Оливер Вуловић
АПСОЛУТНО ПРОТИВ АПСОЛУТНОГ
У Бечу, месту рођења модерне психоанализе, локални Die Presse је укључио штоперицу и трка је почела. Одлучено је да се преко страница овог листа, блиског министарству спољних послова Аустрије, у српску колективну мождану масу почну слати строго и прецизно креирани импулси из које ће се уз помоћ вредног рада Ахтисарија и његових налогодаваца исти пробити и до наших ганглија, које ће нам когнитивно-бихејвиорално обрађеним усадити у главе – Космет више није део Србије.
Јунгови и Фројдови самопроглашени наследници још само нису сигурни која од две варијанте би им више одгoварала до остварења циља. Да ли би то била она у којој би усред преговора о саставу нове српске владе након Јовандањских избора громогласно објавили шта су одлучили па самим тим и изазвали застој у њеном стварању и ситуацију правног вакума која би Србију битно успорила у правовременом и исправном политичком реаговању, или би им било боље да и пре самих избора овдашњој јавности "дошапну" какво решење косметског питања су смислили и тако изазову долазак Радикала на власт, што би им опет, по њиховом схватању међународног положаја Србије, био диван алиби да у међународној јавности лакше изгурају свој накарадни политички пројекат.
Да је ситуација озбиљна говори и податак да је Тадић и јавно преко страница Божићног броја Политике закукао на могућност нешто ранијег објављивања Ахтисаријевог предлога за Космет и на тај начин покушао да апелује на своје западне пријатеље да мало "смање доживљај", барем док се не освоји власт и формира влада.
Запад је успео код Срба да уради оно што је међу нама вазда и пролазило, да нам најважније државно и национално питање опет врати у локална наклапања током предизборне међустраначке борбе и тако апсолутно поништи све резултате јединствених скупштинских декларација и резолуција и дефинитивно амортизује психолошку и политичку предност стечену усвајањем новог устава.
Када смо се већ силом прилика дотакли психоанализе, прави је тренутак да се сетимо дијагнозе нашег колективног психичког стања, изречене од психијатра, народног трибуна и политичара, покојног др Јована Рашковића, која је гласила једноставно – луд народ.
Сва је прилика да су Рашковићеву дијагнозу Срба многи на Западу одавно били усвојили док их један други Србин-психијатар и политичар није грубо вратио у стварност, али који на жалост, сада није овде и који није у могућности да нам својим методама помогне да опет зауздамо Запад у њиховом насртању на нас и сачувамо народ и територију, као што је он то некада чинио.
Борба за власт ради власти у којој је борба за власт ради спасења Космета постала само њен сегмент али не и, поред наших очекивања и жеља, и њен кључни замајац и инспирација, највећи је проблем на који смо у кључним тренуцима могли наићи, али који на жалост, кроз историју посматрано, и није био неочекиван и непредвидљив.
Међусрпска борба за голу власт је поклон на који се озбиљно рачунало и у који се озбиљно полагала нада у Бриселу, Вашингтону и Приштини. Наши снажни трзаји током, крајњим напором створених, манифестација националног политичког јединства су на Западу били предмет дубоких анализа и сада као резултат имамо њихов покушај политичког продора типа "све или ништа" јер су обезбедили да се у Србији дешава оно што је Коштуница мислио да ће им бити главна сметња, а што се испоставило као одличан лакмус за одлуке које желе да спроведу - избори.
И ако одавно није толико причано о потреби политичког јединства, у Србији ипак није била створена кључна институција која би једина заиста и била у могућности да се уз помоћ Цркве и Војске политички супротстави настојањима да нам се отме Космет, а то је концентрациона влада. И у тренуцима највише подигнутог нивоа националног ангажовања, политичарима на власти није падало на памет да у интересу историјски изузетно важног тренутка за Србију, у владу позову и Радикале и Социјалисте и тако и институциално а не само вербално озваниче јединство нације по питању одбране Космета. Тадић, Коштуница, Николић и Дачић политички су и морално одговорни што се нису снажним ставом једне јединствене српске владе супротстаили Ахтисарију и његовим савезницима, уместо тога имамо слободне стрелце и раштимовани оркестар, који осим што слабо музицира има и музичаре који се међусобно мрзе.
Није нама без буке и било којег другог јачег и озбиљнијег приговора било допуштено да организујемо референдум о новом уставу зато што на Западу нису хтели да се мешају у унутрашње ствари Србије (сиц!), већ зато што су одлично знали да после новог устава следе и нови избори, а боље ситуације за мешетарења међу Србима нема. Као што је и 2000-е године, са његовим допуштењем, био искоришћен за рушење „старог режима“, Коштуница се и ове 2007-е упустио у сличну игру само што овога пута има у свом "демократском" корпусу много озбиљније конкуренте за место демократског Калифа над демократским Калифима па га то чини нервознијим него икада. Оне 2000-е године нам је од стране тадашњих и садашњих властодржаца у Србији косметска ситуација представљана као демократски а не територијални проблем а ево, ушли смо у 2007-у годину у којој и поред "демократске" власти Космет још није еволуирао из територијалног у то њихово "демократско" питање. У њиховим, једино као демократским признатим редовима, још увек путем демократске процедуре се не поставља питање о сопственој одговорности већ се и даље наставља политичка борба против "старог режима" и континуирано ради у интересу вишегодишњег чврстог устаљивања на власти.
У овој такозваној изборној трци такмиче се они који имају најмање слуха за политику као уметност могућег јер смо унапред избомбардовани да једни никада неће бити ни покакву цену са оним трећим, док они други иду у цркву да се закуну да никада и ни по коју цену неће бити са онима првим, а о трећим и да се не говори. Уместо да имамо партије које ће унапред обећавати сваку могућу међусобну сарадњу у интересу општег добра, ми имамо партије које су унапред одлучиле да нас осуде на извесну нејединствену и власт и опозицију у овој тако неизвесној ситуацији. Приморани смо да у себи одлучујемо између два апсолутног. Како год да буде, тешко нама.
