Само Суперчеда Србију Спасава

а Стокхолмски синдром Србина сатире

Сетимо се, не тако давно, кад су пре тридесетак година терористи отели авион, па потом на, опкољени на Стокхолмском аеродрому, брутално малтретирали путнике - таоце, догодило се нешто веома чудно. Учесници акције спасавања талаца били су изненађени чињеницом да су жртве, у тренутку ослобађања,  стале на страну терориста и браниле их, борећи се против сопствених спасилаца. Неочекивани обрт психолошких улога овог ``берновског троугла`` постао је разумљив тек када се сазнало да су терористи претходно својим таоцима темељно објаснили ``легитимност`` разлога ради којег су прибегли насиљу над њима. Терористичка пропаганда удружена са стравом од насиља  постигла је тако неочекивани циљ. Делу талаца је комбинација «неодољивог насиља» спрам којег су били немоћни и индоктринације сломила сваку вољу за отпором, па су се зато идентификовали са терористима и њиховом причом чије су жртве заправо били, тако да  су постали добровољно, мазохистичко оружје сопствених мучитеља.  Као хипнотисани, они су активно бранили терористе, потпуно обневидели спрам реалне ситуације и  опасност тог подухвата у који су, испрва мимо своје воље, били уплетени.

Боље роб него гроб?

Да ли вам је нешто слично познато у Србији нашег доба? Педесет година притиснути титоистичком варијантом анархосиндикализма званог „самоуправљање“, па потом десетогодишњом међународном изолацијом, која се свршила бомбардовањем  и општом немаштином, на крају смо били и војно поражени од стране најмоћније силе у историји света. Измучени, Срби су одлучили да одустану од поступка остваривања своје „правице“ и да се „прилагоде“ захтевима запада. Ова српска политика покушаја „вансудске нагодбе“ са глобалним политичким лидером била је неочекивано широке руке. Ново државно вођство се спремно одрекло својег права[1] у корист силе униполарног глобализма. Међутим, оваква политика поштовања насилништва „светског полицајца“ као више силе и признавања свих њених учинака, показала се као потпуни промашај, јер vis mayor никад од оштећеног ни не тражи акт признања легитимитета за сопствено насиље, већ му, сасвим једностраним насиљем, уништава субјективитет ни не познавши или признавши га за таквог.

Либералистички настројени представници идеологије „цивилног друштва“ код нас или нису желели да виде овакав исход или су, у горем случају, цинично били свесни ћорсокака овакве колаборационистичке политике. Као да су пошли странпутицом, пошавши од тога да су пред вишом силом и они правни субјект који има власт да се одрекне сопствене слободе, сопственог субјективитета и постане роб[2].

Домаћи заточници вулгарне либералне вере су у корист робовске перспективе Срба «на путу према Европи који нема алтернативу» зато су покушали пружити какву-такву медијски разрађену апологију. Та прича нам је свима добро позната: Срби су за њих заостали балкански дивљаци и силеције који заслужују сваку казну, па је из таквог комплекса инфериорности природно што се они залажу за закључење што повољнијег foedusa[3] по ``Запад``.

Врућ ветар ``Милосрдног анђела``

Ипак, иако је тактика „бацања Срба на колена“ нашла своје оперативце међу хиљадама „српских Шурди“, провинцијалних малограђана који живећи у Београду а сањајући о свом успеху у «великом свету», пословично одушевљеним благодатима „европске цивилизације“, она се показала изненађујуће неделотворном. Уз огромну финансијску подршку „ дубоких арсенала демократије“, логистику НВО сектора, доследно спроведеној лебоновској пропаганди над обневиделим транзиционим масама и политичкој коалицији неколико партија, либерални демократи у Србији су постигли тек ограничен, релативан успех. Сад би верници демократског месијанизма, могли да кажу, изразивши се речима овенчаног српског песника XX века: ``Њин падиша` мртав кући дође, а наш царе из гроба не уста``. Идеологија ``цивилног друштва`` је Србима наметана застрашивањем НАТО војском, а слика о њој спојена са мазохистичким самооптуживањем[4], на које су тако свикле овдашње евроентузијастичне Шурде.

Иако су Срби крајем XX века чак пет пута војно поражени, напредовање ``цивилног друштва све опсежније подржавано обавештајним извиђањем, убацивањем исламских  фундаменталиста, а на крају и свом војном силом НАТО-а са све крстарећим ракетама и осиромашеним уранијумом, није довело до темељног пораза Срба. За значајан идеолошки неуспех Запада у Србији одговорне су саме силе НАТО-а, које су војно и обавештајно поразиле Србију, а нису биле у стању да прихвате ни капитулацију, а ни довољно одлучне да се упусте у тоталну окупацију Србије. Колико год техничке перформансе које поседују биле савршене, конфликтна и конфузна личност малограђанског реформисте „Шурде“ на коју су играли није у стању да доведе до било каквог политичког циља, сем ако је у питању свађа или фризерај туробне балканске свакодневнице.

Обретење главе српског кнеза

Краткотрајна аферашка власт ДОС-а завршена је погибијом Зорана Ђинђића, који је био главни практични покретач и нада ``цивилног друштва`` по мери наших модерниста. Његова погибија је истовремено и задивила и уплашила Србе. Задивила, јер је то мученичка смрт српског вође који се усудио да на оригиналан начин разреши судбинску Лазареву дилему „коме ће се приволети царству“[5]. Престравила јер је срушила мит о хитром постизању благостања кроз „евроинтеграцију“. И поред свих контроверзи које су јавност одавно упућивале на везе власти с мафијом, показало се да је трагично страдали премијер постао симбол српског западњаштва и европејства, и то знатно делотворнији постхумно него за живота. Западу је требао такав бренд у животу, способан да освоји власт и донесе политичке одлуке. Да ли је то било могуће? Једнострани у својој „франачкој заслепљености“, менаџери су се преварили једнако као и госпођа Хилари Клинтон, кад је прочитавши књигу „Балканске авети“, закључила да јој је ``сад све јасно``.

Бастардизација политичког ``блокбастера`` у Србији

Њихов покушај рециклаже модернистичког политичког бренда у Србији, Чедомир Јовановић, пре него што је изабран за ту улогу, био је шеф посланичког клуба Демократске Странке. Поставши потпредседник Владе након Ђинђићевог убиства, он је хитро напао Цркву, осудивши говор Митрополита Амфилохија изречен на опелу Зорана Ђинђића, којом је приликом Митрополит интригантно повезао „Лазарево опредељење“ и трагичну судбину покојног премијера. Мада Јовановић никад није био у стању да јасно образложи шта је то скаредно у поменутом говору, од тада га по медијима прогони Митрополита кога назива и „пуковником“. Очигледно је да они ником не желе да дају да им украде „реформску икону“ то јест да интерпетира политичку биографију покојника у неком другом кључу осим њиховог. У међувремену је Митрополит постао Архиепископ у својој Цркви, а потпредседник је избачен из сопствене странке.

Протагонисти српске политичке трагикомедије су у међувремену ову новобегорадско спадало поставили за главну улогу политичког ``блокбастера``, по свим правилима америчке продукције, а према потреби јавности за сензационализмом. Српској јавности је најпре постављен широки тотал ``сајберлирске`` западне утопије. Затим је публика наизменично бомбардована бедом  несигурне садашњости и хорором „ратне и злочиначке“ прошлости. Успорени кадрови покрета побеђених српских војних и паравојних јединица с обавезном напоменом о њиховим злочинима на «пригодној» телевизији, испреплетени су с политичким порукама о „суочавању са сопственим злочинима“ и паничним закључцима о потреби хитног укрцавања на «последњи воз за Европу». Динамика смењивања успореног и убрзаног кадра домаћег ужаса, монтирана је у агитпроп телевизији Б92 сугестивно и херметично, тако да оставља илузију да је престрављеном пасивном гледаоцу једино могућ излаз у потпуној предаји вишој сили и „историјској неминовности“. Мислимо да би и Лени Рифенштал, та хитлеровска пропагандискиња високог уметничког нивоа, била задовољна са овим својим «српским, а светским» ученицима.

Архивским документарним снимцима припадника српског (читај – злочиначког) фрајкора „мрког погледа“, са филмском монтажом успореног, ћутљивог и атлетски грађеног Легије и његових другова у ``специјалним емисијама``, следила је спасоносна појава анорексичног лидера «подвученог белим» на вестима и у дебатним политичким шоу емисијама, при чему је „Кула стражара“ српске модерности – Б92 - сугерисала је да је он поседник једине алтернативе, јер «зна се ко иза њега стоји». Овај  хиперактивни Супермарио српског шурдистичког реформизма, са све стереотипијама у говору, и поред свега  је више личио на легитимног настављача политике „Милета против транзиције“ (наравно, као његов „реформски негатив“), или на апгрејдованог Шојку из «Сивог дома», него свог покојног ментора Ђинђића, чијим се наследником хвалисаво, и као такав представљао по граду. С друге стране, ``аутлоу`` шарм овог «пријатеља српског Дона» је српског Супермарија истовремено трансформисао од прерано сазрелог ``најпожељнијег младожење`` до прерано оседелог вечитог пубертетлије. Зато није ни чудо да  се његовом појавом инспиришу перспективнији београдски џабалебароши, татини синови и наркомани-бунтовници који немају у животу паметнијег посла осим блејања и ширења јапи идеологије по кафићима или по форумима попут оног на Б92, Они су само „европејска симулације“ која у стварности не живе прокламовани јапијевски активизам, већ вегетирају прикључени на инфузије, родитељског буџета или страних фондација, свеједно.

Олимпијада у српском ``цивилном сектору``

Поменути политички ``бренд`` садржи један прилично симптоматичан патолошки однос, на који су нас упозоравали психолози у региону: инфантилни „балкански син“ мајке „мученице модернизације“  (имена који симболизује латинизацију Србаља) који се очајно бори ужаснут да не напусти матријархални рај. На политичком нивоу овај „позитиван лик“ јавља се удружен у едипалној „кохабитацији“ са бројним политичким мајкама, такође ужаснутим пред чињеницом нечијег политичког осамостаљивања, а који значи  и њихово политичко пензионисање. Откривање чињенице о духовној вези бивше председнице АФЖ Србије - „Свете Лате“ Перовић са овим саморекламираним „стрит фајтером“ пропраћено је харангом домаће „женске сцене“ на новинара који се усудио да проговори о овој очигледној табу теми[6]. Показало се да је Ћирјаковић погодио у осиње гнездо – чим су реакције биле тако бурне и агресивне. Чак је и брутални Пера Луковић превазишао самог себе у дисциплини медијске пљувачине по сваком ко је рекао или помислио нешто лоше о његовој „гуруици“ Госпа Латинку. Тако је сироти Ћирјаковић преживео правог „медијског топлог зеца“ јер је ударио на Магна Матер анационалне и антитрадиционалистичке Србије, да не кажемо антихристовске Србије.

Чињеница колико су побркали лончиће види се из њихове неадекватне терминолошке употребе идеолошких идентитета: Они говоре да заступају идеолошку платформу звану ``модернизам``[7], блажено несвесни чињенице да одавно делују у постмодерном добу. Користе и идентитет ``мондијализам`` да означе правац свог покрета, такође одбијајући да буду свесни стварности монополисаног ``глобализма`` у рукама елите светских плутократа, којима се, ваљда, приватно диве и завиде налик парадигматичном односу колаборационисте и страног газде, сликовито приказаног у односу недићеваца попут инспектора Мишића и гестаповца Кригера у «Отписанима».

Исконска матријархална страва која паралише присутна у овом сегменту српских екстремних реформисткиња, разумљивија нам је у светлу класичне хеленске митологије. Српске хестије, хекате и горгоне су Латинке, Прпе и Соње. Из ове «тајанствене интиме», пуне «одсутног мушкарца», као да извире немилосрдна оптужба против злочиначког, српског друштва (читај: мушкарца). Из стварности одсутни «српски патријархални вампир» њих као да прогони ноћу кроз еротиком набијене снове, па га дању параноично виде у свеприсутном „патријархализму“ и „национализму“ Србије. Стога се може рећи да су они своје личне фрустрације због несређених мушко-женских односа (за шта су одговорнији „метробалканци“) транспоновали у побуну против „васколиког српства“.

Колико је мржње против Слободана Милошевића неугашено лутало Србијом док нису генијално нанишанили у «новог Милошевића», «пројектованог» у личност Војислава Коштунице? При свему томе, Милошевићева удовица Мирјана Марковић, стварни консиљере Милошевићевог историјског промашаја, сасвим је исклизнула изван жиже те «неугасиве мржње» која лута као баук на путу ка Европи. Јер, како да је мрзе оне које морају да интимно саосећају с женом чија  је  амбиција довела до уништења свог вољеног мушкарца?

„Квазиеманципована“ политичка жена је излаз из круга страве и ужаса суочавања са својим интимним личним неуспехом и неоствареношћу, нашла у еросу домаћег инфантилног „метросексуалца“, од којег је она супериорна и „по дифолту“ и по годинама, употребивши за то жудњу адолесцентног хира деведесетих: „Чедо, ожени ме!“ Њихова неодољива нихилистичка потреба је заправо негирање свих цивилизацијских вредности а пре свега приватне одговорности, основе грађанског морала цивилног друштва, коме симуловано служе. Невезане личном одговорношћу, иживљавају сопствену „неподношљиву лакоћу колаборације“ етикетирањем политички одговорних да не мисле на своје приватне неуспехе. Иста грешна страст је викала кроз грла комуниста 1945. године пред преким ``народним`` судовима: ``На смрт!`` Њихови епигони јавно извикују поруке супарницима: ``Спаси Србију и убиј се!``, а оптужују за ``говор мржње`` сваког ко критички или аналитички долази до политичког става различитог од њиховог. Деца такве политичке мајке одушевљена су сопственом замисли о вези својих супарника с мафијом, па им је она сама собом ``довољан доказ`` истинитости сопствених параноичних визија, а њена убедљивост је често зачињена сочним псовкама[8]. За сопствену везу с осуђеним криминалцима они имају легитимне разлоге и дубоко разумевање, ако већ то пријатељство не могу да прикрију или прећуте[9]. Имајући посла с таквом политичком психозом, морамо знати да то није заслепљеност неког уличног олоша, већ људи који имају и статус и утицај у медијима, на универзитету па и у бизнису.

Домаће врзино коло политичког нихилизма тражи свог вођу. У коло око су се ухватили сарадници домаћих пропалих обавештајних служби, активисткиње некадашњег АФЖ, бивши цензори домаће културе, потомци и кумови Титових генерала, самоуправних политичара и мноштво некадашњих ултралевих марксиста који су своју младост славно овенчали борбом против „црвене буржоазије“ и „спрског национализма“. Певајућа еристика револуционарног нихилизма буди сећања на скојевску младост, а западна подршка, нарочито финансијска, буди носталгију према добу кад је социјалистички режим умео успешно да  флертује с капиталистичким донаторима. Али, да су ове вечите „политичке спонзоруше“ само двадесетак година млађе и да није пао берлински зид, сигурно би га одмах пријавили (по службеној дужности) Центру за О и У, чији су телефонски бројеви били истакнути на свим важним вратима у земљи. Данас, они играју „неокозарачко НВО коло“, које се плете између колективне наде разочараних марксиста у европску државу благостања с једне стране и тужног приватног, интимног и политичког неуспеха с друге стране.

Српски мапетовци иду у Холивуд

Тиме долазимо до задњег судбинског резултата српског политичког врзиног блокбастера званог „караван ЛДП“. Срби су тренутно огорчени и питају се, како је то тај наш жабац Крака, (коме су ``сви белци исти``[10]) свој Мапет шоу успешно довео изнад скупштинског цензуса? И откуд да он нађе толико верника међу нама? Питања су јасна, али нису добро постављена, јер Срби не познају довољно методе и циљеве америчке маркетиншке продукције. Произведени блокбастер је јако скуп и мора да се тренутно вишеструко исплати, да донесе продуценту огроман приход чим се избаци на тржиште, одушевивши публику толико да се његов филм разграби. Последње место на скупштинској топ листи у ствари значи да нема победоносног похода Супермарија који по сценарију треба да све побеђује и баца под ноге. У ствари то неки домаћи „мапетовци иду у Холивуд“ с мањком горива у резервоару аутобуса, котрљајући се све брже низбрдо. При том нам махнито вриште из брзине тог сопственог суноврата, како је у ствари нама потребно да им се придружимо у судару с дводеимензионалном филмском сценографијом рајског Запада.

Уистину и поред све те скупе и веште кампање нема ни толико чедиста међу Србима. Смер пута судбине наших нихилиста је одређен по изабраном едипалном вектору који жели да се заврши тамо где и почиње, као и што је ред да се Уроборос, гностичка змија српске политичке идеологије, сама уједе за свој реп и отрује властитом мржњом. Овај смер развоја генијално, нихилистички, изразио је у предизборној кампањи наш Квизац Халдерах[11]: ``Ми, ми, ми немамо циљ! Шта ће нама циљ?``. Распети између зависти и зависништва, замислили су да од њих нешто у Србији зависи. Сад се даве у сопственој логореји утрипованих „визија“, „суочавања“ и „лустрације“. Она је већ обезвредила ове појмове толико да ни од њих одавно ништа не зависи. Ништа не зависи, али је много тога ``кул``. А као што смо већ имали прилике да чујемо: ``ЈУЛ је кул!`` Чеда је „кул“ а ЛДП је као ЈУЛ – барем по томе што представљају једну политичку секту која нема значајну подршку јавности али има огроман медијски утицај и велике партијске фондове. Стога их никако не смемо потцењивати, јер би у времену дубље политичке кризе они могли постати значајан политички фактор, нарочито када се томе дода да, како каже Кустурица „лако је бити храбар када иза тебе стоји Пентагон“.

[1]  Акт повлачења тужбе СЦГ против сила Северноатлантске алијансе пред Међународним судом правде у Хагу је извршио министар спољних послова СЦГ Горан Свилановић.

[2] Парафразирани теоријски став холандског класика Либерализма, Хуга Гроцијуса. Његова схватања о ропству су могла бити мотивисана фактичким стањем холандске трговине робљем којој је згодно било дати легитимитет. Како се радило о робљу африканског порекла, на најнижем ступњу цивилизације, угледни правник је покушао да нађе каузу уговоарања којим африканац продаје себе и своју породицу у ропство. Кауза је нађена у цивилизацијској благодети коју ће роб да ужива партиципирајући овим статусом у цивилизацији, напустивши сопствено дивљаштво.

[3] Колонијални или окупациони статус који је у форми званој foedus (уговор о вери) антички Рим наметао покореној држави.

[4] У том погледу је код нас пренет текст Џулије Горин, уреднице Jewish World Rewew, под насловом ``Пропаганда и балканизација геноцида``; НИН бр 2874, 28. 7. 2005.

[5] За разлику од Кнеза Лазара, премијер се децидно определио за Земаљско царство уместо Небеског и ово је постало једина неспорна, а општепозната политичка чињеница данашње Србије око које чини се немају дилеме припадници „обе Србије“. Иако се данас Ђинђићева смрт тумачи у кључу косовске драме, као још једна српска трагедија везана за Косово, идеолошки Ђинђић и даље остаје у оквирима реформске и модернистичке матрице. 

[6] Мајка друге србије, текст Зорана Ћирјаковића, који је пренело више домаћих медија током 2006. године.

[7] Употребу ових термина за означавање идеолошких вредности покрета, најјасније је рашчланио домаћи публициста Славољуб Ђукић, један од темељних познавалаца српског комунистичког и посткомунистичког естаблишмента.

[8] Петар Луковић, на пример, готово не може да пише о Војиславу Коштуници ако у тексту не користи псовке. Примера има толико да је беспотребно наводити референце. Овај пацифиста олако пришива етикету ``фашиста`` свакоме ко му се не свиђа, али је пропустио да коментарише то што је Чеда свој политички пут почео инспирисан десничарством и љотићевом идеологијом.

[9] Интервју са Ненадом Чанком: ``Опачић је био наш саборац``. Индикативан је био и сукоб Чедомира Јовановића с новинарима НИН Николом Врзићем и Слободаном Иконићем, који су изнели индиције о његовом пријатељству и пословању с припадницима земунског клана. Јовановић је најавио подизање тужбе због клевете, до које није дошло.

[10] Press, бр. 430/4.3.2007.

[11] Име футуристичког  месије који је окусивши ``воду живота`` овладао ``земним црвом`` и постао господар драгоценог зачина. Из филма ``Дина`` Дејвида Линча.