Какве нас све лепоте очекују

кад се реинтегришемо у међународну заједницу

Др Милан Туба

Назад у будућност

Настављајући серију о благодетима новог светског поретка и лепотама које нас очекују када се реинтегришемо у међународну заједницу и жељно похрлимо у хваљени 21. век, изнео бих нека своја искуства из будућности, јер сам тамо већ био. Не баш правој, временској будућности, али Америка је будућност за све вазалне земље (као што су, ваљда, Норијега и Маркос будућност за све вазале).

У ствари, Америка, је горње, недостижно, ограничење, јер они су, ипак, власници ове планете, једино они могу да пошаљу војнике свуда где има нешто интересантно, рецимо нафта. Остали нафту морају да купују (и надају се, невољници, да ће, ако буду марљиво радили, добити економску "утакмицу").

Препустимо се машти, прескочимо неколико тешких или немогућих степеника. Шта је најбоље што нам се може десити? Рецимо да смо довољно понизни и потпуно укину санкције. Опросте нам ратну штету, безболно се распаднемо на још неколико провинција, добијемо кредите. Хајде да претерамо: достигнемо их економски. Знам да је наш домет Мексико, али маштамо. Шта би било кад бисмо били као Америка? Учинимо још један немогућ корак, рецимо да су они онакви каквима их код нас неки замишљају. Занемаримо гладне и очајне који спавају на улици, које сам прескакао сваки дан када сам улазио на факултет у центруЊујорка, занемаримо и оне који имају где да спавају, али сем тога, конзерве пива и утакмице (будаластог фудбала са јајастом лоптом) на телевизији немају ништа.

Шта би било када би све било као на филму, да би сви били богати?

Живот на картицама

Уместо да носите новац (можете бити опљачкани), носите банковну картицу. На сваких неколико стотина метара аутомат за издавање новцагурнете картицу, откуцате шифру и новац изаће: 24 часа дневно, 365 дана годишње. Звучи добро.

Треба да телефонирате, можда чак прекоокеански разговор. Ништа лакше: ставите картицу у телефон, рачун стиже кући, добијете и попуст за кориштење картице. А и за разговор од куће, када добијете рачун, све евидентирано, који број сте звали, када, колико дуго сте разговарали (за сада не кажу и шта). То је за ваше добро, нема могућности вас варају и подметну вам превелик рачун. Додатна предност: када неког, ваш број се појави код њега на малом екрану на телефону. И то је за ваше добро, неће се нико усудити да вас узнемирава (непријатељи напретка би додали: бар не са свога телефона).

Треба вам бензин? Дајте бензинску картицу. Хоћете нешто друго купите? Има картице и за то, опште кредитне. Гурну картицу кроз машину и готово. Запише се шта сте купили, када, где, пошто. Пријавите се за конференцију, изложбу паса или излет бродом. Све се записује и памти. За ваше добро: обавестиће вас опет наредне године. Возите се аутомобилом и наплаћују путарину или мостарину. Да не тражите ситнину(колико се три долара може звати ситнином), опет брза и ефикаснакартица (и опет попуст добијате).

Америка је место, свака част осталим лепотама, помало неугодно, јер нема јавних клозета (опет због пљачкаша, а богами и сексуалних алтернативаца (у народу познатих као педера) и бескућника). Али, пре некугодину тестирали су у Њујорку аутоматске клозете у које може да уђе, на ротирајућа врата, само један човек. Још нису прорадили, али ваљда ће радити на картицу.

Улазите у своју зграду или на посао? Сигурност је загарантована идентификационом картицом. Врата се отворе чим гурнете картицу (а и запише се ко улази и када).

Примећујете ли колико је често кориштено оно "да вас заштите од пљачке", "да вам буде лакше", "да вам буде удобније", "да добијете попуст". Ја, некако, као једну од највећих животних истина, ценим ону "сачувај ме, Боже, оних који ми добро желе, са непријатељима ћу већ изаћи на крај", али да не кварим причу својим балканским примитивизмом.

Тако, вама лепо, живите модерни живот (пејџер свакако имате), брину се о вама, нигде не чекате. А подаци о вашем комплетном животу, где се крећете, када, с ким разговарате, шта купујете, где спавате, колико дуго-мало вршите нужду, бележе се аутоматски.

Профилисање

Када су сви ти подаци прикупљени, наизглед, као нуспродукт разних унапређења, малопре описаних, нађу се предузимљиви људи који би то да искористе. Они који скупљају податке, као модерни, ефикасни, тржишни, интегрисани итд. итд. привредници, радо их продају. А ко купује? Многи. То је најсигурнији начин да почнете бизнис (да не наглашавам стално, модерни, тржишни, у миру који нема алтернативу итд.). Отварате, рецимо, радњу за продају музичке опреме. Купите листе посетилаца сајма музичке опреме и претплатника неког музичког часописа и њима пошаљете обавештење о свечаном отварању. Али, то раде сви. Ако сте креативнији, узмете и листу свих који су прешли мост у близини концертне сале у време концерта. Ови су подаци мање квалитетни (биће много оних који су мост прелазили другим поводом), али ипак имате предност пред конкуренцијом. Све изгледа безазлено. Овај поступак зове се профилисање. На основу масе прикупљених, појединачно неважних података, тражи се шта је статистички заједничко одређеном профилу људи. А користи се, дакако, за ваше добро, бићете обавештавани о стварима које вас интересују.

Невоља је што се код профилисања ради само о статистичкој корелацији, а не о узрочно-последичној вези. Корелација утврђује везу из-међу две појаве, рецимо, пораст једне изазива пораст друге. И на томе завршава. Који су механизми повезаности, остаје сакривено. Може се лако, сакупљањем података, показати да постоји јака корелација између броја ластавица у граду и потрошње сладоледа. У том једноставном примеру знамо да повећање потрошње сладоледа у време присуства многих ластавица не следи отуда што ластавице једу сладолед. Те две величине повезане су кроз трећи, сакривени фактор: годишње доба. Лети ластавице живе овде јер је топло, а и људи једу сладолед из истог разлога. Зими је хладно, ластавице оду на југ, а људи слабо једу сладолед. Али, замислите сада неког модерног, 21.-вековног решавача градских проблема, опремљеног рачунаром, танким знањем и великом самоувереношћу. Када се ластавице превише размноже, он забрани сладолед, рачунајући: мање сладоледа, мање ластавица. Или, дође до несташице еладоледа, а он организује хајку на ластавице да поврати равнотежу.

Колико год ови примери деловали шаљиво, управо тако се ради и чак вам живот зависи од таквих будала окренутих 21. веку. Не треба велика машта да замислите да осим ових безазленијих профилисања као што је утврђивање потенцијалних купаца музичке опреме, постоје и озбиљнија као, на пример, профилисање терориста. Шта може бити Важније у земљи људских права него ли свим силама спречити да се и Дође до идеје да између убијања људи у Багдаду из авиона и убијања људи у Њујорку из аутомобила нема никакве разлике?

Анализа прикупљених података о познатим терористима (аутомобилским, авионске штити Савет безбедности) покаже, рецимо да им је Заједничко да подижу са рачуна по 60 долара, у јавне клозете углавном иду пре подне, бензин купују по 40 литара и однос градских и међуградских разговора име је 70:30? Колико се ви уклапате у ту слику? Нисте размишљали? Тим горе по вас. А када почнете да размишљате? Још Горе. Како да се тада понашате? Знате да када вас стрпају у лудницу, шта више вичете да сте нормални, све више појачавате утисак да сте на Одговарајућем месту.

Са овим благодетима (а тек у 21. веку?) живот постаје мора, мешавина Орвела и Кафке. Суочени сте са два проблема, први је директнији, .Други дубљи и са трајнијим дејствима.

Орвел

На многе начине директно сте погођени. Прате вас и прислушкују јер сте можда терориста (присетите се да у јавни клозет идете углавном пре подне). Ако је пример са профилом терористе хипотетичан, овај се Догодио. Човек је ухапшен због дроге на основу великог рачуна за струју. Неки се душебрижник (окренут 21. веку) досетио да има појединаца који у подруму гаје марихуану. Подрум је згодно, скровито место, далеко од очију, али нема сунчане светлости. То се решава јаким сијалицама. Али, и наш јунак на страни правде има коња за трку. Он излиста списак оних који троше струју надпросечно, па их провери. Зато, задрхтите Када укључујете нешто у струју. Ако мислите да вам опасност не прети пошто нисте криви, грешите. Хапшења врше људи тренирани као ловачки керови, долазе у глуво доба ноћи, по педесет њих са митраљезима и осталом модерном техником. Живот ћете сачувати само ако се никоме од њих ниједан ваш буновни покрет не учини сумњивим. После чак можете и доказати да нисте гајили марихуану или да нисте терориста, бар онај аутомобилски и да чврсто верујете да је мир праведнији од рата.

Уз све картице и евиденције, дакако, сав вам је новац у банци. Чудима електронике, за час се "замрзне": можда мислите да нисте доста пореза платили, или се на вас жали бивша жена.

Кабловска телевизија инсталира у вашем стану контролну кутију, која је двосмерна. "Из статистичких разлога" бележе када гледате, шта гледате, колико гледате. Сећам се да су причали да је сан Чаушескуа био увођење телефона са уграђеним прислушкивачем у сваку кућу. Нису ли, ипак, причали о својим сновима?

Можда сте несташни, погледали би порнографски филм. Пазите, воде евиденцију (заборавих ли да кажем да се филмови изнајмљују уз картицу, брзо, ефикасно, попуст итд. итд.). Већ је употребљавано против непослушних политичара у време избора.

Или безазленије. Ишао сам на неку конференцију у Бостон и преноћио успут у неком мотелу. Следеће године опет сам ишао на исту конференцију и одсео у истом мотелу. Изненадио сам се да сам одоко две стотине соба, добио опет баш исту. Ноћ сам провео размишљајући како су љубазни што ми омогућују да се одомаћим, али и са неодређеном нелагодом што ме се тако дуго сећају. Шта ли тек мисле они који у мотел долазе из браколомних побуда?

Сада већ постоје наруквице које емитују радио-сигнале што се шаљу центру који контролише да ли људи којима је одређен кућни притвор, поштују своја ограничења (кућни притвор је за специјалне прекршиоце; син госпође Фераро, под-председничког кандидата, трговац дрогом, одслужио је својих неколико месеци у кућном притвору са младом собарицом). Немојте се изненадити ако у догледно време дође пропис да сви морају стално да носе такве наруквице, погађате, за ваше добро и заштиту од терориста (аутомобилских).

Кафка

Док нисте свега свесни (што би рекао Маркс, док сте објект сакупљања података по себи) живите у орвеловском свету, контролисани и посматрани, повремено вам се дешавају непријатности. Живот постаје још гора мора када схватите шта се дешава (постанете свесни, објект сакупљања података за себе). Тада почиње кафкијанска борба против неразумног а свемогућег противника. Концентрисани сте на процес, није више важно да ли сте криви, важно је да покушате да схватите чудовиште које није паметно, али вас може самлети.

Сва су правила у рачунарима, многа бизарна и тешко докучива. Цели живот покушавате да их сазнате и да урадите оно што треба да би вас рачунар сврстао у пожељну категорију. Ако не знате за та правила, понашања већине људи чиниће вам се нелогичним. Човеку се нуди јако повољан стан, а он одбија. Зашто?

Без кредитне картице не можете многе ствари да купите, не зато што немате пара, него често само тако може да се плати. А за картицу морате да имате кредитну историју која се мукотрпно гради. Није добро да имате новац, већ да га позајмљујете и прецизно враћате (васпитање дужника). Прво морате да узмете картицу која није кредитна, депонујете новац, па од свог новца узмете кредит који отплаћујете са каматом. Затим купите телевизор, који вам не треба, да бисте купили ауто који вам треба (ко не отплаћује уредно телевизор, не може да конкурише за ауто). У вашој кредитној оцени стоји и податак колико дуго станујете на последњој адреси. Рачунар идиот има оштре границе: ако сте мање од три године на садашњој адреси, добијате пет поена мање. Рецимо да у садашњем стану живите две и по године. Ето разлога да одбијете повољно пресељење, нећете да кварите кредитну историју.

Многе новине можете да добијете само ако испуњавате услове. Ако једноставно купите на киоску, рецимо, новине о рачунарима, то су безвредне информације и испирање мозга да би вас намамили да купите оно што они желе. Ако докажете да сте руководилац малог рачунског центра од двадесет рачунара, добићете друге новине у којима има практичних савета како да залудите тих двадесетак корисника, али и даље остајете зависни од већих, не знате колике су фабричке цене итд. Ако сте руководилац неке велетрговине, добијате новине са сасвим другим подацима, фабричким ценама итд. Да бисте се квалификовали морате често да идете на сајмове или конференције који вас не занимају, понекад купите ствари које вам не требају, али то је једини начин да останете на листама повлашћених.

Када тражите стан, опет упадате у рачунар који вас категорише. Ако кажете да имате мале приходе, неће вам дати стан, сиротиња је срамота. Ако кажете да имате велике приходе, понудиће вам јако скуп стан који није ништа бољи од јефтинијих (правило је да трећину прихода морате да дате за стан).

Можда у робним кућама региструју колико се дуго задржавате и колико пазарите? Они који много гледају, а мало купују, постају непожељни. Код многих радњи већ постоје паркиралишта са ограничењем на један сат, само за муштерије. Да сте муштерија доказујете на одласку, купљеном робом. Нема народних робних кућа, само профит власника (модерног, тржишног, ефикасног, окренутог будућности итд.) је важан. На то вас неугодно упозоравају табле на улазу у сваки амерички тржни центар: "улазите на приватни посед", следи листа ствари које нису дозвољене као и упозорење да можете бити одстрањени у сваком моменту, без образложења. А ми смо некако одрасли са идејом да имамо право да се склонимо од кише у продавницу. Ја нисам неки уметник, али замислите да вам сада, рецимо, Момо Капор исприча романтичну причу о заљубљеном пару сиромашних студената провинцијалаца који марљиво проучавају велике мислиоце, дискутују о идеалима и шетају градом, залазе у продавнице и маштају о будућем животу. Е, то неће моћи. На посао од осамнаесте године, нема ефикасне привреде уз дуге студије, многе интелектуалце и дангубе што гледају, а не купују.

Стално сте на опрезу, гасите светло раније, пазите шта гледате, кога зовете, колико купујете, када пресељавате и опет сте у страху колико још има ствари које вам записују и мере, а ви не знате. На послу вам мере време између два слова која откуцате. Да ли је добро да увек идете преко истог моста? А можда је баш опасно да стално мењате?

И тако, хрлимо у будућност, трошећи сву снагу на савладавање препрека које нас деле од ње. У том напору не успевамо да сагледамо циљ. Шта ће бити ако све препреке прескочимо? Претходни примери показују да тај циљ и није тако светао. После дана долази ноћ. Над целом планетом надвија се тешка ноћ какву не памтимо. Сви идеали званично су подвргнути руглу. Ко данас сме да прича о слободи, суверенитету, поносу, освети зликовцима? Остали су само профит лихвара и демократије типа Кувајта.

Треба стално репризирати израз лица Џорџа Буша (Старијег, нап.прир.) док говори о Ираку да схватимо да је Нерон већ био међу нама, да је империја још моћна, али безнадежно трула, и да ћемо тамо бити само храна зверима. Али, жртве су некако одувек радо ишле у гасне коморе верујући да их ипак чека туширање (културно, еуропско, бар једноструко), а и они који су знали истину често су веровали да ће се лично извући ако постану капо. Спасили су се само неки од оних што су се побунили.

Правда, септембар 1994

Зборник текстова „Гледајте да се не уплашите“

Светило 2003.

стр. 124-130