САЈ
Специјална антитерористичка јединица
Специјална антитерористичка јединица је настала у време развоја савременог тероризма седамдесетих година XX века. То је време када су Европом харале терористичке група типа Бадер-Мајнхоф, ИРА, ЕТА, Црвене бригаде и сличне, углавном поникле из наслеђа марксистичке идеолошке индоктринације. Свакако, преломни тренуци и врхунац европског тероризма су тзв.”Минхенски масакр” и отмица бившег италијанског премијера и министра Алда Мора. Тада је читав низ западноевропских земаља оснивао јединице, које су у основи имале антитерористичку обуку и дејство, где је круна обуке решавање тзв. “талачка криза” , значи оружно решавање проблема и ситуација где отмичари, под претњом оружја, држе заточене таоце.
Одлучило се да на дан уочи св. Николе, 5/18. децембра када се слави св. Сава Освећени, формира се специјализована јединица такве врсте при IX станици милиције ОУП Нови Београд, ГСУП-а града Београда. Јединица је формирана под називом “Јединица за антитерористичка дејства” РСУП Србије, са извесним г. Милошем Бујеновићем на челу. Наравно, ти који су тада одлучили да се формира јединица, нису имали појма ко је св. Сава Освећени или св. Никола. Иако се доста променило у односу наших снага безбедности према вери и традицији мало је вероватно да и сада неко то у јединици зна.
Значајни тренутак за САЈ као јединицу, јесте година 83. XX в. када се њеној команди придружује господин мр Радован Стојичић-Баџа, иначе врло добар џудиста. Баџа ускоро долази на чело јединице, и јединица добија на елану и борбеној способности. Јединица се дислоцира на Аеродором Београд, и ускоро људи који раде на аеродрому, и живаљ који је настањен око аеродрома, све више спомиње неке специјалце. Два имена се највише спомињу, то су Баџа и Ненад Баточанин, који је дуго време био телохранитељ Слободана Милошевића. Он је био узоран радник и спортиста, живот је завршио несрећно, пао је као “жртва клана смрти”, на чијем челу су се налазили Душан Спасојевић и Миле Луковић, у народу познатији као Дућа & Кум. На жалост сви малопре споменути нису више живи, а како су везани за ову тему видећемо.
Почетком 1991. године мења се предходни нази у “Јединица за специјална дејства”, a на њеном челу се и даље налази Баџа. Још два имена прате Баџу а то су инспектори Живорад Трајковић и Миодраг Тепавчевић, они су били његови заменици. Почетком јуна 1992. године формира се Команда САЈ која је имала три подружнице. На челу београдске налазио се Зоран Симовић (о њему ћемо касније) а на челу новосадске Бранко Ћурчић, као и приштински САЈ где је првобитно на челу био неки Албанац, кога је 1998. године заменио Радослав Сталевић. Иначе да кажемо да је комадант приштинског САЈ, Шиптар по имену Нуредин Ибиши, је „прешао“ у ОВК и да се показао као „способан кадар“.
Првог дана 1994 године су добили јединствени назив САЈ, и трајно су стационирани у једној бази, мало ван Батајнице. И даље су задржали исту поделу, до последњег дана 1999. године, када је структура јединице постала јединствена и на челу САЈ се обрео Живорад Трајковић, иначе врло способан комадант. Пуковник Живорад Трајковић је остао на челу САЈ до почетка 2002. године, када је наредбом тадашњег министра унутрашњих послова, несрећног Душана Михаиловића премештен на место помоћника директора Института безбедности. Његовој смени је сва је прилика предходила једна несрећа у лову, негде у Војводини, када је настрадао један припадник САЈ. У тој несрећи је чини се имао удела и пуковник Трајковић који је зато морао да оде. И тако се генијални Брка (Д.М.) одрекао једног способног сарадника. вољеног од стране људсва САЈ. Њега је наследио мајор Милован Глишовић који није био популаран као његов претходник. Помоћник му је био заставник Мојсиловић а заменик мајор Вулевић, тренутни комадант САЈ, иначе изузетно способан кадар. Глишовић је из непознатих разлога смењен у 2005. години.
Многи “непристрасни стручњаци” из разних часописа, или неких назовистручних емисија које се врте на РТС-у, убрајају САЈ у најбоље јединице Европе, па и света. Касније ћемо анализирајући мане и врлине ове дружине, видети колико су у праву.
Обука и наоружање
Обука је тесно повезана са унутрашњом огранизационом шемом јединице. Раније су били подељени на три дела, са централама у три града чија смо имена већ споменули: Београд, Нови Сад и Приштина. Састав београдског САЈ је био најобученији, није „заостајао“ ни Нови Сад, а о приштинском ћемо прозборити нешто доцније. Сва три центра су имала по два вода, с а класичном поделом команди.
У састав људства улазили су специјалци који су сачињавали тимове за интервенцију, стручњаке за експлозив и хемију, техничку службу возаче, део јединице је вршио обуку паса, и на крају и ронилачку секцију. Људе који врше дресуру службених паса су изузетно стручни и способни. Након формирања јединственог САЈ, јединица се дели на тимове А,Б,Ц. Први тим је тзв. Упадни тим, ударна песница јединице, њега сачињавају најелитнији припадници, и они први долазе у „контакт“ са терористима и сл. Њима за врат дишу припадници тима Б, то је тим за подршку који првом тиму обезбеђује сигурно залеђе, чинећи га практично нерањивим. Између тимова А и Б простире се „полупропустљива мембрана“, која се може превазићи само после великог доказивања. То се може благотворно прелити на одржавање спартанског духа у јединици, чиме се задржава оштрина до које је стало свакој специјалној јединици на свету. Тим Ц је сачињен од остатка, а то су техничка екипа, део за обуку паса и сл.
Што се тиче обуке, ту се САЈ угледа на амерички еквивалент, колеге из SWAT (Spetial Weapons and Tactics). Први део обуке је општи, и траје годину дана. После тога се прелази на специјалистичке обуке где се разрађује оно са чиме су се упознали у основи. Специјалац није толико онај који храбро улеће у „немогуће мисије“ колико онај који је прошао специјалистичку обуку и представља специјалисту за један сегмент у борбеном и оперативном деловању.
Специјалистичка обука подразумева буквално све. Ту се припадници САЈ упознавају са оружјем, експлозивним и хемијским средствима, снајперским умећима, упадима у станове, возове, аутобусе и авионе, до у недоглед се разрађују талачке ситуације са којима се у реалности могу срести, тренирају се борилачке вештине, превасходно џудо технике, вежба се прецизност и руковање с оружјем и др. Обука је врло садржајна, и тек после 3 године специјалац постаје способан да делује самостално у оквиру јединице, и то на почетку само у својству посматрача.
Од наоружања, имају се све врсте аутомата Н&К, сачмарице SPAS 12, домаће снајпере М76 и М91, затим финске SAKO TRG 22 и 42, PM SAW Ultimax100, имају намодерније борбене прслуке, штитнике, кациге од чврстих материјала за блиске борбе, лично наоружање чине пиштољи cal. 9mm Para, Walther P-88, CZ 99, Glock, револвери Ruger. 357...
Успони и падови
САЈ је своје лепе тренутке доживео за живота комаданта Баџе, свакако прва акција је била у зиму 1989, године, када је из једног рудника, на Косову, на силу избачено десетине шиптарских рудара који су наводно штрајковали глађу. Штрајкачи су претили и да ће себе дићи у ваздух, што наравно нису урадили, јер је то био дело политичког маркетинга албанских сепаратиста. О овоме се расправљало чак у Конгресу САД, али све се срећно завршило.
Недуго потом, избијају ратови у Хрватској и Босни о деловању САЈ-а тамо се нагађа. После Дејтона и Баџине смрти (1997), САЈ бива ангажован на Косову током 98/9године у садејству с другом јединицама војске и полиције, ту се САЈ, под командом Зорана Симовића Тутинца се није нарочито прославио. Причало се да је и Милошевић незадовољан њиховим резултатима хтео да их расформира. Тутинац после тога није више био у САЈ-у.
Следећа мрља или барем мутно место на биографији САЈ-а је тзв. “Акција у Мељаку” где су наводно ликвидирани Спасојевић и Кум, вође земунског клана. Чини се да се о овом догађају права истина никада неће сазнати. Према званичној верзији, 27.03.. године у селу Мељак су убијена ова двојица, од стране припадника елитне јединице МУП РС - САЈ. Након размене ватре, Душан и Кум су изрешетани у пределу груди и главе, а да притом ни метак нису испалили. Наводно су пре тога специјалци опколили кућу и позвали их на предају. Значи, како се представља вођама земунског клана је све било јасно. Па је онда чудно што или нису ни припуцали или што се нису предали овој специјалној јединици јер нису имали шансе.
Но што је још чудно у тој приче је да су припадници ове јединице претходно упали грешком у суседну кућу, па је наводно због тога успео да им умакне „видра“ звана Багзи. Прича је прилично натегнута ако се има у виду да су они морали да покушају да их ухвате живе као кључне сведоке у убиству премијера. Но можда неком и није одговарало да ова двојица преживе хапшење. Све у свему ово је и даље званична верзија која је и даље без доброг наслова.
Но за све то није крив САЈ већ они који су их користили на овакав или онакав начин. Слично ствари стоје и око тога што су српски специјалци били ангажовани око обезбеђивања неких западних амбасада (пре свега америчке). Тако се српски специјалци (не само САЈ) понижава чувајући оне који су бомбардовали Србију и која нас очигледно не воле, а све то на рачун српских пореских обвезника. Но сви треба да знају, да ако људи не знају и не виде све - Бог све види.
Да нас не би схватили као неке који само критикују српске специјалце рећићемо и нешто о светлим тренуцима ове јединице. Тако су летос успешно извршили акцију хапшења лажних полицајаца у Булевару АВНОЈ-а на Новом Београду, па познатих криминалаца у Новом Саду, али нису успели да изађу на крај са Лудим Чедом на Новом Београду. Иако су га опколили Чеда је успео да им умакне и при том им рани двојицу колега. Касније је Чеда извршио самоубиство. За похвалу је и акција САЈ-а, у вези са чувеним хотелом-борделом “Св.Никола” који се налазио на Ибарској магистрали.
Генерално, проблем САЈ-а је у томе што његови чланови могу да постану само они који су похађали СШУП у С. Каменици код Новог Сада, и то тек након 3 године службе. А сви ми добро знамо, из свакодневног искуства, колико су нам полицајци који прођу средњошколско испирање мозга интелигентни и спретни. Дакле потребно је отворити врата и за младе људе који су завршили неке друге школе да би тако из разних средина дошао и нови квалитет људства. Искуства америчких и израелских и других специјалних јединица је да се комбинују људи који долазе из разних школа и са различитим интересовањима да би се добили коомплементарни и комплетни тимови.
Друга је ствар колико се код нас полаже на морално јачање кадра који треба да брани земљу и друштво од тероризма и криминала. Очигледно премало. Ту се исто тако можемо позивати на искутво израелских специјалаца који су изузетно обучени али и мотивисани јер су им током обуке улили љубав према својој домовини и вери. Но колико су наши припадници служби безбедности, војске и полиције далеко од своје вере и традиције не треба трошити ни речи, но довољно је поновити само речи једног нашег добровољца из ратних деведесетих „какви смо добро смо и прошли“.
