НОВИ ТРЕНДОВИ У ПРАВОСЛАВЉУ

Душан Ковачев

``Канони, Ваша Светости, канони!``

Крилатица коју су једном приликом извикивали фанатици пред зградом српске Патријаршије, Патријарху Српском Павлу,протествујући против молитве коју су обављали припадници Англиканске цркве.

Спорни ставови

У наше време, сведоци смо значајне, и тек на махове веома отворене дебате о неколико богословних ставки, које никад нису толико биле битне старима, као што су то данас у времену постмодерне секуларизације света и човека. Током два миленијума хришћанства, ових питања се наша заједница дотицала ретко и сразмерно њиховом значају, бавила се тиме одмерено. Међутим, у задње две деценије се на дебате троши и оно мало енергије малобројних образованих верника. Изашло се из домена културне и аргументоване расправе па су почеле да се изричу најгоре увреде и дисквалификације, па чак и претње „искључењем“ или „самоискључењем“ (додуше за сада само од стране маргиналних лаичких група према „таргетираним“ владикама).

Неки радикалнији кругови „благочестивих“ су почели да олако оптужују владике за непоштовање православља, па чак и за издају истог. Еристичка реторика код нас, на махове, личи на ону коју су у жару демагогије користили Грци кад је дошло до раскола око прихватања Новог календара. Да забуна буде чуднија, наши домаћи „сталокалендарци“ или тзв. „зилоти“ не иду далеко као њихова грчка браћа (одакле су нам и дошли као „увозни феномен“) у којима религиозне групе лаика, али и монаха дају пежоративне и богоборне надимке, праве карикатуре и певају подругљиве песмице о црквеним великодостојницима. Но наопака пракса је већ и код нас отишла предалеко и топички је превазишла предавања у просторијама богословских установа (где им је место).

Сад је овом религијском свађом, сасвим беспотребно, оптерећена и „електронска икумена“. Ко је ишао на неке зилотске форуме зна одлично о чему се ради. Није нам овде била намера да се бавимо ничијом духовним проблемима или неким психолошким комплексима и неоствареним амбицијама што представља дубље узроке овог верског радикализма, али нити пастирском запуштеношћу верника, нити да бранимо неке друге сајтове које претходни доживљавају као своје противнике. За сада бих се ограничио на чињеницу да су предмет тешких оптужби, па и клевети постали богословско и интелектуално најобразованији црквени оци, како наши (Архиеп. Амфилохије, епископи Атанасије, Игнатије, Иринеј, о. Радован Биговић итд), тако и неки образовани оци ван српске помесне цркве (Митр. Пергамски Јован Зизјулас).

Отимање душе од смрти

Нећете ви умрети...

Једно од спорних питања је расправа о „смртности душе“. Почнимо Старим Заветом. Из I Мојс. немамо назнака да је при стварању Адама Бог онтолошки разграничио човекову соматску категорију од пневматске, то јест телесну од душевне. Терање мака на конац по I Мојс; 3, 7 би могло да се изведе дотле да је соматски топос душе човекове у носу уз збрку око човекове једности и удвојчености, која би могла да се надовеже на I Мојс; 1, 26-27. На жалост има богослова који говоре да је analogia entis у богословљу недопустива, чему се противи баш овде сам текст, управо кад говори о архаичном, праеклисиолошком обрасцу Еденске заједнице: ``И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју божјему створи га; мушко и женско створи их``. Божје обраћање у плуралу из претходног стиха јасно отклања сваку сумњу. Писац I књ. Мојсијеве очигледно није знао да ће у далекој будућности бити богослова инспирисаних Аристотеловом логиком у њеној схоластичкој интерпретацији, који забрањују да се користи analogia entis[1].

Изгледа да писац није знао ни да је душа смртна, кад је у 2. 17 исте књиге записао божију заповест: ``...у који дан окусиш с њега, умрећеш``. Исход је још чуднији са становишта биолошке стварности, јер испада да је змија била у праву кад је рекла ``нећете ви умрети``. Заиста, Адаму и Еви су се ``отвориле очи``, а њихов пневматски ентитет - душа није се каузалним аутоматизмом греха трнутно одвојио од соматског ентитета – тела. Није тренутно дошло до њеног пада у ад, уз престанка соматских функција телесног ентитета – телесне смрти. Чак шта више, насупрот томе, јер ``видјеше да су голи``. Овако се мучи Стари Завет у категоријама јелинистичке философије. А уосталом, појам „смрт“ може да се дефинише крајње различито и да се под овим именом подразумевају разни садржаји.

Крив је Сократ, што омладину квари...

Е да можемо данас да напустимо јелинистички начин мишљења, да се сетимо како су размишљали прости пастири и ратари под звездама, вековима пре Талеса из Милета! Без категорија, апстрактних појмова, начела и персонификација, али са вером да је све што је Бог створио добро, па и да је човек по природи добар, као што и каже I Мојс; 1. 31. Јелинистичка антрополошка школа то не учи, поготово Платон и његови настављачи надахнути начелом „антрополошког песимизма“.

Сократови ђаци, подучени од учитеља упућеног у „свете тајне и догме“, учесника орфичких обреда, сви су редом подучавали да је све живо заробљено у злој материји, а да је сва сврха мудрости да се врати замишљеном пневматском добром теосу који над материјом стоји подржан од читаве војске демона (са и без наводника), у начелном односу (хи)јерархије, зависно колико су очишћени од трагова материје.

Сократ је био одушевљен идеалистичким заносом поезије Сапфо, песникиње са острва Лезба. На жалост, његова добронамерна несмотреност и презир према скупој философској школи релативизма, Софистима, довела је до изопачења друге врсте, па су његови ђаци почели да практикују подучавање философији младића кроз однос „пријатељства[2]“. Ово ``пријатељство`` је у пракси било изопачени, педофилни однос, који је уместо новчане накнаде нудио учитељу за философско подучавање, накнаду друге врсте. Наравно, ово не значи да је „пријатељство“ с ментором било обавезно у Академији и Ликеју.

Међутим, оно тамо није било само толерисано, него активно хваљено и слободно упражњавано[3]. У суровој патријархалној Атини, где је достојанство жене било често и ниже од достојанства роба, брачна жена је сматрана нижим бићем[4], у најбољем случају покварене душе и приповедало се безброј застрашујућих алегорија о њиховој сексуалности (горгоне, зле нимфе, сирене, харпије, хестије, итд). Само „девствена мушкарача“ се сматрала политички достојним бићем (мит о Атини и Амазонкама). Педофилна философска подлога атинског мизогиног друштва се муњевито ширила јелинистичким средоземним светом.

Мудрољуби, а не добротољуби[5], очигледно гадећи се самих телесних себе, изместили су добар живот у замаштани вечити „свет идеја“, виртуелни рај бескрајно удаљен од смртног и злог “материјалног света“. Сва та мржња и гађење на „соматско“ или како би Словени рекли „плотско“ исходила је између осталог и из побуне против претерано чулне и телесне културе антике па и из древне античке злоупотребе „соматског“ тешким огрешењем о сопствена и туђа тела. Гностичка јерес је заправо покушај „ревидирања“ јудеохришћанске традиције тим манихејским негативним ставом према материјалном свету „који заиста у злу лежи“ али није по природи зло. Колико је хришћанска заједница била одређена против изопаченог морала јелинистичко-римске цивилизације, говори извод из I Посл. Римљанима Св. ап. Павла I, 21-32.

Стари завет

Пуританске замисли јелинистичког платонизма су биле непознате Јеврејима све до хеленистичког доба, а многима ни тада. Код њих је хомосексуалност силом Божјег закона била забрањена и гоњена. Јеврејска реч „Шеол“, која се у античко доба преводила на грчки речју „ад“, врло вероватно је испрва означавала само гроб[6]. „Геена“, јерусалимска проклета њива, нека врста градске депоније где је вечито горела нека ватра, јавља се у хришћанско доба као алегорија ада. Међутим, ваља знати да су неверни синови Израиљеви на овом месту обављали ритуално спаљивање деце, жртву захвалницу хананском валу Молоху. О овоме постоје сведочења свих пророка који су се против тог греха у свом народу борили из све снаге. У канонској књижевности Петокњижја, појаве Анђела су увек појаве у људском лику и ван пуритански ``духовне`` бестелести.

Авраамово гостољубље извршено је гошћењем за трпезом. Он својим гостима пере ноге. Јаков (Израиљ) се рве с Божјим анђелом и анђелу чак ишчаши кук у борби. Ови антропоморфизми најстаријих слојева петокњижја се данас могу тумачити алегоријски, али је упадљиво да изостају елементи пуритански нематеријалног идеализма у описима анђела. Гнев Господњи на Содомљане је испровоцирала њихова насилна хомосексуална стаст за Лотовим гостима[7].

О идеалној природи бића, која се касније у богословљу тумаче бестелесно, старозаветне књиге говоре врло неодређено: Анђела пророк Варлаам није видео, о њему је сазнао тек од магарца, који му се обратио људским гласом. Силазак анђела који кажњава народ за грех пописивања синова Израиљевих, је вероватно је вероватно алегоријска слика неке заразе која је дошла као Божија казна. Ништа јасније Стари завет није одређен ни по питању духовне природе Сатане, Левијатана, Немани, арханђела и анђела.

Може бити да је пре јелинистичке ``пневматологије`` на јеврејско богословље утицала духовна демонологија персијског верског дуализма, и то негде при окончању доба вавилонског ропства. Један битан изузетак је библијски исказ о призивању „духа“ умрлог пророка и првосвештеника Самуила, на захтев грешног цара Саула. „Дух“ се преко гатаре јавио, саопштио неочекивано лоше вести, али је тај обред изведен упркос изричитој забрани садржаној у Божјем закону и мимо свештене власти и њеног начина.

Старозаветне наде у живот после смрти, снажно наговештене у Књизи о Јову и књигама пророка, све су есхатолошког карактера и тичу се васкрсења, односно враћања духа у тело, које се подиже из праха земаљског. Канонски списи Старог завета не познају јасно раздвајање човековог духовног ентитета од телесног, нити уче о посебном временском опстајању људске душе у линеарном историјском трајању од тренутка смрти до тренутка васкрсења.

Старозаветна религиозност није ни мало апстрактно дуалистичка, већ животна и конкретно морална, и стоји у односу према јелинистичкој филозофији као православље према западној схоластичкој религиозности и филозофији. Бог Старог (као и Новог Завета) није апстрактно филозофско божанство или „први покретач“ већ конкретни и персонални Живи Бог. Пророци су прогонили порок, оно што су јелински филозофи поштовали или толерисали: жртвовање деце, сујеверје, гатање, брачање, мномогобоштво, прељубу, проституцију, хомосексуалност и најзад социјалну неправду, имовинско лицемерје и немилосрђе. То би данас тешко признали модерни интелектуалци који воле више да се позивају на античке мислиоце но на библијске и хришћанске мудраце и подвижнике.

Тврда беседа

Новозаветна стварност пружа обиље Христових проповеди о „десници Авраамовој“, о „богаташу и Лазару“ и сличних алегорија, које се могу тумачити и у складу с јелинистичким учењем. Сам Христос је радо и много користио алегорије, тако да су се и сами његови ученици бунили што им говори „у причама“. Ни они, као ни фарисеји нису могли да поднесу његове „тврде беседе“, док нису постали коначно уверени у његово телесно Васкрсење из мртвих.

Култура изражавања јелиниста – библијских „књижевника“ била је међу побожним Јеврејима веома презрена и мало је вероватно да ју је Христос пастирски користио. Занимљиво је да се Он изражавао појмовима који су накнадно, у модерно време откривени[8], а тада познати из неких ванканонских списа, које сензационалистичка наука данашњице из верско-политичких разлога приписује само есенима (вероватно се редило о апокрифној апокалиптици, мидрашима и поучним штивима која су се читала у јеврејској заједници уопште). Његова изјава разбојнику на крсту „бићеш данас са мном у рају“ и проведени дан између смрти и Васкрсења касније је додатно мотивисала богословно разматрање о проблему одвојености душе од тела као два посебна ентитета, али је била и аргумент за идеју бесмртности човекове душе. Читава евхаристијска дилема се до данас протеже од његове ``Тврде беседе``, преко ``Тајне вечере`` и ``Ломљења хлеба`` апостолског доба, до ``анафора`` Апостолских Отаца и коначно ``литургија`` доба патристике.

Испитујте духове који су од Господа...

Треба при том нагласити да је јелинска философија учила како је конкретно божанство подвлашћено вечном и непроменљивом Логосу. Овај Логос, међутим, (као и савремена наука надахнута ренесансном рецепцијом јелинизмом) нису схватали првенствено као ипостас (личност), него као закон и ред опште природе која се појављује у вечитости идеалног света. Дакле није схваћено конкретно и персонално као што је то у хришћанству, већ апстрактно и филозофски.

Колико год бежали од недостојне „материје“ у „идеализам“, позни јелинисти су игнорисали опитно извођење својих „идеалних“ категорија и начела, јер би поштена анализа консеквентно морала да доведе до верификације која се темељи на тварном искуству ``материјалног``[9]. Од Аристотела и Платона, преко Оригена и гностичког покрета, овај проблем „дуалистичког схватања света“ се пренео до западне схоластике (тиме и до модерне немачке схоластике зване ``немачки класични идеализам``). На западу тек од новијег доба антисхолсастички натуралистички и егзистенцијалистички философски правци настоје да превазиђе овај редукционистички и штетни дуализам[10].

Логос сведен само на „природни закон“ почео је веома да оптерећује хришћанско богословље од самог почетка, кад је Св. Јустин Мученик почео да примењује јелинске философске категорије у богословљу. Кад се црквено богословље успешно диференцирало од гностичког вида позне философије јелинизма, хришћанска наука је преузела, али и преобразила моделе и категорије јелинске философије, које су биле стране Јеврејима, али су се показале педагошки и мисаоно веома кориснима за хришћанско образовање. Многи благоверни ће с неверицом примити истину да су: догматика, јерес, символ вере, апологетика, канон, литургија, мистерија, евхаристија, иконографија и многе друге, данас одомаћене апстрактне категорије, у ствари семиотиочки изрази настали у јелинизму, првобитно употребљаване у орфичким, дионизијским и елеусинским ритуалима, па философски и педагошки усавршавани у философским покретима јелинских философа након Платона.

Јелинизам узвраћа ударац

Таман се преображени језик јелинистичке философије уклопио у хришћанско учење и веровање, кад је дошло до новог еклатантног вида нетрпељивости јелинистичке философије према хришћанском учењу о Светој Тројици и створености света. Аријева јерес је настала на плодном тлу задње креативне јелинистичке школе, александријском неоплатонизму. Класично образовање, утемељено у свету начелно схваћено кроз монистички еманативни идеализам[11] није могло да прихвати Бога, истовремено и трансцедентног у односу на свет, и лично, телесно присутног. Уместо тога су изнели тезу о свету који је „Савечан Богу“. Посебно им је тешко било да прихвате Свету Тројицу, нити су имали капацитет да појме мноштво личности у љубавној заједници као објаву јестественог Једнога Бога.

Свети Атанасије Велики је успешно супротставио аријанском једва прикривеном неоплатонизму с маском Христа – оваплоћеног ипостасног Бога Логоса Месију и Спаситеља, сина Бога Оца[12]. Аргументација из Светог Писма и Светог Предања: Божје Оваплоћење, Крштење, Преображење, Страдање, Васкрсење и Вазнесење, тумачено је као изузетни догађај, који се не понавља непрестано у привидно идеалној еонској вечности бескрајно обновљивог света (како су учили јеретици инспирисани гностицизмом). Црква је учила да је Спаситељево дело јединствен догађај у мење –више линералној историји, али се стално изнова догађа у литургији, благодаћу Светога Духа узношењем света у есхатолошку вечност живота.

У сенци ове, најважније философске распрве коју је хришћанство икад водило остало је питање стања душе против смрти. Снажно јелинизован образовани свет је здраво за готово примаио и орфичку науку о загробном временско-просторном опстајању душа после смрти њиховог тела. Да подсетимо, Сократ и његови ученици, били су снажно инспирисани мистиком ове паганске школе и њиховим ауторитетом су школовани људи прихватали ад као реално подземно место где су одлазиле индивидуалне људске душе после смрти. Спекулације о судбини појавног облика и осећаја несреће овог ентитета, јелинска мистика је филозофски решила кроз икономију спасења, по мери очишћења од материјалног, што се на некакав начин реинкарнира у католичкој концепцији пургаторијума или чистилишта.

Орфеј, иконографски представљен с јагњетом око врата, био је прва јасна типична иконска алегорија Христа, која нам је позната из римског катакомбног хришћанског сликарства раног доба Цркве. Тако се иконографска представа „Силазак у ад“ пробила у уобичајену црквену иконографију иако је чини се нехришћанског порекла. Но хришћанство никада није било затворено за друге и другачије традиције али под условом да се могу уподобити Христу и хришћанском веровању. Тако пагански обичаји и симболичке представе тек у хришћанству добијају прави и истински смисао, оно што је била „басна“ сада постаје симболична представа реалног и конкретног Бога.

Једна Оригенова[13] мисија у малу арапску хришћанску заједницу, успешно је разуверила тамошњи клир од њиховог става о смртности душе. Египат, мутних древних традиција које уче о загробном животу био је средина довољно утицајна, да Св. Ћирило Александријски изричито забрани да му тело балсамују кад умре. А сасвим је сигурно да се његовим погребом не би бавио нико други до његова хришћанска заједница. Овај црквени отац великог угледа остао је донекле богословно споран, због философско-терминолошке непрецизности, али и због тога што су њему приписивани бројни псевдо-ћирилски списи. Први изричито хришћански текст из доба Св. Отаца, који говори о аду као паклу, месту казне и вечитог мучења душа у загробном животу по одлучењу о тела, патристика приписује Ћирилу Александријском, али сумња о његовом ауторству још увек у науци није отклоњена[14]. Остала помињања ове теме су у патристици сасвим маргинална, а питање је да ли се могу тумачити алегоријски или буквално[15].

Срчани дух и слабо тело

Апокалиптички хилијализам је постојао све до хиљадите године, а нарочито је потенциран на западу римског царства, које се заиста објективно давило у језивим налетима варвара. Урбана ефикасност и насиље у Риму су били спектакуларно[16] спровођени над Хришћанима. Отуд већ Јермин пастир, суочен са моралним падом и невиним страдањен хришћана указује на божанску икономију есхатолошке награде и казне. Августиновска суоченост с пропашћу државе и права је пренела ову економију на еклисиолошку раван и у крајњем исходу до учења о греху као злочину и Божјој казни грешника вечитом муком[17].

Иако немамо доказа о постојању везе између Александријске и латинске теолошке повезаности између ``вечите паклене муке грешника`` и ``божије казне као сатисфакције за грех``, она се даље спорадично јавља и на Истоку и на Западу царства, док се на Западу од освита ренесансе до модерног доба развила у спектакуларну морбидну пастирску праксу и аскетску мистику[18] где Христос много више личи на неко сурово божанство.

Хилијалистичких склоности у цркви су били, евидентно, многи апостоли и Свети Оци, као на пример чувени Свети Иринеј Лионски. Богословље је проблем раног хилијализма решила елегантно и истинито, као особитост есхатолошке апокалиптике учења Цркве у историјским условима гоњења, а хилијалистички отачки став назвала ``погрешним богословским мишљењем``. Наводи се да хилијализам није догматски став, јер га нема у символу вере. Овде хтели-не хтели морамо да изведемо аналогију са хетеродоксношћу уверења у паклене муке и казне и загробни живот душевног ентитета личности без тела. Све ово, се такође не налази у символу вере, као ни у символима вере апостолског доба. Символ вере наводи ``чекам васкрсење мртвих``, али о паклу ћути. Исповеда, међутим, да је Бог ``творац свега видљивог и невидљивог``, два вида твари у истој равни. А ово је вишег реда битности него хилијализам.

Може се рећи да је корисно и да је морално поучно дисциплину духовног поретка одржавати страхом од вечне казне за преступ, али да ово учење није пресудно за спасење. Аргументи који спекулишу са знатно каснијим откривењима о паклу и пакленим мукама. Пенолошки гледано, у криминолошкој пракси језиве и сурове казне никад на дуги рок нису постигле дисциплинску функцију. Напротив, човечја природа трајно фрустрирана икономијом сурових казни ставља се овим у опозицију поретку вољом власти.

До обнове значаја судбине душе по смрти тела долази после великог раскола 1054. године. Осипање царства, већ сведеног на делове Балкана и Мале Азије потреса серија дуалистичких јереси. Манихејсктво, христолошки дуалистички и други јеретички покрети, сузбијани су царском вољом од Константина Великог. Прогањани јеретици у удаљене крајеве царства, или преко њих, дошли су до изражаја на рубним деловима хришћанства, где су се јавили у виду многих мањих или већих секти. Ромејско царство није могло да им наметне једноверну ортодоксију силом, а ``Победа православља`` је показала и да је световно царство на дужи период немоћно да самовољно натура веру чак у подручју сопствене власти.

Јавили су се и покрети врло пијетистичког индивидуализма. Месалијански покрет се нарочито ширио у победничком монаштву. Екстатичко мистично богословље ванредно популарног Св. Симеона Новог Богослова директно извире из причесне богослужбене стварности литургије. Од свог настанка су аскетски богословски кругови имали великих проблема с православљем[19] једнако као и мирски. При овом треба остати свестан да је Св. Симеон на овом путу остао сасвим веран традиционалном богословљу и да његово богословње ни у чему не одудара од учења Светих Отаца. Може се рећи да је Св. Симеон је у свом богословљу уздигао духовно руководитељство готово на светотаински значај. Али Духовно руководство је код њега остало везано за јерархијско устројство Цркве, које извире из њене евхаристијски оријентисане еклисиологије, дакле из литургије.

Аскетска пракса непрестаног призива Имена Божјег је била позната и практикована, међу монасима од кад монаштво постоји, али су строги захтеви ``одуховљења`` и ``уподобљења анђелима`` у монашким заједницама стално расли у смеру непрекидне духовне службе Богу. После важних расправа, црквени оци прихватили су богословне ставове Григорија Паламе, па је и исихазам сасвим уклопљен у „званично богословље“.

Митарства ``последњих времена``

Затварање културног живота у монашке кругове, аскеза духовног индивидуализма и обнављање апокалиптичких очекивања ``последњих дана``, толико типична за исихазам, била су делом изазвана разочарањем пропадањем царства и најездом Ислама, као и недостојним држањем цара и јерархије према римокатоличкој политици.

Из овог доба датира неколико монашких дела ``о исходу душе`` и ``житија`` базираних на истој тематици, која садрже интересантну сотириолошку икономију некаквог правосудног процеса коме се подвргава хришћанска душа по одлучењу од тела, до саопштења пресуде којом се осуђује на рајске благодати или паклене муке. Ова штива[20] о предесхатолошкој апокалипси индивидуалног живота хришћанима као да указују на немогућност индивидуалног спасења без изобилног милосрђа, које се симболички дистрибуира кроз неку духовну варијанту новца (таланата). Да молитве и добра дела помажу то је сваком хришћанину јасно али се ове алегорије тумаче механички. Такво схватање се редуковало у духовно банкарство на западу где се спасење или оно „мало што фали“ може надокнадити „капиталом“ духовно уштеђених добих дела, које се прослеђују верницима духовног оца или на западу папе који је расположен да их троши на спасење своје пастве. То је на крају довело до појава као што је индулгенција (што је „чек“ на трансфер духовног капитала) против којег је са правом устао Лутер.

Ово вулгаризовано схватање вредности духовног руковођења, источна варијанта индулгенција, можда је извитоперење богословља Св. Симеона Новог Богослова. Заједничка му је екстатичка форма, која је важан елемент ``довољног разлога`` за доказивање истинитости ових прича. Од XIV века је на оваквим доказима заснован богословни став о ``посебном суду``, рају и паклу, привременом стању за разлику од главног, коначног процеса у последњем судском степену, везаног за околност васкрсења мртвих и установљење Страшног суда. Иако су нарочито светогорски путујући калуђери ``духовници``користили застрашујућу семиотику Божијег суда, она у Православљу никад није добила ону снагу и значај који је имала на Западу, када су је спектакуларно користили Језуити, од чијег се пастирског богословља леди крв у жилама.

Код нас је Преп. Јустин Поповић врло исцрпно и прегледно у својој Догматици обрадио питање стања душе по одлучењу од тела, ``посебног суда`` и казне односно награде душевне, као и главне богословне изворе за то. Занимљиво, ни он, а ни његови настављачи нису уочили или хтели да уоче, а камо ли да коментаришу различитост у парничном сотириолошком поступку, која је евидентна у изворима које понављајући, преписују. До краја је остало нејасно да ли поступак траје 3, 7 или 40 дана. Кога занимају појединости, са свим појединостима сотириолошког парничног поступка да се упозна на бројним православним интернет сајтовима. Западна сотириологија је кадра да чак и најзагриженијег атеисту и агностика убеди пре у постојање пакла но у постојање Бога.

На послетку, треба навести још једну особину која одликује богословље „посебног суда“ и вечитих паклених мука. Оно је увек пастирски подржано атрактивним ``доказима`` - откривењима или виђењима у разним екстатичким стањима. Видиоци су у доба патристике били ретки. Два битна списа о откривењима из доба раног хришћанства – ``Откривење Јованово`` и ``О небеској јерархији`` Псевдо-Дионисија Аеропагита, дуго су били разматрани пре него што су богословно прихваћени као аутентичан хришћански извор. Спектакуларна откривења и виђења су обично била гностички и неоплатоничарски специјалитет. Ни ``Јермин пастир`` није ушао у канон Новог завета, мада вероватно из разлога што аутор није био Христов апостол.

На основу изложеног, хтео смо да покажемо да је питање о смртности или бесмртности душе споредна богословна тема, да застрашивање казном у дисциплиновању припадника једног поретка, па и хришћанског мало и кратко користи, а дуготрајно више штети. Раније је самодржавна тиранија власти значајно утицала на верске заједнице да стабилност поретка подупиру учењем о загробној осуди и казни.

Схватање које непрекидно одваја ``духовност`` од ``телесности``, застарели је остатак незнабожачке традиције који је данас подржан секуларистичким схватањима шизофрене модерне културе, која би да побегне од одговорности за светске ратове, револуције, похлепу и еколошку катастрофу човечанства, за које је сама одговорна.

Потреба да се хришћани дисциплинују пастирским методом застрашивања, јављала се историјски изузетно и у ванредно тешким ситуацијама по васељенско хришћанство (Велики покољи хришћана, аријевска јерес, унијаћење и најезда ислама), али ни тада, нити икад у православљу није постала битнија од теологије љубави[21].

Право питање за хришћанина није судбина душе на ``посебном суду``, већ може ли његов дух да превазиђе зависност од просте линеарности свога временског и просторног постојања, од очима видљивог света, да престане с вулгарном резервацијом свог места у простору и времену, макар и само за душу, кад схвати да ће и њему да се тело врати у прах? Ако то не може, значи да нема опитно искуство есхатолошке заједнице. Такав нема причесног сусрета с Господом који га стално позива изнова да ``дође и види`` и ``окуси``.

Занимљиво је да богослови који оспоравају богословље митрополита Пергамског Јована Зизјуласа, који је отворио проблематику „смртности душе“ не наводе светоотачку аргументацију против његових ставова по питању сотириологије и еклисиологије. Митрополит своје еклисиолошке ставове заснива на еклисиологији Св. Игњатија Богоносца, док је његово остало богословље углавном засновано на Св. Максиму Исповеднику и следствено, Дионисију Аеропагиту.

Претпостављање (и уопште супротстављање) произвољне некакве теологије ``духовности`` замишљеној ``евхаристијској`` теологији је читава глупост, као и тврдња да је инсистирање на евхаристијском богословљу код Митрополита Пергамског католичке провинијенције. Такви критичари не само да нису у стању да се упусте у дубљу светоотачку аргументацију, него ћуте и о богословској практици евхаристијске поделе на клирике и лајике, праксе безусловног једногодишњег причешћивања, условљавања причешћа постом и других римокатоличких елемената, које су у словенско православље ушле преко Кијевске богословне школе. О томе је својевремено аналитички писао отац Александар Шмеман. Најзад, зар није руска Црква управо та која је вековима административно функционисала под влашћу синода, без патријарха, с ротационом епископалном управом на основу калвинистичког устава којег јој је наметнуо Петар Велики преписавши устав шведске Цркве. Зар није и наш владика Жички Николај успоставио одличне односе с Англиканском Црквом, који су уродили хиљадама спасених српских живота на солунском фронту, јер је захваљујући њој организован првокласан војни санитет. Увек се треба сетити хришћанског мерила ствари и људи: ``По делима њиховим познаћете их``.

[1] Забрану употребе овог логичког инструмента је уредништво часописа Italia Ortodossa навело као изричит став Св. Отаца. Ради се о чланку у коме је нападнута еклисиологија митр. Јована Зизјуласа, т. ј. његово учење о структури Цркве по угледу на Св.Тројицу.

[2] Платон у свом чувеном делу ``Гозба``, аналитички разматра управо овај ``виши``, идеални појам пријатељства. Пошто се материјалне баналности њега не тичу, сасвим изоставља из разматрања хомосексуални сношај. То су атински философи научили још од чувене песникиње Сапфо са Лезбоса. Има пуно аутора који услед своје искрене добродушности не могу да себи представе како тај антички ``talk off`` скрива телесни хомосексуални сношај. Кад честитом човеку не учините познатим сопствене злоупотребе, понашаће се као да их нема. И наш чувени Михајло Ђурић жртва је такве античке преваре. О правом аспекту античког култа ``пријатељства`` може се наћи више садржаја на сајту http://www.gej-srbija.com/, мада су ставови овдашњих аутора често намерно тенденциозни и идеолошки обојени. Како су и изгледале философске гозбе, може се обавестити заинтересовани на сајту http://www.anarheologija.org/. у чланку Жарка Вељковића ``Необичне љубави старих Грка``.

[3] Огрезлост у овој настраности је у ствари, уз субверзивни политички а.нгажман против Василевса Јустинијана коначно довело до укидања ових јелинских класичних образовних установа. Домаћи љубитељи антике ову чињеницу не познају, или је прећуткују.

[4] Хестија, грчка олимпијска богиња огњишта, према јелинским незнабожачким писцима, стекла је поштовање Зевса тако што је објавила завет да ће чувати своју девственост. Слично достојанство су код грка уживале Атина и Артемида, обе митолошке девице. Оне су са своје девствености биле поштеђене многих проблема које су имале Афродита, Хера и Геа, које су бар једном силоване, како прича грчка митологија. Афродита, богиња лепоте и љубави, морала да трпи хромог и по свој прилици ћоравог мужа Хефеста, за којег је на силу удата. Поред сексуално настраних религиозних јелинских бајки, њихова световна књижевност слави љубав и лепоту истополних пријатеља. Прво и једино јелинистичко паганско дело уопште, који слави љубав младића и девојке, ``Дафнид и Хлоја`` настао је у III веку и књижевност га сматра инспирисаним хришћанским утицајем. Песма над песмама је вековима старија.

[5] Супротстављеност између јелинистичког појма ``философије`` и хришћанског појма ``филокалије`` овде је намерно наведена.

[6] Чувена сцена с фресака ``Силазак у ад``, мотив је из неканонског Никодимовог јеванђеља.

[7] Достојевски у ``Браћи Карамазовима`` помиње да у човеку постоје ``два идеала – идеал Мадоне и идеал Содоме``. Сам је лично био веома одушевљен и инспирисан иконом Сикстинске Мадоне. Сведоци смо постмодерне популарне опчињености наказним мешањем ових идеала. Од филмске уметности италијанских аутора до америчке поп-певачице италијанског порекла, Марије Лујзе Чиконе.

[8] Прича о ``синовима светлости и синовима таме`` и разне друге алегорије можда потичу из ових поучних и моралних списа.

[9] Из истог разлога, аристократски јелинистички платонизам и његови настављачи су презирали ручни рад и сваки телесни напор (осим телесних вежби, резервисаних за обуку чувара поретка и лепоту љубљених ученика).

[10] Види: Увод у логику и научни метод; Морис Коен и Ернест Нејгел.

[11] Индивидуално или групно подучавање које су вршили ритори на истоку, углавном је садржало класично образовање сажето у неоплатонистичком виду. Ове једноставне конструкције су давале просту, догматску и сликовиту егзегезу света, људских врлина и пута спасења, отприлике као што популарни курсеви на Западу данас нуде лаке одговоре на питања: Како бити срећан, како се лако и брзо обогатити, како решити све проблеме, како смршати за недељу дана, како открити Исуса...

[12] И данас је мука људском духу да схвати откривење Свете Тројице. О овом проблему међу православним клиром, у наше доба, писао је митр. Пергамски Јован Зизјулас.

[13] Оригенова личност и рад, огромни су проблем раног доба патристике. Овај ексцентрични, мада највећи егзегета ране Цркве, потекао је из александријске богословне школе, која је начелно користила алегоријски метод тумачења Св. списа. Његов боравак у Антиохији, морао га је упознати с њиховом сасвим другачијом, буквално-историјском методиком тумачења Светих списа. поводом његовог рукоположења, између Египатске и Сиријске Цркве се развио неугодан спор око кршења канонске дисциплине. Међутим, Оригена ни савременици, а ни кападокијски оци нису никад нападали за јерес. Ориген је као јеретик осуђен, тек знатно касније, када је Аквилејски патријарх Руфин публиковао Оригену приписан спис De principalis. Мада се данас много сумња у Оригеново ауторство овог списа, он је постхумно осуђен за јерес. И Св. Максим Исповедник Оригена наводи као јеретика, на основу чега излази да патристика дефинитивно дели овај став.

[14] Патрологија, св. II, Атанасије Јефтић, 1984. година. ради се о Кирилу или Псевдо-Кирилу Александријском, који је писао знамениту беседу ``О исходу душе`` Већ летимичан поглед на ово дело, открива да су његов први и други део писани изразито различитим стилом. Други део обилује натуралистичким сценама муке, патње и кажњавања грешника у паклу. Међутим, и неки други рани хришћански списи разматрају адске муке, мада оваквог експресивног натурализма као у беседи О исходу душе нема.

[15] На пример Макарије Велики, Поуке II 283. Како се приближавало модерније доба, улога демона, суда, пакла и душевних мука грешника заокупљају богослове. Св. Силуан Атонски, писац списа ``Држи свој ум у аду...`` већ отворено говори о душевној користи пакленог страха. Старац Клеопа износи бизарне детаље паклених страхота, да би се задивили и најморбиднији језуитски проповедници. Пакао такође заузима важно место у богословљу Св. Теофана Затворника. Слично је и у спису нашег Св. Николаја Жичког ``Да ли душа постоји``, где светитељ износи бројна ``виђења`` и ``доказе``, који се тичу пакла и паклених мука.

[16] Нама данас није појмљиво с каквим су садизмом обични римљани масовно уживали да посматрају гладијаторске борбе, наумахије и бестијарије, силовања, мучења и сакаћења, подвођења на скотолоштво те разне видове понижавања и гадости којима су подвргавани осуђени. Ако је хришћански хуманизам будио искру савести градског олоша који је живео за ``panem et circenses``, тим је сладострасније било њихово иживљавање над хришћанима за време гоњења. Отуд можда извире и значај проблема паклене казне и освете над грешницима у хришћанској књижевности запада.

[17] Августинов животни пут је био веома оптерећен доминантном улогом мајке, која није одобравала синовљев брак с паганском девојком. Његова мајка била је хришћанка, чији је духовник био Св. Амвросије Милански. До краја је Августин под њеним утицајем напустио вољену супругу и ћерку, да би се оженио хришћанском девојком која је била по вољи његовој мајци. Од невољног брака Августин се потом извукао соломонским решењем - напустио је мајчину изабраницу, да би се посветио девствености у црквеној служби под руковођењем мајчиног духовника, Св. Амвросија. Кад читалац ово све зна, јасно му је зашто Св. Августин почиње своје Исповести јадањем да је његов почетни животни грех то што је украо комшијску јабуку, иако је ``код куће имао и лепше``. Упоредо с урушавањем личног живота, пропаст западног царства, додатно је оптеретила његово созерцање, изискујући од овог нормативно васпитаног римског грађанина да легитимитет за пропаст нађе у казни коју гневни Бог врши за грех непослушности.

[18] Од хилијалистичке опчињености разарањем, преко ``мртвачких плесова`` до застрашујућих језуитских мисионарских проповеди у спектакуларном сценарију с застрашујућом иконографијом, као да је нестало божје љубави пред језивим страхом. У комбинацији с бизарном мистиком ``Св. Срца Исусовог`` које се топи од љубави према злом и грешном човечанству, напредовала је теологија паклених и чистилишних мука на римокатоличком западу. О овоме на нашем језику, врло систематски се може наћи у студијама Жана Де Лима ``Грех и страх`` и ``Страх на Западу``

[19] Ради се о богословној тенденцији да се кроз хришћанско аскетско богословље протуре неке традиције неоплатонизма. Евагрије Понтијски (иначе Оригенов ученик), чија су дела изворник овог богословног проблема, формално је осуђен оц Цркве као јеретик. Међутим, богословни језик филозофије којег је Евагрије користио, срећно је уклопљен у православно богословље делима Преп. Макарија и Јована Лествичника. О овоме је веома јасно и аналитички писао о. Јован Мајендорф. Види: Учење и духовност; Преподобни Макарије и Мистика срца, као и његова обимна студија - Византијско богословље.

[20] Визија Преподобног Григоријa(ученик оца Василија Новог из IX века), главни је извор о митарственој јерархији. До данас је овај спис остао главни извор страха хришћанске душе пред пастирским богословљем. Ипак, не оспоравајући истинитост његове садржине, не могу да заобиђем његов временски контекст у сотириологији. Како то да је Божје милосрђе све до IX века ћутало о суровом процесу посебног кривичног суђења души. Овај спис би требао да буде предмет детаљне и непристрасне анализе.

[21] На пример, у модерном исихастичком спису Боготражитељ, наведен је став Боготражитеља једноме вернику који снагу вере црпи из страха од пакла: ``...верник није окован страхом од ђавола, већ га љубав везује за Христа``.