О НАЈПРОСВЕЋЕНИЈЕМ МОНАХУ

За Оца Тадеја сам први пут чуо средином 80-тих година на једном предавању на Теолошком факултету у Београду, а од стране нашег чувеног психијатра и психотерапеута Владете Јеротића, професора пастирске психологије на истом факултету. У једној од дигресија током предавања, професор Јеротић је за Оца Тадеја рекао да је вероватно најпросветљенији монах кога имамо у Србији. Природно је да сам одмах пожелео да посетим и упознам „најпросветљенијег монаха у Србији".

Сазнао сам да се тај монах налази у манастиру Витовница код Петровца на Млави у источној Србији и једног мајског дана 1993. године кренуо сам са неколико познаника који су већ дуже време одлазили оцу Тадеју, пут Витовнице.

Док смо полако прилазили манастиру, кроз главу ми је пролазило пуно прича које сам чуо о овом монаху, о бројним излечењима, о саветима и поукама које даје, а посебно је будило знатижељу причање мојих сапутника о њиховим личним сусретима са игуманом Тадејем.

Када смо стигли у манастир, било је то у време почетка вечерње службе, затекли смо испред конака једног благог старог монаха у старој монашкој хаљини који нас је дочекао са добродошлицом. Нисам знао ко је

тај монах, и није било прилике да питам, сви смо пришли и поклонивши се целивали му руку. На моје изненаћење „старац" је свакога од нас четворице пољубио у теме и благословио нас а потом нам је препоручио да је најбоље да пођемо у Храм јер је литургија већ почела.

На кратко иза нас ушао је игуман манастира - то сам јасно знао по одећи и неком ореолу ауторитета који се осећао највише у ходу. По завршетку службе, рекли су ми да је то заиста Отац Тадеј - игуман манастира. Пришао сам и целивао му руку молећи за благослов. Појма нисам имао да је то исти монах кога смо срели и поздравили када смо дошли. Мени није личио ни малчице на оног скромног и благог монаха. Сада је испред мене стајао, растом невелик, али изузетан, чврст и снажан ауторитет.

У манастиру смо провели три дана. Устајали смо рано и право из кревета на звук звона ишли смо на јутарњу службу. Чистоћа ваздуха и места савршено је деловала на нас градске људе. „Старац" нам је говорио да се шетамо и да „дишемо ваздух", смешкајући се све време.

Посматрали смо шта се догађа са нама: првог дана нашег боравка, у главама смо имали по стотину питања. Другога дана, по три. А трећег дана остало је једно једино питање. Ми смо се стишали и смирили. Субјективни осећај је био само да смо се лишили брига, осим што је у манастиру било лепо боравити. Требало ми је пар година, и више долазака у Витовницу да схватим важност смирења ума.

Наша посета се збила у време рата у Хрватској, и у Босни и Херцеговини. Трајале су економске санкције Уједињених нација, посла је било мало, претила је глад и немаштина сваке врсте. Људи су били узнемирени и

уплашени, нарочито они који су имали малу децу, а слабе приходе. Постојала је опасност од ескалације сукоба на Србију, а ми у градовима као што су Београд и Нови Сад страховали смо, чинило нам се, још више него други.

Највише од свега мучила нас је неизвесност. А један од најважнијих разлога доласка многих људи у овај манастир био је да од оца добију одговор на њихова питања или бар наговештај неке извесности. Причало се мећу људима да је Отац Тадеј „прозорљив" и да има Божији дар да види прошлост и будућност. Многи су хрлили, чуо сам, да поставе бројна питања овом монаху: и сељаци и грађани, прости и необразовани људи, као и високо школовани, верујући, а и они збуњени којима није јасно у шта верују, као и они неверујући такође. И кажу, да отац никога није одбио, већ је све примао и благословио са љубављу на растанку.

Бити у „озрачју" Оца Тадеја значило је окрепљење и умиљење. Са њега је на нас прелазила нека невидљива твар које човек није свестан док је не изгуби или се бар не удаљи од оца. Јер нашао сам да бити у миру и љубави са собом и са целим светом јесте наше природно стање - али не од ове, пале природе, већ од вечне, Божанске која је у нама саздана према слици Господњој.

Дан за даном бивали смо мирнији и опуштенији, а питања у нама су негде полако нестајала. Отац је зрачио миром и љубављу и у нашим разговорима осећао сам као да се на невидљивом узбурканом мору пењемо оцу на лећа да не потонемо. Повремено би у разговору осетили из дубине његовог говора истинску извесност вере, и саме Истине која је чиста, искуствена. Јер када отац говори то

није као кад други људи говоре „из своје људске памети". Он говори из дубине чистог искуства.

Учење оца Тадеја

Отац није пропуштао у разговорима да нагласи важност 'мисли'. То је можда и централна тема око које се спирално креће његово учење.

У свесци оца Тадеја у којој је писао преводе текстова хришћанских светитеља, нашао сам следеће редове :

Пази на своје мисли

Све потиче из мисли, и добро и зло,

Мисао претходи делу.

Земаљски закони не кажњавају мисли, већ само дела

Небесни закон кажњава и мисли, не само дела,

Пази на своје мисли.

Ако је извор чист и вода ће бити чиста

Ако су ти мисли чисте и светле и здраве,

све што радиш биће благословено.

Пази на своје мисли.

Сам отац, као да је читао наше мисли, причао је како дуго није схватао колико су мисли јака сила, и шта се све може са мислима. Када се концентришу на прави начин као светлост кроз сабирајуће сочиво, делују великом снагом. На њих не делује дистанца као препрека нити материја у било ком облику. Мисао је бржа и од светлости, (а и 'тахиони' су бржи од светлости додаје овај умни човек). Човек заправо и не зна шта се може учинити снагом мисли.

Отац Тадеј нас је упућивао да гајимо добре мисли у свом 'срцу' и да се смирујемо. 'Тако се човек усавршава' каже. ,Какве мисли имамо, такав нам је живот".

И даље: „Људи и не знају шта на себи носе. У контакту измећу два човека све се лако преноси са једног на другог. Често нас један разговор са неким из необјашњивих разлога потпуно исцрпи, извуче из нас сву енергију. И не само то. У наше мисаоно поље током разговора се уселе разне ружне ствари и мисли. Не знајући постајемо прикључени на неко мисаоно поље чије исходиште ми не знамо (а мислимо да знамо). Такође не знамо и чега све ту још има у том пољу које је произвело одређени мислени след иодређену акцију."

Отац Тадеј још каже:

„Тело се храни храном, а дух - мислима".

Најважнији (за човека) су мир и радост! Мир као смиреност духа, мирна опуштеност и веселост. То се манифестује и као добро расположење.

Брига није добра, јер не само да троши нашу енергију већ нас многоструко уплиће у клупко самоважности, Гордости, и неверја.

И заиста овакав став је немогућ без 'скока у веру' а разумевање немогуће без искуства, најпре у контакту са одиста верујућим човеком, а онда нарочито када отворимо прозоре на својој сопственој кући да у њу уђе светлост.

Није само дух Запада 'заслужан' да данас добрим делом верујемо да је Господ напустио Свет, већ су и страшни догађаји, нарочито ратови, и масовна застрашујућа убијања на готово свим тачкама света у тужном XX веку, па ево и на почетку новог века, допринели губитку вере чак и традиционалних хришћана. У знатно

мањем броју су они као Виктор Франкл који је кроз страшно логорско искуство нашао смисао и светлост на крају.

Ми стално морамо да се подсећамо да је Господ створио Адама у слободи и љубави, и да је свој савез са човеком обновио после Пада (Стари завет) - и као акт највеће љубави: послао свога Сина на свет. Није Бог тај који узмиче, већ нас наша огреховљена природа одвлачи од Њега. Данас се Господ мало (и премало) зазива. Свет се забавио самим собом. Покаткад нас велика мука натера да потражимо смисао дубље у нама („Без невоље нема богомоље"), па опет увиђамо да се пламен вере тешко одржава јер разни ветрови света дувају да га угасе.

Током једне заједничке посете манастиру седели смо у конаку манастира са оцем разговарајући о разним темама. Један од наших пријатеља је упитао да ли да се моли за своје ближње? „Можеш да се молиш, али припреми добро лећа" - одговори отац, нагињући се напред у фотељи као да нешто тешко носи на леђима. „Ти не знаш шта други носи на себи, а хоћеш да примиш његов терет. Мораш добро да гледаш да би знао какав терет носи та особа и колико ти можеш да понесеш. Ако хоћеш да се молиш и поред тога, а ти добро припреми лећа. Желећи добро некоме, човек треба добро да гледа и да промишља да у његовом настојању, и из његовог настојања - не проистекне Зло уместо Добра. Тако, желећи добро, човек може много да пострада ако није достигао одређени степен духовног развоја. Када се неко у то упушта свесно, он онда зна шта ће морати да издржи и да претрпи" - заврши отац.

Видели смо да је одговор изненадио нашег пријатеља, али и све нас. Ја лично сам се осећао као на првим часовима физике када смо учили о закону спојених судова.

„Био један богат човек који је дошао у један велики манастир, па га лепо примише, - настави отац. Он даде на растанку сваком монаху по један дукат да се за њега моли, и сви примише по дукат. Један монах који је такође примио новац није се ипак молио за богаташа, и после неког времена усни сан да се налази на великом пољу пуном трња и корова. И чу Глас како говори : - Шта чекаш? Приони на посао !

Овај сан му се толико често враћао да је одлучио да се обрати свом духовном оцу за савет. - Па ти си примио онај дукат од богаташа а не молиш се за њега - рече му духовник. То је његова ливада која има да се очисти, а ти си примио своју плату, и ништа не радиш.

Следећи пут када богаташ наврати у манастир овај монах му приђе па му врати онај дукат и рече : -Хвала лепо теби, али узми ти назад твој дукат" - заврши отац смејући се као да је испричао најбољу шалу.

Неки од наших пријатеља који су долазили у овај манастир дуже времена причали су нам да отац понекад наизглед без икаквог разлога започиње неке приче и примере, да би касније неко од присутних рекао да је отац причао баш о његовом случају и да је од оца добио одговор на питање које је тражило одговор.

Већина нас је имала доживљај да је опет испред свог родитеља који га неизмерно воли и разуме, коме се мора поверити наш грех и наша мука. Пекла је савест и ужасно смо се стидели самих себе као да је дошао сам час истине где нема узмака, и онда, као да су се отварала нека врата да нас припусте из тамног ћошка у неки бољи и чистији свет. Ја лично морам признати у тим тренуцима нисам имао утисак да то што долази од тог монаха, оца Тадеја, долази само од њега већ да се иза њега, изнад њега, отварају нека врата даље у безвремени Космос у стварност која надилази ову нашу титрајућу и магловиту реалност. Неким чулом схватамо да тамо истински припадамо. И не само то, него да је то место наше право извориште и наше одредиште.

Речи које би отац упутио свакоме од нас имале су посебну тежину и посебно деловање. Гледао сам људе који улазе код оца као покуњене птице после олује, а излазе озарени, светлих лица, и увек смирени. Чак и они који су добили одговор који нису прижељкивали, примали су поуку без опирања и без побуне. Никада нисам од некога чуо да отац није био у праву што се тиче њих, а знам људе који су наставили живот по старом, не примењујући ништа, или готово ништа од онога што су питали. А у манастир се није одлазило са било каквим питањима. Ако занемаримо један број оних који питају када и како да се удају или ожене, или пак шта да учине код неке друге животне прекретнице, - већина је долазила са одиста крупним проблемима. Долазили су и прави клинички, односно психијатријски случајеви, као и људи са тешким животним причама.

У једном дану је посетилац могао да сретне тако разноврстан свет да је то било као да неко сипа узорке свих класа, старосних група, нивоа образовања и културних нивоа. Дошли би сељаци из неког забаченог села да се посаветују јер хоће ево, сина да жене, па да питају оца. Без много зазора и компликације : Ево син, дела одговор!

Могли су се срести и врло образовани људи, јер је добар део света долазио из великих градова као што су Београд и Нови Сад. Било је и писаца и универзитетских професора, као и људи који су долазили са децом као на пикник (природа је предивна у Витовници).

Отац нам је о томе говорио:

„Тешко је радити са људима, треба знати, треба имати пуно љубави, треба човек да има енергију." Отац каже да њему Господ (ваљда) даје енергију да уради све што треба. Једном ми је испричао у кратким цртама да је 1932. отишао у манастир јер су му лекари рекли да има још највише пет година живота с обзиром на стање његових плућа. Ипак није му било суђено да тада умре. Преживео је и Други св. рат и поживео још много година. Рекао нам је да је одувек био повучен и да му је од 1975. године јако тешко пало када су људи почели да долазе. „Имао сам велику одбојност па сам молио Господа да ми помогне и да ме тога ослободи. И Господ је помог'о ... али није што се настојниковања тиче (старешинства у манастиру)". (Отац Тадеј је девет пута биран за старешину манастира, и до данас како каже то - руковођење - није успео да заволи). Отац Тадеј би као и обично читао наше мисли и . испричао би нам увек нешто пригодно.

Једном када је идеализација оца била у пуном јеку у нашем друштву отац нам је испричао нешто тако лично да сам ја био изненађен. Повезујући сав тај свет који долази у манастир са својим личним искушењима отац је рекао:

„Дошли један дан неки младићи у манастир и сви се спремили да ме нешто питају. А ја видим да један има ружне мисли па нисам имао жељу да га примим али ништа нисам рекао. Улазили су један по један и питали своје и када су завршили видео сам да онај младић који ми се није допао није приступио. Предомислио се. Осетио је да није добро дошао. Ја сам га својим мислима одбио, наставља отац не штедећи се. Ето то је снага мисли: - онај други одма' осети како си ти расположен према њему. За мисли нема препрека. Да нисам имао према њему такве мисли које га не прихватају, и он би дошао да пита", завршио је отац Тадеј.

Отац Тадеј има многе обавезе и поред поодмаклих година (преко 80), али је ретко када без ведрине. Последњих година и поред велике економске кризе и поред толико света који свакодневно долази, и упркос његових година успео је да сагради нови велики манастирски Конак. А о свом старешинству често говори овако: „Изгледа да још увек имам неки отпор према томе. Једанпут усним Господа (детаљно описује како је Господ обучен) - а Господ ми вели : - „Хоћеш да војујеш, а нећеш да служиш !"

„Не знам ни један овакав случај да неко неће и да упорно одбија функцију, а опет му је дају. Замисли неког директора који неће да буде директор па га тако осам пута бирају (на то место)." Смеје се.

Увек нас пита како смо и како је у Београду. Када одговарамо да је у Београду заморно и често тешко, отац каже да је то од „мисаоног поља". „Има пуно злих мисли. То ствара лошу атмосферу".

У сусрет последњим временима

Време наших посета манастиру је било у периоду од 1993. - 1997. године. Не треба да говорим да је трећи

миленијум на прагу и да то уноси једну компоненту ишчекивања чак и код обичног света који је агностички расположен. А пуно је и сваковрсних секти данас и такозваних „учења" од чега се мути у глави. О хилијастичким ишчекивањима да не говоримо. А онда масони, па нови светски поредак, „new age" и тако редом.

При свему томе српски народ пролази још једно велико страдање у овом веку. (Има ли томе краја?)

Отац Тадеј нам је пуно говорио током наших сусрета и о овом скупу тема. Навешћемо само у најкраћем :

Загађивање човекове околине. Отац опомиње на стално и све веће загађење природне средине од озонског омотача до река и мора. Указује на сталан раст температура и опасност од већих поремећаја - чак до отапања ледених капа. Отапање ледених капа ће узроковати повећање нивоа светског мора.

Понекад се људи нагло осећају троми, каже отац. Лоше су воље, лако се умарају, тешки су а да не могу да нађу директног повода. Не само да је повећано зрачење са Сунца (због слабе заштитне улоге омотача) већ се ради о радиоактивном зрачењу које потиче из нуклеарних електрана. Отац каже да се то зрачење вуче по површини вода као нека нафтна мрља. Приметио је, каже, како после неких киша све живо некако изгуби снагу. Просто бауља. То је киша донела радиоактивност и тек када дуне ветар, развеје радиоактивност негде на другу страну, и буде боље свим живим створовима па и човеку. Та количина радиоактивности у атмосфери не може да се изгуби. Она кружи, премешта се са једног места на друго.

Велике мулти-националне компаније намерно спречавају да на видело дана изроне нова знања и нове чисте технологије.

Југословенски простор је сада, посебно Босна, полигон за стратешка надметања великих сила.

Нова страшна оружја су већ припремљена у тајности и свет о томе не зна.

На духовном плану појединца, све више се умножавају искушења и не престају са деловањем. Све је теже: нервоза, грозничавост, субјективни осећај убрзања времена.

Што се Србије тиче доћи ће Американци да нама владају. Неће бити тако лоше (економски) али ми нећемо имати слободу.

Антихрист већ влада од 1992. године. Још се није зацарио али делује преко својих помагача.

Ђаво се труди да престане служење литургије по мушким манастирима. „То нам је једина и сва снага против зла" - каже отац.

Доћи ће време да ће се деца на улици играти Маркама и Доларима и чак драгуљима, јер неће ништа вредети. (Отац саветује да паре не чувамо већ да се инвестира у некретнине : куће, плацеве).

Отац каже да из Бермудског троугла долази свако зло и да је тамо нека концентрација зла.

Печаћење људи је већ почело на Западу.

Зло на све начине покушава да овлада светом. Отац каже да овако страшно време није никада искусио сем током другог св. рата, али додаје да је ово време страшније на мисаоном плану. Притисак је огроман и то у целом свету. Ми православни смо нарочито угрожени јер је зло усредсређено на нас. Православни

ремете, сметају, да Ђаво завлада на мисаоном пољу над целим Светом, не зато што се противе, већ зато што се моле непрестано Господу да нас све заштити од зла. Нарочито је током 1993. године овај притисак постао изразит. Отац каже да је Ђаво пуштен.

Масони су свуда присутни. Већ имају своје људе у владама свих држава, на другим важним местима, па и у цркви. У католичкој цркви сваки бискуп мора бити масон. Захваћено је и православље, нарочито Грчка црква, а и у нашој (српској) има епископа који су масони.

Масони се спремају да цео свет ставе под владавину Уједињених Нација под вођством једног човека Антихриста кога ће они ставити на место „председника" У.Н. (За сада је највиши положај у У.Н. место „генералног секретара"). С обзиром да су се (масони) пенетрирали на све кључне позиције - изазваће кризу невиђених размера тако да ће Велика економска криза из 30-их година бити као мало дете. У тој кризи срушиће се вредност свих водећих светских валута и цео економски и финансијски систем ће се срушити. То ће за последицу имати разарање привреда свих држава јер је новац за привреду исто што и крв за човека. То ће створити невиђени хаос. Из тог хаоса изрониће Антихрист да спасе свет. „Кад будете чули да је почела економска криза у целом свету онда је његов долазак близу".

Већ се спремају средства која ће помоћи остварењу Антихристове владавине. Отац Тадеј наводи цитат о Звери из Апокалипсе Св. Јована, и каже да је већ створен џиновски компјутер (на неколико спратова) у Белгији - и зове се : Звер. Његова моћ је огромна. То

је једна од Звери из Апокалипсе. Исти такав компјутер постоји и у Америци.

(Отац Тадеј каже да и лични бројеви из наших личних карата имају порекло и воде се у том компјутеру). * „Печаћење" ће се вршити невидљивим ласерским зрацима. Тај „жиг" ће бити невидљив за људско око, али ће бити видљив за ласерске и компјутерске зраке. У продавници ће се само преко зрака очитати колико неко има пара на рачуну и одмах ће му се скинути тај износ у вредности робе коју је купио. Све трансакције ће се обављати без новца.

Породица

По хришћанском учењу правилно функционисање породице се заснива на строго утврђеним правилима одговорности и љубави.

Мушкарац је глава породице и жена има да га поштује и слуша без изузетка. Жена је пак глава куће, а деца треба да слушају оба родитеља подједнако.

Мушкарац је одговоран пред Богом за све своје поступке које учини свесно, несвесно, речју, делом и мишљу. Његова одговорност је овде не само она која се тиче њега самог као сваког човека већ посебно и спрам његове улоге у породици. Како по хришћанском виђењу света ми заправо живимо пали - несавршени живот, и наши сви односи су несавршени у мери у којој смо достигли обожење односно лик Исуса Христа у нама. Жена која има не лаку улогу у патријахалној историји, спасава се кроз послушност мужу, не инсистирањем на својој вољи, већ одустајањем од ње, и предавањем себе и целог свог живота Господу како се од нас и тражи без обзира да ли живимо у свету, у породици, или као монаси у монашкој заједници. Смисао овога је вишеструк. С духовне стране гледано Човек мора да бира између своје личне воље која га отуђује од њега самога, од других људи и од Бога, - и између Божанске воље која се налази дубље у нама. Само кроз овај други пут ми постајемо људи, личности. Ако изаберемо други пут онда он баца на тешке и непредвидљиве стазе искушења, да од нас начини у најбољем случају једну индивидуу која не стиже ни до смисла ни до пуноће живота.

Данас, иако већ 2000. година имамо Христов пример како треба живети, много чешће на жалост можемо да видимо примере и горке плодове „људске воље" гордог човека.

Хришћански пут захтева послушање и од деце, а деца су у благодати онда када су послушна својим родитељима. То важи чак и тада када родитељи нису онакви какви треба да буду. Али онда су родитељи одговорни пред Господом.

Отац Тадеј нам је причао како се у овом веку мењала ситуација у српском народу. На почетку века родитељи су деци бирали супружнике када за то дође време и по свему што знамо то и није испадало лоше, особито ако имамо у виду данашњу ситуацију у модерној породици. Данас то није више случај. Отац Тадеј каже да су родитељи изгубили праву љубав за своју децу. Када се неко јако воли, онда се добро и разуме, и његове особине и његове склоности се разумеју. А када нема довољно љубави онда ми не допиремо до другог човека све и када га знамо од рођења. (Данас у отуђеним односима видимо родитеље и децу како само станују заједно, спавају, једу, итд. Родитељи се „брину" за децу као неки сервис, али нема довољно љубави. Видели смо децу која са родитељима остају ноћу до касно поред телевизора, само да би колико толико имали неки контакт са родитељима, неки сурогат родитељства).

Многе брачне проблеме Отац Тадеј тумачи као директну последицу „немања родитељског благослова" да се уђе у брачну заједницу. Не само да је ступање у брак противно мишљењу и жељама родитеља тежак терет и често основа многим каснијим проблемима у браку, већ је и одсуство праве, директне сагласности родитеља подједнак прекршај. Познајући тајне људског срца, отац нам је више пута на примерима показивао како људи и када наоко пристају на брачни избор свог детета, у себи се не мире са тим избором и још горе гаје лоше мисли. Тај „унутрашњи" став је доцније узрок многим брачним невољама и проблемима деце, иако на први поглед „родитељи не праве сметњу" брачној срећи. Отац Тадеј нам је наводио живе примере људи које знамо из виђења, који долазе у манастир. Једни су се јако волели и испочетка је све било добро, али нису имали благослов родитеља, па је почело да бива лоше. „И не може да буде добро док се нема благослов родитеља" - каже отац. Онда нам је наводио примере бракова где постоји благослов (пристанак) родитеља - и све иде добро. „Један од разлога је, објашњава нам отац, - што су мисаоне везе измећу родитеља и деце јаке све док су родитељи живи. Уколико се родитељи не саглашавају са нашим делањем, или са нашим жељама - мисаона ометања су огромна. То се никако не сме подцењивати". (Психолози кажу да у браку нису две особе, већ четири - родитељи у нама).

Има пуно ситуација да људи и нису довољно свесни прво, шта стварно осећају, а онда поготову, шта таква ситуација собом носи и шта може да проузрокује.

Нама се чини да ми данас бирамо у слободи (своје

воље), и из љубави, - а заправо, нарочито када је реч о врло младим људима, два духовна слепца налазе једно друго опчињени сликом коју су сами створили о оном другом, па онда после неког времена, или више година почну да прогледавају по мало. И добро је онда када има љубави да издржи изазове. Родитељи, нарочито када воле своје дете, имају добру интуицију у погледу брачног партнера свог детета. Штета је за све што је та сарадња све слабија и ређа.

Када би се сабрала сва питања која је отац Тадеј добијао од својих посетилаца, сигуран сам да се у врху налазе два.

Прво, како да живим исправно? И друго, како да нађем партнера за брак?

Отац нам је више пута понављао да је за успешан брак потребно да супружници буду „истомишљеници". „Нађи истомишљеника и спасићеш се" - знао је да нам каже на ту тему најдиректније. „Најважније за добар брак је да нађеш истомишљеника и да имаш благослов родитеља".

Посао

Каже се да је најбоље када човек ради посао који воли. Наш духовник нам је говорио да је најважније нешто друго : - Да се посао ради као да се ради Господу. Или другим речима : - Радите као да Господу радите !

Шта ово значи? Наш однос према послу који радимо треба да буде руковођен мишљу да деламо не за себе, већ за Господа, и да је све што чинимо смислено једино ако то радимо Господу.

Међуљудски односи треба да буду прожети толеранцијом, трпељивошћу и хришћанском љубављу. Отац

Тадеј нам је на примерима показивао да треба да се окрећемо не оним људима који су нам симпатични и са којима нам лако иде, већ да посебно обраћамо пажњу на оне који нас не воле, који нам праве проблеме, или које ми никако не подносимо.

Духовни, и сваки други напредак, налази се на савлађивању изазова и тешкоћа. Ти људи који нас необично „нервирају" или у случају да имамо неки унутрашњи отпор према њима, не ретко такви људи поседују нешто нама слично што ми себи не признајемо. Тако нас заправо не нервирају они већ „оно" у њима што постоји у нама стварајући нам онда узнемиреност и отпор.

Христос нам је оставио да љубимо ближње, и чак непријатеље своје. Зашто је то толико тешко? Зато што себе нисмо очистили од зависти, гордости, среброљубља, и жеље да владамо другим човеком. И као такви сами себе осуђујемо и презиремо и немамо љубави у себи. Како онда да имамо љубави за друге?

Отац Тадеј нам је увек скретао пажњу да гледамо себе и да прво процењујемо себе. Управо супротно од онога што смо научили, да процењујемо (осуђујемо) друге, да им замерамо и да тражимо да се они промене (поправе) према нашем виђењу.

Када смо једном приликом поставили питање шта да радимо и како да се поставимо према људима који су на овај или онај начин неправедни према нама, или нас грубо повреде, или пак материјално оштете - Отац Тадеј каже да свако јесте одговоран за све своје поступке. Онај који чини лоша дела према другоме, примиће исти такав губитак или ће му се на други начин то лоше вратити, чак и преко његове породице и његове деце. Оно што треба да радимо у таквим ситуацијама је да се поставимо и односимо као да

радимо за Господа. По његовим речима, свако ће одговарати за оно што мисли, осећа и дела.

Свет

Отац нам је говорио да се у нашим молитвама молимо за цео свет без остатка.

За време овог последњег рата, говорио нам је да се молимо и за „ону супротну страну", „да их Господ помилује". Злочине чине они људи који не верују у Господа, говорио нам је отац. Они нису у озрачју љубави. Ми морамо као хришћани да се молимо за њих да се они спасу из гротла зла и мржње које их је обузело.

„Мир и љубав у срцу!" - стално је говорио Отац Тадеј.

Жељко Шешум БЕОГРАД - 2003

Предговор књиге "ДУХОВНЕ ПОУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ"