Милова Балабан: Наполеонов поход на Русију

У читавој Наполеоновој епохи Наполеонов поход на Русију представља кулминацију његове моћи, али и преломни догађај који је довео до сламања његове хегемоније на европском континенту. Кулминациона тачка тог похода била је Москва. Свој улазак у Москву у првом тренутку Наполеон је сматрао као круну свих његових дотадашњих кампања, али такође и као круну и заокруживање свих његових напора током претходне деценије да обједини Европу културно и идејно под господством Француске. Међутим неће му дуго требати да схвати да ће се све десити супротно његовим размишљањима. Поход на Русију и сам улазак у руску престоницу биће подухват који ни Наполеон ни Француска неће моћи ни културно ни економски да издрже. Армија која је упала у Русију после преласка из офанзиве у дефанзиву ће до изласка из Русије престати да постоји, а његова империја ће се наредних година урушити као кула од карата.

Били би неправедни када би рекли да је рат против Русије Наполеон сматрао за дечију игру. Не, Наполеон сво време пре рата, у току његових припрема, схвата опасност овог подухвата. На то га упозоравају и његови најближи сарадници. По први пут у току његове власти он има озбиљну опозицију за извођење неког пројекта. Он сам није сигуран као у претходним кампањама. Та несигурност га спречава да дефинише рат у који креће. Он је свестан да ће се кампања разликовати од осталих, али да ће толико бити различита није могао ни да сања. Његова несигурност ће се повећавати што дубље буде улазио у Русију и увиђао све више да није он тај који контролише и диктира ток војних операција.

За рат он нема рационалних објашњења. Он током целе своје владавине истиче да је Русија једини природни савезник Француске. Тилзитски споразум са Александром је круна његове вишегодишње политике на континенту и он га с правом истиче и слави као свој највећи дипломатски успех. Међутим пред његовим авантуристичким духом пашће рационални разлози, и оно што је изгледало немогуће постаће извесност, поход на Русију.

Медени месец Тилзита за Наполеона није дуго трајао. Кратак период илузија који је захватио Француску брзо је распршен. Французи су очекивали да после вишегодишњег рата настаје период сигурног и стабилног мира што им уговор у Тилзиту обезбеђује. Да то Тилзит не може да гарантује брзо ће се уверити. Састанак императора у Ерфурту 1808.г., и њихов поновни договор продужиће наду само за кратко. Период после Ерфурта све више ће продубљивати супротности које ће на крају довести до избијања најкрвавијег рата у Наполеоновој ратничкој епопеји.

Супротности је било више и оне су се све више заоштравале. Једна од њих је била и Варшавско војводство и проблем његове обнове. Александар је када је оно било у питању био изузетно осетљив и сумњао је да Наполеон жели да га обнови. Његово повећање после рата са Аустријом 1809.г. је примио са узнемирењем. Са друге стране када је у питању Пољска Наполеон је водио двоструку политику. Он није желео да је обнови (то му није падало на памет), али је Пољацима давао наде у том правцу тако да су они могли у извесним тренуцима да се надају томе. Он је чак у једној прилици априла 1811.г. изјавио у вези с тим “Нимало нисам склон да постанем Дон Кихот Пољске”[1]. Због тог страха Александар је предложио Коленкуру да се потпише конвенција о обавези Француске и Наполеона да се никада неће обновити независна Пољска. То је учињено 04.01.1810.г. Споразум су потписали Коленкур и Румјанцев. Међутим погођен неуспехом преговора са Алесандром о браку са његовом сестром Аном Павловном Наполеон је одбио да потпише конвенцију. Унео је у њу нове предлоге тако да су се преговори наставили у недоглед, а конвенција никада није потписана[2].

Други велики проблем (вероватно највећи) који је све више захлађивао односе два савезника је свакако проблем континенталне блокаде и њеног спровођења. Александар се невољно одлучио за континенталну блокаду јер европско тржиште није могло да надокнади дотадашњу трговину Русије са Британијом. То је био разлог због чега се Русија често није строго држала блокаде. Наполеон је имао право када јој је то приговарао, али Русија је само поступала у складу са својим интересима[3]. Међутим у другу руку Наполеон није имао право на ове приговоре Русији пошто се често ни сама Француска у извесним ситуацијама није строго држала блокаде.

Због нарушавања сопствених економских интереса Руси су од почетка 1811.г. увели нову тарифу, увећану за 50% на луксузну робу увожену из Француске[4] што је тешко погађало француску привреду и додатно појачало тензије међу савезницима.

Савезништво је нарочито почело да се угрожава после наставка ширења Француске у Немачким областима. Од 1810.г. Наполеон почиње запоседање старих ханзеатских градова Хамбурга, Бремена и Либека. Уз њих он је запосео све територије између Холандије и Хамбурга[5]. Александру је нарочито тешко пало одузимање поседа војводи Олденбуршком, за чијег престолонаследника била удата царска принцеза Јекатарина Павловна. Александар је протествовао али Наполеон није хтео ни да размотри његову протесну ноту, што говори колика је већ била дубина њихових сукоба[6].

Сви ови сукоби нису били толики да би морали изазвати рат, али поражавајуће је било што владари уопште нису показивали жељу да објашњавају своје потезе. Ту је свакако предњачио Наполеон али ни Александар му није остајао дужан.

Наполеон почиње први пут да мисли о нападу на Русију почетком 1811.г., а можда и крајем 1810.г. Москва је врло брзо била информисана и сазнала је за ту могућност већ у фебруару 1811.г. По први пут су Наполеонови најближи сарадници сумњичави што се тиче исхода ове кампање, док су неки отворено против. Коленкур који је опозван из Петрограда у лето 1811.г. је најдуже и најупорније објашњавао императору бесмисленост и убиственост могућег рата[7]. Наполеону много тога и није требало објашњавати јер је много чега и сам био свестан, али без обзира на све савета он је почео припреме за рат против Русије. Главни војни део припрема почиње да се реализује крајем 1811.г. и почетком 1812.г када он почиње да концентрише велике војне снаге у Пољској, и тиме практично почиње да ствара велику армију која ће извршити главни напад на Русију. Што се тиче дипломатије Наполеон је такође агилан. Он је желео да се обезбеди и са севера и са југа. На југу је желео да активира Турке да енергичније воде операције против руске војске, а на северу да Шведску увуче у рат на његовој страни. Са Шведском је сматрао да ће му посао бити олакшан пошто је на шведском престолу од 1810.г. седео његов бивши маршал Бернадот[8].

Руси нису седели скрштених руку и дипломатске припреме су врло добро извели. Кутузов је 16.05.1812.г. потписао мировни уговор са Турском и Наполеон је остао тиме без савезника на југу[9]. Што се тиче Бернадота Наполеон се преварио. Бернадот је желео да стекне наклоност руског цара. Та жеља је била реална а добила је и облик савезништва када му је Александар обећао Норвешку[10]. Тиме је Наполеон остао без савезника и на северу. Једини дипломатски успех Наполеон је имао почетком 1812.г. када је склопио уговоре са Аустријом и Пруском. По тим уговорима прва се обавезала да ће га у походу помоћи са 30.000 а друга са 20.000 људи[11].

Наполеон је формирао армију коју свет до тада није видео. Било је великих калкулација о бројности те армије, али можда су најприближнији подаци које је дао Тарле. По Тарлеу централна, велика армија је бројала 380.000 људи. Крилне армије укупно 60-65.000, а убрзо је уведен и корпус маршала Виктора са 30.000 војника. У току рата ће бити пребачено још, у јулу 55.000 а касније још 70.000 војника. Значи Наполеон је почео поход са око 475.000 људи. Поред тога он ће имати и 1.600 топова[12].

И Руси су се од 1810.г. грозничаво припремали за рат. Припреме ће дати резултате и Руси ће дочекати рат са 1.550 топова, али у људству ће знатно заостајати за Французима. Њихова армија ће бројати 220.000 људи, али ће у почетку бити укључене само армије Барклаја де Толија[13] и Багратиона. Прва је бројала 118.000 а друга 45.000 в.

Сва Европа ће идућих шест месеци гледати у Русију очекујући решење и своје судбине.

Наполеон је покренуо велику армију и са њом ушао у руску земљу. Њему није био план Москва, иако пред поход он у неким тренуцима спомиње и Индију. То све говори о његовој конфузији и немоћи да дефинише рат у који креће. Он ће се ипак на крају наћи у Москви, али не као победилац него као звер која је упала у сопствену замку. Можда је значај и последице које је имао Наполеонов улазак у Москву најбоље описао Бајрон у својим стиховима;

Ево пред тобом полудивљих кула Москве

Што у венцима од злата горе на сунцу

Ал, авај! заласка твога ово је сунце

Како је дошло до тога да се Наполеон нађе у Москви?

Наполеон је упао у руску земљу са планом: одмах по упаду отпочети генералну битку коју је очекивао да ће му Руси дати. По добијању битке диктирати услове мира Александру. Он не намерава да отклони могућност за мир, шта више он ради све да се та могућност не уклони и у том духу он не прокламује независност Пољске, мада га Пољаци моле да овај рат с тим манифестом почне. Он зна да би то изиритирало Александра и због тога му то не пада на памет. Улогу пространства Русије у наредном рату он не види. Занимљиво је да и Руси по њиховим плановима желе скоро све исто као Наполеон. Битку што пре да би се Наполеон спречио да уђе дубље у земљу и да се на почетку кампање избаци са територије Русије. Руси, што је карактеристично, слично као Наполеон немају довољно у виду какву ће улогу одиграти пространства Русије. Одуговлачење са примањем генералне битке и повлачење у дубину Русије њима није у плану током читавог рата а само стицајем околности до тога долази. Само због примораности Руси су спроводили ту тактику, али је исто тако само због примораности Наполеон све дубље улазио у непознату и опустошену земљу, гонио у корак Русе покушавајући да их примора на битку[14].

Шаролика Наполеонова армија је почела прелаз преко Њемена 24.06.1812.г. Постављена су три понтонска моста и колоне људи ће наредних неколико дана улазити у Русију. Улазак у Русију пролази без икаквог отпора што за сада не брине Наполеона. Он је у врло добром расположењу што се види и из писма које пише тих дана царици Марији Лујзи где каже: “…Ове ноћи полазим и прексутра ћу бити у Вилну. Моји послови добро напредују, моје је здравље добро и мислим на тебе…”[15].

Одлучујући догађаји овога рата ће се одиграти у централном делу ратишта, куда је наступала велика армија. На југу ће Шварценберг са својих 30.000 Аустријанаца углавном остати неактиван против Тормасовљевих 35.000 Руса. На северу према Петрограду значајније операције ће се водити само у почетку. Барклај ће при повлачењу према Витепску одвојити 25.000 људи као појачање Винтгенштајну који је штитио опасан пут за Петроград. Према Винтгенштајну је наступао маршал Удино са својих 28.000 људи.План је био да се Удино споји са Мекдоналдом и угрози Петроград у којем је већ било завладало опште узнемирење. Операције неће успети и Петроград ће остати безбедан практично до краја рата. Наполеон ће за неуспешне операције на северу дознати тек у Витепску што ће га и те како наљутити, јер су Руси од тада били ослобођени бојазни за северни фронт и сам Петроград[16]. Због неагилности Шварценберга и пропалог покушаја да се нешто уради на фронту према Петрограду, ови фронтови ће остати периферни у току целог рата. Главни и одлучујући догађаји ће се одиграти на централном фронту где су биле и сконцентрисане главне снаге и једне и друге армије. Наполеон је наступао на челу левог крила велике армије које је бројало око 222.000 људи[17]. У саставу тог дела армије који је лично предводио Наполеон је била гарда, затим између осталих и корпуси већ прослављених маршала Давуа[18] и Неја[19].

Наполеон је брзо после преласка границе освојио, односно ушао у Вилну 28.06.1812.г. коју је предходно напустила руска војска. У Вилни је дипломатија одиграла своју последњу улогу. Наиме Александар је у Наполеонов штаб послао Балашова са мировном понудом. Она се састојала у томе да се Наполеонова војска повуче из Русије а потом да почну мировни преговори. Мисија је била неуспешна а Наполеон је помислио да је долазак Балашова претстављао знак слабости и страха Руса. Колико се преварио видеће када буде касно[20].

Руска армија под заповедништвом Барклаја је напустила Вилну и предала је без борбе. Барклај је одлучио да се одступа ка утврђеном логору у местанцету Дриса на Двини. Логор у Дриси је био дело генерала Фула, творца “великих” стратегијских планова против Наполеона у биткама код Јене и Ауерштета. План Фулов је био да се руска војска после одступања из Вилне затвори у овај логор и ту пружи отпор. Када су Барклају по доласку у Дрису саопштене овакве намере он је био најблаже речено пренеражен. Логор је био далеко најбољи положај, не да се Наполеону пружи отпор, него да се без много снаге и нарочитог умећа потпуно уништи руска армија. Један генерал се чак изразио да би онога ко је изградио овај логор требало стрпати или у затвор или у лудницу.

Пошто је претила опасност да се Барклајева армија без много напора уништи у Дриси, у коју је стигла 10.07.1812.г., Барклај је наредио 16.07. повлачење и одступање у правцу Витепска. Прва већа станица на овом путу била је варош Полоцк. Овде се десио значајан догађај који су сви генерали прижељкивали. Цар је по њиховом наговору, а и по наговорима целог двора, а нарочито његове сестре напустио армију и отишао за Москву[21]. Генерали су ово одавно ишчекивали пошто се цар мешао у војна питања за која није био компетентан, да не кажем да је био ретко неталентован за војну стратегију. Одступање из логора у Дриси према Витепску је био покушај Барклајев да се у Витепску његова армија споји са армијом Багратиона и да се ту да Наполеону одлучујућа битка. До тог спајања неће доћи пошто је Багратион био у врло неповољном, готово безизлазном положају.

По Наполеоновој наредби у потеру за Багратионом[22] је кренуо маршал Даву са 50.000 људи. Даву је преко Омшјана ишао на Минск заобилазећи Багратиона и пресецајући му одступницу. Вице-краљ Евгеније је ишао према Багратиону са 30.000 људи, док је Жерому Наполеон наредио да пође за Новогрудок да би ометао кретање Багратиона који је 29.06. био још увек на Њемену. Жером је по Тарлеу имао 16.000 људи[23] док Камон каже да је било више од 55.000, па су тако по Камону укупне снаге које су маневрисале против Багратиона износиле око 110.000 војника[24]. Ипак покушај уништења Багратионове армије није успео. Док је био у Несвишу он је сазнао да је Даву ушао у Минск 10.07. Истог дана Багратион је стигао у Слуцк, а одатле је кренуо ка Бобрујску. Ту је сазнао да се Даву приближава Могиљову, а већ следећи извештај од 19.07. је гласио да га је заузео. Он је против Давуа упутио 15.000 људи на челу са Рајевским. Рајевски је заметнуо битку са Французима између села Дашковке и Салтановке. Француски губитци су били 3.500 а руски 2.500 људи. Рајевски је морао да се повуче али ова битка је омогућила Багратиону да мирно стигне 26.07. до Новог Бихова и да се тамо пребаци преко Дњепра. Без обзира што у целини маневар није успео, он је ипак спречио спајање руских армија у Витепску[25].

Барклај је намеравао да стигне у Витепск и предупреди Наполеона да заузме ову варош. Стигао је у Витепск 23.07. Ту је одлучио да сачека, надајући се да ће му се Багратион придружити и да ће коначно бити у стању да дају битку Наполеоновој великој армији која је надирала према Витепску. Положај код Витепска није био најбољи, и на то су Барклају указивали многи генерали. И он је био сам свестан тога али се надао да ће се спојити са Багратионом па онда одлучити о евентуалној битци. Међутим ујутро 27.07. стигао је извештај од Багратиона да он није успео да се пробије преко Могиљова и да је сазнао да се Даву спрема за покрет на Смоленск. Начелник штаба Јермолов га је сада још више убеђивао да би битка била изгубљена због лоших положаја на којима је била армија. Барклаја није требало много убеђивати. Он је због недоласка Багратион и бројности армије с којом се Наполеон приближавао Витепску донео крајње непопуларну (али неизбежну) одлуку о повлачењу у правцу Смоленска. Због ове одлуке и дотадашњег повлачења руске армије Барклај ће бити приморан да трпи много критика, нарочито од Багратиона са којим је био у лошим односима од почетка кампање[26].

Наполеонов положај је постајао све критичнији. После повлачења Руса из Витепска он намерава да обустави кампању и образује територије које је запосео. Међутим после неколико дана он мења своју одлуку и наређује покрет према Смоленску. Овога пута по први пут генерали се не слажу са њим. Сви су убеђени да их чека пропаст ако се буде наставио продор у централну Русију. Уз Наполеон је само Мира[27], командант коњице. Наполеон је такође у недоумици али он више не може да бира. Назад не може, а да остане на територији коју је запосео осудио би војску на пропаст. Положај Руса је такође био изузетно тежак. Русија се налазила у једном од најтежих тренутака у историји. Али у том тешком тренутку никада под питање није довођена једна ствар, а то је протеривање Наполеона. Несугласица у војсци је било. На релацији цар Барклај, а нарочито на релацији Барклај Багратион, али то све није утицало на одлучност Руса да се Наполеон истера из земље. Да би се Наполеон истерао повлачење ка Смоленску је била неопходност и Барклај га наређује без обзира што зна да ће се напади на њега после ове одлуке још више заоштрити.

Наполеон је ушао у централну Русију и приближавао се Смоленску са око 180.000 људи. Барклај је мислио да се Наполеон приближава Смоленску са 220.000 в. а он је имао да му супротстави свега 76.000, због тога што је Багратион морао да штити пут за Дорогобуж[28]. Багратион је наредио корпусу Рајевског који је бројао 13.000 људи да из Смоленска крену у сусрет Французима. Њима је поверена заштита Смоленска док се главнина војске буде повлачила даље према истоку. Напад на Смоленск је започео 16.08. а одступницу руској војсци је омогућио корпус Рајевског, а кад је овај био исцрпљен заменио га је корпус Дохтурова. Наполеон је у почетку напада мислио да прима генералну битку али убрзо ће видети да то није тако пошто је Барклај наредио повлачење остацима корпуса Рајевског и Дохтурова[29].

Непопуларност Барклаја са овим повлачењем је достигла кулминацију. Цар је сада и против своје воље морао да именује за главнокомандујућег фелдмаршала Кутузова[30]. Кутузов није намеравао да мења стратегију повлачења. Он је имао много јаснију представу о улози пространстава Русије и руског народа у борби против Француза од ма кога тада у Русији. И поред свега тога он је био свестан да је био постављен за главнокомандујућег да би дао битку Французима и он ће је дати иако у њој неће очекивати одлучујућу превагу ни за једну ни за другу страну.

Наполеону се проблем даљих операција у Смоленску опет постављао у свој својој тежини. У једном тренутку он одлучује да обустави поход на шта га сада моли и Мира. Он је до тада обмањивао свет и обавештавао о великим победама али он је знао да никаквог великог боја није било и себе није могао варати. Брзо је променио одлуку о обустављању операција јер би то било потпуно признање пораза. Сада одлучује да наступа према Москви очекујући битку за Москву која ће задивити свет и засенити све дотадашње његове успехе. Из Смоленска је кренуо за Дорогобуж 24.08. а одатле наставио према Москви. У Гжатск је стигао 01.09. и ту дао два дана одмора. Чело француске армије је стигло 05.09 пред Бородино. Следећи дан су обе армије провеле у припремама за битку. У зору 07.09.1812.г. све је било спремно и нестрпљиво се очекивао окршај и на једној и на другој страни[31].

Снаге са којима су две армије располагале пред битку биле су подједнаке. Наполеон је располагао са укупно 219 батаљона и 278 ескадрона, или са 126.000 људи. Уз то он има и 587 топова. Руси ће га дочекати потпуно спремни. Имаће на располагању укупно 108.000 људи и 640 топова. Уз то биће појачани са 10.000 припадника народне милиције и 7.000 козака[32]. Као што се види Наполеонова огромна надмоћ с почетка рата истопила се у убитачном маршу до Москве. У 5ч. и 30мин. Француски пуцањ из топа означио је почетак битке. Руси су одмах одговорили на француску артиљерију. На почетку битке заметнула се борба за ровове Багратиона који су се налазили код Семјоновске јаруге. Ту су напали Багратиона Даву, Неј, Мира а касније се прикључио и Жино. Семјоновски ровови су неколико пута падали из руке у руку. Колико је ту била жестока борба најбоље говори податак да је Наполеон ту довукао 400 топова а да су Руси бранили положаје са 300 т. После смртног рањавања Багратиона морал у руској војсци је ослабио а Французи су после огорчених борби завладали рововима. Лево крило Руса је било сломљено па се Наполеон усмерио на центар где је била батерија Рајевског[33]. Генерал Бохами је два пута узимао батерију али је Рајевски два пута враћао. Сада је Наполеон наредио да се батерија мора освојити по сваку цену. Почела је канонада на руски центар из Семјоновских шанчева које су Французи заузели после погибије Багратиона. Батерију Рајевског су за извесно време спасили Платов и Уваров. Они су упали у позадину Наполеонову и напали му пешадију. Повукли су се уз губитке али тај смели пробој је био од изванредне важности. Наиме он је у многоме утицао на Наполеона да у одлучујућим тренуцима због страха не употреби стару гарду што би можда дотукло Русе и одлучило битку[34].После одбијања напада Платова и Уварова дошло је до великог јуриша на батерију Рајевског. Французи су је освојили уз огромне обостране губитке и то је био последњи велики чин највеће битке Наполеонове ратничке епопеје[35]. Губитци су били огромни са обе стране. Руси су имали избачених из строја 58.000 а Французи 50.000 људи. На новим положајима Руси су доста чврсто стајали а Французи се нису усуђивали да крену у нови напад не би ли им задали одлучујући ударац. Наполеон се није усудио да на толикој удаљености од Париза употреби своје последње резерве.

После Бородинске битке победницима су се сматрали и једни и други. Међутим сама битка као да ништа није променила што ће убрзо увидети оба табора. Дакле даље повлачење Руса је било неминовност а самим тим и предаја Москве. Требаће још времена да се догоди одлучујућа прекретница, да Руси пређу из дефанзиве у офанзиву. Кутузов је то најбоље схватао. Да би донекле поделио одговорност са осталим генералима сазвао је заседање у Филама 13.09.1812.г да се размотри новонастала ситуација. Већина генерала је стајала на становишту да се Москва брани. Кутузов пак је сматрао да би у случају одбране Москве Русија остала и без Москве и без војске што би било катастрофално. У том духу он доноси одлуку о повлачењу и предаји Москве Наполеону. Ова одлука ће изазвати највећи бес против њега од стране генерала, а поготову од стране цара. Ти сви притисци неће бити довољни да поколебају Кутузова и он ће своју одлуку спровести. Ујутро 14.09. је почело повлачење руске војске из Москве. За војском су се повлачиле масе народа који није хтео да дочека Французе у престоници. Руска војска је кренула у Разањ, а затим је скренула према Тарутину на југ да би дошла у бољу везу са Тормасовим и Чичаговим где ће се лакше снабдевати и попуњавати, а такође и угрожавати Наполеонове комуникације[36].

Истог дана увече Наполеонова војска је почела да улази у руску престоницу. Циљ дугога марша као да је био испуњен. По очекивању Наполеона и његових војника у Москви их је чекао одмор, намирница у изобиљу и мировне понуде руског цара. Ништа од овога се неће догодити. Москва је затечена пуста. Убрзо после уласка Француза у Москви ће почети да бесне пожари који ће уништити три четвртине града. Оно мало намирница што је било неће се искористити како због пожара, тако због пијанства и недисциплине која је завладала у француској војсци. Могло би се рећи да су у Москву ушли војници а из ње изашли мародери. Војска је наочиглед Наполеона из дана у дан пропадала а да Наполеон није могао ништа да предузме. Он се још увек надао да ће стићи мировне понуде од цара или Кутузова али они се нису оглашавали. Пошто време не ради за Наполеона он се одлучује за очајнички потез. Сада он шаље миротворце са понудом за мир. Прво Александру а касније Кутузову. На његове предлоге Александар и Кутузов остају неми. Његова последња шанса за мир била је Вилна, можда он то тек сада нејасно схвата. Пропадање војске се наставља, оно намирница што је било у граду брзо је потрошено или је нестало у пожару. Наполеон се налази у све критичнијој ситуацији и у великој дилеми; шта даље чинити? Како поступити да се стање побољша и да ли је то уопште могуће?

За то време Кутузов своју армију која је распоређена око Тарутина попуњава и ојачава. Без обзира на притисак цара и двора он не предузима никакве офанзивне операције сматрајући да је француска армија осуђена на пропаст. Он једини тврди да је Бородин победа а не пораз Руса. Свестан је да време ради за њега. Стрпљивост његова ће убрзо показати резултате. Он је наредио 18.10. и против своје воље, због великог притиска, напад на Мираове положаје на Чернишни који су били француска претходница. Генерал Багховут напао му је лево крило а Орлов-Денисов десно. Главно руководство у операцији преузео је Бенингсен. Мира је морао да одступи, али то је било у реду због тога што Кутузов није одобравао даље акције. Он је чак наредио војсци да се врати на раније положаје у Тарутину[37]. Овде је Кутузов још једном показао да без обзира на притиске неће одустати од своје тактике. Намера му је да се Наполеон победи и истера из земље без великих битака које би изискивале велике жртве, него у тзв. малом рату који ће бити довољан да Наполеон напусти Москву и да се истера из земље[38].

Тарутинска битка била је аларм за Наполеона. Даље остајање у Москви за њега је постало немогуће. Војсци којој је и онако опала борбена спремност претило је потпуно уништење. Наполеон није више имао шта да чека и наредио је 19.10.1812.г. покрет према Тарутину. Он је форсирао пут преко Калуге да се не би рекло да је због неуспеха напустио Москву. У Москви је оставио 10.000 људи под командом Мортјеа, а он се кретао према Тарутину са главнином која је бројала око 105.000 људи[39]. Али каква је то сада војска? Да ли је то она војска која је почела рат? Не то није та војска а и Наполеон није онај са почетка рата. Без обзира на претње његове при изласку из Москве да ће настрадати сви који му стану на пут, брзо ће се уверити у нереалност ових речи и немоћ како његових војника тако и њега самог.

Француска војска је као бескрајна колона напуштала Москву са напљачканим стварима, које су им само отежавале кретање. Пре повлачења запаљено је оно мало кућа што је остало читаво тако да се пламен видео на шест миља од града. Кутузову је 22.10. у Тарутино стигла вест да се Наполеон креће у правцу Малојарославеца. Он и даље не одустаје од своје тактике повлачења, међутим Калугу није помишљао да преда. Сада он наређује Дохтурову покрет према селу Фоминском и напад на француски одред који је по руским извиђачима бројао 10.000 људи. Извиђачи су погрешили, код Фоминског је била готово сва Наполеонова армија. Сем тога Французи су заузели Боровск, варош која је била јужније од Фоминског и тачно на путу за Калугу. Значи сада је требало променити курс, скренути на југ и поћи према Малојарославецу који се налазио између Боровска и Калуге. Код Маројарославеца се развила битка између Дохтурова и Француза. Дохтурову у два сата стиже у помоћ Рајевски, а у четири сата Кутузов са главнином војске. Кутузов је обишао варош и заузео положај на путу из Малојарославеца за Калугу. Варош је падала осам пута из руке у руку да би Французи увече у последњем јуришу овладали њом. Руси су очекивали сутрадан нови Бородино пошто су знали да се у граду налази сва француска војска, али је ујутро изненада стигла наредба Кутузова за повлачење са положаја код Малојарославеца. Никакве критике и притисци нису могли поколебати Кутузова да настави своју стратегију. Одступајући он је ипак пресекао Наполеону пут за Калугу[40]. Ту је стао. Наполеон је знао, ако хоће у Калугу потребна је нова битка, а он тешко може да је добије. Додуше и одустајање од битке Наполеону није никаква спасавајућа варијанта. Питање да ли је у Наполеоновом положају постојало ма какво спасавајуће решење? То су питања а стварност је Наполеонова одлука да не прими битку и да се врати на стари калушки пут[41]. Ово је била прекретница у целој кампањи. Наполеон је прешао из офанзиве у дефанзиву, из положаја гониоца у положај гоњеног. У том положају ће остати до краја рата, до потпуног уништења његове армије.

Наполеон се повлачио од Маројарославеца према Боровску Вереји и Можајску. Французи су при повлачењу отимали од становништва све што би им могло бити од користи, а за собом су остављали попаљена села. У Гжатску је био 30.10., у Вјазми 01.11., у Семлеви 02.11., у Славкову 03.11., у Дорогобужу 05.11., у Михајлову 07.11. да би 08.11. ушао у Смоленск[42]. Од намирница које је очекивао у Смоленску није било ништа пошто је град затечен сав попаљен. Оно мало што је било права војска би и могла на неки краћи период да расподели али Наполеонова војска већ одавно није ни подсећала на праву. Осим тога морало се рачунати са Русима који су сада били за петама Французима и нису им давали предаха. Све ово је потпуно уништило оно мало морала који је још постојао у Наполеоновој војсци, тако да ће се повлачење које је до Смоленска било колико толико у неком реду након Смоленска претворити у бекство.

После неколико дана задржавања у Смоленску Наполеон 14.11. креће у правцу Красног. Последњи је из Смоленска изашао Неј а за њим су ишли Руси. Наполеон је стигао у Красни следећег дана. Температура је у међувремену пала на минус 25 степени. Путеви су били залеђени тако да су додатно отежавали кретање сада већ остатке некадашње велике армије. Сада је велика зима уз глад додатно косила и проређивала француске редове. Наполеон је у Красном сазнао да му се на боку налази Кутузов са свом својом армијом. Ежен се код Мерлина пробио уз велике губитке кроз Милорадовичеве трупе и придружио Наполеону. Следећег дана то је учинио и Даву, сада се чекао Неј. Наполеон је намеравао да овде нападне Кутузова али када је сазнао да му армија Чичагова угрожава одступницу наставио је повлачење са гардом и Еженом, док је Давуа оставио да сачека Неја. Даву је следећег дана изашао такође из Красног пошто се Неј није појављивао[43]. Наполеон је 19.11. стигао у Оршу где је француска претходница стигла претходног дана. У Орши му се коначно прикључио и Неј који се вештим маневрисањем и уз огромне губитке ишчупао из руског обруча. Из Орше Наполеон је кренуо према вароши Борисов која се налазила на левој обали Березине. Ту је намеравао да пређе на десну обалу преко моста који је остао читав[44]. У тим тренуцима по бројности армије, а она је износила око 30.000 људи борбено спремних и око 50.000 потпуно неспремних за било какву борбу, можемо закључити у каквом бедном стању су се налазили остатци некада велике армије.

Березина је постала убрзо после Француско-Руског рата најчешћа тема историчара. Да ли је Наполеон могао ту да се опколи и зароби или је његов геније омогућио повлачење и спас од сигурног заробљавања. Шта се уствари десило? Наполеон је кренуо из Орше 20.11. а 23.11. је сазнао код Толичина да је Чичагов заузео Борисив, место где се налазио једини употребљиви мост за прелаз реке. Око 40.000 Руса препречило је Наполеону одступницу, а Витгенштајн се са 35.000 људи налазио на четири дана марша од реке. Кутузов му је био за петама. Наполеон је практично био скоро опкољен. Ситуацију је још више отежавало време. Температура је порасла па се није могло рачунати на залеђену реку. Удино је 23.11. успео да преотме Борисов али није могао да спречи Русе да униште мост и да се на десној обали поставе за одбрану[45]. Демонстрација Удинова код Борисова и јужније навела је Чичагова да крене низводно и да остави код Борисова једну дивизију. За то време француска главнина се кретала узводно ка Студенки (налази се око 16 км. од Борисова). Између Студенке и Брилија подигнута су два пионирска моста дужине око сто метара. Током 26. 27. И 28.11. француска главнина се пребацила на десну обалу. Чичагов и Витгенштајн су 28.11. извршили заједнички напад на мостове. Првог је одбио Удино код Стахова, а другог Виктор код Студенке[46]. Наполеон је успео да умакне за шта су оптуживани сва тројица руских војсковођа.

Повлачење француске војске ушло је у завршну фазу. О некаквој војсци се више и није могло говорити. То су сада били људи који су више подсећали на лешеве. Све страхоте преживљене од Смоленска до Березине бледеле су пред страхотама што ће их ти људи доживети од Березине до Ковна и Њемена. Али мали број ће доживети руску границу. После уласка у Вилну и брзог њеног напуштања због Руса који су се приближавали остатци Наполеонове армије су кренули ка Ковну и Њемену. Наполеон је напустио армију 06.12. и предао команду Мирау. Но то више није било битно. Када је Неј 14.12.1812.г. последњи прешао Њемен армија практично више није постојала.

Рат против Русије је био различит од свих ратова које је водио Наполеон током своје владавине. Толико пожртвовање народа, и његова спремност на све да би се завојевач истерао из земље за Наполеона су непознати. Он је одао признање руској војсци да се најбоље туче после ратова 1807.г., али сада је морао то признање још више да ода руском народу. Моћ трпљења Руса је био одлучујући фактор у Наполеоновско-Руском рату. Можда би генерал Бонапарта пред планирање рата то узео у обзир али Император Наполеон није био способан за то. У овом рату још једном се показала разлика менталитета запада и истока. Идеје француске револуције нису нашле плодно тле у Русији. Због тога се Наполеон у Русији никада не доживљава као некакав ослободитељ. Он је за Русе од почетка (још као генерал Бонапарта) антихрист. Човек са којим не треба бити у савезништву и чисто моралних разлога. Морални разлог не пристајања на савезништво са Наполеоном у Европи не постоји. Из ових разлога руски цар трпи велике критике и притисак после споразума у Тилзиту. Али из истих разлога је цео народ уз њега када Наполеон почиње рат против Русије.

Наравно то није једини разлог толиком отпору Руса Наполеоновој агресији. Наполеон је у руску земљу по речима Кутузова упао као Џингис-кан. Никаква идеологија није више могла да оправда буквалну агресију и пустошење Русије. Што су Французи дубље улазили у Русију, расла је жилавост, морал и одлучност Руса да се завојевач истера из Русије. За цену нико није питао. Сви су били спремни да поднесу све. Несугласице око тога нису постојале, све слојеве руског друштва у овој идеји је ујединио Наполеон. Размимоилажења у врху руског друштва су постојала када је у питању начин на који ће се то извести.

Када је Наполеонова армија почела повлачење, које се убрзо претворило у бекство, у Петрограду су прављени планови да се Наполеон зароби а Европа спасе од нових могућих ратова које ће он покренути по повратку у Француску. За то је по мишљењу твораца ових планова најпогоднија прилика био прелаз Француза преко реке Березине. Кутузов, који је најбоље знао стање руске војске и патње које је она преживела током гоњења Француза био је одлучно против оваквих акција. Страховит притисак цара и свог врха руског друштва неће га поколебати да спроведе своју стратегију, са што је могуће мање жртава протеривање Француза из Русије.

Наполеон, Интимна писма, Новинско издавачко предузеће, Загреб 1957.г.

Тарле Евгениј, Наполеонова најезда на Русију, Државно издавачки завод Југославије, Београд 1945.г.

Манфред Алберт, Наполеон Бонапарта књига III, Минерва, Београд-Суботица 1975.г.

Камон, Наполеонови ратови, Војно издавачки завод Ј.Н.А., Београд 1957.г.

Томац Петар, Француски револуционарни и Наполеонови ратови, Војно издавачки завод, Београд 1965.г.

Попов Чедомир, Грађанска Европа књига I, Матица српска, Нови Сад 1989.г.

ВОЈНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА, Графички завод Хрватске, Загреб 1975.г.

[1] А.З.Манфред, Наполеон Бонапарта књига III, Минерва, Суботица-Београд 1975.г., стр.213

[2] Исто, стр.213-214

[3] Исто, стр.215

[4] Исто, стр.216 ; Е.Тарле, Наполеонова најезда на Русију, Државно издавачки завод Југославије, Београд 1945.г., стр.23

[5] Е.Тарле, Наполеонова најезда на Русију, стр.23

[6] А.З.Манфред, Наполеон Бонапарта књига III, стр.217 ; Е.Тарле, Наполеонова најезда на Русију, стр.23

[7] А.З.Манфред, Наполеон Бонапарта књига III, стр.228

[8] Исто, стр.233

[9] Исто, стр.235

[10] Исто, стр.234

[11] Е.Тарле, Наполеонова најезда на Русију, стр.31-33

[12] Исто, стр.53

[13] ВОЈНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Књига I, Графички завод Хрватске, Београд 1973.г., стр.493…Барклај де Толи (1761-1818). Руски маршал пореклом Шкот. Учествовао у битци код Прејсиш-ајлауа, затим у ратовима против Шведске и Финске. Постављен 1810.г. за војног министра. На том месту ће и дочекати рат са Наполеоном, али ће уз то бити постављен за команданта 1. Армије и главнокомандујућег. Остао само командант 1. Армије после наименовања Кутузова за главнокомандујућег које је било после повлачења из Смоленска. За главнокомандујућег руске армије постављен опет 1813.г. и допринео победи савезника код Лајпцига. Унапређен у чин маршала после савезничког заузимања Париза 1814.г.

[14] Е.Тарле, Наполеонова најезда на Русију, стр.83

[15] Наполеон, Интимна писма, Новинско издавачко предузеће, Загреб 1957.г., стр.150

[16] Е.Тарле, Наполеонова најезда на Русију, стр.90-94

[17] Петар Томац, Француски револуционарни и Наполеонови ратови, Војно издавачки завод, Београд 1965.г., стр.617

[18] ВОЈНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА, Књига 2., стр.247… Луј Даву (1770-1823) Француски маршал. Учествовао у француским револуционарним ратовима, затим у биткама код Улма и Аустерлица. У битци код Ауерштета издржао главни удар пруских армија и тиме омогућио победу Наполеону код Јене. За тај успех добио звање војводе од Ауерштета. Учествовао у биткама код Прејсиш ајлауа и Ваграма, а и у рату са Русијом где је командовао првим корпусом. У Наполеонових сто дана био министар рата. После друге рестаурације и повратка Бурбона био лишен чина и прихода.

[19] Исто, Књига 6., стр.18… Мишел Неј (1769-1815) Француски маршал. Имао запажену улогу у фрнцуским револуционарним ратовима. Учествовао у ратовима у Италији, затим у ратовима 1805.г. У битци код Јене допринео победи Француза. Код Фридланда 1807.г. посебно се истакао храброшћу због чега су га војници изузетно ценили, и тад је добио надимак; најхрабрији међу храбрима. Учествовао у шпанском рату а у походу на Русију командовао трећим корпусом. Допринео победама Наполеона код Лицена и Бауцена. За време Наполеонових сто дана поново му прилази. После битке код Ватерлоа бива ухапшен и осуђен на смрт од стране Бурбона 06.12.1815.г.

[20] Е.Тарле, Наполеонова најезда на Русију, стр.59-60

[21] Исто, стр.76-79

[22] ВОЈНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА, Књига 1., стр.431… Багратион Петар Иванович (1765-1812). Руски генерал. Учествовао у походу Суворова на Италију. У току похода три пута био рањен. У Аустерличкој битци командовао десним крилом руских армија. Истакао се у биткама код Фридланда и Прејсиш ајлауа. Као командант друге армије у Француско-Руском рату успешно извршио повлачење да би се у Смоленску спојио са Барклајевом армијом. У битци код Бородина имао огроман допринос да Наполеон не добије одлучујућу победу, али је смртно рањен. Због храбрости уживао велико поверење војника.

[23] Е.Тарле, Наполеонова најезда на Русију, стр.104

[24] Камон, Наполеонови ратови, Војно издавачки завод Ј.Н.А., Београд 1957.г., стр.290

[25] Е.Тарле, Наполеонова најезда на Русију, стр.106-109

[26] Исто, стр.110-113

[27] ВОЈНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Књига 5., стр.520… Јоаким Мира (1767-1815) Маршал француског царства и Напуљски краљ. Учествује и истиче се у ратовима у Италији и Египту. Жени се са Наполеоновом сестром Каролином 1799.г. Гувернер Париза и маршал царства постаје 1804.г., а идуће године принц и велики адмирал. У походу на Русију командује француском коњицом. У јануару 1813.г. напушта војску и враћа се у своју краљевину. После пораза код Лајпцига ступа у преговоре са Британцима и Аустријанцима не би ли задржао престо. Пред захтевима легитимиста за његову детронизацију почиње и губи рат са Аустријом. Заведен гласовима о привржености Италијана он поново покушава да се дочепа своје краљевине. Аустријанци га заробљавају, изводе пред војни суд и стрељају 13.10.1815.г.

[28] Е.Тарле, Наполеонова најезда на Русију, стр.132

[29] Исто, стр.133-134

[30] ВОЈНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Књига 4., стр.781… Михаил Иларионович Кутузов (1745-1813) Руски фелдмаршал. Учествовао у ратовима са Пољском 1764-65.г., затим руско-турском рату 1768-74.г., поновном руско-турском рату 1787-91.г. Потаје генерал Литве 1801.г. а 1802.г. због неслагања са царом Александром се повлачи на своје имање. Поново је активиран 1805.г. и постављен за главнокомандујућег руских снага, али после пораза код Аустерлица смењен иако није желео да заметне битку.. Закључио са Турском повољан мир за Русију пред сам Наполеонов напад. 29.08.1812.г. постављен поново за главнокомандујућег. Под притиском јавног мњења дао битку код Бородина. Сматрао да ће се Наполеон истерати из Русије само гоњењем и да није потребна битка због чега је изазивао огорчење у врху војске и огорчење самог цара.

[31] Петар Томац, Француски револуционарни и Наполеонови ратови, стр.631-632

[32] Исто, стр.633-635

[33] Е.Тарле, Наполеонова најезда на Русију, стр.180-183

[34] Исто, стр.186

[35] Исто, стр.189

[36] Петар Томац, Француски револуционарни и Наполеонови ратови, стр.642

[37] Е.Тарле, Наполеонова најезда на Русију, стр.300-301

[38] Петар Томац, Француски револуционарни и Наполеонови ратови, стр.646

[39] Исто, 647

[40] Е.Тарле, Наполеонова најезда на Русију, стр.312-314

[41] Исто, стр.318

[42] Исто, стр.334

[43] Петар Томац, Француски револуционарни и Наполеонови ратови, стр.649; Е.Тарле, Наполеонова најезда на Русију, стр.347…Тарле за разлику од Томца каже да Наполеон уопште није имао намеру да напада Кутузова пошто није имао снаге за то. Њему је само био циљ да маневрима завара Русе и да се што је могуће пре повуче. Сем повлачења по Тарлеу он ни на шта друго није мислио.

[44] Е.Тарле, Наполеонова најезда на Русију, стр.349

[45] Петар Томац, Француски револуционарни и Наполеонови ратови, стр.653

[46] Исто, стр.654