Александар Димитријевић

“…историја је за народ исто што и меморија за појединца. Као што појединац ускраћен за меморију остаје без орјентације и изгубљен јер не зна где је био нити где ће да буде, тако исто и народ лишен познавања своје прошлости бива онемогућен да се снађе у својој садашњости и будућности. “

Arthur M. Schlesinger Jr.

После недавног “међународног културног догађаја” у Београду, обележеног гостовањем позоришног ансамбла из Тузле, који је играо Шекспира у костимимографији данашње улице, дајући Шекспиру на тај начин, како то један позоришни критичар рече, сасвим оригинално тумачење, Београд је у амбивалентности стекао још једно “драгоцено искуство”.

Уметност кроз свој израз подражава живот. Уколико је уметност у томе ближа животу и оном што он заиста јесте утолико живот постаје више приступачан објективном сагледавању. Својим остваривањем уметност често ствара паралелну реалност. Тако створена реалност постаје допуна саме реалности. Ако ништа друго, уметношћу посредована реалност може да буде лакше приступачна.

У том смислу, “међународно гостовање” једног позоришног ансамбла између осталог подражава државност. Али, у споменутом случају позоришно гостовање из Тузле, треба да послужи и као референтна тачка у колективном памћењу. Верујемо да је гостовање позоришта из Тузле у Београду, а не рецимо у Паризу, Њујорку или Ријаду, израз чисте случајности. Београд је по свој прилици зато остао прилично индиферентан на то гостовање. Питање ипак стоји, шта би било да су којим случајем господа Силајџић и Шаћирбег радили на маркетингу позоришног гостовања? Ко зна, можда би у том случају та представа ипак била виђена на неком другом месту.

Уметност у својој функцији такође и одражава живот. Према теоријама одраза уметничко уобличавање реалности посредовано различитим изражајним формама и стилским фигурама, врши објективизацију реалног света која на тај начин постаје доступна опажању и разумевању. Уметничко дело постаје огледало животне реалности.

У споменутој представи употребљена костимографија кроз свој симболизам и богату асоцијацију одражава политичку реалност недавне прошлости простора са којег долази споменути ансамбл. Улица је омиљено место сваког масовног политичког догађања. На простору Балкана при крају двадесетог века употреба улице постаје modus operandiмногихполитичких пројеката. У свом политичком изразу улица означава прекид са континуитетом. Улица је родно место анархије и непрекидне промене. Деструкција друштвеног система, политичка, морална и материјална деструкција , почињу на улици, без обзира колико оправдања имали за свој нихилистички пројекат. Снагама које у свом политичком репертоару понашања имају насиље је удобно на улици. Неуобичајена костимографија споменуте представе тако постаје одраз једне дневне политичке иконографије заостале у искуству уметника. Ако већ сами нису на улици, они граде симболичну везу са њом.

Уметност, односно у овом случају позориште, као што смо видели, говори доста тога о нашем друштву и нама самима. Далеко комплекснију слику о нашем друштву добијамо од једног другог остварења из домена визуелне уметности. За разлику од позоришта из Тузле, које играјући Хамлета покушава да расправља универзална питања човекове егзистенције, али бар по употреби костимографије остаје на површини једне друштвене реалности, филм Емира Кустурице “Underground”, има сасвим другачији хоризонт. Овај филм говори о времену грађанског рата деведесетих година прошлог века у Југославији, с тим што Кустурица филмом успева да захвати најдубље психолошке, политичке и социолошке слојеве стања друштва и свести појединца, у којима реалност и фикција производе фантазмагорични сплет. Филм сведочи о конфузији насталој у судару појединца са новом реалношћу. Сликајући животе јунака на филму приказано је како реални животи на филму престају да буду фикција, јер фикција постаје сам њихов живот., чега су многи тих година постали очевици.

Филм “Underground” говори о једном зачараном свету у времену и простору, оптерећен искуствима прошлости и идеологијом која је од фикције стварала реалност. Стање тога света и односа у њему претпоставља појединца изолованог од реалних животних токова у једном измишљеном свету. Док је у имагинарном свету такав појединац у власти импулса, дотле је у реалном свету он пасиван. За тог човека живот је негде друго, а он у њега улази само кад мора, са свим својим атавизмима и снагом стихије.

УЗРОЦИ СРПСКЕ АПАТИЈЕ

Ако погледамо понашање наших људи ових дана у реалном животу,, у јавним приликама и неформалним ситуацијама, једна појава посебно привлачи пажњу. Реч је о јасном ставу по питању даље судбине Косова и Метохије. Тачније говорећи, реч је о једном великом ћутању. Док са многих страна одјекује како је Србија на историјској прекретници, и ако план специјалног изасланика Генералног Секретара УН-а господина Ахтисарија, о решењу статуса Косова и Метохије, какав је био предложен, није могао да прође, то још не значи да је проблем који је створен на Косову и Метохији близу решења, а још мање да је отклоњен.

Упркос томе сведоци смо понашања као да је све већ завршено, или као да само треба да сачекамо да неко други заврши те послове уместо нас. Многи ће рећи како је бављење питањем Косова и Метохије посао за професионалне политичаере и представнике власти, па стога обичан човек ту нема шта да тражи, неопходно је да потсетимо како свако политичко питање добија своју пуну легитимност у зависности од броја оних који га јавно подржавају и који су спремни да предузму потребну политичку акцију у том смислу.

Ова чињеница постаје још значајнија у погледу Србије, која за светску заједницу нема значаја по богатству природних ресурса, нарочито нафте и природног гаса на пример, али је важна као стратегијски мост између континената. Њена важност и снага су у порасту и веома зависе од званичног става државних органа и унутрашњег јединства. Стога, према постојећем стању ствари, да би наше друштво напустило постојеће стање малокрвности и политичке апатије, изражених кроз незаинтересованост и пасивност по питању статуса Косова и Метохије, неопходна је духовна обнова друштва. Од успеха остварења духовне обнове зависи буђење националне свести о томе ко смо и шта су нам витлани интереси. На тај начин се стварају услови да сва питања од националног интереса задобију јединствен став и широку подршку, без обзира на партијску припадност, професионалну оријентацију или социјални положај.

ПРЕТПОСТАВКЕ ДУХОВНЕ ОБНОВЕ

Две су претпоставке духовне обнове. Прва, извршење потпуне деконтаминације свести генерација оптерећених једнопартијским искуством и лошим поседицама “самоуправног морала”. У вези са овим старијим обликом ауторитарне свести је и нови “постмодерни ауторитаризам”. Да не би смо ослободивши се једног ропства улетели у друго морамо створити аутономне механизме и ослободити се зависности према доминантним облицима масовне културе, како оних увезених тако исто и новостворених, једног потрошачког друштва у закашњењу, које још није, али би желело-да-буде капиталистичко.

Има оних који кажу да је за обнову и одржавање српског националног духа довољно ако неко говори српски језик, даље, ако има своју породицу и на крају ако поштује обичаје и одлази у цркву. Мишљења смо да ово није довољно.

Национални идентитет један народ не остварује и не изражава само кроз свој језик. Поред овога неопходно је одржавање културне и историјске традиције. То се постиже преношењем народних предања и обичаја као и неговањем аутентичне културе.

Породица има посебно место у јачању кохезије друштва. Породичне вредности са друге стране доприносе развијању здравог друштва. Саме по себи ове универзалне карактеристике породице данас нису довољне у Србији. Демографски аспект савременог друштва у Србији проширује значај породице као основне ћелије друштва. Зато у погледу проблема наталитета више није довољно само одржавање просте репродукције са двоје деце у породици. Неопходно је наиме створити свест код народа и потребне економске услове у друштву за постављањем циља да свака породица има најмање троје деце. Један природни предуслов за такво нешто већ постоји пошто Србија може да произведе довољно хране за своје становништво. На крају не сме да остане без подсећања да је сузбијање девијација и породичне патологије услов сваког друштва да ужива пуну благодат породичних вредности.

Цркве су у прошлости биле места на којима је цветала култура, где се обликовала друштвена свест кроз процес духовног прочишћавања. Данас је црква у Србији чувар традиције остварење националног континуитета јер је најпостојанија државно-културна институција од самих зачетака српске државности у деветом веку.

Зато је важан одлазак у цркву и практична црквеност. При томе није само важан масовни одзив народа на празник, као што није право обележје хришћанског живота само слављење славе, паљење свећа или да се “освети водица”. Неопходно је егзистенцијално враћање својој цркви као начину живота, од које су многи дуго времена били одрођени. Ово може да испуни само онај који ово схвата озбиљно и који испуњава своје дужности како моралне тако и друштвене. Моралне дужности хришћанина је да чини добра дела, да се моли, пости, исповеда и причешћује. Али не формално већ егзистенцијално, јер ништа не вреди без истинске вере у Бога.

Овде долазимо до потребе пуног разумевања значаја светосавље за српски народ. Православни хришћани деле основе свога верују са другом браћом у Христу,а то је пре свега вера у Бога оца, љубав, доброчинство и праштање. На путу ка истини, која је вера у Бога, биће само онај ко прихвати живот Исуса Христа и његово страдање поднето за искупљење грехова човека на земљи. Кроз лик Исуса Христа као Богочовека дата је суштина православља. Шта је за Србе светосавље? Кроз живот и дело Светога Саве у којем су вера у Бога, љубав према себи самима, то јест према животу и љубав према другом човеку као према свом ближњем, садржани су основа нашег православља и пут нашег духовног усавршавања Још више од овога, светосавље нас учи како се бране вера и слобода. Другим речима светосавље српском народу пружа духовну снагу а Србији показује као да очува своју државност.

Усвајањем светосавља као српског начина живота испуњени су потребни услови за моралну обнову народа, а као последица тога и друштвена обнова која води стварању јединствене и снажне националне државе, што је с обзиром на окружење Србије, расположење које у свету тренутно влада према Србији и политичку ситуацију у земљи, једини услов за опстанак Србије као државе и биолошко очување српског народа. Тако се усвајање светосавља као нашег личног животног стила и погледа на свет показује као једини излаз из личне конфузије у глобализованом свету, али и као пут обнове нашег друштва и државе.