Otava - Njegova Ekselencija dr Dušan T. Bataković predao je 2. oktobra u Otavi akreditivna pisma Generalnoj guvernerki Kanade, Nj. E. Mišel Žan. Ovim činom je dr Bataković preuzeo i zvanično dužnost ambasadora Republike Srbije u Kanadi. U svom eksluzivnom intervju za Glas kanadskih Srba, ambasador nam je na samom početku razgovora odgonetnuo značaj srednjeg slova T njegovog imena koje je stalno prisutno u zvaničnim dokumentima i spisima čiji je on autor.

Bataković: Slovo “T” je početno slovo imena moga oca koji se zvao Tomislav, pošto je rodjen u rojalističkoj porodici dobrovoljaca naseljenih u Vojvodinu, iste godine kada i kraljević Tomislav. Kad sam bio mladji tinejdžer pitali me jednom u njegovom prisustvu dalji nam rodjaci kako se zovem. Odgovorio sam lakonski Dušan Bataković. Otac je, medjutim, blagonaklono dodao:”Ne sine, ti se zoveš Dušan T. Bataković, kao što se ja zovem Tomislav M. Bataković jer je očev inicijal između imena i prezimena tradicija u našoj porodici.", inače smo starinom od Nikšića, iz Stare Hercegovine. A pošto je moj otac rano umro, još 1973, kada stavim srednje slovo, onda smo mi tako trajno zajedno.

GKS: Vi ste iskusni diplomata, političar, istoričar, direktor jednog instituta u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i autor desetina knjiga, otac dvoje dece. Vas prosečan radni dan mora da je veoma ispunjen, s toga bih želela da odmah predjem na pitanja od interesa za nas Srbe koji živimo u Kanadi.

Kanada je bila jedna od NATO zemalja koja je bombardovala Srbiju 78 dana. Znači, bila je prilično neprijateljski opredeljena prema Srbiji. Kako ocenjujete sadašnje bilateralne odnose izmedju Republike Srbije i Kanade?

Bataković: Naši su odnosi u postojanom usponu. U tom smislu naročito jača bilateralna saradnja i na političkom i na ekonomskom planu. Kanada je veoma aktivna kroz svoju agenciju CIDA (Kanadsku agenciju za medjunarodni razvoj) u vitalnim sektorima srpske državne infrastrukture. Pre svega u reformama u pravnom i zdravstvenom domenu. Na tim poljima već su postignuti izvesni rezultati, odnosno značajna poboljšanja, zahvaljujući saradnji sa kanadskom CIDA-om. S druge strane takodje je nešto osnažena i ekonomska saradnja koja ima velike mogućnosti koje do sada nisu bile korišćene. Razmena sa Kanadom je nešto preko 20 miliona dolara, što je za sada nedovoljno ali ipak više nego simbolično.Ukupna ulaganja u srpsku privredu dosegla su u 2007, sto miliona dolara, dok ih je sedam godina ranije bilo u visini od svega dva miliona dolara. Politički, bez obzira na nedavnu tragičnu prošlost, zajedno sa Kanadom, kao jednim od naših važnijih partnera, pokušavamo da nastavimo reformskim kursom preobražaja Srbije u modernu demokratsku zemlju sa čvrsto utemeljenom vladavinom prava i prosperitetnom tržišnom ekonomijom. Uspostavljena je sa Kanadom i simbolična saradnja u domenu vojske koja je proistekla iz okvira programa Partnerstvo za mir.

GKS: Učestvovali ste u pregovorima za iznalaženje rešenja problema za Kosovo-Metohiju. Kanada je zvanično na poziciji da je Ahtisarijev plan za Kosmet najbolje rešenje. Odnosno da se Šiptarima da "nadgledana nezavisnost". Šta nameravate da učinite kako bi Kanada promenila svoj stav i prihvatila predlog Republike Srbije za maksimalnu autonomiju za Šiptare na Kosmetu?

Bataković: Na delu su i velika inercija i nasledjeni stereotipi kada je u pitanju rešavanje kosmetskog pitanja, a da ni Kanada u tom slučaju nije poseban izuzetak. U anglosaksonskom svetu i uopšte zapadnom svetu, postoji shvatanje da ako 90 odsto stanovništva jedne oblasti ne želi da živi pod vlašću države kojoj pripada. da onda tu nešto treba menjati. U ovom slučaju, posle NATO bombardovanja Srbije iz 1999, iz navodno humanitarnih pobuda, da treba radikalno menjati i završiti posao započet krajem 20. veka. Ono na šta mi stalno ukazujemo i na čemu posebno insistiramo je da se i Srbija značajno promenila posle oktobra 2000. godine. Da to nije više država koja ima problema u političkoj komunikaciji sa regionom, Evropom i svetom.. Ukazujemo i potvrdjujemo u praksi da je Srbija suštinski demokratizovana, da je to jedna funkcionalna. demokratska i odgovorna država s kojom se ne može razgovarati na način kao tokom devedesetih godina. Treće, Srbija je sada mnogo stabilnija, a zbog svog geopolitičkog položaja postaje, u sve većoj meri, oslonac i kotva buduće regionalne stabilnosti. U tom smislu nema ni političkog ni demokratskog opravdanja za bilo kakvom potrebom za promenu njenih medjunarodno priznatih granica.

Mi stoga, držeći se strogo procesa koji vode UN, a koji je uokviren Rezolucijom SB UN 1244 smatramo da je došlo vreme da se Kosovo i Metohiji dodeli suštinska autonomija koja je predvidjena tom rezolucijom. U tom smislu Ahtisarijev plan nije bio uspešan, jer je sasvim izašao iz mandata Rezolucije, a s obzirom na to da ga nisu prihvatile obe strane, odnosno da ga je odbacio Beograd, taj plan nije medjusobno usaglašen i održiv kompromis. što je trebalo da bude cilj pregovora. Sećate se verovatno, da sam upravo ja, tokom razgovora u Beču, bio taj kome je na jednu primedbu o krivici albanskih vojnih vodja za progone Srba, Ahtisari lakonski odgovorio "ali vi ste krivi narod", inaugurišući prevazidjeni i pravno neodrživ model kolektivne krivice. Tada sam ga podsetio da se u Hagu sudi pojedincima, a ne narodima. Iz toga vidite jednu negativnu vizuru kroz koju se ponegde, još uvek sasvim antagonistički, posmatra čitav naš narod, a njegovi interesi, po inerciji ignorišu. Medijski rat je takodje, vi to ovde znate bolje, obavio svoj deo posla.

Sada su u toku kosovski pregovori u novom formatu, posredstvom Trojke a gde Ahtisarijev plan nije, osim u izjavama američkog predstavnika, ni prisutan ni relevantan. Već je produženje pregovora samo po sebi pokazalo da Ahtisarijev plan nema ni onu težinu ni onaj značaj koji mu je horski pripisivan, iako su se u njega svojevremeno, kada je obnarodovan, pomalo brzopleto zaklinjale mnoge države širom sveta. Jeste on mnog prostora posvetio zaštiti Srba, kao i manjinskih zajednica, ali na način koji je brigu za njihov opstanak potpuno predavao u nadležnost neprijateljski nastrojenoj upravljačkoj eliti Albanaca u Prištini, koja je i do sada sve činila da broj Srba smanji do minimalnog procenta kada će služiti kao dekorativni, formalni dokaz navodne multikulturalnosti Pokrajine.

GKS: Malopre ste pomenuli Partnerstvo za mir. Vi ste nekoliko godina bili i politički savetnik predsednika Tadica koji radi na evro-atlanskoj intergarciji Srbije. Znači i ulazak u NATO. Zašto smatrate da Srbija treba da bude članica NATO pakta? I kako dosadašnji neprijatelj može da bude prijatelj Srbije?

Bataković: Poznato je da se posle ratova stvaraju novi savezi i nova prijateljstva. Svako ko je pročitao bilo koju istorijsku knjigu zna da ne postoje večna neprijateljstva i da je lako moguće da se stvaraju nove vrste saveza koji se pokažu uzajamno korisni. Šta je politička i strateška pozadina ideja da se Srbija snažnije uključi u evro-atlanske integracije? Da pokušamo da zamislimo situciju gde Srbija neće imati nikakvih veza sa NATO. U tom slučaju ćete imati čitavo okruženje koje je u NATO-u a vi ste, u bezbednosnom smislu, ostali jedno malo, izolovano i nezaštićeno ostrvo. Drugo, u slučaju da Srbija nema veze sa NATO mnogo bi teže išla evropska intergracija, a evrpska integracija je težnja osamdeset posto gradjana Srbije. Treće, za sada je osigurano da je Srbija u Partnerstvu za mir dok je članstvo u NATO neka daleka perspektiva o kojem će, kad i ako za to dodje vreme odlučiti Narodna skupština Srbije ili mozda njeni gradjani na referendumu. U svakom slučaju, to se neće desiti u najbližoj buducnosti. Po mom ličnom mišljenju, saradnja sa NATO-m je od vitalne važnostri pre svega radi Kosova-Metohije. Da smo kojim slučajem 2000. ili 2001. godine napravili nekoliko radikalnih političkih poteza, bili primljeni u Partnerstvo za mir, do danas bismo bili glavni kandidati za članstvo u NATO, a onda Srbija kao članica NATO ne bi uopšte morala danas da pregovara o budućem statusu Kosova i Metohije. To se pitanje ne bi ni postavljalo, niti bi se moglo otvoriti na jedan tako dramatičan i jednostran način kao što je sada slučaj. Ovako imamo situaciju gde je NATO snažno prisutan na jednom više nego dragocenom delu naše teritorije. Da li je pametno da se sukobimo sa nadmoćnom organizacijom koja kontroliše jedan značajan i tako vitalan deo naše državne teritorije kao što je to Kosovo i Metohija, a gde živi prema Beogradu neprijateljski nastrojeno albansko stanovništvo. Treba se, dakle, kloniti svakog ekstremizma, tražiti održiva politička rešenja, uz pomoć naših saveznika. Mislim da tu postoji izvestan, možda i dovoljan manevarski prostor. Treba ponekad i mi sami da pokažemo inicijativu, bez obzira na rigidnost suprotne strane,da pokažemo fleksibilnost, ali i odlučnost u dugoročnoj strateškoj orijentaciji. Ono što je u devedesetimtim godinama bilo karakteristicno za tadašnje srpsko rukovodstvo je da je vodilo neodgovornu i opasnoo neprevidljivu politiku. Ono sto hoćemo je da Srbija vodi odgovornu i predvidivu politiku koja onda našim partnerima i saveznicima daje jednu sigurnost u daljem gradjenju odnosa sa Beogradom.

GKS: Mislite da se ulaskom Srbije u NATO ne bi poremetio odnos sa Rusijom?

Bataković: Rusija je odavno članica Partnerstva za mir. Mi sa Rusijom već imamo veoma bliske, specijalne odnose i ti bratski odnosi ni na koji način ne zavise od eventualnog ulaska Srbije u NATO, s obzirom na teritorijalnu udaljenost i odsustvo bilo kakvih sukobljenih interesa. Mislim, štaviše, da je nama, zajedno sa Rusijom, od velikog značaja da pomognemo KFOR- u, de facto NATO-u sa još nekoliko zemalja, da se odlučno suzbija albanski ekstremizam i islamski terorizam i na Kosovu i Metohiji i u susednim krajevima. Vidimo da te pojave počinju ponovo da oživljavaju na našim uzburkanim balkanskim prostorima. Ako se zagledamo u bližu budućnost od nekoliko godina možemo da zamislimo da će da se uspostavi nekakav višestrani front kojem će biti za cilj da se pomenute eskalacije terorizma i ekstremizma efikasno suzbijaju. Srbija tu treba da da svoj značajan doprinos. Zbog svog geopolitickog položaja, ona je pozvana da svojim potencijalima, kao i potrebom da zaštiti svoju teritoriju, u tome aktivno učestvuje. Znači, bilo kakva izolacija u tom smislu nam nije potrebna a bila bi, na dužu stazu, štetna za naše ukupne interese.

GKS: Pored politickih i diplomatskih aktivnosti pretpostavljam da će saradnja sa srpskom dijasporom biti jedna od Vaših prioriteta za vreme Vašeg službovanja u Kanadi. Kako sagledavate rad sa srpskom dijasporom u Kanadi?

Bataković: Naravno da će mi rad sa srpskom dijasporom biti jedan od prioriteta. Srpska dijaspora u Kanadi je jedna od najjačih brojem i jedna od najsvežijih po vremenu iseljavanja. Sadrži u sebi različite generacije i vrlo je dinamična sa velikim potencijalom koji, čini mi se, kao i u mnogim oblastima kada je naš narod u pitanju nije dovoljno iskorišćen. Ja ću pokušati, u skladu sa svojim mogućnostima, da dodatno ojačam veze matice i dijaspore i da pokrenem nekolike inicijative. Ne bih hteo sada o njima da govorim zato što sam jođ u fazi ispitivanja mogućnosti. Sigurno ćemo da pokušamo da pomognemo boljem organizovanju Srba u Kanadi stvaranjem jedne mreže studenskih organizacija, možda jednog portala srpske kulture i nauke, onda dodatnim uključivanjem naučnih potencijala naših ljudi u projekte u samoj zemlji i pokušti da putem sporazuma o naučno-tehničkoj saradnji uspostavimo mogućnost razmene stipendija, ne samo za studente iz Srbije, nego i za pripadnike srpske dijaspore, koji bi onda mogli da jednu godinu studiraju u Srbiji i obrnuto da iz Srbije dolaze ovde. Pokušaćemo da uspostavimo jednu tesnu vezu, stalnu svakodnevnu, kako bi rezultat bio razmena energija, znanja i projekata koji se potom realizuju u određenim poljima u privredi i nauci. U današnje doba globalizacije nema više opasnosti od one vrste potpune asimilacije kakva je pretila manje otpornim segmentima našeg iseljeništva do pre dve ili tri decenije. U ono vreme, kada su i roditelji sa svojom decom počeli da razgovaraju na stranom jeziku kako bi im pomogli da se brže integrišu i kada su se na ovaj ili onaj način gubile veze sa maticom koja je većini decenijama bila nedostupna, što zbog političkih, ideoloških, ili samo ekonomskih razloga, što zbog nedavnog rata rata i stradanja. Sad u vreme brzog interneta, jeftinih avonskih karata i različitih vrsta brze komiunikacije, kada vest koja se objavi u Beogradu na TV, radiju ili nekom drugom štampanom mediju u istom trenutku imate na svom kompjuteru onda ste vi mnogo otporniji na asimilaciju, jer je veza s maticom živa i svakodnevna. Ali to, naravno ne isključuje integraciju u društvo u kojem živite.

Znači, postoje mogućnosti da čovek sačuva svoj identitet, pre svega svoj kulturni i jezički identitet i da kroz njega zatim gradi dodatne veze sa zemljom iz koje dolazi i s narodom iz kojeg potiče. Mislim da je to šansa proizašla iz globalizacije koju treba da pametno iskoristimo pošto je broj iseljenika značajno porastao zbog gradjanskih ratova iz devedesetih godina, i tako stvorio moćno telo srpkog iseljeništva. Očekujem takodje, u razmeni ideja, i kreativne ideje naših iseljenika. U fazi sam slušanja onog što oni vide kao prešnu potrebu i onoga što treba učiniti da bi se veze, dosta nekoordinisane, postepeno istitucionalizovale (pa sada imamo i nadležno Ministarstvo za dijasporu), na način koji će omogućiti brzu, nesmetanu i efikasnu komunikaciju, a istovremeno davati i odredjene, najpre opipljive i kratkoročne, a zatim i veće i značajnije, dugoročne rezultate, na nekom od kapitalnih projekata proizašlom iz saradnje matice i iseljeništva.

Boba Borojević