БРОЗ И МОБИЛНО РОПСТВО

Даклем, наука је отишла далеко. Кажу да се сваке четврте године триплира фундус научног знања у свету. Знаменити филозоф 20. века Карл Попер понудио је логички доказ немогућности предвиђања будућих догађаја, заснивајући га управо на бурном развоју људског знања: пошто не можемо да сагледамо и предвидимо будуће знање којим ћемо располагати – не можемо тачно ни да предвидимо будуће догађаје.

А какве су структура и квалитет свих тих готово експоненцијално растућих научних информација и објављених радова? Прича ми недавно једна професорка Економског факултета да се ветеринари – а она се о тој материји обавестила преко своје блиске рођаке која предаје на факултету за „марвене докторе“ – баве „алтернативним стратегијама сисања“ код прасића. Пазите: прасићи су стратези, и као какви економисти и менаџери развијају „алтернативне стратегије“. Или, можда, као политичари у озбиљним државама. Нажалост, када је огромна већина наших политичара у питању, могли бисмо приметити да нису били ни на нивоу ових прасића о којима приповедамо. Под претпоставком да нико не оповргне ове смеле научне хипотезе о прасићима-стратезима. А наука – иако није идеална, па и сама греши – има самокоригујући механизам у виду метода оповргавања. И опет тај Попер: истина је оно зашта још увек није прикупљено довољно аргумената да би било оповргнуто. До тада, читаћемо у научним часописима да се, на пример, прасићи деле на оне који сисају само своју маму, оне који сисају туђу и оне који свесно и плански сисају час своју, час туђу маму. Да ли политичари могу из овога да извуку неки користан закључак – не знам, али знам да су такозвани свињски трговци подигли устанак и пресудно допринели обнављању српске државности.

Други научни радник прича ми о свом цењеном професору историје. Уважава његово велико знање, огроман број чињеница и детаља које држи у глави, објављене књиге и научне чланке... Све је то, каже он, лепо. Међутим, постоји једно „али“... Ми још не знамо ко је био Тито, наставља овај научни трудбеник, а он својим магистрандима и докторандима даје теме из веселе свакодневице прохујалих времена, типа „балови у Београду тридесетих година прошлог века...“ Још мало па ће – каже саркастично овај наш „извор“ – људи постајати доктори историјских наука истражујући какве су се баклаве јеле у прошлости. То је методолошки промашај, објашњава ми, јер је један од најбитнијих постулата неког научног рада – важност теме. Али, ето, завладала је таква мода у науци, рекло би се лаконски. Међутим, ако се сетимо Фукоа и Бодријара ствар можемо и озбиљније да посматрамо и тумачимо. Фуко је указао да структуре моћи управљају структурама знања, а на основу Бодријаровог дела можемо да закључимо да у корену модерне манипулације леже симулације и симулакруми засновани на софистицираном систему селективности. Симулакрум не крије истину; он крије да је она одсутна. Истраживачи балова и баклава неће пласирати неистине о баловима и баклавама; неће они пласирати неистине ни о Титу – они ће га једноставно заобићи. То је та селективност. А читалац, забављен баловима и баклавама заборавиће Тита, или ће помислити да је питање ко је био тај аустроугарски обавештајац и коминтернин револуционар - већ решено. Тако се, свесно или несвесно, заобилази истраживање наше историјске судбине, која има везе са насловом нашег коментара „Србија под меком окупацијом виртуелне Аустроугарске“ (веб сајт НСПМ, 29. мај 2007.).

Ако још увек не знамо ко је био Броз, бар знамо ко је и шта је Амброзија. То је она опасна биљка која изазива алергијске реакције и против које комуналне службе развијају стратегију борбе до уништења. Само се нешто споро одазивају на позиве грађана. А козе, овце и свиње имају стратегију селекције у виду заобилажења ове биљке. Што би се рекло: није им на менију.

Као и са Брозом, није се шалити ни са Амброзијом: обоје изазивају слепило, само различите врсте!

VIP МЕКА ОКУПАЦИЈА СРБИЈЕ

Не бисмо сад правили латиноамеичку серију о покојном Брозу, али нам се намеће једна брозоморна аналогија: ономад нам се инфилтрирао Тито – базично аустроугарски обавештајац, контраобавештајац, шта ли већ – под плаштом борбе за народно и класно-социјално ослобођење. Двадесет шест година од његове мало стварне, а мало и режиране смрти, појавио се један мобилан Аустријанац, за кога обавештени људи кажу да је бивши аустријски контраобавештајац. Прво је са њим тикве посадио Богољуб Карић. Пошто је нерезонски заиграо хазардну игру „сам против свих“, сви се лепо удружише и Богољубову каријеру обуздаше. Званична Аустрија нададе дреку, али екипа из шифроване политичке фирме понуди бившем контраобавештајцу неодољив дил, који овај радо прихвати. „Да се Власи не досете“, одигран је један међупотез у вези са избором другог мобилног оператера, да би касније – чудо је тај темпорални аспект и „митски значај погодног тренутка“ – био одигран прави, договорно-економски потез у вези са трећим оператером. Кад је већ морални хазард у игри, учињен је – прича се – и презент у виду лукративне коцкарнице.

Какве све ово има везе са слободом? Да бисмо то пластично приказали пребацићемо се на подручје адвертајзинга и маркетиншких комуникација.

Капа доле за осврт објављен у часопису TABOOu i o svetu marketinških komunikacija. Часна реч, аутор овог коментара хтео је и сам да реагује када је у Политици и другим листовима видео оглас VIP-а преко целе стране. Много би му се лепо уклопило у претходно објављен чланак „Србија по меком окупацијом виртуелне Аустроугарске“, на сајту Нове српске политичке мисли. Али, потписник текста није Богољуб, па да заигра омиљену му игру Сам против свих. Елем, ову деоницу одлично је одрадио Taboo (без тотема); остаје нам да са задовољством пренесемо део непотписаног текста са 9. стране 30. броја часописа који уређује Жозеф Иван Лончар, опремљеног наднасловом „Без домаћег васпитања“ и насловом „Недопустиво до увреде!“:

„Није у реду вређање националних осећања. Све нације, мање-више, пролазиле су, или још увек пролазе, кроз разне фазе друштвеног развоја. Са више или мање рана.

И онда ти дође странац који тврди да ти доноси слободу говора!!!!!!!

Слоган Дуго смо чекали слободу говора! није обичан, макар био вешто препричан кроз ТВ спот. Иста порука на билбордима и пизама и кроз новинске огласе упућује на нешто друго, на други смер читања.

Превише је алузија да би се слоган схватио само као пропагандна порука новог мобилног оператера.

Долазе ослободиоци. Из К&К државе. Кампања за њих је пренета из Загреба. Да ли су и њима, као сада и нама, за шаку долара купили част?

Стварно. Да ли је могуће закупити огласни простор без обзира на садржај поруке?

Шта то беше национални понос!“

Овоме се нема шта додати. Осим подсећања на аферу са прислушкивањем чланова грчке владе, од стране мобилног оператера! И то је та слобода говора у VIP верзији!

Тиме се круг „брозно“-обавештајно затворио.

Жељко Н. Митровић