Б А Њ С К А – СВЕДОК И ЧИНИЛАЦ ВАСКРСЕЊА

у визури Светостефанске перспективе

Данас нама кажу, деци овог века,

Да смо недостојни историје наше,

Да нас захватила западњачка река,

И да нам се душе опасности плаше

Добра земљо моја, лажу!

В А С К Р С Е Њ Е

У фокусу догађаја од историјског значаја за Косово и Метохију и српски народ у целини – Васкрсења и почетка целовите обнове манастира Бањска, одиграног средином 2004. године – сагледава се низ процеса који се преламају кроз ову историјску одлуку и извиру из ње.

Очи непристрасног посматрача могу да уоче ниску многоцених бисера који се нижу након ове, по много чему, јединствене историјске одлуке.

Догађај васкрсења Манастира усељењем младог монашког братства, и тиме поновног устројења монашког живота након 520 година од османлијског разарања Бањске, почео је веома брзо да доноси слатке и преко потребне духовне плодове.

Живот који се поново уселио у Манастир, након давног опустошења од стране агарјанске руке, тежио је и тежи, по закону историјске неминовности, да, са једне стране, успостави чврсту и нераскидиву везу са визијом светога ктитора, краља Милутина Бањског и идеалима средњевековне државе Србије, на којим темељима је Манастир подигнут и стоји, а, са друге стране, да што пре уклони трагове и знаке муслиманског ропства, деструкције, насилне исламизације, расрбљавања, преверавања, затирања хришћанских знамења, наслањајући се притом на слободарске традиције и прегнућа славних генерација српског народа, ослободилаца Косова и Метохије и старе Србије – Македоније, од отоманског ига, почетком 20. века.

У светлу ове Милутинове, а у бити Светостефанске перспективе, као превасходни императив наметнула се потреба хитног демонтирања зида подигнутог од стране локалне шиптарске популације током периода турске окупације (тада видљивог знака разорног насртаја ислама на хришћански живаљ и хришћанске светиње), да бисмо најпре ослободили Бањску ових окова, последице разорног деловања исламске „културе“ и „цивилизације“. Један од таквих упечатљивих знакова исламске „културе“ и „просвећености“ је и нама добро позната Синан пашина џамија у Призрену, подигнута од камених блокова са претходно разореног манастира Светих Архангела крај Призрена. И она чека свој историјски тренутак да се „позајмљени“ камени блокови „врате“ тамо одакле су узети. А обнова манастира Светих Архангела је већ почела.

Демонтирање турског зида био је природан наставак процеса започетих ослободилачким ратовима Србије 1912-1913 године, када је као непосредна последица ослобођења Бањске од отоманског ига уследило уклањање минарета подигнутог у 17. веку, символа исламског скрнављења хришћанских светиња и показатеља његове не-креативности, неспособности да створи нешто своје, самосвојно, достојанствено, чега је резултат коришћење хришћанских богомоља за опслуживање сопствених религиозних потреба.

Звучи невероватно податак да је било потребно да прође око 100 година, читав век, да бисмо дочекали да се након уклањања духовног окова – минарета, уклони и материјални оков са Бањске – турски зид, који је својим положајем „располутио“ најдрагоценији део манастира, величанствени храм, и сапео га у вериге. Својом поставком турски зид је потпуно разорио концепт манастирског комплекса, и пореметивши богомудре пропорције у односима манастирских грађевина, тежио да духовну димензију манастирске целине наруши принципима профаног градитељства, будући у својој суштини инспирисан начелима исламске религије, у свему различите и супротстављене Православљу.

И, гле чуда, уместо претпостављене радости, коју смо очекивали да испољи српска јавност, због уклањања, макар и са 100 година закашњења, овога неприродног израштаја на телу Бањске, која је својим природним, првобитним изгледом очарала многе који су је тада видели, појавили су се спорадични гласови „стручњака“ и „експерата“ који су зажалили што турскога зида у Бањској више нема. Можда су то експоненти „напредних“, либерално-мислећих слојева српског народа, којима су ближи преостали окови исламске окупације, него вечно важећи хришћански идеали узидани у темеље Бањске, Грачанице, Студенице, Хиландара..., и српске државе која их је изнедрила? И можда идеологија тих „напредних“ слојева српског друштва дозвољава да се користе и неистине у покушају да се остваре сопствени циљеви?

О Б Н О В А

Обнова Бањске започела је природним током, у сарадњи са надлежним стручњацима и службама, у складу са одобреним пројектима, и наставља се у правцу који ће водити васпостављању њене првобитне величине и сјаја. Потпуна обнова претпоставља уклањање и преосталих остатака турског ропства, а ту пре свега мислимо на слепу калоту, која је подигнута на месту првобитне куполе са Христом Пантократором, и на остатке минарета са јужне стране храма светог Стефана.

Досадашњих неколико покушаја обнове Бањске нису донели правога плода, јер нису били базирани на принципима који су уграђени у темеље Бањске од стране њеног светог ктитора, краља Милутина Бањског, те су доносили резултате који нису имали високи домет, нити значајније трајање. Тако је било са обновом цркве 1939. године, која је имала за циљ да заштити остатке порушеног храма до будуће, трајне обнове, као и са започетим радовима 70-их година прошлог века, који су резултирали откривањем а затим скоро потпуним урушавањем оригиналног бедемског зида из Милутиновог времена (као последица примене „конзерваторских принципа“), које се довршава у наше дане, и његовим губљењем за будуће генерације, иако је претходно преживео векове и стигао до нас.

Слично је било, нажалост, и са покушајем обнове од стране Координационог центра 2003. године, која је за циљ имала презентацију управо остатака турског ропства и турске визије Бањске – огромна средства уложена су у ревитализацију и учвршћивање турског зида, започети су били радови на конзервацији постојећег храма и турске куполе, подигнут је објекат „лапидаријум“, који је требало да презентује остатке турског вандализма – преостале и по порти расуте делове камене пластике храма, док истовремено - нису опредељена средства за обнову историјског Милутиновог зида, није био намере за обновом цркве, није постојала визија Бањске као монашког центра...

Без визије Бањске као монашког центра устројеног по манастирском режиму живота, није било могуће, нити је могуће икада, обновити Бањску у оквирима и духу које је поставио и утврдио краљ Милутин. Зато Бањску не могу васкрснути ни тимови „експерата“, ни Служба заштите, нити било која друга световна институција, до једино Црква. Једино Црква може удахнути живот Бањској, једино Црква може „оживети“ Бањску, дати јој „дух“ - како у 14. веку, тако и у 21. веку. То не може учинити данас, као што то није кроз историју никада учинила, ниједна световна служба или институција. И Црква је то већ учинила, унела је живот почетком 21. века у разорене остатке Бањске, и живот је почео да буја и да покреће обнову целокупног Бањског комплекса. За потпуну материјалну обнову и реализацију функције којој је Бањска служила у 14. веку и којој треба да служи и данас, међутим, потребно је укључивање и помоћ свих добронамерних Служби и институција. Само у синергији духовне власти и стручних служби могуће је постићи пуноћу у обнови Бањске.

И управо са почетним фазама сложеног пројекта обнове, Бањска је почела да блиста новим сјајем, да шири из себе дух радости и хришћанског оптимизма. Тек сада, доласком у Бањску, човек се испуњава радошћу - јер требало је да прођу векови да би се створили услови да данашња генерација види Бањску без ругобе турског зида, тек сада спада копрена са очију светог манастира. И паралелно са демонтирањем турског зида започели су археолошки радови у храму, започето је скидање историјских наслага, испод којих се налази запретана лепота Бањске. Уклоњене су камене плоче са пода и црква је почела да одише невероватном лакоћом и просветљеношћу. То је само једна у низу припремних радњи за израду пројекта и обнову монументалног бањског храма. Уклоњен је и несретни објекат „лапидаријум“ („задужбина“ екипе Координационог центра), који је, како својом конструкцијом тако и својом предвиђеном функцијом, представљао у потпуности страно тело и неприродан додатак.

Бањска је чекала вековима да почне уклањање свега што је додато, а није било у складу са Милутиновом визијом манастирског комплекса, и показала тиме да „васкрсења не бива без смрти“.

Паралелно са овим активностима императивно се наметала потреба започињања обнове оригиналног зида краља Милутина, који се од уласка братства у манастир средином 2004. пред нашим очима, из године у годину, рапидно урушава и пропада. Узрок томе је свакако примена неадекватних „конзерваторских принципа“ од стране стручне екипе, која је археолошким радовима још од 70-их година прошлог века открила остатке зидова испод земљаних наслага, али их није адекватно заштитила од деловања атмосферских и других утицаја.

Стога се сада налазимо у ситуацији да је већи део оригиналног зида из 14. века пропао и не може се сачувати, те је неопходно још ове године започети са радовима на ревитализацији и обнови овога зида, уколико желимо да га сачувамо од потпуног распадања. И уместо да све снаге стручне јавности буду усмерене на труд за очување и обнову преосталих фрагмената оригиналних остатака из 14. века, јавили су се поједини гласови „стручњака“, који су се свом силином обрушили против демонтирања турскога зида, називајући то „разарањем манастира“, „насиљем над културним добром“ и „вандалским подухватом“, а да при томе од дана оживљавања Бањске, јула 2004, ниједном нису дошли да посете манастир.

Треба ли и поменути да су најгласнији међу њима управо они, чијом су (не)бригом, након скоро тродеценијског (не)рада, остаци Милутиновог зида из 14. века доспели у стање исчезнућа?

И при томе, данашње посленике на обнови Бањске, монашко братство и Епархију рашко-призренску заједно са експертима Службе заштите, који су ангажовани на овом делу, сврстали су у групу људи којима је циљ да „разоре манастир“. Зар се може изговорити и заступати такав нонсенс, да Црква, која је творац, чувар и власник Бањске и осталих српских светиња, има за циљ да „разори манастир“? Зар је она оживела Бањску пре три године, да би је затим разорила? И зар Црква, која је кроз историју осим Бањске, подигла и оживела и Грачаницу, Дечане, Пећку Патријаршију, Студеницу, Жичу, Свете Архангеле (да набројимо само неке од најзначајнијих) и небројене друге храмове и манастире, која их је кроз векове користила, очувала, и доневши их до данашњих дана предала их садашњој генерацији, данас има за циљ да их „разори“?

Или су у Цркви данас толике незналице, неспособни и злонамерни, да својом активношћу могу само „разорити“ Бањску? Такође и експерти из Службе заштите који су ангажовани на обнови Бањске, зар су потпуне незналице, неспособни и нестручни, те својим радом „разарају“ Бањску? Није ли у питању можда страх забринутих „посленика“, да ће се покретањем обнове Бањске разоткрити резултати вишедеценијског њиховог (не)рада на овом локалитету? А резултати њиховог вишедеценијског рада су заиста поразни: зидови из 14. века се урушавају, камена пластика непроцењиве вредности остала је незаштићена и расута по целом комплексу манастира, документације о обављеним истраживањима нема, а за те радове утрошен је значајан новац... Не треба превидети у позадини таквога става и огромну препотенцију, као и покушај монополизације онога што се не може монополисати.

Ова група људи, експерата, подигла је заправо побуну против краља Милутина, против његових принципа, визија, настројења, црквено-градитељских и државничких, и покушавајући да се ангажује на очувању и заштити његових задужбина, приказујући себе као аутентичне и валидне посленике заштите, уствари кривотвори његове принципе и својим ангажовањем доприноси даљем пропадању онога што је већ било подложно разарању од стране исламске сабље или од зуба времена.

А принципи краља Милутина су универзално-хришћански принципи и начела, уткани у темеље средњевековних српских задужбина и српске државе, који су били јединствени за све владаре и задужбинаре, како средњевековне српске државе, тако и тадашње Византије.

Инсистирајући на Бањској као „археолошком налазишту“, поједини стручни кругови (Марица Шупут, Војислав Кораћ, Марко Омчикус...), директно се супротстављају визији и начелима животне философије краља Милутина, на којима је он базирао свој живот, своју градитељску и просветитељску делатност, и своју визију јаке, развијене и напредне државе Србије. На тај начин не може се обнављати Милутинова Бањска, нити иједна друга наша задужбина.

И још више, инсистирајући на Бањској као „археолошком налазишту“, сврставају се у ред оних који и Свете Архангеле крај Призрена називају археолошким налазиштем. А то су управо шиптарске Привемене институције из Приштине и УНМИК, којима је, такође недавно оживљени манастир Светих Архангела, трн у оку, и који желе да, убрајајући га у археолошке локалитете, иселе из њега живот и коначно га преузму из окриља и власништва Епархије рашко-призренске у своје руке. И како је Шиптарима циљ да, између осталог, проглашавањем наших светиња за „археолошка налазишта“, врше расрбљавање, преименовање и отимање српске културне баштине из руку српског народа, који ју је створио, очувао и који је њен власник, тако и ова група људи, користећи се, нажалост, истим методима као и Шиптари, покушавају да узурпирају и преотму наше светиње из руку творца и власника, Српске Православне Цркве.

Гледајући у српским светињама „археолошка налазишта“ и истражујући у њима трагове из претхришћанског доба, поједини „експерти“ из Службе заштите обесмишљавају и дезавуишу саме светиње и задужбине, лишавајући их сврхе и циља због којега су створене, те тако оне постају као лист на ветру, а уз то и одвајају српски народ од својих корена и свога вековног предања, од својих предака који су те задужбине осмислили и створили, од њихових идеала које су уткали у темеље својих задужбина, а који су преживели многобројне буре и олује, које су се над Србима надвијале кроз векове, али га нису одувале на сметлиште историје.

Зато нам је неопходна наша културна баштина, наше цркве и манастири, како на Косову и Метохији, тако и на осталим територијама где су Срби живели и делали, јер нас она везује са српском средњевековном државом, са хришћанским идеалима на којима је основана, са светородном династијом Немањића и њиховим светлим достигнућима, она нам даје и учвршћује национални, верски, духовни и историјски идентитет.

И зато они који покушавају да Србији отму Косово и Метохију, један од главних својих удара усмеравају управо на српску културну баштину на КиМ, јер је она најснажнији и непобитан доказ да је Косово било српско кроз векове и да је и данас српско. И желећи да нам изваде срце из груди, покушавају да избришу сваки траг да је оно било наше. Зато и баштину називају „косовском“, „византијском“, „европском“... само никада не српском.

Јер, докле год Срби имају Грачаницу, Бањску, Дечане, Пећку Патријаршију, Богородицу Љевишку, Свете Архангеле, докле имају своје писмо и свој језик, они увек имају могућност да се освесте, да се поново накалеме на тај свети корен, уколико су се од њега одвојили, и да поврате животне сокове који су им и дали снаге да се у историју упишу као плодоносан, стваралачки, креативан, хришћански, државотворан и духоносан народ.

М И Л У Т И Н О В А Б А Њ С К А

Приликом обнове Бањске примарни циљ је презентовати Милутинову Бањску, а не Бањску из било ког другог периода, пре Милутина или после Милутина (римског, ранохришћанског, исламског периода), јер је Милутинова Бањска од круцијалне важности за српски народ, не само средњевековне Србије, него и савремене Србије, она је носилац његовог идентитета, и котва која га држи постојано на историјској позорници.

Тако је и Милутин, имајући пред собом пре свега интерес Државе и Цркве, а то значи народа српског, његовог просперитета, напретка и јачања на историјској позорници, приступао подизању толиких храмова и манастира, не само по земљама српским, него и диљем православне васељене.

Та свест предивно је изражена у његовим речима: „Црквама смо омеђили наше отачаство да се види да смо вером и лепотом градили ову земљу, да смо ту живели, да ту јесмо, и да ћемо во вијеки бити“.

Бањску је подигао на месту где је његов отац краљ Урош I претходно подигао цркву, Грачаницу на месту старије хришћанске богомоље, Богородицу Љевишку такође, Хиландарски храм - уклонивши претходно мањи храм који су подигли Симеон и Сава... Није се паштио око „презентовања“ старијих слојева, претхришћанских или ранохришћанских, јер је изнад свега имао потребе Цркве и Државе, тј. српског народа у целини. И плодови његовог делања преживели су векове и стигли до нас, те нам и данас заустављају дах својом лепотом и монументалношћу, својом префињеношћу и духовношћу. Да ли је српски народ данас способан да изнедри дела Милутиновог домета? Или, можда, насупрот томе, није способан да очува ни оно што је стигло до њега? Неће ли можда оно што су нам предале претходне генерације испасти из наших руку и нестати у вихору историје?

Не мислимо. Српски народ је и данас способан, не само да очува предани му залог, него и да га увећа, да га углача и прочисти, да му да свој стваралачки допринос и преда га на употребу будућим генерацијама. Има и данас тога капацитета у српском народу. Потребно је само да очувамо, или ојачамо понекад истањену, везу са својим предањем, са средњевековном српском Државом и идеалима на којима је почивала, са њеним базичним принципима, који су уграђени у темеље оних вредности, које су путујући кроз векове стигле до нас, проносећи са собом, често између Сциле и Харибде, и сам српски народ.

И зато за државу Србију средњи век није „мрачни средњи век“, како га још увек неки називају, није век инквизиције, крсташких ратова и похода Запада на Исток, верских ратова између Римокатолика и Протестаната са десетинама милиона жртава и непроцењивом материјалном штетом, него је „златни средњи век“, период који је донео зреле и сочне плодове, подобне за Царство Небеско.

Али, шта нам то поручује Запад? Заборавите своју историју! Гледајте у будћност, а не у прошлост. То је порука врлог Запада Србима и Србији. Ви морате заборавити 14. век, морате заборавити 15. век, морате заборавити 16. век... и тако све до 20. века. Чак и 20. век немојте узимати у обзир, гледајте само његову последњу деценију, и данашње време. То нам говоре западни „пријатељи“, у честим сусретима и контактима. И додају – морате се окренути будућности, гледајте оно што је пред Вама, и гледајте садашњост, а прошлост је небитна! А да ли западне земље држе до своје историје и до своје прошлости, или је предају забораву? Не, оне врло добро познају своју историју, изучавају је и руководе се њоме. За њих та сентенца не важи. Чак, шта више, Запад веома добро познаје и историју Србије, често и много боље него сами Срби, којима је 50 година комунистичког ропства у многоме успело да прекине нити које га везују са историјом, са прошлошћу, са својим изворима.

И зато је за Србију од пресудне важности да не заборави своју историју, да не послуша подлу сугестију западних моћника, него да се у што је могуће већој мери наслони на највредније идеале средњевековне Србије, на бесцен благо које је она сабрала у својим ризницама, и да почне те ризнице да отвара и напаја се њиховим животворним соковима. Не сме идеал данашње Србије бити крвава и мрачна историја римокатоличког и протестанског Запада! Погубне идеје Просветитељства и Француске револуције потпуно су стране српском бићу, српском предању и српској философији живота. И заједно са њима идеје рационализма, протестантизма, комунизма, фашизма, глобализма... Њихова исчадија Европи су кроз векове доносили само крв, ратове, поделе, несрећу, зло.

Данашња Србија мора инсистирати на својој историји, од које има шта да преузме и чему да се научи, мора се везивати за средњевековну државу Србију и државотворне традиције својих предака, мора императивно инсистирати на историјском континуитету. И тиме бити пример неким државама које до пре 2-3 века нису постојале, нити су знале да ће постојати. Послушамо ли сугестију Запада, постаћемо лист одвојен од свога стабла, који ће и најмањи ветар одувати са историјске позорнице.

Стога и започети радови на обнови Бањске, посматрани кроз призму претходно изнетих размишљања, добијају следећу конотацију: уклањање турског зида - символизује труд на уклањању трагова ропства српске Државе, док залагање за очување и обнову Милутиновог зида из 14. века - символизује истицање и презентовање српске државности и државотворности, која има своју хиљадугодишњу историју.

Основно је питање, међутим, зашто поједини кругови стручне јавности у Србији желе да конзервирају и очувају турски зид из 17. века, и тако истакну у први план Бањску оковану у турске ланце и презентују период ропства и покорености српске Државе од Агарјана, док истовремено потпуно занемарују Милутинов зид из 14. века, символ државности, снаге и напретка Србије, који се сада обрушава, препуштају га потпуном растакању и ишчезнућу, не дижући глас и не указујући ниједном речју на овако алармантно стање које потребује хитну акцију, до којег је дошло, нажалост, и након вишедеценијског ангажовања појединих од ових „експерата“, на санацији и заштити Бањске?

У позадини крупних речи и парола којима се служе („разарање манастира“, „вандалски подухват“, „насиље над културним добром“...), и које, пошто немају ниједан валидан аргумент у својим рукама, базирају на неистинама које шире („багером се преоравају археолошки слојеви“, „ради се без икакве пројектне документације и надзора“, „направљен је паркинг који је асфалтиран“, „заувек су затрпани бетоном остаци манастира“, „булдожери равнају налазишта у манастиру Бањска“...), очитава се дух који нема у себи ничега српског, ничега предањског, који нема додирних тачака са идеалима који су имали снаге да изнедре Бањску, Студеницу, Хиландар, који је у својој суштини дух антицрквени, а самим тим и антисрпски и антипатриотски.

Тај дух није надахнут идеалима и принципима краља Милутина и осталих владара средњевековне Србије, не, он се напаја из мутних извора западног секуларизма и рационализма, а такође и комунистичке идеологије – која је „открила“ да је Бог мртав, да је Црква превазиђена историјска категорија, да је „религија опијум за народ“, да је Црква одвојена од Државе (самим тим и од народа), да јој је место негде у запећку, да јој треба одузети све, имовину, храмове, па и право гласа, јавног иступа – што се једним именом зове атеизам, богоборство.

Са тим духом и том визијом, међутим, не може се обнављати Бањска, нити иједан други манастир или црква. Тај дух свој домет има у ставу да „споменик треба да буде конзервиран, сачуван и да буде нека врста музеја“ (Војислав Кораћ о Бањској). Тај дух је у Бањској подигао лапидаријум (који је непознат појам у процесу устројства манастира, и увезен је, као и многе друге идеје, са Запада), и конак за монахе који је у потпуности страно и неприкладно тело у комплексу Бањске (архитектонском поставком, функционалношћу, естетиком, употребљеним материјалима...).

Са тим духом и таквом визијом Милутин није подигао Бањску, нити би је могао подигнути тако величанствену, ни Грачаницу, ни Љевишку, ни светог Николу Орфаноса у Солуну, ни Старо Нагоричано, нити је свети Стефан Дечански подигао Дечане, ни Симеон Студеницу, ни Сава Жичу, Хиландар и Богородицу Хвостанску - листа је бескрајна и непрегледна.

Постигнућа тога духа су – обрушен и расточен Милутинов зид из 14. века у Бањској, уграђивање стотина тона бетона у темеље Пећке Патријаршије, који је имао погубне последице по живопис, постављање архитравне греде иконостаса у Грачаници 1989, на начин да светитељу на северном зиду (свети Елевтерије) греда пролази право кроз главу, док је светом Спиридону на јужном зиду оштећен већи део лика, уништавање стотина квадратних метара живописа из припрате цркве у Грачаници, итд.

Тај дух се базира на принципима који су у потуној супротности са Милутиновим принципима, и зато он не само да не може обновити Бањску – он, шта више, не жели да обнавља Бањску („унутар оригиналног манастирског комплекса из Милутиновог времена ништа не би смело да се гради“ – М. Шупут; „црква не може да се обнови“ – В. Кораћ)! Тај дух манастиру Бањска мења намену, мења његову природу и мисију, коју му је дао ктитор, коју је потврдила Црква кроз векове, и претвара га у – музеј! Ко и коме је дао тај мандат и та овлашћења? Ко се за то пита? Нису ли то узурпирали? Одакле знање и искуство за такве одлуке? Није ли у питању преседан у нашој историји? Муслимани су, додуше, мењали намену и мисију Бањске (као и других српских задужбина) и претварали је у џамију. Није ли данас у питању ново потурчењаштво, само увијено у обланду западног рационализма и секуларизма? Није ли и комунистичка идеологија захтевала од својих следбеника, комуниста, да „продају веру за вечеру“? Шта је у позадини таквих ставова? Какав је интерес посреди?

Д В Е В И З И Ј Е

Бањска се, међутим, може обнављати и обновити само следујући Милутиновим принципима, идеалима, визијама – који су у суштини универзално хришћанске вредности и идеали.

Поменути „стручни“ кругови и њима слични, нису никада ни подизали цркве, ни радили на добробит и благостање Цркве, па их не могу ни обнављати. Они могу подизати ћуприје, вероватно и џамије, али храмове Божије сигурно не. Зато они и не могу бити ауторитети у области подизања и обнове храмова. За ангажовање у области црквеног градитељства, као и у свакој другој области црквене уметности, потребно је имати многе друге врлине, осим уско стручних, инжењерско-техничких, знања и оспособљености.

Стога је и Служба заштите, као и оне струке које инкорпорира у себи (архитектонска, грађевинска, сликарска, археолошка...), позвана од Цркве да своја инжењерско-техничка знања стави у службу остваривања узвишених циљева и вечних вредности, оних који су уграђени у темеље највећих постигнућа духа српскога народа у средњем веку, а не да преузима на себе искључиву улогу одлучивања и арбитрирања у домену у коме често не поседује ни основна знања и оспособљености. Тек тада ће наћи свој прави смисао и своју праву улогу у историјском току, и обогатити га својим креативним и стваралачким доприносом. У противном, њена улога и њене одлуке биће најчешће погрешне, и на штету циљева зацртаних у темељима Архангела, Бањске, Ђурђевих Ступова, Сопоћана, Милешеве...

Ако бисмо следили само ставове струке, докле би нас они одвели? Ако ми не можемо да демонтирамо турски зид, који нема никакву вредност, ни историјску, ни грађевинску, ни уметничку, ни културну, ни верску, ни богослужбену, нити било какву другу, како ћемо обновити Бањску? Ако не можемо да обновимо ободни зид око манастира, како ћемо обновити конаке, како трпезарију, како највећи драгуљ – храм? Зар је могуће да српски народ данас, у 21. веку, нема капацитета, нема способности, нема знања, умећа, искуства, средстава, да обнови манастирски комплекс Бањске? „Желе да обнове цркву која не може да се обнови“ – каже Војислав Кораћ о обнови Бањске. Зар је могуће дати овакву изјаву и остати целовит? Зар је могуће говорити овако са пиједестала професора Универзитета, имајући иза себе читав живот уроњен у бављење научним радом, истраживање, проучавање, писање? Зар је могуће живети са оваквим убеђењем и полагати морално право на арбитражу у обнови Бањске? Не, са оваквим ставовима се не може обнављати Бањска, заправо, са оваквим ставовима човек искључује себе из процеса обнове. „Гордана Марковић ме је именовала у неку Комисију (за обнову Бањске). Писмено сам је обавестио да у Комисији нисам нити могу да будем“, сведочи В. К, док М. Ш. тврди да „не жели да се њено име доводи у везу са назовиобновом манастира Бањска“. Заиста, наведена господа и неће бити чиниоци обнове Бањске.

Зар ћемо прихватити подмуклу сугестију, која импутира српском народу данас, да је стерилан, јалов, неспособан, безплодан – да не може донети добре плодове данас, као што је обнова Бањске? Па то нам говоре и Латини, не налазећи у Србима данас ништа добро! Зар је могуће да народ, који је имао у себи снаге и способности да осмисли, изнедри, изгради, оживи и напуни монасима Бањску, Сопоћане, Ђурђеве Ступове, Жичу, Хиландар, и да њима живи вековима, данас нема капацитета и способности да их очува, васкрсне и преда будућим покољењима? Где је простор да створимо нешто ново, незаборавно за будућа поколења, ако сматрамо да нисмо способни да очувамо ни стечени залог? Откуда такви пориви, који се граниче са аутодеструкцијом? И, зар их треба пројектовати на цео народ?

Откуда некоме мандат да тако говори? Да је Милутин слушао захтеве за вишедеценијским и прескупим истраживањима пре почетка било каквих радова, да ли би подигао 40 величанствених задужбина за 40 година своје владавине? Или не би подигао ни једну? Да ли би онда био јалов, или плодоносан? Да ли бисмо онда и знали за светог краља Милутина? Да ли бисмо данас са нестрпљењем очекивали пренос његових моштију? Да ли би се његов син, свети Стефан Дечански звао Дечански? Да ли бисмо имали светог Саву и светог Симеона? Да ли бисмо уопште постојали као народ? Да ли би „експерти“ тада оправдали Савину и Симеонову тежњу за стварањем националне Државе и националне Цркве?

Из свега до сада реченог, са неодољивом убедљивошћу израза, израња и намеће се као парадигма, Милутинова методологија обнове и изградње православног храма, на чијим темељима почива и Бањска. Наведена методологија, која није искључиво Милутинова, нити ју је Милутин изумео, него ју је само у свом стваралачком импулсу доследно примењивао, и која не припада искључиво средњевековној Србији, већ је заједнички залог и наслеђе целокупне Православне Цркве, независно од времена и простора где она делује, налази се насупрот секуларне методологије пропагиране од стране појединих сегмената Службе заштите. „Они раде наопако, потпуно супротно од начела заштите споменика културе“ – В. К.

Приликом подизања манастира и храмова кроз историју, Црква се увек руководила својом методологијом, која је у бити Еванђелска, свевечна и непроменљива, независно од времена и простора, и никада се није поводила за методологијама разних „експерата“ и секуларних „заштитара“.

Зато нама импонује када чујемо од корифеја секуларне методологије, да радимо „супротно“ и „наопако“ од њихове методологије, која не може указати, нити се може похвалити ни једним незаборавним и славним делом које је оставила из себе. Може указати на мноштво промашаја и пропуста, незнања, дилетантизма и свакако, непроцењиве суме новца, које су утрошене на реч и на пројекте њихових „посленика“, без правих плодова и резултата. Док је мноштво споменика културе у очајном стању, након вишедеценијског „приљежног рада и истраживања“.

Једно од базичних начела секуларне методологије јесте и принцип да се не може приступити обнови уколико се претходна грађевина не познаје до детаља. Црква се, међутим, кроз историју никада није руководила копирањем као врховним начелом у своме градитељству. У црквеном градитељству постоје норме које се морају поштовати и узори којима се дивимо, али ми смо њихови подражаваоци а никада прости кописти. Копирање никада није било принцип у црквеном градитељству, њега је прокламовала секуларизована методологија Службе заштите.

Краљ Милутин је црквене грађевине градио оригинално, изражавајући тиме свој стваралачки нерв, али увек у складу са потребама Цркве, никада без сагласности Цркве и никада насупрот њој. И ми данас не желимо копију нечије претпостављене визије Бањске из 14. века, него обнову Бањске као израз стваралачке моћи данашње генерације српског народа, утемељену на принципима градитељске делатности краља Милутина и у складу са визијом са којом је Бањска предата српском народу на служење.

Б А Њ С К А С В Е Т Л О С Т

Данас се са правом поставља базично питање - ко то не жели обнову Бањске? Ко то жели Бањску онаквом какву су је Турци желели? Ко усваја турску визију Бањске? Турци су је срушили – ко жели да је задржи таквом у недоглед? Турци су јој подигли зид, изградили калоту, учинили да се однесе Богородица Бањска која је красила улазни портал – ко жели да овековечи трагове турских интервениција? Црква сматра императивним потребу да се уклоне трагови турске окупације, и да се Бањској поврати првобитни сјај.

И са друге стране намеће се питање – ко би се данас више радовао обнови Бањске од самога краља Милутина? Зар има некога ко би данас више волео да Бањска поново засија испуњена ангелским појањем и молитвом, и да у њој бруји свакодневно богослужење, од онога у коме се зачела идеја о њеном оснивању, ко је ту идеју реализовао, и ко ју је и подигао да би се у њој свакодневно приносиле жртве благопријатне Богу за спас и напредак српског народа? У којој цркви би краљ Милутин желео да почивају његове мошти након повратка у отаџбину, ако не у оној коју је сам одредио за ту намену? И зар краљ Милутин жели да почива испод турске калоте, која је подигнута на месту срушеног православног кубета са Христом Пантократором? Зар жели да почива поред мрских остатака исламског минарета? Зар би желео да буде опасан турским зидом? Зар би волео да почива у храму на брзину и привремено обновљеном 1939. године, који се и данас налази у веома руинираном стању? Зар би волео да под његовог најславнијег храма буде покривен грубим каменим громадама? Зар би му било мило да поред свога храма види неки страшилни модернистички објекат - лапидаријум, у коме би се чували делови камене пластике као у музеју? Зар би га радовао обрушен бедемски зид и небрига исказана наспрам очувања и обнове тога зида? И напослетку, зар би његова жеља била да непоновљива скултура Богородице Бањске, коју је са толико љубави и пажње поставио на улазни портал Светостефанског храма, буде на неком другом месту, удаљена од његових моштију, где ју је однела злехуда рука историје?

Не, нема трунке дилеме каква је жеља великог краља Милутина. Милутин се враћа, обнавља Бањску и зове Богородицу да се врати, и поред супротстављања оних који се противе његовој богоугодној вољи. Управо је његова воља да се обнови Бањска у данашње време, након петвековног опустошења, што потврђује и догађај повратка његових моштију након петвековног прогонства. Не треба имати дилему да ли се ова два догађаја случајно поклапају. И повратак његових моштију поставља пред нас императивни захтев обнове храма, у свој његовој величанствености – са обновом надалеко чувене и јединствене тробојне мермерне фасаде, обновом мермерног пода са познатом хришћанском орнаментиком и недавно откривеном розетом, по својој површини идентичном са куполом изнад ње, и наравно, обновом живописа са чувеним „бањским златом“, онако како је то сам Милутин описао: „И зидове златом озарих, тако да се нигде такав спој лепоте и светлости не може наћи“. Стога, и данашња генерација српског народа има дуг и обавезу према светом краљу Милутину, који је својим животом и својом делатношћу задужио све генерације српског народа до данас, да интегрално обнови Бањску, да уложи све своје интелектуалне и искуствене способности у обнову целокупног манастирског комплекса – конака, трпезарије, пирга, кула и надасве храма светог Стефана. Нема никакве сумње да данашња генерација то може учинити, надахнута идеалом светога краља Милутина и инспирисана његовим силама. Они који се не осећају способним и вољним да допринесу овоме делу, сами ће се отказати.

Краљ Милутин инспирише нас како широким спектром својих активности, тако и својом реформаторском политиком којом је унапређивао српску Државу. Та политика огледа се на плану унутрашњег сређивања српске Државе и великих војних и дипломатских успеха, али и у домену побољшања језика, превођења, црквеног градитељства, живописа... Период његове владавине карактерише се као врхунац стваралаштва српске средњевековне уметности, обележен успоном свих њених видова а нарочито црквеног градитељства, због чега је и прозван „градитељ божанствених цркава“.

Његова смелост и оригиналност у црквеном градитељству, испољена у Хиландару, Љевишкој, Старом Нагоричану, Грачаници, својим стваралачким импулсом надјачала је све гласове противљења његових савременика, и предала поколењима која ће доћи незаборавна дела, пружајући и нама подтекст да принципе његовог градитељства применимо и данас, обнављајући задужбине његове и његових светих сродника.

Стога и обнова Бањске базирана на принципима краља Милутина представља прави, аутентични, успешан и одрживи модел обнове, модел који може касније послужити као парадигма и за обнову осталих наших светиња пострадалих током периода турског ропства, али и оних 150 разрушених на Косову и Метохији од 1999. до данас, и посебно њима, јер показује да се не могу у обнову порушених цркава укључити они који су их рушили, не могу рушитељи и злочинци обновити оно што су уништили, не могу пиромани гасити пожар, не могу се муслимани Шиптари уводити у процес обнове и изградње цркава које су до јуче затирали, и још увек их затиру. И утолико пре, што се не може муслиманима дозволити да граде хришћанске светиње, то је небивало у историји Цркве до данас, Милутин, Дечански и остали ктитори нису никада ангажовали муслимане за изградњу онога што је сваком хришћанину најсветије. Данас смо, нажалост, сведоци да се муслиманима препушта обнова уништених цркава и манастира на Косову и Метохији, који уз то немају ни искуства за рад на православним објектима, чак шта више, Шиптари се уводе као извођачи и на објектима који су нулте категорије (категорисани као објекти од највећег значаја) за српски народ, као што су манастир Високи Дечани и Пећка Патријаршија, иако претходно нису претрпели никаква оштећења у досадашњем геноциду над Србима. Тиме, нажалост, промотери овакве политике међу Србима, отварају врата да Шиптари преотму српско православно наслеђе на Косову и Метохији из руку Срба, и тиме задају одлучујући ударац на брисању идентитета српског народа.

Посебно, пак, жалости чињеница да се са побуном против краља Милутина, оличеном у оспоравању целовите и аутентичне обнове манастира Бањска, осим секуларних кругова српског друштва, саглашавају и поједини из редова клира СПЦ. То је болно сазнање које се не може избрисати, али је остављено на савест оних који га чине.

Сличне је природе, нажалост, и побуна неких против повратка скулптуре Богородице Бањске у свој матични манастир, свој дом. Повратак моштију домаћина овога дома, краља Милутина, обележава се и повратком Богородице, и у истом историјском тренутку стичу се ова два догађаја. Провели су векове ван свога дома, као последица агарјанске најезде, и ево, сада, исправљајући ту историјску неправду, враћају се у Бањску, Саздатељ дома и његов Покровитељ, желећи да се врати, као што човек прогнан не заборавља свој дом и жели да се врати у њега.

Обнова Бањске, поред свих претходних особености, издваја се још једном карактеристиком. Обнова манастира, наиме, не врши се издвојено од окружења у коме се манастир налази, него повлачи са собом и обнову лековите бање, чији се извори налазе на манастирском имању, као и обнову насеља Бањска, једног од најнеразвијенијих насеља на Косову и Метохији. У том циљу је већ урађен и усвојен План генералне регулације од стране Архитектонског факултета Универзитета у Београду, којим се дефинишу услови урбанистичког развоја бање и насеља, и чијом ће се применом омогућити складан и хармоничан развој читавог окружења манастира. Почетак реализације овога плана, који садржи и пројекцију развоја локалне инфраструктуре, очекује се током 2007. године.

Бања Бањска треба да се развије у савремено организовану и моделирану бању, која ће својим капацитетима пружати не само услуге лечења од разних обољења, него ће бити и сабирни центар поклоницима који се буду упућивали да посете многобројне манастире широм Косова и Метохије.

Паралелено са обновом централног храма светог Стефана, у току су припреме и за изградњу храма на сеоском гробљу, аутора, чувеног у црквеном градитељству, арх. Предрага Ристића.

Обнова манастира већ је проузроковала реактивирање аутентичног каменолома из Милутиновог доба, који нас снабдева каменом идентичним оном који је користио сам краљ Милутин.

Осим коришћења оригиналног камена и опеке идентичне употребљаваној у средњевековном црквеном градитељству, посебна пажња биће посвећена ревитализацији очуваних делова камене фасаде цркве, као и остатака оригиналне камене пластике.

Манастир Бањска развија и издавачку делатност. Одмах након оживљавања манастира покренут је часопис Православно дело, који од тада редовно излази у тромесечним интервалима. Такође је објављено више књига православно-духовне садржине.

Сагледавајући Бањску са разних аспеката у процесу њене обнове, јасно се очитава јединствена порука коју нам она шаље из дубине векова: „Ако желиш да не умреш, треба да памтиш. Да не заборављаш. Не заборављај“. То је најсјајнија порука узидана у темеље Бањске, коју она одашиље вековима, и осветљава таму историје. Да не заборавимо ко смо, и шта смо, који су нам корени; где су нам извори и где су нам увири, коме смо се заветовали и кога смо се одрекли, и где нам је циљ. А циљ је један, и темељ је један – Онај због кога је Бањска подигнута, Онај у чију је част Милутин подигао толике своје задужбине, Онај коме је Бањска узносила славословље и молитве у 14. и 15. веку, и коме узноси и данас, Онај коме су служећи српски народ и српске велможе кроз векове, достигли до данашњег дана, Онај који је надахнуо Милутина за подизање Бањске и који даје надахнуће и за обнову Бањске, Онај који је моћан да обнови разорено и подигне посрнуло, да избели запрљано и охрабри малаксало, Онај који нас је створио и довео у овај свет, и чијом заповешћу све стоји – Један Једини Истинити и Савршени Бог, Бог краља Милутина и Првомученика Стефана, Исус Христос, сада и увек и у векове.

Служећи Њему, поимамо и прави смисао речи песника:

„Знате ли која је велика чежња? Велика чежња је да, када те спаљују, када те кољу, када те уништавају, и када се поново родиш и упитају те – шта желиш да будеш, ти да одговориш – поново Православан, поново Србин, поново Богдан Божовић; и када поново умрем, поново ми ставите косовски божур у уста. Из ината што сам био Православан, из ината што сам био Србин“.

Епархија рашко-призренска и манастир Бањска позивају све заинтересоване и добронамерне да се укључе у обнову Бањске – манастира, бање и насеља. Црква поздравља свачији труд и напор усмерен на обнову Бањске и прихвата са радошћу све који се укључују у обнову. Циљ је обнова храма светог Стефана и целокупног манастирског комплекса, ревитализација лековите бање, и развој насеља Бањска.

Епархија рашко-призренска и манастир Бањска, као носилац обнове, прихватиће све стручне и добронамерне сугестије, и са радошћу уградиће их у постојећи план обнове.

У светлу прославе празника светог Првомученика и Архиђакона Стефана 15. августа, чија је судбина нераскидиво везана за Христа, како страдањем тако и васкрсењем, сагледава се и судбина и историјски ход манастира Бањска. Свети Стефан одржао је своју веру у Христа, не противећи се страдању, него напротив радујући му се, и остао је у сећању Цркве кроз, ево, две хиљаде година. Није заборављен, него је, насупрот, прослављен. И у славу његовог имена подижу се величанствени храмови широм васељене, као што је и Бањска.

И Бањска је, страдајући кроз своју седмовековну историју, прошла голготу заједно са Христом, била насилно претварана у џамију, разарана, пустошена. Али је остала Христова и са Христом, увек спремна да се стави у службу онога циља који јој је намењен, у складу са осведоченим еванђелским начелом – уколико веће страдање претходи, утолико већа слава следује.

Протосинђел Симеон

Настојатељ ман. Бањска