Отворено обраћање министру културе Војиславу Брајовићу


ПАРТИЗАНИ ПОНОВО ЈАШУ

Пошто више нисмо сигурни којим је све бојама премазан, у овом нашем обраћању актуелном министру културе користићемо његово конспиративно име „Тихи“. Недавна диверзантска акција на београдским улицама, коју су здруженим дејстом извели Министарсто културе, управник Народног позоришта и задужени за културу у управи града Београда, била је заиста у стилу и духу познатог телевизијског лика.
Ако је неко помислио да су партизани „отписани“, грдно се преварио. Партизани поново јашу!
Наиме, у суботу, 15. септембра 2007. године на интернет страници Министарства културе Владе Републике Србије појавило се саопштење следеће садржине: „Министарство културе подржава одлуку Народног позоришта у Београду да откаже „Концерт озбиљне музике – Музиком за живот” заказан за 15. септембар 2007. године, уважавајући наведене разлоге отказивања. Накнадним увидом у документацију, Министарство је установило да је финансијску подршку за одржавање манифестације о којој је реч одобрио претходни сазив Министарства. Садашњи сазив Министарства културе о овом предмету није одлучивао“.
Обичном читаоцу из овог, иначе, непотписаног саопштења мало шта може бити јасно. Види се да је Народно позориште у Београду отказало некакав музички концерт и да је Министарство културе свесрдно подржало такву одлуку (не видимо који су то „наведени разлози отказивања“), јер та манифестација није под покровитељством актуелног већ бившег сазива Министарства.
Остаје апсолутно непознато о чему се тачно ради: ко је организатор манифестације и који је повод овог необичног концерта, који је толико заокупио пажњу Министарства културе да је чак учињен толики напор да се на званичан сајт хитно постави саопштење, а да се притом на том сајту иначе врло ретко шта уопште саопштава и прати.
Откуда оволико нагло интересовање иначе незаинтересованог Министарства за (чију?) културу? Зашто се крију иза непотписаних саопштења и не откривају о чему се тачно ради?
Другови, слободно изађите из илегале и реците јавности шта је проблем.
Шта је наш грех?
Да ли замишљени концерт представља неквалитетну музичку понуду?
Да није извесним удружењима грађана у Србији забрањено да сарађују са синдикатима?
Можда имате извесних неслагања са почетком озбиљне и организоване борбе против беле куге у српском народу?
Или је једноставно проблем носилац ове медијске кампање, тј. Српски сабор Двери? Да нисмо можда зашли на недозвољену територију, у недодирљиви београдски круг двојке, где нема места ни за кога ван уже комунистичке Фамилије и њених наследника?
То што је претходни сазив Министарства помогао нашу медијску кампању „2007 – година културе живота“ нас обавезује да у свакој активности у оквиру пројекта Покрета за живот то и нагласимо. То што нови сазив Министарства има проблем са старим, или са нашом кампањом, или са нама, или са неким са стране ко ради мониторинг њиховог рада у министарству, то није наш проблем, већ проблем Министарства.
Прећутали смо све досадашње цензуре: то што велики београдски медији пуних 9 година прећуткују наше постојање; то што никада нису известили нити са једне од скоро 100 трибина које смо организовали на Универзитету у Београду; то што је Машинац четвртком културни феномен који представља табу тему Београда, који не жели да се запита зашто се преко 1000 младих људи тамо редовно сабира на једној обичној трибини, док за то време страначки митинзи морају да потежу аутобусе из унутрашњости.
Долази једна нова генерација којој је доста партизанштине и политичких забрана. Постављамо питање како се данас осећају 5-октобарски победници који забрањују концерте по Београду?
Близу је време када ће неко морати да одговори на сва ова питања.

У Београду,
17. септембра 2007.

Информативна служба Српског сабора Двери