Branko Branković

LAŽNA DILEMA – KOSOVO ILI EVROINTEGRACIJE

Jugoslavija je od kraja II svetskog rata pokazivala interes za saradnju sa velikim brojem medjunarodnih organizacija, asocijacija, grupacija država i sličnih međunarodnih struktura. Osnovna politička i ekonomska orijentacija za ovu saradnju je imala za cilj razvoj odnosa na oba ova plana uz insistiranje na poštovanju teritorijalnog integriteta, suvereniteta i da tako kažemo „državnog dostojanstva“. Bivša država se maksimalno zalagala za poštovanje Povelje UN i medjunarodnog prava. U tom procesu Jugoslavija je tokom godina stekla veliki ugled i poštovanje.

Kao osnivač PNZ, ali i kao cenjen član ove grupacije zemalja, Jugoslavija je godinama uspevala svojom gotovo uvek principijelnom politikom da sačuva, ne samo svoju teritoriju, već i ono što bi nazvali „nacionalnim ponosom“. Ma šta mi mislili o njoj „bivša Jugoslavija“ je bila uzor za mnoge zemlje koje su se suočavale sa brojnim teškoćama ove vrste. U tom smislu nije ni bila član ni jedne od konfrontirajućih blokova niti bilo kojih asocijacija pristeklih iz te i takve konfrontacije. Jugoslavija nije bila član tih i takvih asoscijacija jer je bila „komunistička zemlja“ za Zapad, a „revizionistička“ za SSSR i njihove saveznike, što je uticalo da i ne bude pozvana da se jednoj ili drugoj strani pridruži.

Raspadom SSSR- a i VU stvari su se značajno promenile. Odsustvo značajnije uloge Rusije u periodu neposrednog raspada SSSR-a, ostavilo je širok prostor SAD i EU da krene u „pohode“ osvajanja prostora u kome bi ostvarili ne samo svoj uticaj već i prisustvo – ekonomsko, političko i vojno. U tom smislu otvoren je proces učlanjenja velikog broja evropskih zemalja u Savet Evrope, EU, NATO i Partnerstvo za mir. Ideja je da se sve zemlje Istočne i Centralne Evrope ali i Balkana što pre, preko članstva u ovim asocijacijama Zapada, stave pod jaku kontrolu.

SRJ je u tom procesu i dalje bila, pre svega iz ideoloških razloga, van „ponude“. Period od 1990 do 2000 godine je bio period jakih pritisaka da se vlast u SRJ promeni ili „omekša“ pa je bila proglašena za „poslednji bastion komunizma“ a Predsednik Slobodan Milošević za glavnu smetnju evroatlantskim integracijama.

Dolaskom na vlast tzv. „demokratske opcije“ 2000-te godine, Zapad je krenuo u ofanzivu u dva pravca: pre svega za učvršćenje vlasti koja je pučem i rušenjem i paljenjem Parlamenta preuzela vlast u Srbiji, ali i stvaranjem takvih uslova u Srbiji koji će obezbediti svoje trajno prisustvo i njihov jak uticaj na društvena kretanja u Srbiji.

U tom smislu krenulo se politikom „štapa i šargarepe“. Ono što se nudilo kao „šargarepa“ bilo je na dugom štapu i uz velika uslovljavanja. Štap je bio sam po sebi prisutan preko zahteva za „promenama“ u vojsci, privredi (otvaranja procesa divlje privatizacije od koje koristi imaju najviše zapadne korporacije i banke), zahtevu za „otvaranjem Srbije“ samo prema Zapadu uz zanemarivanje odnosa sa drugim zemljama, posebno sa Rusijom i Kinom. „Šargarepa“ je nudjena u otvaranju procesa pridruživanju raznim evroatlatskim integracijama kao što su : Savet Evrope, Evropska Unija, Partnerstvo za mir, NATO, Pakt stabilnosti kao i otvaranje vrata regionalnim institucijama iz raznih oblasti saradnje.

Ispostavilo se, kako je vreme odmicalo, da je pristup evroatlantskim integracijama bila smišljena politička igra. Trebalo je da SRJ odnosno Srbija krene u ispunjavanje svih zahteva zapadnih centara moći kako bi samo otpočeo proces pregovora za ulazak u ove integracije. Postojeća vlast DOS-a je slepo i zdušno krenula u ispunjavanje zahteva, jer je u periodu priprema za puč od 5-og oktobra obećala sve što je zahtevano samo da im se pomogne da se dokopaju vlasti. Istovremeno tzv „otvaranje procesa“ prijema u evroatlantske integracije je bila i politička floskula DOS-a, kojom su se domaćoj javnosti obećavalo previše, da bi se na tim „evroutopijskim“ nadama održavali na vlasti. Kako je gotovo slepo ispunjavanje zahteva zapadnim centrima moći nije davalo napretka u konkretnom kretanju SRJ ka integracijama, tako je vlast DOS-a polako sli sigurno gubila kredibilitet, da bi ga konačno, na izborima 2003 i izgubila.

Pregovori za prijem sada Srbije u evroatlantske integracije su u toku, pre svega oko ulaska u EU. Istovremeno Srbija je primljena u Savet Evrope i Partnerstvo za mir. Pažljivi osvrt na dosadašnji prijem u ove dve integracije, ali i stanje pregovora sa EU, pokazuju da mogući napredak u pregovoriam ili prijem u bilo koju integraciju zavisi od političke procene stranog faktora o potrebi „odgovarajućeg reagovanja“ u skladu sa političkom situacijom u Srbiji, odnosno u kojoj meri treba pružiti Srbiji da „zagrize šargarepu“. Srbiji se daje „zalogaj po zalogaj“ u zavisnosti od potrebe da se podrži odredjena politika, ali i njeni protagonisti na srpskoj političkoj sceni.

SRJ je još 1998 godine, u martu mesecu, zvanično zatražila prijem u Savet Evrope. Medjutim prijem je usledio tek 2002 godine. Iako su se stavljale razne prepreke, a pre svega ispunjenje zahteva u vezi sa Haškim tribunalom, ubistvo Zorana Djindjića je sve te prepreke stavilo po strani i SRJ je primeljena, po ubrzanom postupku u Savet Evrope. Zapadni centri moći su ovim potezom želeli da pruže podršku nastavku politike koju su DOS i Zoran Djindjić vodili. Drugim rečima, to je trebalo da bude inekcija da se nastavi sa ispunjavanjem zahteva koji su postavljani u raznim oblastima, pre svega u oblasti politike, privrede i vojske, uz „uveravanja“ da samo produžetak takve politike može da otvori vrata prijemu SRJ, a kasnije i Srbije, u druge evroatlantske integracije.

Drugi primer sprovodjenja iste politike stranog faktora je, po „hitnom postupku“ prijem Srbije u Partnerstvo za mir. Pošto su zakazani izbori u Srbiji za 21 januar 2007 godine, zapadni faktor je krenuo u političku ofanzivu. Vrlo je vidljiv cilj bio te i takve političke akcije. Jedan pravac je bio ka objedinjavanju tzv. “demokratske opcije“ u Srbiji koja bi trebalo da pobedom na izborima obezbedi nastavak politike servilnog ispunjavanja zahteva i pokazivanje vernosti nametnutim rešenjima. Drugi pravac je da se preko „demokratske“ opcije što lakše obezbedi pristanak na nezavisnost Kosova i Metohije. Ovo tim pre što je opcija nezavisnosti KIM dobijala iz dana u dan sve više protivnika. Pored Rusije i Kine koje su se i do tada protivile nezavisnosti KIM, EU preživljava unutrašnja trvenja pa i podele, te se jedan broj zemalja priklanja stavu Rusije i Kine. Značajno je bilo i to što je na sednici SB UN, koja je razmatrala situaciju na KIM, i Argentina jasno stavila do znanja da se protivi nezavisnosti KIM.

Iako je javno odgovor Srbiji bio da od članstva u Partnerstvu za mir „nema ništa“ pre nego što se Ratko Mladić nadje u Hagu, Samit NATO u Rigi je preko noći doneo odluku da se Srbija primi u tu integraciju. Neposredno nakon toga počela je kampanja spolja na ujedinjavanju i jedinstvenom nastupu „demokratske opcije“, ali i negativna propaganda protiv radikalne stranke i SPS-a. Osetilo se, neposredno nakon prijema Srbije u Partnerstvo za mir, da je polako ali sigurno počelo prvo „uvijeno“ a zatim sve otvorenije menjanje stava srpskih zvaničnika oko KIM. U tome su prednjačili Predsednik Srbije Boris Tadić i MSP Vuk Drašković. Iako je njihova retorika bila krajnje ambivalentna, jasno se videla promena u stavu..Cilj je bio pokušaj povlačenja sa striktne pozicije protivljenja nezavisnosti, ali i pokušaj sopstvenog amnestiranja od odgovornosti ako do nezavisnosti KIM dodje.

Primer pregovora oko ulaska Srbije u EU je klasičan primer reagovanja iz politički obojenih razloga ali i razloga nesredjene situacije u samoj EU. Koliko god EU nema jasan stav o daljem sopstvenom proširenju, pre svega zbog neprihvatanja tzv. Ustava EU od jednog broja zemalja, toliko se oko pregovora sa Srbijom prepliću zahtevi oko Haga ali i potrebe „davanja zalogaja šargarepe“ u cilju pružanja podrške „demokratskoj opciji“ pred izbore u Srbiji. U tom procesu EU je u dosta velikoj konfuziji. Zatvara pregovore zbog Haga, ali istovremeno obećava mogućnost nastavka pregovora uz ogradu da Srbija i po okončanju pregovora neće biti primljena ako ne pošalje Ratka Mladića u Hag. Takav ambivalentan stav nije pružao, u vremenu pred izbore, mnogo garancije da može značajno pomoći onima kojima je politička pomoć bila namenjena. Zato se pribeglo hitnom prijemu Srbije u Partnerstvo za mir i obećanjima da Srbija ima „dobre izglede“ da bude primljena i u NATO. Time se želelo da se stvari oko nastavka pregovora za ulazak Srbije u EU malo amortizuju.

Suština ulaska Srbije u evroatlanstske integracije je da se i Srbija što pre stavi pod kontrolu zapadnog faktora. Kontrola bi imala za cilj direktno mešanje u unutrašnje stvari preko nametanja rešenja na političkom, ekonomskom ali i na bezbednosnom planu. Zapad je dolaskom DOS-a na vlast uspeo da značajno pokrije sopstveni uticaj na političkom planu, obećanja za ulazak u EU imaju za cilj polako, ali sigurno nametanje ekonommskih zakona tzv. „divljeg kapitalizma“ preko ostvarivanja potpune liberalizacije, dok je ulazak u Partnerstvo za mir čin koji otvara vrata kasnijem članstvu u NATO. Ulazak u NATO će biti poslednji čin de facto rastakanja srpske vojske i stavljanje Srbije pod bezbednosnu kapu NATO. Za sada se još uvek ne znaju sve moguće implikacije toga čina, ali se nazire tzv. „atlantizacija oskudnih oružanih snaga“ Srbije i njihovo udaljavanje od uticaja Rusije. Time bi se zatvorilo okruženje Rusije od strane NATO i sa krila Jugoistočne Evrope.

Ceo proces uvlačenja Srbije u evroatlantske integracije, posebno potezi koji se obavljaju po „hitnom postupku“, treba da „omekša“ i stav Srbije oko Kosova i Metohije. Neki elementi „filozofije“ koja zagovara ’’otvoreno društvo’’ EU , gde neće ni granice tobože postojati, žele se nametnuti i za rešenje Kosova i Metohije. Naime, zagovornici ove teze kažu da „nije ni važno da li će KIM biti u okvirima Srbije ili ne, kada neće uskoro postojati granice ni u Evropi“. To je naravno teško „prodati“ čak i zastupnicima nezavisnosti KIM na srpskoj političkoj sceni. Ali od takvih pokušaja se i dalje ne odustaje. Posebno sada kada se očekuje poslednji pokušaj Ahtisarija da na principima „Rambujea“ stvar preseče i krene u nametanje rešenja za KIM.

Za interese Srbije najvažnije je da se svaki ulazak u bilo koju evroatlantsku integraciju obavi na način da ulazak znači pokrivanje sporazumom o očuvanju celine teritorije Srbije, odnosno da iz te celine ne može biti izuzet ni jedan deo srpske teritorije. Na taj način bi se obezbedilo da i Kosovo i Metohija budu nedeljivi deo Srbije. Ne sme se prihvatiti bilo kakva politička „akrobacija“, ma kako bila tekstuelno sročena, koja izričito ne garantuje celovitost, teritorijalni integritet i suverenitet Srbije na svojoj teritoriji, jasno naznačenoj odlukama „Badinterove Komisije“. Stoga je lažna dilema – evrointegracije ili Kosovo, jer srbije bez Kosova i Metohije nije Srbija, pa stoge ne može biti ni normalna evropska država.