ИГРА СТАКЛЕНИХ ОЧИЈУ

Хесеов роман "Игра стаклених перли" је најлепши и најхуманији опис „католичке културе“ и схоластичког погледа на свет, и поред тога што је то написао један модерни секуларни западњак који је одушевљен Индијом. Из искуства "посматрања једног искусног играча елите који је компликовани апарат малих владцелских тајни познавао до ситница"[1] може се разумети западна култура као један велики "систем". Организација западног друштва је "компликовани апарат" који у себи садржи мноштво "тајни" од којих најважније разумеју само припадници посвећене елите. Некад су то били племство плаве крви и ђаци схоластичке Сорбоне, а данас свршени студенти Харварда или неке сличне просветитељске "структуре моћи" и знања које је моћ.

Учитељ је "љубазно ћутљиви" старац који поседује "тајно знање" које се стиче кроз мукотрпно вежбање и размишљање и пролажење већег броја механичких степенова до највишег могућег. Тако човек кроз то схоластичко образовање и пуританско васпитање стиче искуство и "знање је моћ" постепено "приближавајући се идеалној слици безвремене мудрости и достојанства..."[2] Универзална мудрост је једна механичка слика света која спутава дух и живот у рационалистичку "прокрустову постељу". Дух оживљава, а реч – механичка мисао убија живот.

А сви и ученик и учитељ су део једне механичког односа – део једног механизма "прогреса". "Мајстор и дечко пратили су један другог вучени као на жици једног механизма..."[3] Изнад човека, био он на дну или на врху механичке хијерархије је Механизам – дух саме западне цивилизације. Модерна механичка и индустријска цивилизација је само "хардвер" механичког "софтвера" – роботизованог ума европског човека, и његов најчуднији и најчудовишнији симбол.

У медитативном сну Кнехтовом се јавља његов учитељ и он сам као дечак. У том симболичном сну се бескрајно понавља сцена улажења мајстора у салу за учење. Све се завртило тако да се више није могло знати ко долази а ко одлази, ко води а ко прати, старац или младић. Сањач је био час истоветан са старцем, час са дечаком. На крају је био једно и друго, и ван обојице. "Та пуна смисла и бесмислена трка у кругу између мајстора и ученика... је била симбол Касталије, била је игра живота уопште, која струји без краја, подељена на старо и младо, дан и ноћ, јанг и јин"[4]. Ово је најбољи опис аперсоналне суштине западне културе, која ма колико да инсистира на егу и "индивидуи" уништава садржај и суштину личности – дух. Бесмислена трка за нечим илузорним, за нечим што се може дефинисати као моћ, као власт, богатство али које у суштини и нема смисла. Та трка, та бесмислена трка у којој човек губи свој идентитет и постаје апстрактно "нико и ништа" је симбол целе европске културе. Трка за "прогресом" који је сам себи сврха то јест и нема смисла.

Равнотежа између "егоизма појединих дисциплина"[5] једне културе специјализације и аутономних области деловања и мишљења, је оно што се у западној култури неуспешно покушава вековима. "Игра стаклених перли", је футуристички роман о новој духовности која би била религиозност западног стила – нешто што би могли означити као "секуларни католицизам". Хесе је свестан да време просветитељства и култура разума пролази у XX веку, и да долази време нове религиозности. Ово је његова реконструкција "монаштва будућности" које је сасвим католичко по духу и стилу, иако у великој мери "атеистичко" и "медитативно". Ово би значило повратак правом католичанству (кроз Баха) на неком апстрактнијем и „цивилизованијем нивоу“. Исти дух клерикализма, иста борба за положаје у хијерархији, исти формализам знања и вештине – све је у монашкој републици Провинцији Касталији (попут Кастиље) католичко. Ова књига може бити и један од најбољих уџбеника за западно монаштво и тајне редове, јер иако измишљено, оно показује реалне односе међу људима, идеале и циљеве света схоластичких умова. Апстрактна контемплација, рационалне медитације, самоконтрола воље, ригидни односи, формализам хијерархије, разрађени до детаља церемонијал и све друго је тако јасно и прецизно приказано да може бити названо најбољим романом о католичком монаштву или о западној научној елити. И не само то све то је са таквим нежно приказано да је вероватно нешто најлепше што је написано на ту тему. Споља овај роман припада "њу–ејџу" и футуризму јер говори о некој будућој култури и духовности, али је изнутра, по столу и погледу на свет изразито „католички конзервативан“.

МАЈСТОРИ, МАЈСТОРИ...

Једна вештачка и измишљена дисциплина "игра стаклених перли" је пример вештачког и механичког активизма једне вештачке и отуђене културе. Оно што је битно да је циљ једне до перверзије прецизне игре са гвозденим формулама, тако да је нормално да "сама игра, разуме се, њен план и изградња, буду без прекора..."[6] Да би се постао мајстор ове "непотребне" вештине потребне гу године напорног рада и велики таленат. Цео живот се улаже да би се успело у овоме, да би човек постао Мајстор. Ригидна дисциплина, посвећеност, специјализација, елитизам су овде јако изражени и као такви слика западне културе у целини.

Мајстор "игре" гледа на ученика, не као на особу и личност "већ је то био један из елите, студент или пре кандидат и репетент, комад његовог рада и задатка, војник из трупе који је он имао да школује и са којим је имао да победи".[7] Учитељ све гледа строго и објективно он је "окружен и затворен озбиљношћу и строгошћу свога звања, као неком сјајном глазуром...".[8] Сам учитељ живи објективно и механички јер се "толико сав био претворио у оруђе да су тако приватне ствари као што је пријатељство постале немогуће".[9] Учитељ је реаговао на проблем свог пријатеља а да га ни за тренутак "није посматрао као личност, нити га је доводио у везу са самим собом".[10]

Мајстор, припадник уског круга посвећеника на свет гледа другачијим очима. Тако је и Кнехт када је сазнао од свог пријатеља да ће бити део тог "посвећеног круга" тренутно постао као неко другачије биће. Он је постао затворен и тајанствен – "човек који се никада није могао познати, био је сврстан и видео свет са новог средишта, више није био друг, то више никад неће бити".[11]

Толико јасно приказан и истовремено измистификован отуђени елитизам западног света. Заиста врхунска искрености и врхунска манипулација, јер је отуђење и хладноћа предочено јасно, али и као особина виших људи – надљуди запада. А заправо је реч о јадницима који су толико извештачени и спарушених осећања да једва и могу да се назову људима. Они су некакве креатуре, карикатуре сопствених вештачких идеја и схоластичког ума. Они су се готово сасвим претворили у роботе, који не живе и не осећају, који само "савршено функционишу" и од других механичарским методама стварају своје клонове.

Односи у реду су механички формални, хладни бирократски и покварени неоствареним амбицијама припадника елите која није добила оне положаје које жарко желе. Тако је заменик мајстора реда Бертран је изгубио поверење елите, ("нараштаја пуног тежњи"). Око њега је настала "ледена атмосфера усамљености" па је сломљен отишао у планину где је трагично завршио - вероватно самоубиство. Нико га није жалио јер није имао довољно снаге да се носи са елитом реда. "Противтежу поштовању према мајстору држала је одвратност према 'сенци' (заменику) – њој су желели неуспех и пад, чак и ако би мајстор морао да испашта".[12]

А идеал мајстора реда је човек потпуно хладан и отуђен од људи човек који "се отео страсти, љубави, пријатељству".[13] Постоји дубоко страхопоштовање према "безличном савршенству и дисциплини тог човека".[14] Савршена школа запада човека зграби "и усиса у себе" и створи од човека механичко биће, слугу система и "савршено оруђе".[15] То је кратко изразио један од великих мајстора запада Фридрих Велики речима "Ја сам слуга државе", што значи слуга система и структуре моћи. Мајстор као "јунак класичне форме и ироније"[16] представља врхунац "узвишеног" и гордог, хладног и маестралног, виртуозног и механички нељудског, а све су то у духовне особености врхунских дела уметности, политике, науке западног света. Све то заједно представља чудну и чудовишну мешавина охолог отуђења, бирократизам свести, болесне амбиције и непраштање несавршенства вештине од стране "елите".

МЕХАНИЧКА „КЛЕРИКАЛНА“ ЕЛИТА

Припадност посвећеној "елити" троши човекове снаге "и лични живот, задало последњи ударац навикама и склоностима, а у срцу оставило хладну тишину..."[17]. Циљ западњачког припадника елите је да човек "у својој струци пружи најсавршеније могуће и да тиме своју струку" одржи еластичном. Хесе примећује да је специјализација наука одвела западну културу у ћорсокака и да је на неки начин потребно поново повратити изгубљено јединство културне и научне сфере.

Елита студената гледа на све критички, а нарочито на "новог мајстора". Зато је прво време службовања на високом положају "готово у сваком случају ход кроз чистилиште".[18] Зато је однос онога изнад и оних испод однос борбе и сукоба воља. Нови учитељ мора да се рве са амбицијама оних испод и сопственом амбицијом и да задовољи схоластичке техничке стандарде. Зато он мора да се бори са студентском елитом. "Морао јој се посветити, наметнути јој се и учинити се неопходним, убедити је у вредност својих способности, у чистоту своје воље". Морао ју је освојити, борити се за њу, придобити је, мерити се са сваким њеним кандидатом који је показивао жељу за то, а таквих кандидата није недостајало.[19] Морао је савладати ту "елиту" као "што јахач савлађује племенитог коња".[20] Потребно је умори "вежбањима, да прегаоце укроти, да неопредељене придобије за се, да надувенима импонује".[21]

Ово је чист израз доминантног модерног социјалдарвинизма - израз интлектуално прочишћене воље за моћ. Но то је светлосне године далеко од хришћанског идеала служења ближњима, добровољне послужности и кроткости или пак од источњачке ауторитарности и апатичног фатализма, којој се Хесе као поклоник „оријенталног“ морао дивити. Стога је погрешно и површно Хесеову (а у осталом и сваког западњака од Шопенхауера) мисао тумачити Индијом, а запостављати католичку схоластику, дисциплину редова и идеал тријумфа воље за моћ над светом којом одише цели овај роман. А ко ово не разуме не може разумети ни запад, ни његове снаге и слабости. Моћ запада је управо у тој вољи за доминацијом којој је подвргнут механички разум, а не у некој демократији или "људским правима". Ово друго само служи овом првом, а ако смета бива склоњено у страну.

Постоји велика уображеност код припадника модерне западњачке елите, која њима изгледа сасвим природно и нормално стање. Изражена је "сталешка охолост" на коју заводи пут западног елитизма. "У друштвеној историји увек се ради о покушају стварања племства, оно је његов врхунац и круна, и изгледа да је прави, иако не увек признати циљ и идеал свих покушаја стварања друштава, нека врста аристократије, владавине најбољих. Било монархијска или безимена, власт је увек била спремна да потпомогне једно племство које се стварало протекцијом и привилегијама, било то политичко или друго племство, по рођењу или по избору или васпитању".[22] Али узвишени положај је увек био искушење племства, искушење да се поквари и корумпира и да изнутра престане бити – племенито. Племство да, али какво.

Елите запада, па чак и "идеално" Хесеово племство знања је оболело од "болести племства, хибрис, препотентно мишљење о себи, сталешка охолост, боље знање, незахвално уживање користи..."[23] Мало је свести о "основи своје егзистенције", мало или нимало осећања заједнице, припадности једном живом организму, без свести о жртвама народа за повољне услове развоја елите. А мало има свести о смислу и сврси елите, она је сама себи сврха. Она са висине отуђено посматра свој народ, а неретко са неразумевањем и презиром. Наше доба "жестока и дивља времена, хаотична и вавилонска времена, у којима народи и странке, старо и младо, црвено и бело нису више разумевали једно друго".[24] Духовност је верује Хесе и ту је у праву – је пут да се поново нађе заједнички језик, разумевање и хармонија које више нема у свету. Да али каква духовност, јер постоји духовност и „духовност“.

МЕДИТАЦИЈА КАО ЛАЖНО ОСЛОБОЂЕЊЕ

Да се вратимо роману. Годишња свечаност "игре" ма како била и нерелигиозна је сасвим у духу католичког церемонијала и "посвећене" мисе баховских фуга. То је у оба случаја фини спектакл музичких виртоуза који има ореол духовности и религиозности. Доживљај је исти, и нимало случајно Хесе говори како је за ту духовност послужила наново откривена Бахова музика. Ови звуци који лебде простором уздижу човека у атмосферу и његов ум блуди "светским простором" у неком полусну. Потребно је да ти звуци човека сасвим извуку из његове коже и да "даје полета и узноси" до "врхунца унутрашњих доживљаја"[25]. Човек "прати духовно изграђену игру, да пусти да се медитације несметано шире и да у захвалном предавању у себи изврши онај, свима гостима тих игара познати осећај свечаности и жртве, мистичног сливања заједнице у једно пред ногама божанског".[26] Ово је можда најлепши и најјаснији опис западњачке патетичне и пантеистичке мистике "сливања у једно" под стимулативним средствима музике (или хемије).

Медитативна музика барока, фуге и савремена психоделична или музика која човека баца у транс је у суштински иста. Рокенрол је само грубља варијанта за масе те исте католичке церемонијалне музике из прохујалих векова. Ум лута, човек се откачи, ослободи од баласта тираније ега, "медитације се неометано шире" бескрајним простором. Западни човек ту осећа ослобођеност од овога света, осећа се сасвим слободан да плови простором и измишљеним светом (то се данас зове "трип"). Човек запада има опсесивну потребу да буде потпуно "аутономно" и ваздушасто биће попут разуларених хорди демона који јуре по атмосфери католичких храмова. Запад је пао у "теолошко-песничка сањарења романтичне филозофије историје и ако се читав убилачки и уништавалачки апарат сила које стварају историју огласи методама светског разума".[27]

Хесе покушава бекство од агресивног запада на медитативни исток, јер поред "такозване светске историје, то јест поред борби за материјалну моћ које никад не мирују, тече једна друга, скривена, некрвава и света историја".[28] Он не жели да има никакве везе "са 'правом' бруталном светском историјом", већ само са том светом и скривеном историјом. Тако он следи ону пацифистичку и хуманистичку линију која потиче од „голубова“ католичанства (од Фрање Асишког па надаље) преко хуманиста и ренесансних интелекта, па до модерних просветитеља, хуманиста и пацифиста.

При свему томе нико не доводи у питање догме рационалне културе запада. Западни човек верује да његова култура, наука и образовање њима изгледају "тако сами по себи разумљиви као што сваком човеку изгледа ваздух који дише и тле на којем стоји. Готово нико никада не мисли на то да би тај ваздух и то тле можда могли и не бити ту, да би нам тај ваздух једног дана могао недостајати, да би тле под нама могло нестати".[29] Сви људи запада, а данас и велика већина човечанства живи у тој заблуди.

Западна мисао од времена схоластике тежи "ослобођењу мишљења и варовања од сваког ауторитативног уплива, дакле разума који се осећао сувременим и зрелим, против господарства римске цркве и – с друге стране – потајно, али страсно трагање за легитимисањем те своје слободе, за једним новим, њему адекватним ауторитетом који произилази из њега самог".[30] А то је признаћемо немогућа мисија која како се показало завршава цивилизацијским и егзистенцијалним ћорскокаком.

Ниче говори о старачкој култури запада, Шпенглер о "пропасти Запада", а Хесе о "једноликој механизацији живота, дубоком падању морала, безверности народа, лажности уметности". Као у оној чудесној кинеској бајци, 'музика пропасти' одјекивала је деценијама... као корупција јуришала је у школе, часописе, академије, као сета и болест духа јуришала је на већину уметника и критичара времена, који се још могу озбиљно третирати; као дивља и дилетантска хиперпродукција истутњала се у свим уметностима".[31] То је "фељтонистичко доба" у којем људи гутају бесмислице и беже од мучне реалности у којекаве забаве попут играња карата и укрштених речи. Хришћани би рекли да живимо у последња времена у којима лажни пророци објављују „смрт Бога“ а заправо констатују дијагнозу на смрт болесног човека и пропаст свега људског.

[1] Херман Хесе, Игра стаклених перли, БИГЗ, Београд 1987. стр. 203.

[2] Исто. стр. 204.

[3] Исто. стр. 204.

[4] Исто. стр. 205.

[5] Исто. стр. 189.

[6] Исто. стр. 191.

[7] Исто. стр. 212.

[8] Исто. стр. 212.

[9] Исто. стр. 212.

[10] Исто. стр. 213.

[11] Исто. стр. 202.

[12] Исто. стр. 196.

[13] Исто. стр. 198.

[14] Исто. стр. 215.

[15] Исто. стр. 215.

[16] Исто. стр. 192.

[17] Исто. стр. 216.

[18] Исто. стр. 206.

[19] Исто. стр. 209.

[20] Исто. стр. 210.

[21] Исто. стр. 213.

[22] Исто. стр. 329-330.

[23] Исто. стр. 330.

[24] Исто. стр. 336.

[25] Исто. стр. 190.

[26] Исто. стр. 191.

[27] Исто. стр. 347.

[28] Исто. стр. 347.

[29] Исто. стр. 328.

[30] Исто. стр. 14.

[31] Исто. стр. 19.