ПРОЈЕКАТ ЗА БОРБУ СПЦ ПРОТИВ УМИРАЊА СРПСКОГ НАРОДА

( Основне поставке )

Даме и господо,

Уважени учесници овога скупа,

О Богу знамо да је Он од вечности Љубав. Знамо да је Бог Света Тројица, три Божанске Личности које се од вечности међусобно воле и та исконска љубав Оца према Сину и Духу Светоме, Сина према Оцу и Духу, Духа Према Оцу и Сину – даје Богу биће, постојање .

Знамо и да је Бог заволео свет, а затим га призвао из небића својом Речју, са циљем да све што је створио постоји вечно у љубави са Творцем.

Из овога видимо да је закон живота врло једноставан:

Љубав = живот;

не љубав = небиће, смрт.

Бог је осмислио начин за умножавање љубави међу људима. Створио је брак. Зато је брак по дефиницији „Заједница љубави мушкарца и жене у времену и у вечности“. Из ове заједнице љубави мушкарца и жене настаје генерички процес, који се првобитно одвијао сасвим другачије него што то историографија бележи. Није било полног односа каквог данас рекламира, на пример, „Пинк“ телевизија. Напротив. Рађање деце није било „планирано“. Било је спонтана последица енормне количине љубави између мужа и жене, у тој нераскидивој заједници „две душе у једном телу“.

Добровољним иступањем људи из хармоничне заједнице са Творцем, читав овај концепт је поремећен.

Љубав је почела да хладни, па је временом све мање љубави. Како се историја ближи своме крају, приметно је свеопште умножавање зла у свету.

Исто је и у Србији. Исто је и са српским народом. Људи су заборавили да је за заједницу неопходна љубав, а да љубав подразумева превазилажење сопствене самодовољности, одрицање од својих потреба, навика, властите сујете – ради добра друге вољене особе, одрицање од самога себе – до самозаборава. По угледу на Христа који је самога себе добровољно принео на крсну жртву, ради спасења сваког човека.

Оваква распета љубав очекује се, пре свега од мушкарца, који , по речима Апостола Павла, треба да воли своју жену баш онако како Христос воли своју Цркву и да буде спреман да за њу и живот свој положи. Само тако вољена жена, треба да поштује свога мужа и у свему му буде покорна. Из овакве, Богом благословене заједнице рађа се многобројно потомство.

Наша трагична демографска ситуација, која је стручно – научно у потпуности анализирана у протекла два дана, потврђује изречени став о животодавној љубави и о умирању српске нације услед недостатка љубави.

Заиста, живимо у времену у коме нико никога не воли, у коме нико никоме не треба.

Бракови се распадају јер у њима нема љубави. Сви су незадовољни. Траже кривца у оном другом. Не разумеју да је суштина брака – одрицање од самога себе ради вољенога бића, ради другога са киме смо у браку и ради своје деце.

Не само што је данас много развода, него се бракови све мање склапају. То је социолошки феномен Србије последњих деценију – две.

Мушкарци су све мање мушкарци јер све мање воле своје жене. Мушкарци све више туку, а Бога ми, и убијају своје жене. Свакоднево о томе читамо у штампи. Мушки егоизам, окренутост искључиво себи и задовољењу својих потреба, ствара себи слику жене – супститута властите мајке, која треба да буде бесплатан услужни сервис, без сопствених емоција и потреба. У таквој поремећеној реалности деца постају сувишна .

Правих хришћанских бракова је страховито мало.

Где је онда кључ за решење проблема беле куге у Срба? У женама. Жене све мање желе брак, али и даље желе да рађају. Материнство је женски биолошки императив. Биолошко својство жене. Процес који још увек , делом, не задире у сферу свесног. Биолошки часовник жене неумитно одкуцава и она се понаша у складу са тим.

Жена осећа да је потпуна, да је остварена – само ако је мајка.

Жена - мајка је најсличнија Богу . Мајчинска љубав је најсличнија Божијој љубави. Само мајка је у стању да воли своје још нерођено дете у утроби- иако га није видела! Само мајка воли безусловно своје дете, ма какво да је. Чак и ако је болесно, чак иако је масовни убица.

Треба омогућити женама да рађају.

200 000 абортуса годишње у Србији? Од тога 80% у браку? Мислим да би се готово свака од тих жена определила за рађање, а не за убиство свога детета да јој је само неко понудио алтернативу. Застрашена, малтретирана и понижена жена без економске независности – не може слободно да одлучује о рађању. Абортус је готово увек - нужна одбрана. Жена убија своје дете јер се брани. Јер верује да би рођење тога детета било фатално по њу или већ рођену децу.

Има много ситуација у којима долази до нежељене трудноће. Нећемо се овде упуштати у анализу узрока који непланирано доводе до благословеног стања. Једно је сигурно: ТО СВАКОМЕ МОЖЕ ДА СЕ ДЕСИ, А СВАКА ЖЕНА МИСЛИ ДА СЕ ДЕШАВА САМО ДРУГИМА, ДОК СЕ И ЊОЈ НЕ ДОГОДИ.

Ми хришћани знамо да је живот последица љубави и да је сваки зачети људски живот на свету Божије дело и Божији благослов. Ако Бог хоће да се неко роди, ко смо ми да то спречавамо?

1. А ако она коју је Бог одабрао да се у њој људски живот зачне нема услова да одгаја своје дете – дужни смо да јој на сваки начин у томе помогнемо.

Да би пружила љубав својој деци, жена мора пре свега да буде вољена. Да осети да је важна.

2. На крају, ако жена ипак не жели да се стара о свом детету – нека га роди и нека га да ономе ко жели и може да се о њему стара.

Управо у овим двема ситуацијама Српска православна црква треба да ступи на сцену.

Пројекат за повећање наталитета и бригу о деци ( у складу са идејом Удружења Опстанак о позитивној дискриминацији Срба ) свим Српкињама треба да пружи алтернативу за абортус.

Овај пројекат постоји већ две године. Аутор пројекта је моја маленкост.

Српска православна црква има све услове за његову реализацију. Има и Уставне и законске оквире. Реституција црквене имовине јесте пожељна и очекивана, али не и неопходан услов да би се отпочело са пројектом. Повезивање и сарадња ( пре свега финансијска подршка ) са Србима из дијапоре се подразумева, а такође и стручна помоћ кадрова различитих профила ( медицинских радника, правника, педагога, психолога, социолога, социјалних и просветних радника ).

Имамо узоре и искуство других хришћанских конфесија које вековима делују на социјалном плану, пре свега Римокатоличке цркве. Међу православнима узор имамо у Грчкој православној цркви, али и у средњевековној Србији.

Користим прилику да, и са овог места, позовем све епископе Српске православне цркве да одмах донесу одлуку и дају благослове за отпочињање реализације овог пројекта у својим епархијама.

Позивам и Србе из дијаспоре да се одмах укључе у пројекат.

Позивам и Владу Републике Србије, а нарочито надлежна министарства, да паралелно са остваривањем пројекта проширују законске могућности како би Српска православна црква што потпуније и што успешније остваривала своју мисију оживљавања и умножавања српског народа.

Епископи су монаси. Људи који су се одрекли брака и властитог потомства, али су се заветовали да стекну многобројно духовно потомство. Они знају да не могу бити пастири непостојећег стада, нити духовни родитељи нерођеној деци.

Црквени људи, верници који живе у свету и монаси који живе у манастирима привучени Божијом љубављу и послати да шире Христово Еванђеље међу људима, најпозванији су да пруже љубав ( делатну љубав, која се огледа у бризи и старању за угрожене и беспомоћне ) онима које биолошки родитељи нису могли или хтели да воле.

Хвала!

У Београду, 12. 10. 2006. године

Изговорено на Конгресу о деци и наталитету

Удружења Опстанак

У Централном дому Војске Србије,

Браће Југовића 19.

Објављено у „Зборнику радова са Конгреса

о деци и наталитету“,Удружење „Опстанак“,

Београд, 2006.

Зорана Миљевић, дипл. теолог