СРБИЈО, ДАВНО СИ ЗАСПАЛА...

У шок‑соби после тешке хируршке интервен­ције, ужаснута прошлошћу и збуњена садашњош­ћу, несвесна будућности, уз тугу и бес, вештачку срећу и искрену наду, уз дестилизовану шљиву и непрописани бенседин, Србија још увек, већин­ски, групно спава и неравномерно хрче не чувши у сну саму себе.

Тело се мрда, буђење је близу, али одлучу­ју­ћи трзај још није учињен.

Као у конфузном филму, на политичкој сце­ни родне земље сви ликови су и даље „стари”, али сви би да изгледају као преображени, васкрсли и „нови”. Опет та избледела, отужна, лоше рациона­лизована прича пуна баналних речи о „новим по­ветарцима и ветровима”, у потрошеном струјном колу стра­нач­ких вртешки, где X заузима место Y, а Y заузи­ма место X. Партијска (односно више­партијска) игра личи на досадну онанију, или ро­мантичније рече­но на затворени и за народ уда­ље­ни „забра­ње­ни град”.

За нас Србе Европе све је то већ давно déjà vu, такорећи транзициони, миметички, замор­ни, ими­та­циони кич.

Ми који из других земаља долазимо у матицу да се у јавности огласимо, немамо испрљане руке, срце, или савест. Нигде нисмо били, ни на јед­ном престолу седели, ни у једној фотељи умо­вали, ни у једном савету саветовали, ни у једном одбору ша­ховске фигуре повлачили. Ништа нисмо присво­ји­ли, нигде „остварили земаљску добит”, никакву тајну, нити златни камен утајили. Вожња царским лимузинама кроз булеваре вештачког светла и при­кривене беде града који још није по­стао град, у земљи која још није постла земља, наручени кок­тели, лажне параде, непотребни те­лохранитељи и понизни, неискрени пажеви... на­ма не значе ништа.

У отаџбини је политичка култура још увек сунце иза брда. Далеко је то сунце, рекао би на­ци­онални писац. Обећавати фантомски и вирту­елни појам, политичку „победу”, постало је нај­уносније аматерско занимање професионалних транзицио­них мађионичара путујућих српских каравана, а у ходу је облик првобитне акумулације капитала аме­ричког XIX века, у коме се речју „демократија” скрива реалност тужне транзи­цио­не и увек прита­је­не Малапартеове „Коже”.

Кохерентних правила политичке игре у отаџ­бини још увек нема, као ни осећаја за време. Чак и ако сте најбољи и назаменљиви дух промена, ви по­сле годину дана или два окретања Земље око Сун­ца и указаног народног поверења, у поли­тич­ком живо­ту Европе, препуштате место неком но­вом бићу.

Напротив, раскошни политички избори у Ср­бији смеса су политичког незнања, транзиционе грабежи и незрелог нарцизма. Они су израз моћ­ног несублимираног страха од смрти и опсесивно­‑компулзивне жеље за трајањем по сваку, и најјев­ти­нију, девалвирану цену.

Иако се српском расејању пребацује да није уједињено, све организације српске расутости, у основним су захтевима сложне. Тражити да се оне „уједине” или причати причу о „разједињености”, значи, у ствари, несвесно тражити повратак духа свргнутог једнопартијског система. У основи, у подсвести политичара отаџбине једнопартијска слика света, слика света централистичких, ’кров­них’ организација са доушничким чиновницима и верним, већинским, немим чланством и даље је врло снажна.

Ипак, по узору на структуру „Високог Савета Француза света”, модела старе земље колонија, ази­­ла и дијаспоре, хетерогени Срби света свр­ста­ли су се у колону стратешке слоге, у свим својим основ­ним жељама. На кормилу данашњег полупи­јаног српског брода, ми сутра желимо најобра­зо­ва­није људе расејања, оне који нису били у доса­дашњим државним комисијама и саветима и ко­јима никада није дата прилика да јавно пледирају. Морални љу­ди одувек имају осећај за меру и ако су већ виђе­ни, ако су одиграли своју улогу на транзиционој сцени и политичкој пијаци, ако су у чулима својих саплеменика оставили траг истрошеног битисања, са­ми се, после извесног времена, по­вла­че у бескрај метафизичке тишине.

Сећам се како смо се у Француској борили про­тив Жоспенове „атлантско-бомбардерске ле­вице”, оне која је тврдила да је ратни вихор бом­бар­дова­ња отаџбине Србије трајао прекратко, желећи да га продужи и која је најављивала суве­рену цеза­ревску, баханалијску победу на расписа­ним фран­цуским политичким изборима. Та иста групација испала је из даљег такмичења већ у првом кругу, али челник пораза је, сходно европ­ском духу и на­челу, одмах, дисциплиновано и далековидо, брзо и кратко, дао оставку. У Србији је оставка, такорећи, непозната политичка кате­горија.

***

Српско расејање три сфере живота: архетип историјске православне духовности, смисао о нуж­ности живота уз правила, и будућу привредну ефи­касност родне матице види као космичку, органску целину. У сиромашном друштву ове три галаксије морају да постану једна. Нажалост, ве­ћина гру­па­ција на политичкој сцени садашње др­жаве кари­је­ру гради на неком од елемената, уз пот­пуно од­су­ство препознавања осталих.

Ми, расути и сакупљени Срби свих земаља глобуса, желимо Србију слободних људи, чија ће слика света бити шира од хашке оптужнице и који ће равноправно учествовати у светској „деоби прав­де”, представљајући остатак згажене, али пре­живе­ле Византије, на пет континената. Желимо да песник у Србији не презире привредника, нити привред­ник песника и филозофа. Желимо српско чисто село и људе који се, када сване дан, нечему надају. Жели­мо да, као код старих Грка, трговци у Србији буду у врху друштва, али никад у врху људ­ског морала. Не желимо Србију у којој се су­дије и сведоци могу „демократски купити” и у ко­јој је трећа „нацио­нал­на вест државне и јавне теле­визије” силовање почи­њено од стране безначајног америчког певача.

Желимо Србију у којој ће политичари бити си­ромашнији од лекара, а забављачи и гутачи вре­ме­на и простора сиромашнији од учитеља и про­фесо­ра. Желимо Србију умних ванстраначких ду­хова, које неће штитити едипални однос са поли­тичким кланом, већ њихова индивидуална људска храброст.

Зато питамо: ко то данас у Србији прича о Европи?

***

Ми смо они који су имали храброст да из род­­ног увенулог врта оду, сањајући о другачијој и здра­вијој вегетацији. Заливали смо , ипак, то парче земље из далека.

Можда ћемо, данас или сутра, скупити храб­рост да се на залечену земљу нашега детињства вратимо.

Мила Алечковић Николић (из књиге: КО ТО ПРИЧА О ЕВРОПИ?; Орфеус, Нови Сад, 2005)