаке, само није јасно да ли ће бити више или мање гласова. Зато још нису одлучили дали да му дају микрофон у кафани „Код Тијанића“.

КРАТКА ЖЕНСКА ПАМЕТ

Да се и поред свега са женама није завршило у српској политици показује и избор неких теткака за нову владу у некаквој „женској влади“. Један бистар човек је бираним речима објаснио овим женетинама да не значи да је власт жена добра, па је навео како су Клеопатре и Елене Чаушеску упропастиле државе, а и сви сами добро знамо да је Мира Милошевићева била велик терет и мужи и држави. Ови к`о веле: Срби су пробали сваку власт, али само женску нису, па што не би пустили да им жене владају, јер горе не може но што је сада. Можда ту има и једна рачуница што се у невладину владу бирају само женскиње – Наташа, Соња и остале, јер се рачуна да неће Србин ударити на женскињу. Јер, к`о вели, греота је тући туђу жену, то треба да чини њен човек. Ове су ти жене у црном ко црне вране које несрећу доносе и само причају да смо најгори народ на целом свету. Кад је Дана Драшковићева видела да се све оне кандидују, и она скочи да се први пут кандидује, иако је и до сада њена била прва и последња у Вуковој партији. Испаде да су само радикали својој Маји, градоначелници Новога Сада, скресали крила те није прошла за потпреседника странке, па су тако у врху остали само мушки.

И други су жене послали да их представљају. Тако је и Богољуб, некада најпознатији српски газда, а сада избеглица која по свету лута од немила до недрага, послао жену Миланку да му она буде слика и прилика по телевизијама. Изгледа да није имо поверења ни у брата ни у побратима већ само у стаситу Миланку. Миланка, приватно његова супруга, јавно је постала његова политичка удовица јер ти је он политички мртвац. Она, додуше, није понела на телевизију салату што је српска чаршија ономад одма` исмејала, али су, богами, многи због те салате и гласали за „покојнога“ Богољуба. Кад су је питали где јој се Богољуб крије и јел жив, она је мудро одговорила да је на припремама за место премијера ове наше напаћене Србије. Он је, каже, свуда око нас као неки дух који обавија Србију. Осим тога, рекла је да је њој њен Богољуб „јако сладак“, а брат му вели да је Богољуб ту негде у Србији, ваљда у некој илегали, и чека само промену власти да се врати на своје. Као треба жене да виде како је Миланки лепо са Богољубом па да помисле да ће свака бити обучена и окићена ко Миланка ако за њеног покојног Богољуба гласају. Но лоша им рачуница – Срби не воле оне који су утекли.

Вука Драшковића препоручује „тетка“ Дана, која је у српску јавност ушла пре петнаестајестак година, треснувши једнога човека флашом по глави на једној слави, кад је овај вређао њену прилику. Сада, кад је Вук је коначно политички на самрти, одлучује Дана да га још једно или оживи или да га политички наследи, а да Вуку да да гусла и пише четничке књиге. Нема сумње, ова „тетка“ је „у кавзи љути кавгаџија“, мада ни она не може Вуку помоћи, јер је много забрљ`о, па га народ цени тек мало боље но Вука Бранковића. Пре ће га његова Дана саранити но што ћему помоћи да се опет дочепа положаја и државних кола.

СРПСКА ДЕМОКРАТСКА СВАДБА

Што се тиче онога Коштунице, у погледу ових избора, он ти је сасвим „са девојачке стране“. Много су се трудили слаткоречиви из оног досадног Доса покушавајући да смисле како ову удавачу коју сви оће, ил` отму или да је опањкају и преваре за мираз. На разне начине су га одговарали да своју ћерку – своју странку – не удаје за кужне радикале, да има много бољу понуду у виду стаситог Тадића. Толико су се трудили да обрлате старог и ћутљивог Воју да су за проводаджију ангажовали и америчког амбасадора. Но Воја даје само онако уопштена обећања – у реду биће, видећемо, договорићемо се. Ал` како они више уопште не верују у Војино климање главом, послаше ти они буљук проводаџија да са свих страна убеђују Воју и Војину политичку својту како не може бити никакаве друге свадбе до велике демократске свадбе. Ово ти је жуто проводаџисање главна прича у нашем политичком селу ево већ по године. Но, Воја ти је тврд преговарач за, чини се, лак демократски мираз. Они знају да удавачу за удају имају а да она може да бира. Све док може да бира просце, она је главна у селу. Мало јој је покварило рачуне што је Шешељ из Хага проучио да радикали одустају од просидбе. Ипак, како је још има доста времена и кад се Шешељ мало поврати од силнога гладовања и окрепи хлебом белим и вином црвеним, можда и промени мишљење. Иако сада сви говоре да је ствар скоро погођена и да је Тадић будући политички младожења, ипак Војина удавача може да изненади читаво село. Србија ти је ово синовац, овде и кад се све зна ништа се не зна. За сада се само посуигурно зна да ће младу до младожење испратити девер и стари сват – Веља и Палма. Они ће младу покушати још једном продати или подвалити лажни младу не били штогођ ушићарили или барем забавили сватове.

Неки су ти толико сигурни да се кладе да ће Војина удавача отићи у кућу Тадића јер је он лепши и цењенији од Томе. Првога, кажу, воле у целом свету, толико да се окумио са њима – то ти се сада зове партнерство за мир, па се за свадбу спремају и дарови из света. Обећавају страни сватови да ће Србију даривати у случају демократске свадбе, док би у супротном, ако младу да Томи, они били јако љути и склони кавзи. Народ ти више не верује у њихова обећања, али се ипак прибојава да не би било добро да се млого љуте на нас. Највећа предност младожење Бориса је то што има стотине проводаџија које да хвале по читавом селу и то што је тако омиљен код светских газда. Толико га воле у свету да би га задржали код себе да није овде запослен ко преседник. Са друге стране је радикалски младожења, некако груб и неугледан, а и јако опањкан од стране Борисових проводаџија. Најважније је што неће ни један светски газда да га прими у госте. Који ће просац надвладати, још ћемо видети, а село се поделило да две половине па једни навијају за једног а други за другог.

О СРПСКОЈ УРБАНОЈ МАХАЛИ

Политички вашар и свадба не би била права свадба без пустосвата и музиканата из гараве урбане махале, фенси телевизије и сеоске „фрау Габријеле“. Међутим, њихово место је утврђено и ограничено сеоским добрим обичајима, мада су они стално незадовољни што им сељаци ускраћују дужно поштовање које им следује јер верују да без њих нема праве свадбе, а још мање правог вашара.

Њихов младожења је црни Чеда, који је био надничар у најугледнијој демократској кући, али је тамо обављао оне најтеже и најпрљавији посао. Никад није схватио да је само надничар и да и није прави наследник. Можда му је покојни газда нешто и обећ`о, али то није ушло у тестамент. Каже да је опрао је савест, али је заборавио да опере руке. Е Чедо црни Чедо. Кад су га сеоске ђувегије виделе на вашару прљавих руку и крвавих `аљина, подсмевали су му се и грдно га увредили. А он се у градској махали навикао да девојке сањају како ће их он једног дана оженити. Сад је дошао код рођака на вашар да се покаже, а они му се ругају. Схвативши да је мало више од сеоске луде, црни се Чеда одлучио да свима покаже да је он ипак нешто друго. Толико је љут на све, да може, осветио би им се свима. Избачен је из газдине куће у коју тешко може да се врати, па је одлучио да са окући и са свим незадовољним надничарима направи ново имање и коначно постане свој газда.

И кад су сазнали да на венчање у село неће бити позвани, пустахије из махале су се саме окупиле. Они су прво послали своје невладине „тетке“ да уврачају и прокуну девојку, девојчиног оца, и њен мираз, ал` и сво село. За „теткама“ у пустосвате пошли и његови бећари, шарено кићени сватови: пред свима иде један ћопави и дебели новосадски тамбураш што грдно псује и пљује. Он познаје све чарде до Суботице и Осијека, и све чађаве механе у Тузли. Њега је срамота само кад га виде да не пије виски. Од кад се окумио се с газдом шећерана „За три гроша“ кренуло му је, па мисли за себе да је Титов народни херој. Затим, ту је ма`нити Пера, иначе пропали рокер, који је јако бесан ваљда што прима плату низашта на „сељачкој“ Пинк телевизији за Босну. Ова сеоска луда коју паметнији користе, такође грдно псује и проклиње, некад је жалио што не бацише атомску бомбу на Београд. Он ти овог нашег премијера Србије и председника скупштине, кад је болећив према њима, назива ретардираним кретенима и идиотима. У овој џамбаској партији је и један пропали историчар који пљује по свима, али и један обреновачки коњски трговац. Ту ти је и једна модерно ошишана баба Весна која је некад била учена, али је сада спала на ниске гране да постане проводаџика и гатара у овој чудној булументи, к`о да су јој оне шпанске серије сасвим испрале мозак, па више не разликује поштен свет од полусвета са којим се окумила и о чијем трошку путује и прича. На крају, ту је и једна жалосна девојка која се облачи у црно јер је очигледно мучи нека тешка мука. Она никад није прочитала „Покондирену тикву“, па није знала да свака жена у Паризу мора да има најмање два мужа. Шта да ти кажем – ти је то комплет једна велика политичка циганија.

Сви они су јунаци телевизије БРЕ-92 из наше урбане махале, на којој никад нећете чути домаћу, сељачку музику, јер је њима све наше и народно нешто као губаво. Но они нису главне звезде. Њих нећете тамо виђати сваки дан, али видећете праве звезде на свакодневном, тромесечном стрнџању. Скупили гомилу младих момака и девојака у картонску кућу у сред махале, па их закључали и ТВ камера све се кеба ко ће од њих на кога да нагна. Исто као у оном филму Скупљачи перја, кад су сводили девојку Тису. Кажу да ову бруку на БРЕ-92 прави нико други но лепог Бориса проводаџија Ђилас, који изгледа са оним Титовим нема везе.

Ето, то ти је мој брате наша сељачка политика. Шта ћеш, изгледа да другачија политика и не доликује Србији – земљи сељака на брдовитом Балкану, па макар се неки у њој китили да су ко зна како напредни и глобални.

Милутин Поповић

Видводан.орг