ИНТЕРВЈУ СА ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ О КОСОВСКОЈ МИСТЕРИЈИ
ВИДОВДАН:
Поштовани Владико као сведок можда најтежег времена у којем се налази српски народ желео бих да нам помогнете у расветљавању мистерије у историји српског народа-косовског боја. Бој на Косову је светиња над светињама, голгота српскога народа. Он је јединствен пример у светској историји страдања целокупног народа за јеванђелске идеале, косовским речником за крст часни и слободу златну. Било је много примера страдања појединаца за идеал, или боље речено стварност небеског царства, али страдање и масовно привољење царству небеском српског народа је усамљено у светској историји.
Косовски бој је и данас камен спотицања Срба и биће сигурно док буду постојали. То није спорно и добро је што је тако, међутим године систематског обездуховљавања нашег народа које се почело спроводити средином 19. в., а на шта сте и Ви много пута упозоравали, довеле су нас до једног стања када су многи заборавили да је пред светињом најмудрије ћутати. Не само то него и до несхватања да светиња уопште и постоји. Овакво духовно стање Срба, а поготову српске интелигенције довело је до различитих тумачења косовског феномена. Свако има право да има своје мишљење о одређеном догађају, али невоља је у томе што су различита тумачења косовске тајне имала катастрофалне последице. Вулгаризација је ишла дотле да су косовски јунаци постајали средство маркетинга политичких партија, на којима су ове стицале политичке поене у предизборним кампањама манипулишући ионако збуњеним и уплашеним српским народом.
Крстоносна војска светог кнеза Лазара постала је предмет манипулација зарад остварења најнижих циљева које је свети кнез одбацио зарад царства Христовог. То ми је највећи мотив да се обратим управо вама да расветлите тајну Косова у времену када се српска интелигенција по први пут јавно одрекла Косова и светих циљева Светог кнеза косовског. Други мањи део интелигенције се поноси Косовом на сасвим глуп начин. Као да су они били на самом Косову, и као да они боље знају његову тајну од самог кнеза Лазара који даде живот за ту тајну и тај идеал.
Ви сте рекли да је родољубље школа за човекољубље. Својим овоземаљским животом сте то перманентно показивали. Једном се приклонивши Христу ви нисте постали лажни космополита него сте сву своју енергију окренули ка свом народу, сиротом, несретном и страдалничком доказујући му да страдања овога света нису ништа према слави онога, правог, истинитог Христовог царства. Доказујући му да је и смисао страдања управо у задобијању улазнице за истинско царство Христово због ког су и драговољно изгинули косовски јунаци.
Моје прво питање ће бити кратко. Како би најкраће окарактерисали бој на Косову?
ВЛ. НИКОЛАЈ:
Шта је Видовдан до величанствени жртвеник једног народа. Узвишена епопеја мистике и славе православног Балкана. Апотека лекова за све духовне и моралне болести. Извор надахнућа и чистилиште савести свих познијих поколења. Технички пораз но морална победа кроз драговољну смрт за крст часни. Свето поље и животворна гробница.
ВИДОВДАН:
На Косову су се Срби определили за царство небеско. Несхватљиво је са становишта схватања модерног човека једно такво определење. Несхватљиво због протеривања вере из његовог живота. Савремен човек не схвата ни шта значи вера, а како ће онда схватити толику жртву у име идеала које проповеда православна вера. Њу данас схватају само појединци као што је на Косову нису схватали само појединци. Какав су пад Срби доживели само то је довољан показатељ. Мислим да нећу погрешити ако кажем да је косовска драма архетипски слична животној драми Сина Божијег у смислу да живот сваког хришћанина и хришћанског народа треба да следи пут Христов.
ВЛ. НИКОЛАЈ:
Син Божији је ушао у огромну драму овога света као њен главни јунак, да својом смрћу очитује своју љубав према роду људском а васкрсењем потврди могућност општег васкрсења свега потомства Адамова.
Убице Христови и неверници до данашњег дана објављују само смрт Христову, хришћани пак-и васкрсење Христово. За оне прве трагедија на голготи представља тријумф смрти, за ове друге тријумф живота. Они сматрају Христа побеђеним, ови победиоцем.
И наша животворна трагедија на Косову пре више векова подвојила је тумаче. Једни сматрају косовску Голготу поразом, други победом.
ВИДОВДАН:
Као што сте више пута истицали српска држава је функционисала у облику теодулије, односно синхронизоване службе цркве и државе Христу. Међутим негде је морало доћи до одступања због чега је и дошло до боја на Косову и губљења царства земаљског. Историчари дају објашњење за покорење православног Балкана у слабљењу Византијског царства, затим бугарског и српског. Такође наглашавају и неслогу балканских народа, а поготову српског, што су све уз највећи разлог, а то је најезда Турака били основни разлози губитка слободе свих балканских народа. Најтеже је задовољити ум човечији, и како је уопште могуће задовољити ту највећу звер. Уз слагање са оваквом констатацијом историчара морам приметити да она није довољна. То су све, да тако кажем, земаљски разлози а Косово је много сложенији проблем да би се дало објаснити само овим разлозима. Међутим ми телесни људи и не можемо да видимо друге. То је разлог због чега бих вас питао да ли постоје други разлози пропасти српске државе? ВЛ. НИКОЛАЈ:
Средњовековна Србија је пропала зато што је остарила. По логици стварања све што у овој васиони остари, мора да се склони, и да се замени новим.
Тешко је телесном сагласити се са духовним. Телесно умујући људи цене старост по времену, а духовно умујући духови рачунају старост по унутрашњој снази. Све што се испуњава нечим ван Духа Светог, што тражи живот ван Њега, што јури за задовољствима ван Њега, и што се храни мртвом храном, брзо стари и умире. Од духа који је у створеним бићима зависи живот и младост; од духа-старење и смрт. Према духу у једном народу одлучује се његова судба, његово одржање или његов пад.
Држава је већ престарила, и морала је да падне. Не пада она због старости временске него због отрова, који је узимала у се и нагомилавала у себи. Тај отров овештао ју је и смежурао као старицу. Српској властели прорасла је земља кроз душу. Зато их је Дух Божији оставио и склонио се у душу народну. Но дим страсти који је удаљио од властеле Духа Светога, почео се ширити и у народ. Опасност је била, да се од злог духа и душа народна уземљани, упепели, умртви. Само један велики страх, као оштар ветар, могао је одувати тај смрадни дух, и спасти народ Божији од пропасти. Да би се народ душевно спасао, држава је морала пропасти.
Не изједначује се пропаст државе са пропашћу свега. Државе се и дају народима, да би имало шта пропасти уместо народа; да би се имало шта дати у откуп душе народне. Кад се да јефтино за скупо, боља је трговина од обратног случаја.
ВИДОВДАН:
Морам признати да у духовне разлоге неког догађаја је много теже продрети него у световне. За многе ће ово бити вероватно тврда тема, односно ваше објашњење код многих вероватно неће наићи на разумевање.
Занимљиво је да сем боја на Косову у српској средњовековној историји постоји још много бојева у којима су наши очеви били јунаци, па и бранили крст од полумесеца и уопште стајали на бранику одбране Хришћанства. Уосталом на то нас је и наш географски положај много пута приморавао. Зар није чудно да поред многобројних великих српских победа у народном памћењу остане најупечатљивији бој на Косову, који је био технички гледано пораз. Народ није запамтио и опевао велике победе као што су победа краља Милутина над Хунима. Народ није убележио у календар а камоли опевао победу краља Стефана Дечанског над Бугарима код Велбужда 1330.г. Такође ни победу Милошеву на Плочнику 1388.г. Говорити о победама Душана силног је излишно, међутим народ се на њима не задржава. Такође ни на поразима се народ не задржава. Нарочито је био страшан онај на Марици 1371.г када погинуше краљ Вукашин и његов брат Угљаша. Зашто се народ највише задржава на Косову и шта Косово највише издваја од свих српских победа и пораза?
ВЛ. НИКОЛАЈ:
Ово је важно питање јер разјашњава много шта. Косово се издваја од свих српских победа и пораза двема одликама:
јединственошћу мотива борбе и
решеношћу на мученичку смрт
Посмотримо сада примере победа и пораза које сте ви навели.
Са двојним мотивима пошао је краљ Милутин у бој против Хуна; у име Хришћанства и у име српске државе. То јест, он је хтео да одбрани Хришћанску веру од идолопоклоника, и да одбрани своје земаљско царство од спољних нападача.
То двојство мотива види се и код светог краља Дечанског. Он је био принуђен да ратује против Шишмана, да би уздигао право над насиљем и да очува свој народ и своју државу. Ово је он јасно изразио у свом писму Шишману.
И Обилић на Плочнику борио се за две вредности: за веру и државу; за Хришћанску веру против неверника и за српску државу против туђинца.
Душан је такође стално имао у виду два циља својих ратова на Балкану: да оснажи своју државу и да помоћу такве снажне државе стукне Ислам од Балкана, и задржи га у границама Азије. За Хришћански Балкан, дакле он је ратовао, да се Балкан не би потурчио, него да би остао Христов и—Душанов. Он је окитио своје име многим победничким ловорикама. Но све те ловорике представљају увенуло лишће када се упореде са трајним зимзеленом Лазаревим.
Што се тиче пораза ви сте споменули браћу Мрњавчевиће и бој на Марици. Краљ Вукашин могао је одушевљавати српску војску на Марици Христом против Мухамеда; у ствари, он је желео задобити победу над Турцима ради престижа над осталом властелом српском и опет, и опет, ради славе земаљског царства српскога.
Запазимо још да у свим овим ратовима нигде се није испољила нарочита воља, ни војсковођа ни војника, да жељно и драговољно приме смрт и мученички венац. Тим не мислимо да кажемо, да оци наши у тим знаменитим биткама и бојевима нису били јунаци. То никако. Њихово јунаштво је ван спора. Они су пошли у рат са двојном мишљу: победити или погинути, но са жељом да победе а не погину.
Другачије је са КОСОВОМ. Ту је потпуно јединство мотива и циља борбе, и потпуна решеност на смрт. Борба је за “ЦАРСТВО НЕБЕСКО” а не за државу, народ, или за кнеза, или за ма шта земаљско и пролазно. Борба је за ”КРСТ ЧАСНИ” симбол царства Христовог. И честити кнез, и војводе велике и мале, и сви табори њихови, крећу на Косово са одлучном вољом да жртвују своје животе за царство небеско “за крст часни и веру хришћанску”, “за лијепо име Исусово”.
Једном су Јевреји хтели Христа учинити својим царем, а Он сазнавши то, побеже и склони се у пустињу. А када га је Пилат питао: “Јеси ли ти цар?”, Исус му је одговорио: Царство моје није од овога свијета.
Томе царству не од овога света приволео се Лазар, у пуном сазнању, да је пут ка томе царству крст, страдање и смрт. И у пуном сазнању он се сагласио са својом Голготом као капијом ка царству небеском. И не само Лазар. Са истом визијом небеске стварности, и са истим сазнањем о предстојећој смрти полазе на Косово и сви косовски јунаци и витезови, осим валда Јуда Искариотских којих има на сваком месту и у свакој епохи.
ВИДОВДАН:
Када помињете издају Ви свакако мислите на Вука Бранковића. Модерна српска историја се мучи и опсесивно покушава да докаже да Вук није издао на Косову. Иако историја нема скоро никаквих извора што се тиче детаља битке, ето за Вука готово сви тврде да није био издајник него патриота. Они то тврде са толиком упорношћу, иако кажу да им је мерило за оцењивање свих ствари позитивно знање, а о самој битци на Косову и улози Вука Бранковића готово и да нема прецизнијих извора. Има наравно у народним песмама и народном предању али модерни историчари се готово и не осврћу на та два факта. Међутим без обзира на немање извора они толико покушавају да докажу родољубље Вука Бранковића да се човек понекад запита каква их то сила гони да се задржавају на том факту (па макар били и у праву) поред толико херојских примера са косовског бојишта. Да ли је Вук Бранковић издајник?
ВЛ. НИКОЛАЈ:
У историји српској забележена су имена три издајника, сва тројица са именом—Вук. Када је Свети Сава уређивао власт у српском народу, Вукан се јавља као издајник. Кад се Лазар борио на Косову, Вук се јавља као издајник. Кад је Карађорђе водио устаничку борбу, Вујица се јавља као издајник. У одсудним часовима сви ови вукови су се показали као лисице.
Но сви пресудни догађаји у историји света имали су своје издајнике. Прототип свима њима јесте онај Јуда који је Бога издао. Не може ни бити неко издајник свога народа и правих народних вођа, ко најпре није постао издајник Бога. Вук Бранковић је претрпео пораз на Косову а не кнез Лазар. И тела издајника су изгубљена после Косова као што су душе њихове изгубљене на Косову. Не зна се за гроб Вуков. Да ли је велики господин Вук на Косову издао свесно или несвесно, то је безразлично. Без сваке сумње, пре него што је издао свету војску Косовску, он је морао издати народне идеале у души својој. Морао је избацити из своје душе народне идеале, и на место тих, светих и небеских идеала, испунити душу своју земљом.
Ја не верујем да у нашој земљи има данас свесних издајника. Али се бојим да их има несвесних. То су они који теже да Косовску идеологију одбаце, Косовску књигу поцепају, Косовску науку погазе. То су они који без страха Божијега стварају раздор у народу, да би се они истакли као судије међу завађеним, ради труле славе и труле добити. То су они који личе на великаше пред косовском битком, на великаше који су дробили царство на комаде и отимали се о власт и част док је азијски султан стајао на граници са својом фанатичном војском.
ВИДОВДАН:
Као што рекосте косовска епопеја има издајнике као уосталом и сви велики догађаји у светској историји. Издајништво на Косову је оличено у великом српском господину Вуку Бранковићу. Пре Вука и пре Косова добар део српске властеле је такође издао. Њихова издаја се састоји у напуштању служења Богу и роду. Због свега тога је и морало да дође да косовске страхоте. Битно је за Косово да се велики део властеле пред Турском опасношћу и Муратовом војском освестио, схватио своје грехе, покајао се и то посведочио својом крвљу на косовском бојишту. Некада давно праведни Аврам је молио Бога да не уништи град Содом ако се у њему нађе десет праведника, и Бог му је то обећао, али се у Содому не нађе ни десет праведника и Содом би уништен. На Косову је било у кнежевој војсци хиљаде праведника. Истина можда некада грешника, али сада покајаних и спремних да покајање крвљу својом посведоче што су и урадили, те су ушли као свети мученици у свето царство Христово. Због чега је Господ желео да сачува Содом због десет праведника, а српско царство није желео због много хиљада?
ВЛ. НИКОЛАЈ:
Немојте ме опомињати на Содом. То је кушачка реч. Као да вам је непознато, да је Содом био незнабожачки град; да није знао за једнога Бога, као што је знао народ Израиљев; и да није био крштен у име Свете Тројице, ни причешћен крвљу Христовом као народ српски. Разлика је као између неба и земље. Зато, онај који по правди суди хтео је сачувати Содом због десет праведника, а није хтео сачувати Израиљ због десет хиљада, нити Србе због стотине хиљада праведних душа. Јер Содомљани нису уопште знали за једнога истинитога Бога. Јевреји су сазнали за једнога истинитога Бога преко пророка и кроз чудеса многа. А Срби су сазнали за Бога јављенога свету у лицу Господа Исуса Христа. Према скали познања Бога креће се и мера казне. Оставимо се дакле парничења с Богом.
ВИДОВДАН:
Извињавамо се није нам намера била да искушавамо вашу веру. Поштовани Владико ипак не могу а да не размишљам о чудном исходу косовске битке, наравно са духовног аспекта. Крстоносна војска Лазарева брани Христов крст од некрста и некрст побеђује. Свети кнез води одбрамбени рат и брани своју државу од турских хорди које предводи Мурат, а којима је једини циљ да заузму и опљачкају туђу територију и државу, у овом случају српску. Питао бих Вас због тога, зашто је понекад воља Божија да дарује победу онима који се ругају крсту и одузимају слободу народу крштеноме?
ВЛ. НИКОЛАЈ:
То се дешава онда када се крштени народ наруга крсту безакоњима својим, онда Свевидећи допушта да га некрштени још више наруже. Да би се крштени сетили и застидели. Јер Му је сношљивије велико ругање од некрштених него мало од крштених. Часни крст је крст Сина Божијег, и он означава страдање за оно што је Он страдао. Пре њега крст је био нечастан, и само су га нечасни носили. Али од како је том нечасном знамењу дао част Онај, од кога је свака част на небу и на земљи, додирнувши га телом Својим и оправши га крвљу Својом, од тада је то знамење највеће знамење части у оба света.
Војска Лазарева се борила против отворених непријатеља крста. Застидела би се лажна браћа и устрашили отворени непријатељи Св. кнеза да су знали значај часнога крста против којег су устали. Али очи су им биле заслепљене, те нису могли то да виде. Само кроз драговољно ношење крста познаје се важност крста. Ко понесе крст, тај и сазнаје, да је крст—пут, истина и живот. Па пошто је и пут љубав, и истина љубав, и живот љубав, то и крст замењује љубав. Врховно знамење љубави! Но сити крст значи страдањем посведочавати љубав своју према Богу. Крст је сведочанство свете љубави; ко то сведочанство не покаже, нема свете љубави у себи. Никакве речи и никакви дарови не могу посведочити љубав као што меже крст. Зато се Син Божији дао распети на крст, да би дао вечно сведочанство вечне љубави Своје.
Борећи се за часни крст Св. кнез и сва његова војска су се борили за једини прави пут живота, за једини истинити живот. Да, и за једино вечну живу и свету љубав. А ко год се борио за то и ако је умро живео је, и ако је погинуо победио је. И сама голгота кнежева неминовно је везана са васкрсењем.
На Косову су крстати барјаци били оборени и погажени, али због тога што је један део грешне властеле већ и сам оборио и погазио те барјаке. Али погажени крстови на Косову су се после тога уздигли и уселили у срце народно. И временом је сваки потомак косовских јунака, сваки Србин и православац представљао један живи крсташ барјак. И када је народ робовао под некрштеним господарима, онолико исто колико је стари Израиљ робовао под фараонима Мисирским, крст је толико испунио душу народа, и толико се утврдио у њему, да када се поново дигао крстати барјак од платна, спољашње је ропство брзо било свргнуто, спољашња слобода лако задобијена а држава поново васпостављена.
Победоносно знамење је оставио Св. кнез свом народу. Оно је водило (крст часни) његов народ кроз пустињу робовања, светлило му и извело га у обећану земљу слободе.
ВИДОВДАН:
Кажете да је косовска жртва била услов васкрса српског народа, а самим тим неминовно после васкрса народа васкрса и српске државе после више векова ропства исламског. Међутим тумачи Косова су подељени као што сте и сами напоменули више пута у овом разговору. У већем броју су они који заступају мишљење које је сасвим супротно вашем. Мишљење да је Косово највећа несрећа која је задесила Србе, и да нас је баш оно зауставило као народ у једном правилном и природном развитку кроз који су прошли већина народа, нарочито западноевропских.
Они кажу да нас је Косово уназадило, и да њега није било ми би данас били велики народ. Не би било вишевековног ропства под Турцима које је практично одсекло крила нашем народу и направило од њега менталне богаље. Рајинску, слугаријску и робовску свест, и један ропски народ који никада неће моћи сам своју кућу да обделава него ће увек имати тутора, а сходно томе и да буду у ропству више векова. На оваквом мишљењу се толико инсистирало, поготову од стране српске интелигенције да је оно постало неком врстом догме.
Та интелигенција је позападњачена, и све што гледа гледа очима западног човека. Она је била бројна и у време Вашег овоземаљског живота, али сада Срби, сем часних изузетака, и немају интелигенцију друкчију. Због таквог стања код српске интелигенције желео бих да ми одговорите да ли је истински Косово било погубно за нас?
ВЛ. НИКОЛАЈ:
Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми бисмо данас били велики народ!
Баш Косово нас је учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота, али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање нашег народа. Дало нам галерију витеза вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово.
Греше они који Косово сматрају поразом. Пораз је претрпео велики господин Вук а Лазар је победио. Погинули Лазар је добио јер ко жртвује живот свој у једној борби за истину и правду Божију, жртвовао је највеће што је могао и имао, и—победио је. Макар битка била технички изгубљена, он остаје победилац. А пошто је сва српска војска на Косову пољу пала—и то драговољно—за истину и правду Божију, она је победилац. Она је принела на жртву Богу све што је имала и могла; отуда је и победила. Изгубила је тело, спасла је душу. Па чак ни тело Лазарево није изгубљено.
Свето тело Лазарево намагнетисано небеском силом, још и данас лежи цело и лечи све немоћи људске. Нису изгубљена ни тела осталих витезова крста, иако су остала на бојишту. Од њихових светих душа освећена су тела њихова, а од светих тела њихових освећена је сва косовска земља. Отуда је Косово постало свето поље. Због тога Срби и Српкиње са свих страна—чак и они из Америке—долазе и узимају са светог поља Косова шаку или торбу свете земље, да је као светињу носе и држе у својим храмовима и домовима. Косово је највећа гробница хришћанских мученика, погинулих за један дан. Једна друга, таква и толика, није нам позната. И као што свечари славе дан смрти свога свеца, тако цео српски народ светкује и прославља Видовдан. Ко слави свете мученике, тај не слави побеђенога него победиоца, нити слави мртвога но живога. Тако и ми сви прослављајући велику армаду косовских мученика, не прослављамо побеђене него победиоце, нити мртве но живе.
Видовдан је највећа слава српскога народа. Он је дан а не ноћ, и то баш—ДАН. Он нас опомиње на победу и на васкрсење. Семе царства небескога, посејано Светим Савом, никло је бујно и порасло велико. Богати плодови тога семена узабрани су на Косову пољу. То није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и јединствена свога рода.
ВИДОВДАН:
Опростите што Вам упадам у реч, али морам опет да Вас подсети и питам. Шта ћемо са толиком већином која ниподаштава Косово? Чак реагују и презрво кад им се спомену косовски јунаци. Пре нису смели бар јавно то да раде, док сада отворено говоре да је Косово највећа српска глупост. Како да реагујемо на њихове хуле, и како са њима да се боримо?
ВЛ. НИКОЛАЈ:
Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе, или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што преци њихови не дођоше у бој на Косово, или ако дођоше, бише у табору великог господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: “Рђом кап”о док му је кољена!”
А прави Срби—што у косовском смислу значи прави Хришћани—нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; чистилиште савести свих поколења до краја времена.
Нека скину капе у свети дан Видовдан, и на светој земљи косовској нека се поклоне светим душама крстоносних праотаца својих. Па у хармонији са целим народом, који је најбољи тумач Косова, нека из дубине срца и савести узвикну:
Све је свето и честито било
И миломе Богу приступачно!
ВИДОВДАН:
Поштовани Владико хвала вам на мудрим одговорима који су тако једноставни да их свако може разумети и помолите се за наш грешне да се уразумимо и да се вратимо себи и свом Косовском опредељењу и видовданској етици.
(Ово је замишљени интервју у коме су коришћени оригинални делови текстова Николаја Велимировића)
