НЕЧАСНА УЛОГА ОУН И ГЕНЕРАЛНОГ СЕКРЕТАРА

КОФИ АНАНА У СРЕБРЕНИЧКОМ СЛУЧАЈУ

Од почетка ратних сукоба у БиХ Кофи Анан је имао једну од најзначајнијих улога у ОУН за коју вечина наших људи верује да је објективна, поштена и непристрасна институција. Прво као Подсекретар УН за мировне операције, а потом и као Генерални секретар ОУН. Треба подсетити да је на то место дошао пошто је, на иницијативу М. Олбрајт, америчка влада ускратила подрушку Бутросу Галију за још један мандатни период на шта је, иначе, имао право. И у том случају узрок је била политика ОУН у Босни.

За све време кризе и сукоба на просторима бивше Југославије САД су преко ОУН и њеног Генералног секретара неприкривено диктирале политику усмерену против српских националних интереса. То се подједнако одразило на њихово понашање у Хрватској, Босни и Херцеговини, Косову... У свим тим подручјима формално најзначајнију улогу су имале мировне операције и представници ОУН. А,увек, по њима једини кривци су били Срби.

Задржао бих на више пута поновљеној нечасној улози господина К. Анана у познатом сребреничком случају.

(1) Кад је Сребреница проглашена за заштичену зону (16. априла 1993.) већ након пет дана (21. априла) шведски генерал Валгрен у Загребу је објавио: „На основу рапорта који сам добио од својих официра у Сребреници, могу да потврдим да је данас у подне град демилитаризован.“ У ствари, на подстицај САД и неких западних држава, политика УН коју је доследно извршавао тадашњи подсекретар Кофи Анан била је да се муслимани не разоружају. Проглашење Сребренице за заштићену ОУН учињено је да би се сачувале муслиманске снаге од коначног пораза и уништења, а не да би се заштитило цивилно становништво. Он је два дана касније (23. априла) послао поверљиву поруку генералу Валгрену о предстојећој посети делегације Савета безбедности коју је предводио венецуелански амбасадор. К. Анан је поруручио Валгрену: „Имајући у виду ваше јавне тврдње да је Сребреница потпуно демилитаризована, не видим потребу да УНПРОФОР учествује у потрази за оружјем од врата до врата. Вас ће несумњиво делегација Савета беубедности која вам долази у посету упознати са снажним осећањем које је присутно међу неколико земаља чланица да УНПРОФОР не сме превише активно да учествује у разоружавању „жртава.“ [1] То је био начин да се, на интервенцију К. Анана, изигра Резолуција СБ и да се у Сребреници сачувају муслиманске терористичке банде. Иста пракса је потом примењена и у Горажду, Бихаћу... Истина, неколико година касније видео се стварни смисао америчке и Ананове интервенције у корист муслимана. Они су постали пешадија НАТО савеза.

(2) У Секретаријату ОУН је прикривен значајан југословенски документ о страдању Срба у БиХ. То је „Меморандум о ратним злочинима и злочинима геноцида у источној Босни (општине Братунац, Скелани и Сребреница) против српског народа од априла 1992. до априла 1993.“ У то време Председник Југославије био је Добрица Ћосић, а Меморандум је, преко сталне југословенске мисије при ОУН, предао канцеларији Генералног секретара амбасадор Драгомир Ђокић 24. маја 1993. год.[2] Овај документ је после више од шест година прикрио и пречутао и Кофи Анан у свом извештају који је о сребреничким збивањима поднео Генералној скупштини 15. новембра 1999. године. Он је прикрио и моју књигу „Хроника нашег гробља“( 1994), а цитирао је књигу Насера Орића која је изашла две године касније. О прикривању и прекрајању извештаја о невиности Срба, извршеним у СБ ОУН данас сведочи и др Никола Моравчевић, професор историје на Илиноис универзитету у Чикагу који је у интервјуу „Вечерњим новостима“,[3] под насловом „Чинимо исте грешке“, рекао и следеће: „Имао сам срећу да, док сам био проректор на Универзитету, упознам Бутроса Галија који ми је и дозволио приступ архиву. Можда је прејако рећи, шокантни подаци, али сам дошао до документације која указује да је у Секретаријату Савета безбедности постојао тим који је извештајима из Босне и са Косова дописивао српске злочине, а ублажавао или сасвим прикривао оне које је чинила друга страна. И за мене је било изненађење да је и пут информација које су стизале, у највећем делу, био прилично чист, а да су их службе у Савету безбедности употребиле тако да докажу сву монструозност Срба. Установио сам, и то у књизи написао[4], да се ишло чак дотле да је извештај првог команданта снага УН у Босни Сатиша Намбијара о злочинима босанских муслимана, скинут са агенде дневног реда заседања“. Н. Моравчевић такође сведочи: „Мадлен Олбрајт је од Бутроса Галија захтевала да се Намбијарови докази повуку. Иста је судбина и дела извештаја из Рачка, због кога је бомбардована Србија.“[5] Извештаји о страдањима Срба и српским жртвама завршавали су у архиву и о њихивом садржају јавност, бар преко ОУН, никада ништа није могла да сазна. Насупрот томе извештаји о „страдању муслимана“, обично тајно и лажно допуњени са повећаним бројем страдалих, стизали су на дневни ред СБ ОУН. Последице су увек биле исте: доношене су Резолуције са новим, све оштријим, казненим мерама против Срба.

(3) Генерални секретар ОУН К. Анан у извештају Генералној скупштини о сребреничком случају 15. новембра 1999. у параграфу 2. навео је невероватну лаж: „Докази које је тужилац понудио описују сцене незамисливиг дивљаштва: хиљаде мушкараца је погубљено и закопано у масовне гробнице, стотине мушкараца је закопано живо, мушкарци и жене су сакаћени и поклани, деца убијана пред очима својих мајки, деда присиљен да једе јетру свог унука. Ово су истинске сцене пакла, писане на најмрачнијим страницама људске историје.“[6] Хашко тужилаштво узалуд више од десет година трага за сведоцима тих „злочина“. Све што је речено је бескрупулозна лаж. Није пронађен деда који је присиљен да једе јетру свог унука, нису пронађене мајке пред којима су побијена њихова деца (није чак пронађено ни једно убијено дете), нису пронађени обогаљени и поклани мушкарци и жене, измишљено је и закопавање живих муслимана.

То што су о Србима рекли судија Хашког Трибунала и Кофи Анан Генерални секретар УН спада у странице најмрачније пропаганде уперене против једног народа.

Толику пристрасност и мржњу према Србима могли су да испоље само они који желе да их униште. Својим понашањем и поступцима господин К. Анан ће за нас остати упамћен као нечастан човек и функционер ОУН. А у сребреничком случају захваљујући њему, и ОУН као као институција која се тешко приклања истини. Период К. Анана може да остане забележен само као једна ружна епизода у историји ОУН. Остаје нада да се у будућим кризним случајевима политика СБ неће руководити интересима само једне државе, чланице овог форума. Та искушења су пред нама.

Миливоје Иванишевић

[1] Ово можете наћи у књизи Јан Вилем Хониг и Норберт Бот: „СРЕБРЕНИЦА – сведочанство о једном ратном злочину“, Бгд. Радио Б92,1997.

[2] Пропратно писмо и нота заведени под бројем А-48-177, S 25835, 2. јуна 1993. г.

[3] „Вечерње новости“, 18.12.2006.

[4] Никола Моравчевић: „ Светлости Запада“, Просвета, Београд, 2003.

[5] Исто,

[6] Извештај Генералног секретара Генералној скупштини ОУН поднет 15. 11.1999.