Понекaд бивамо изненађени на који све начин живот природе прожима живот друштва, односно односно његово државно устројство. Просто је невероватно колико тога има једна друштвена заједница да научи од природе.

Узмимо на пример семе бољака. Зрно без клице још је добро као храна за птице. Клица без зрна тешко да било чему може да послужи. Само здрава клица даје прилику зрну да донесе нови плод и да се умножи. Зрно без клице је као глава без очију.

Са државама је слично. Оно што су клица и зрно за плод то су власт и народ за државну творевину. Власт отуђена од народа може да буде само самој себи довољна. Држави са таквом влашћу не пише се добро на дуже стазе. Народ који не прати државне прилике и послове, није у њима животно укључен, постаје лак плен свакој врсти манипулатора. Држава са таквим народом само носи државно име. Уопштено говорећи држава води своје послове који су привременог карактера, има несигурну будућност, њен свакодневни живот постаје само једно велика неизвесност и хаотичност. У држави без добре власти и са апатичним народом само појединци могу да профитирају, а друштво као целина губи прилику за просперитет.

Историја, државни послови и свакодневни живот једне државе често пате од међусобних противречности, које додатно отежавају развој друштвеног живота. У свету друштвених теорија развоја и у сферама деловања политичких практичара, такво стање може да буде интерпретирано као нормално за једно друштво. Истину говорећи такво стању није ништа друго него неред, извор нестабилности из које само још већа несрећа може да наступи. Такво државно стање постаје погодно тле за деловање свих непријатеља једне државе који га у ствари и подстичу на разне начине, јавном и тајном дипломатијом, деловањем специјалних служби унутрашњих и спољних послова.

И сама употреба језика, на жалост, понекад доприноси нестабилности и несређености у једној држави и њеним јавним пословима. Користећи исте речне идиоме за означавање различитих појмова и значења иду дотле да искључују једни друге и могу да допринесу појачавању постојеће конфузије. Тога има у изобиљу у речнику дипломатије и у наступима државних представника. Случајно или не, није баш увек најјасније. На пример, реч “заметати” може да значи “изгубити” али исто тако и “започети”. Као што језик временом треба да буде развијан и обогаћиван са новим речима, које сваком појму дају специфично и одређено значење, тако и супротности у државном фунционисању треба да буду превазиђене избором способних политичара и ефикасних органа власти, постављањем јединствених националних политичких платформи и њиховом одбраном, које органи власти треба у свом пословању да спроводе. Само на тај начин могу да буду обезбеђени добро функционисање апарата власти и друштвени напредак. Постижући јединство националне политичке платформе и политичког деловања представника власти, биће оставарен државни национални интерес наспрам партијског и појединачног. Кад једна држава доспе на тај ниво свог развоја и функционисања, биће достигнута могућност да разлижите политичке партије заступају један и исти национални интерес, што је предуслов сваке модерне и развијене државе. Једина разлика међу различитим партијама тада се огледа по питању избора политичке стратегије, средстава и метода за њихово спровођење.

Када председник републике говори једно, председник владе друго, а министер иностраних послова треће, свима одмах постаје јасно да у таквој држави државни послови не иду како ваља, односно да та држава има проблема у управљању самом собом. Пре свега, таква држава нема потребни ауторитет власти.

Како тренутно у Србији нема политичког питања са већом специфичном тежином од оног које се односи на тренутно стање прилика на Косову и Метохији, иступи њених водећих државника пре свега забрињавају различитошћу ставова који одражавају њихов званични став по том питању. Истовремено њихове изјава указују на тежиште њиховог политичког деловања.

Господин Председник Тадић тако изјављује на конференцији за штампу у Њујорку како је Србија спремна да Косову и Метохији пружи такав ниво аутономије какав свет још не познаје. Господин Тадић као да заборавља да су Косово и Метохија већ одавно уживали тако широку аутономију, која им је и отворила пут у сецесију. Становништво Косова и Метохије уживало је пуну аутономију све до тренутка док припадници албанске националне опредељености нису отворено обзнанили своје сепаратистичке и сецесионистичке намере, па најпре политичком акцијом а потом и оружаним покретом, насрнули на устав државе чији су били грађани.

Остаје нејасно какав облик аутономије после свега господин Председник има на уму, ако он под тим називом у ствари не подразумева облик независности Косова. При овоме не сме да буде изгубљена из вида чињеница да чланство Демократске Странке, на чијем је челу господин Тадић, које стилом живота и жељом за бољим стандардом на најлакши начин, настоје све више да опонашају Запад у усвојеним моралним и материјалним вредностима, па у ствари их не занимају ни Косово ни Србија, већ лични профитерски изгледи у пословању са Западом, од којег су условљавани још од времена њихове борбе са Милошевићем за власт у Србији.

И док недавно Председник владе Србије, господин Коштуница говори како је ово време новог боја на Косову за Србију, што без сваке сумње и јесте, дотле Министар иностраних послова господин Јеремић, на питање новинара Економиста како он гледа на данашњи став Русије по питању Косова и Метохије, изјављује како њега више од свега тренутно занима интеграција Србије у Европу. Мора да је господин Јеремић уснуо завичај својих предака, па му Европа тако почиње на западној обали Дрине, те му Цазин и Хан Пијесак стоје ближе срцу од Москве, а Енглези или неки други европски народ ближи од Србији братског руског народа и његове културе. Како се види из споменуте изјаве, господин Министар не налази природним да Србија пре свега веже своје политичке интересе и планове са напорима Русије, па као да заборавља, или не жели да то сам себи и другима призна да би Србија интеграцијом у Европу по сваку цену данас, постала “ сламка међ’ вихорима “.

Чудно је што министер иностраних послова у Србији има било какву дилему у погледу приоритета Србије у вођењу спољне и унутрашње политике. Овде није потребно да говоримо о томе како г. Јеремић, као Министар иностраних послова Србије разуме и заступа стратешке интересе Србије у свету, приватно и јавно, само указујемо на чињеницу да Србија нема и не може да има природнијег и ближег савезника од значаја у међународној политици, од Русије. Управо из тога разлога Србија треба пре свега да везује своје виталне спољнополитичке па и унутрашњополитичке интересе са Русијом.

Питање коме Србија данас треба да се приклони није ни у каквој вези са жељом Србија да постане равноправан и уважен члан Европске Заједнице. Такво питање може да има само везу са уценом појединих међународних политичких фактора, који већ имају навику да у политичком дијалогу са Србијом лако и брзо потежу ултиматум, без обзира да ли за то имају морално и легално право. Ти исти као да зааборављају да уче из недавне историје која говори да Србија не прихвата лако ултиматуме.

При томе згодно је да подсетимо господина Јеремића и многе његове истомишљенике, на једну епизоду из недавне историје када је покрет за ослобођење отаџбине ђенерала Драже Михајловића, био издат од стране од својих покровитеља Енглеза, оног истог тренутка када су ови задњи увидели да им Тито може да буде од веће користи за њихове интересе на подручју Балкана него Дража Михајловић и српски народ са њиховим отпором Немцима. Овом приликом, да би та тужна слика из историје била употпуњена, ваља подсетити да је Јосип Броз, суочен са поразом 1943. приклонивши се Енглезима и Западу, издао своју комунистичку идеологију, а све да би одбранио своју власт, остајуши на томе курсу до краја живота. Запад је са своје стране обилато подржавао Тита са кредитима, како би овај држао Совјетски Савез што даље од Балкана и “топлих мора”. То опет не смата Западу, да пошто је Тито умро, и пошто су се стратешки односи снага изменили у свету, сликају Тита као карикатуру малог диктатора са грандоманском умишљеношћу. Ово је подсећање свима онима који у Западу виде савезника и пријатеља Србије.

Овај недавни развој ситуације на државној политичкој сцени Србије, треба да буде довољан знак народу да уочи како ствари у редовима власти не функционишу баш најбоље и како би их требало са одређеном политичком акцијом довести у ред. Народна Скупштина тако постаје прва етапа за спровођење промена које треба да ојачају државно и политичко функционисање органа и институција у смислу постизања консензуса по питању националног интереса у опште и питању Косова и Метохије посебно.

Али, како изгледа ни у тој кући није баш све на свом месту. Тамо, у Скупштини, као домаћин куће, седи Оливер Дулић, млад неискусан и уз све то и веома компромитован политичким изјавама по питању Бачке.

Од ових, нимало лаких питања, која очекују брзе одговоре и решења, тренутно, на жалост постоје далеко озбиљнија питања, која траже пуни опрез, брзи одговор и одлучно деловање. Мислимо да би већини српских политичара требало да буде јасно следеће у погледу Косова и Метохије. Било то некоме мило да чује или не, како данас ствари тамо стоје, Косово и Метохија могу једино да буду задржани у Србији само ако је српско друштво за њега спремно да се бори свим средствима па и силом оружја. Србија тога мора да буде свесна и на такав исход мора да буде спремна. Истовремено, такав свој став Србија мора да покаже свима у светској јавности. Дипломатија је једини начин за успостављање решења по питању међународних политичких сукоба, али тек пошто се оружаном акцијом или спремношћу на њу освоје повољне преговарачке позиције.

Времена за такву одлуку у Србији није остало много. шта више, одлагањем те одлуке Србија сваким даном отежава свој политички и стратешки положај на Косову и Метохији, што пружа све веће шансе албанским сепаратистима и терористима за остварење њихових дугогодишњих сецесионистичких намера.

Оног тренутка када албанска, односно шиптарска страна одлучи да унилатерално прогласи сецесију од Србије, то за Србију аутоматски значи својеврсну објаву рата, побијање свих државних и међународних правних докумената и уговора, што онда свим средствима па и оружјем мора да буде заустављено. Србија на то има право и обавезу по свим међународно признатим правним документима.

У Србији а и у свету мора да постане јасно да је Србија та која више нема времнена за одуговлачење које, de facto албанској страни сваким даном даје прилику да убија и протерује Србе са Косова и поступно, што је у ствари и њихов циљ, остварују своју давнашњу замисао о етнички чистом Косову, које на тај начин аутоматски стиче своју државност.

Који год од представника власти у Србији не види тако ситуацију на терену и није спреман да усагласи своје политичко иступање са само једним националним интересом, а то је очувањем Косова и Метохије у саставу државе Србије, па на домаћој и на међународној политичкој сцени својим конкретним ангажманом не допринесе окончању патње и страдања Срба на Косову и Метохији него доприноси продужавању одвојености српске свете земље Косова и Метохије, тог срца српског народног бића, од српског државног и територијалног интегритета, односно његове душе и тела, то јест од народа самог, остају му архетипске речи заклетве Светог Кнеза Лазара пред полазак у бој на Косово. Оно што је одвајање клице од семена за будућност плода, то је продаја српског Косова и Метохије за будућност Србије. Само оно семе које се “жртвује” доноси многострук плод.