Разговор са неуропсихија тром др Петром Бокуном

Аутор: Данило Тврдишић,

Транзиција је настала када је глобализација почела да се шири по целом свету, да националне идентитете смањује, поништава, уједначава, униформише.

Могло би се рећи да је транзиција прелаз из оног претходног друштвеног система, у старој терминологији друштвено-политичког система у један нови. За нас овде, то је прелаз из социјализма у капитализам, каже др Петар Бокун, неуропсихијатар, и додаје да човек по својој природи има страх од промена.

„У тој транзицијској несигурности највећи проблем је губитак идентитета и то многи не знају али подсвесно осећају да је ту проблем. Рецимо, енглески језик је универзалан, интернет је доступан свима, то су те неке мондијалистичке, глобалистичке карактеристике које чине да се универзализујемо. Таквим тенденцијама се много више опиру они народи који имају неке своје специфичности него народи који су били аморфни, који нису имали неке своје специфичне карактеристике; тако, рецимо, Французи законом забрањују енглеске речи у свом језику“, објашњава др Бокун.

н Зашто је Србија толико на удару? Имали смо санкције, бомбардовање...
- Зато што Србија има своје специфичности, а то су ћирилица, Православље, сваки Србин зна своју кућну славу... То су неке особености које су потпуне другачије од онога што глобализација нуди. Тако је и са појединцима, што је човек мање специфичан, што има мање индивидуалитета то га је лакше униформисати. Данас у свету имамо недостатак харизматичних личности.

н Зашто имамо мањак
таквих личности?
- Зато што транзиција скида главу свакоме ко одскаче, њој одговарају медиокритети, дакле, мали, ситни просек, а не одговарају јој особе изражене самосвојности, личности. А знамо да сваки човек жели да се оствари као личност, да буде препознатљив. Транзиција га у томе омета, она му је донела несигурност, најпре материјалну. Живимо у транзицији један сиромашан живот. Имамо велико раслојавање, стотинак богатих и много осиромашених или сиромашних. Тако ми у транзицији, хтели не хтели, губимо један део свог интегритета, одричемо се неких суштинских ствари и одричући се губимо део онога што треба да нас чини личностима, самосвојним, препознатљивим. Из тог темељног социо-психолошког јарка извиру разне болести типа - стрес, депресија, алкохолизам, наркоманија. Затим, већи број развода бракова, психосоматске болести, повећање малигних болести, јер психоимунологија је данас база за разумевање злоћудних тумора. Медицина тако бележи последице нашег отпора глобализацији. Ја не улазим у политичке импликације, говорим само са становишта психијатрије, дакле, ми практично имамо клиничке последице наших друштвених промена које се глобално зову транзиција.

НА УДАРУ СУ МЛАДИ

н Ко је највише на удару мондијализације?
- Мондијализам иде на то да разбије породицу, која је већ две хиљаде година основа не само за живот појединца већ се на њој базира право државно законадавство. У Америци данас имате 42 одсто становника који живе сингл, све више се праве паковања хране за једну особу, за самце, не за фамилију. У Европи је нешто другачије, још увек има више традиционалног, породица се још увек није распала као што је случај у Америци. Када све то пратимо, онда видимо да није случајно што мондијалисти теже да се легализује хомосексуализам, форсирају се геј филмови а све са покушајем да се разбије породица као симбол патријархалног односа на коме се темељила традиционална држава. Неолиберализам као правац темељи се на индивидуи, појединцу као нуклеусу на којем почива зграда мондијалистичке организације и структуре друштва. Погледајте колико данас имамо жуте штампе у којој се не форсира породица, срећа, прва причест, крштење, него ко је с ким био, шта је радио и то све на граници патологије у психосексуалном смислу. Дакле, све су то мале психолошке бомбе које разарају породицу као такву и није случајно што долази до једног значајног сукоба генерација. Млади се гурају у индивидуалност. Погледајте у клубовима када играју: нема да младић оде по даму па да плеше са њом, него се сви гурају у групи и свако игра за себе иако су у маси.

н Како култура глобализације утиче на младе људе?
- На жалост, ми имамо и све старије друштво. Код нас је све мање деце, сваке године губимо 28.000 становника, један читав град. Очито, млада генерација је циљна група мондијалиста и они јој намећу путем медија све и свашта. На пример, потенцира се сатанистичка музика, а млади људи то не знају и идентификују се са погрешним вредностима и то једнако у Дизелдорфу, Јоханезбургу, Буенос Аиресу и Сирогојну. Тако се и путем музике преносе поруке о безвредности породичног, традиционалног, патријархалног, а говоре о великој вредности индивидуалног.
Данас има много захтева које човек треба да испуни, а не може, јер су другачији од оних на које је навикао и ето стреса. Шта значи стрес? Стрес може бити и позитиван, али ми под стресом подразумевамо оно стање које надилази адаптибилне способности организма. Додатно, ми смо задњих шеснаест година угрожени јер живимо у црној рупи.
Ми смо затворени шенгенским зидом а све под видом некаквог хуманизма. Ми смо затворени шенгенским зидом, далеко већим од берлинског против кога су се сви бунили. Данас имамо ситуацију да осамдесет посто младих из Србије нису путовали ни до Сегедина или Темишвара. Практично, и физички наши млади су закинути за једну ширину, космополитизам. Али ни то није случајно, јер данашњи рибари људских душа, сви ти глобалистички покрети функционишу на принципу да свуда имају неку земљу као црну овцу, на коју се показује и говори осталима...

ОЈАЧАТИ КАО
ПОЈЕДИНАЦ И КАО ГРУПА
- Познато је да нам се као узор нуди амерички начин живота у коме су, како се тврди, превазиђене националне поделе.
- Сматрају да је Америка лонац у коме се топе сви, али је погрешно мишљење да тамо не постоје нације. Тамо ћете наћи Италију у малом јер Италијани живе скупа, па кинески кварт где живе Кинези, наћи ћете пољску емиграцаију скупа и сл. У Америци људи живе један поред другога, не треба се заваравати лажном сликом и идилом. Америка наравно жели то пожељно мишљење, како би створила мелтинг пот, да сви пре свега буду Американци. Међутим, људи живе једни поред других и што је ваома важно свако зна своје корене и веома до њих држи. А поготово у Европи која има жељу да се уједини, али не иде то тако лако као што се чини, видите да ни устав не могу да донесу. Дакле, на том већем, државном, националном плану не иде тако глатко па тако ни на индивидуалном, није лако униформисати људе. Сваки човек је специфичан, посебан, народи и нације такође имају особености, посебности, карактеристике којих се не треба одрицати.
Свако треба да негује своју индивидуалност кроз бригу о властитој личности, а тако ћемо ојачати и као група. Знате ону причу о седам прутића: кад су скупа тешко их је сломити. Тако и ми, кад се ојачамо као група нико нам неће ништа моћи. Системи и идеје пролазе. Хитлер је правио хиљадугодишње царство, а где је оно сада? Многи су правили велике империје и оне су пропадале. Па и ове индивидуалности које форсира глобализам кроз транзицију имају ограничено време трајања. То ограничено време трајања некада је и два људска века, али онај ко довољно дуго буде живео видеће колико сам у праву, увериће се. Треба само бити стрпљив и чувати своје особености.
Зашто је наш Патријарх Павле толико поштован? Зато што је један од ретких узора моралног ауторитета, он је ванвременски, он говори вечне истине. Ствари ће доћи на своје место, мада када судбина људе шамара они кукају, немају стрпљења, говоре да зли владају над добрим и чини им се да је зло превладало, али није тако. Када се све сложи и дође на своје место, праве етичке и моралне вредности, вредности доброте увек побеђују. Као што је рекао Достојевски - победиће лепота. Љиљана Николић

ЦРКВА И САВРЕМЕНИ СВЕТ

Н. Уједињене нације против Великог брата

У светлу полемике која се у нашој јавности интензивно водила и још увек се води несмањеном жестином поводом увођења нових биометријских личних карти и здравствених књижица са бар кодом (а све у контексту ширег утицаја информационих технологија на човекову безбедност, приватност и слободу), указујемо на најновији, врло важан документ УНЕСКО-а, који је посвећен могућностима модерних информатичких технологија и ризицима које оне са собом носе.
Зашто је овај документ, чије изводе овде преносимо, битан? Пре свега због тога што се директно тиче најважнијег аспекта човекове личности, а то је његова слобода, и готово невероватних могућности кршења те слободе злоупотребом коришћења модерних технологија (пре свега, последицама коришћења РФИД чипова, система за биометријску идентификацију и услуга за одређивање тачне локације). У документу се по први пут на јасан и недвосмислен начин указује на опасност од потпуне промене природе друштва какво данас познајемо, као и промене природе масовних друштвених покрета на ширем социолошко-геополитичком нивоу. Аутори поменуте студије указују да те промене иду у правцу стварања друштва тоталног технотроног надзора. Такође се у документу указује на опасност од потпуне контроле и надзора над појединцем, односно кршења људских права и слобода на нивоу појединачних личности. Овај докуменат је такође битан јер представља пионирски подухват у овој области, и то под окриљем тако важне институције као што су Уједињене нације (конкретно, Организација за образовање, науку и културу Уједињених нација - УНЕСКО).

ПРОБЛЕМАТИЗОВАЊЕ ТЕХНОЛОШКОГ ЏИХАДА
Друга ствар која је важна, а везана је за овај документ, јесте та да се све очигледније показује колико је пројекат увођења нових електронских личних карти и здравствених књижица са централизованом базом података у Србији, који је донет без јавне расправе, по својој природи опасан и резултат чистог политичког волунтаризма. То је спољашњи показатељ колико су били неозбиљни (да не употребимо неку тежу реч) аргументи „урбаног технолошког џихада“ у земљи Србији који је сваку критику на ову тему од стране слободољубивих интелектуалаца и удружења дочекивао на свој неолиберални идеолошки нож.
Те урбане технолошке вехабије етикетирале су један такав критички дискурс као борбу лудиста против машина, као тежњу за повратак Србије у Средњи век, као део уобичајених теорија завере и томе слично. Ова студија показује и доказује колико је бесмислена та врста идеолошке острашћености и заслепљености која сваки вид критичког осврта на ову тему покушава угурати у познате клишее „напредно-назадно“, односно „савремено-анахроно“.
Сада наши домаћи политички и други технолошки екстремисти имају проблем са препорукама врхунских стручњака из Уједињених нација, које су у потпуном складу са свим оним што већ неколико година покушавамо да кажемо критикујући ове неразумне и крајње опасне нове политичке експерименте у нашој земљи.

ЕТИКА И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ
УНЕСКО је објавио овај документ под насловом „Етичке имликације нових технологија“ (Етхицал Имплицатиос оф Емергинг Тецхнологиес), посвећен последицама коришћења РФИД чипова, система за биометријску идентификацију и услуга за одређивање тачних локација. Брошуру су написали правници из САД и објављена је као део иницијативе НГО Генева Нет Диалогуе у којој се невладине организације изнеле своја становишта на Интернет форуму и скупу УН Њорлд Суммит он Информатион Фреедом. Резултати и закључци дијалога биће укључени у документ „Етичке димензије информатичког друштва“. Аутори указују да нове технологије омогућавају даље побољшање и заштиту људских права само ако се користе у складу с етичким начелима и смерницама. Међутим, аутори јасно и недвосмислено указују да постоји опасност да се РФИД биометрија и све веће коришћење модерних рачунара могу употребити, и да се већ употребљавају, и за надзирање људи. Дакле, не само да постоји таква опасност у смислу теоретске могућности већ се у студији указује да постоје конкретни кораци у стварању једног таквог антицивилизацијског пројекта. На пример, ако се нека особа може идентификовати и лоцирати у било ком тренутку помоћу наведених технологија и средстава, људи би могли да престану да се за људска права боре на демонстрацијама или да на неки други начин остварују право на слободно изражавање мишљење. Самим тим, у студији се указује да информатичка етика мора да осигура заштиту приватности и анонимност. Поред осталог, аутори истичу да „зрела“ етика информатичког друштва обухвата слободан приступ јавном, општем знању, као што је Њикипедиа, и чување садржаја у отвореним форматима, као што је Опен Доцумент Формат.

САВЕТОДАВНИ ОДБОР ЗА ИНФОРМАТИЧКУ ЕТИКУ ПРИ УН
Аутори студије траже оснивање Саветодавног одбора у УНЕСКО-у, који ће политичаре саветовати по питањима информатичке етике. Сами саветници би требало да се ослањају на „заједницу технолошких стручњака“, чиме би био обезбеђен ниво заштите података. Аутори су навели драстичне примере кршења људских права и слобода, као што је то случај са слободним размењивањем и објављивањем података о путницима на летовима између САД и Европске Уније, а све под изговором борбе против тероризма, где је указано да је то процес у којем је у потпуности занемарено питање заштите података. Коначно, требало би усвојити општепримењивани етички кодекс за информатичке технологије, при чему као основу и смерницу треба прихватити Универзалну декларацију о људским правима, показује се у студији.
Да закључимо: у наше доба оштро се сукобљавају две визије будућности света, две концепције схватања човека и његове слободе. Једна, која се препознаје кроз синдром „спржене савести“ савремених владајућих елита. Та и таква визија будућности човечанства има за последицу остваривање тоталне технотроне контроле и надзора над људима у стилу Великог брата. Ту царује стари макијавелистички принцип да циљ оправдава средства. А циљ је нови, софистицирани робовласнички систем са новим, савременим робовима и новим, савременим робовласницима. Друга визија света, којој припадају и аутори поменуте УНЕСКО-ове студије, као и наше удружење, диже свој глас и указује на неопходност подизања свести због готово непојмљиве опасности по интегритет личности и њену слободу, а која се управо пред нашим очима одвија. На жалост, иако све присутнији, ови гласови су још увек „глас вапијућег у пустињи“, јер је мало оних који озбиљно схватају овај цивилизацијски вапај слободољубиве и стручне јавности.
У светлу појављивања овог епохалног документа Уједињених нација, изнова подсећамо на грађанску иницијативу Српске Православне Цркве, слободољубивих интелектуалаца и удружења који сматрају да је неопходно хитно изменити Закон о личној карти, и то увођењем новог закона (дакле, уредба није довољан правни лек), и коначно донети закон о заштити приватности, у чијој би изради и јавној расправи тим поводом требало да буду укључене све релевантне стручне организације, Црква, НВО сектор и целокупна слободољубива јавност.
То више није само наша локална иницијатива, већ и глобална препорука надлежне стручне организације Уједињених нација.

Православље