Осамнаестог септембра „комедијант Случај“ је удесио да аутор овог написа купи Прес – и то због друга из школске клупе, који је као доцент Економског факултета за поменуту дневну новину дао неко монетарно-банкарско и макроекономско тумачење; том приликом налетео је и на коментар Бранке Невистић, под правописно грешним насловом „Дивац и Свеци“. Са искривљеном главом на фотографији и погледом лако упртим увис, у будућност ваљда, као да има бог-зна-шта важно да нам каже, започиње она свој састав на нивоу девојчице Марице, уз примесе нерафинисане ироније (која се стиче са годинама). Пак удари она по нашим парламентарцима, који – како написа - немају инспирацију да своје глупости говоре пред малим аудиторијумом. А мали им је – мислим аудиторијум – када се искључе камере Тијанићеве јавне ТВ-куће. То би била једна ауторска интерпретација њезиног увода, али са више стила и духа.

После уводног пекмеза–намаза–премаза, креће „невиста“ у срце ствари: удара на Шормаза. „Има један“ који се не бори против глупости, саопштава Бранка. Убрзо сазнајемо и зашто се намерачила на Шормаза: „Каже да не види разлог да Дивац не буде кандидат ДСС-а на изборима.“ И онда следи реченица ината девојчице Марице: „Е, па, ја видим.“

Аутор ових редова 12 година пише и настоји да развија своју мисао и свој стил, па се до недавно клонио да уопште пише у првом лицу једнине – из културно-скрупулозних и опрезносних разлога. Међутим, дојучерашња спикерка је без пардона у „ја, па ја“ стилу! Сада је, ваљда, „пирамидална фараонка“!? (А у Пирамиди тек „блиста“: „Овај први је и даље први, а овај други је и даље други...“ А нико не зна ни ко је први, ни ко други у тој славној Пирамиди. Саопштење је комплетно дебилно: нити ико у томе види некакву информацију, нити се ико пријатно осећа када га означите са „овај“ или „онај“.) Уз то, не преза ни од употребе стилистички проскрибованих поштапалица типа „па“. Добри професори српскога језика опомињали су ђаке да реченицу не почињу са „па“. Невиста српскога новинарства није, међутим, прошла кроз ову школу. Она одваљује овако: „Па није Дивац луд.“ Зашто, питате се. Није луд „да чистота његовог дела умије мало и њих“!?! Мислили сте, даме и господо, да је ера полтронских синтагми о чистоти нечијег дела завршена са ером Јосипа Броза Тита. Ето, Бранка Невистић то демантује. За Невистићку имамо само једну информацију: Дивцу ангажман много енергичније нуди Демократска странка!

Следећа језички сумњива, али цинички јасна реченица пуно тога објашњава: „Зар није ДСС става да живот има да стане док све друго не крене.“ Нема упитника на крају, као што нема ни филозофске упитаности. Значи, питање је реторско, а став ауторке јасан и читаоцу имплицитно наметнут. Осим тога, вреди се запитати шта је то „све друго“ што није део живота? Чак ни Невистићкина машта тешко би могла да понуди одговор на ово питање. А тек логика, којом не обилује!

Не знамо колико је „невиста“ српског новинарства „омирисала“ универзитет. Али, начелно говорећи, превише је у медијима новинарки које су изашле из Тијанићеве „редакције“ и из Карићевог џипа; оних које су од читања вести стигле до добро плаћених водитељки којима други дотурају питања. Савршено нас не занима што читају све могуће модне магазине и посећују фешн-викове; што пасионирано гледају иностране телевизије да би скинуле сценске фазоне типа „како изражајно држати руке“ или „како поставити ноге да би неки делови тела постали маркантнији“.

„Мислила сам да је 'случај Филарет' окончан“ – одједанпут скаче Невистићка на другу тему, чиме код аналитичног читаоца побуђује сумњу у познавање методологије и принципа конзистентности у структурирању текста. Па наставља: „Али прави ријалити шоу је испратити победника до самог краја. Пре неко вече уопште нисам препознала владику. Искрено, све владике ми личе један на другог, али овај уопште није личио на себе. Скинуо се у карирану плаво-црвену пиџаму, лежи у кревету покривен до браде. Нигде руку, ногу, само глава вири. Могло би да се каже Филарет – душа од човека. Помислила сам да је, богами, отац Филарет на добром путу да постане светац. Чак и у пиџами. Заиста одећа не чини човека. Зашто би свеца.“ Просто невероватно колико површних и дрских импресија на једном месту и једним поводом. Само да констатујемо да се у својој фантазмагоричној малициозности ауторка толико занела да је написала како се владика „скинуо“ у пиџаму – као да му је обичај да је носи испод мантије. Даље, зашто би човеку који лежи покривен требало да се виде ноге? А погледајте тек ово: на основу „премисе“ нигде руку, ногу, само глава вири извела је „закључак“ да би могло да се каже како се ради о „души од човека“.

Да се разумемо: Филарет није међу омиљеним владикама аутора овог текста, нити га он икако може видети као будућег свеца. Али, непристојно је према верујућим читаоцима овако писати о владици, а поготово се поигравати са појмом и феноменом светости. Непристојно је, такође, тако говорити о било коме ко штрајкује глађу за своја уверења, права и(ли) шире друштвене и духовне вредности, угрожавајући своје здравље и живот. Да је подсетимо на живот који „не може да чека“. Ако мисли да је то лако, нека и сама проба бар неколико дана да не једе – можда ће јој користити да дотера „пирамидалну“ линију. Ако је већ не интересују владике СПЦ, ако већ не мари за универзална верска и људска права, ако је већ не интересује живот једног човека, требало би бар да зна да је штрајк глађу респектабилна ствар у целом свету – ако ни због чега другог, а оно због огромне симболичке снаге евентуалне смрти таквог штрајкача; снаге која може да уздрма сваку власт и сваку структуру моћи. Уосталом, нека прочита нешто од Бодријара; само, нека га не тражи у модним часописима и лакој белетристици!

Ауторка, међутим, наставља да тоне, исписујући у наставку свог „коментара“ и ово: „Дело је важно. Е, због тога му је највећа конкуренција за савременог свеца министар од капиталних инвестиција Велимир Илић.“ Да идемо на завршни део бласфемије, где ауторка без имало скрупула изражава своје мњење о томе шта Филарет и Веља могу да ураде: „За сада, најмање што могу да ураде јесте да размене одела – министар Филарету поклони једну своју пиџаму, а владика Вељи мантију. Све то обавезно пред камерама, па да видимо ми шта коме стоји. И ко је ко. Нека народ изабере“ – „поентира“ на крају „невиста“ српског новинарства. Ослушните још једном ту демагогију: „па да видимо ми...“ Срећом, овакав циркус могућ је само у њеној глави и њој сличнима. Да има неко теоријско и етичко утемељење, не би просипала неукусну демагогију. Њена Пирамида и друге ТВ-зезалице можда ће имати неког утицаја на избор политичара, али на избор владика свакако неће. Народ, наиме, не бира владике. Тако да Невистићка призива некакву квазидемократску рачуницу над разнородним и несамерљивим величинама, у систему раздвојености цркве и државе. Још су нам учитељице у основној школи говориле да се не могу сабирати бабе и жабе, јабуке и крушке... Али, неки ђаци нису били на часу, него су још тада лебдели у некаквим „пирамидама“...

Главни и одговорни уредник Преса – са два „с“ – зове се Ђоко. И он се понекад, кад је то потребно, лати уредничког пера. У истом броју је и он имао свој коментар, који има „линк“ са Нивистићкиним коментаром, а то је ДСС као вешто увијен таргет. Разуме се, Ђоко је озбиљнији играч који је на вишем нивоу „пирамиде српског новинарства“; али, не толико озбиљан да му не бисмо пронашли низ структурно-методолошких грешака и мотивационих празнина. „Несигурност у тексту“ – да се послужимо насловом песничке збирке Васе Павковића.

На самом почетку – ни са чим изазван – он нас обавештава: „Постоји безброј разлога због којих презирем НАТО пакт.“ После оваквог увода – пошто нисмо деца – очекујемо неко „али“, неки заокрет у духу словенске антитезе, или још боље: словенске карактерне антиномичности. Пошто прескочимо један од иначе сувислих разлога за поменуто Ђокино презрење спрам НАТО (који је једва пристао, под притиском лобирања, да достави податке о неексплодираним минама, посејаним 1999.), долазимо у другом пасусу до искрене наивности – или наивне искрености – ауторове, који се пита да ли је НАТО војна или политичка организација. Дилема једног главног и одговорног уредника је невероватна, јер би свако ко уопште помиње НАТО требало да зна да се per definitionem ради о војно-политичкој организацији, високоидеологизованој квинтесенцији моћи Запада, насталој 1949. године, у епохи Хладног рата, случајно или не годину дана после југословенско-совјетског партијско-државног размимоилажења.

У трећем пасусу долазимо до кључне мотивације ауторове за писање овог коментарчића: да ли је због НАТО залагања за независност Косова и Метохије ДСС – „странка премијера Коштунице“ – донела одлуку „да Србија никако не би смела да улази у НАТО савез (...)“, или је у питању „неко далековидо стратешко опредељење“?

Прво, треба писати „да Србија никако не би смела да уђе у НАТО“, а не „да улази“, пошто није у питању нека „игранка“ где „уђеш-изађеш и готово“; па после опет уђеш. Друго, које је то „далековидо стратешко опредељење“ г. Кесићу још потребно преко легитимне одбране Косова и Метохије и интегритета државе Србије? Мада, није тешко закључити да смо ми са евентуалним уласком закаснили, да се међународни односи мењају и да је глупо служити као топовско месо по средњој Азији и Блиском Истоку за рачун америчке петро-елите, без могућности одбране сопствене територије (те народа и ресурса на њој), а уз то још и провоцирати глобализовани исламско-терористички фактор? Ово би сваки новинар требао да зна. О овим стварима треба размишљати и писати у геополитичком кључу – а то значи у кључу својеврсне синтезе географије, историје, социологије, политикологије и економије. Међутим, Ђоко пише у кључу прежваканих општих места и флоскула. А кад се у томе претерује лако се ускаче у сопствена уста.

Флоскула број један, први став, гласи: „Ако је премијер у ову одлуку ушао срцем и на овај начин се инати са НАТО савезом због Косова, морао би свакако знати да је 'срце' у политици лош савезник...“ Премијер Коштуница, међутим, важи за смиреног, ћутљивог, промишљеног човека и образованог правника, па је тешко поверовати да државну политику заснива на „емоционалним испадима“...

Флоскула број један, други став: „Ако премијер мисли да овим гестом враћа дуг правичној руској доследности у косовској драми, онда је то опет политика кратког канапа. Историја нас учи да мудри мали народи траже савез са моћнима, а мали и суицидни попут нас дошли су на ивицу нестанка.“

Међутим, у наредном ставу свог „коментара дана“ следи неочекиван заокрет:

„Ако је премијер Коштуница дошао до идеје да Србија треба да прогласи апсолутну војну неутралност (...), онда је то идеја вредна велике пажње.“

И сад следи флоскула број два: „Да смо били војно неутрални у последњих сто година, данас бисмо били срећнији, бројнији и паметнији.“

Што би лепо било да смо Швајцарска или Шведска – али, ето, нисмо, него смо морали да се бранимо на својој територији и нисмо могли да будемо неутрални према самима себи. Дакле, аналогија често води у погрешне закључке, а то се управо у овом случају десило: ми никада нисмо били део офанзивних савеза и нисмо војно саучествовали у ратовима изван свог геопростора, што се у случају чланства у НАТО управо тражи.

Контрадикторно је његово залагања за војну неутралност са флоскулом број један у којој каже – имплицитно се супротстављајући Коштуници и политици медијалне ДСС – „да мудри мали народи траже савез са моћнима“.

Друго, да подсетимо г. Кесића да су кнез Павле – англофил који их је „провалио“, генерал Недић, дипломата Иво Андрић и други, 1941. били за нашу војну неутралност, а онда су Енглези корупцијом свести и шаком пара стимулисали пуч од 27. марта 1941, после чега смо форсирано улетели у невиђено страдање, на које алудира и г. Кесић. Само, исти тај г. Кесић није доживео „аутолустрацију“ од политике англоамериканаца, који и јесу кичмена мождина НАТО. Зар је заборавио шта су Енглези урадили са краљем, његовом Избегличком владом, војском и државом и како су нас гурнули у Титове руке? Ако се залаже за англоамеричку причу звану НАТО, онда је у супротности са општим местом о благодетима војне неутралности, на које се сам позива; тада бисмо могли да закључимо да нас он и њему слични медијски гурају управо у авантуру попут оне у којој се Југославија нашла у марту и априлу 1941. године!

Жељко Н. Митровић